“Рат је наставак политике 
другачијим средствима” – Клаузевиц 

У другој половини 1918. године, кајзеровска Немачка је преживљавала своје последње дане под ударима надмоћнијих снага Антанте.”Хаос је захватио нашу морнарицу, неумитно се руши поредак који је са толико љубави и напора стваран вековима ... Немачка држава и њена војска више никада неће бити обновљени са таквом величином и сјајем какве су биле до само пре неколико година” – са сетом је писао чувени банкар Курт фон Шредер. 

Када је пораз централних сила у првом светском рату већ био очигледан, састали су се 16. маја 1918. године у Диселдорфу најутицајнији представници пословног света Немачке да би одредили главне правце своје даље економске и политичке активности.У великом каменом здању “Шталхоф” разговарали су моћни индустријски магнати Тисен, Фиглер, Кликнер, Стинес, Кирдроф, Пенсген и други.Закључили су да ће Немачка и после капитулације остати по привредном потенцијалу, кадровима и природним ресурсима “најснажнија земља у Европи”.Због тога она и даље мора да контролише путеве који воде ка Русији, Украјини, Пољској, Финској, Литванији, Летонији и Естонији. 

Још не доживевши коначни слом, немачки индустријалци су већ рачунали на реванш.Силе Антанте принудиле су кајзеровску Немачку да 11. новембра 1918. године потпише у Компјену примирје, уз тешке и понижавајуће услове.Али и поред тога, оружане снаге Немачке задржале су и даље снажан утицај на политички живот у земљи.Тако је 20. децембра 1918. године (тј. у периоду између примирја у Компјену и потписивања Версајског мировног уговора) на састанку Команде копнених снага генерал К.Шлајхер предложио дугорочни програм обнове земље у три етапе.У првој етапи требало је извршити политичку и идеолошку консолидацију, у другој обновити привреду и у трећој прећи на активну спољну политику. 

“Хтео бих сада да одржим две здравице.Прву – у част прошлости и величанствених успомена.Другу – за садашњи тренутак и будућност.Зато нека нам барут буде сув, а мечеви наоштрени.Наш циљ је јасан, наша снага је у спремности, код нас нема места за песимисте.Наздрављам нашем наоружаном народу! Наздрављам Немачкој армији и њеном генералштабу! Живели! Живели! Живели!”.Ове речи је изговорио цар Виљем II на прослави 105-годишњице рођења фелдмаршала Молтека – 26. октобра 1905. године.Свечаности су присуствовали водећи немачки генерали и политичари, који су одушевљено и уз бурне овације пропратили поруке садржане у царевој здравици:”Из Велике Немачке империје произаћи ће светско царство – наставио је император – Тамо где је немачи орао запосео територију и заорио своје канџе, та земља ће постати и остати немачка” 

Читава филозофија, политика и пракса Првог, Другог и Трећег Рајха потврђивали су познату изреку да Немачка “није држава која има армију, већ је армија која има државу”.Крајем 1918. та империја се распала, немачка војска је поражена, а немачка радничка класа је подигла новембарску револуцију.Немачка грађанска класа и буржоазија се нашла у ћорсокаку, па ипак нису видели други пут осим већ постојећих магистрала милитаризма. 

Први светски рат је разорио привреду Европе и битно пореметио односе на светском тржишту, зараћене земље су све више западале у економску и политичку зависност од Сједињених Америчких Држава, чији се доходак само од дивиденди повећао са 692 милиона долара (у 1914. години) на 6 милијарди 704 милиона долара у 1919. години.Чак се и Енглеска вечити светски поверилац задужила у САД 8 милиона фунти стерлинга; Дуг Француске је био неупоредиво већи и достизао је 238,5 милијарди франака.Италија је позајмила 43,4 милијарде лира, а Немачка чак 93 милијарде марака.Оволики је био немачки дуг на дан 1. октобра 1918. године, али се већ 1920.године попео на 183 милијарде марака.Ако се ту урачунају и дугови појединих немачких покрајина онда је тај дуг износио око 206 милијарди марака. 

У јеку првог светског рата у Русији је 1917. године избила октобарска револуција.На слици Владимир Илић Лењин говори војницима Црвене Армије 



ВЕРСАЈСКИ УГОВОР 

У Немачкој је 9. новембра 1918. године започео генерални штрајк који је захватио целу државу.Истог дана букнуо је и оружани устанак радника.Цар Виљем II био је принуђен да абдицира.Вођа револуционарног пролетеријата Карл Либкнехт прогласио је у шеснаест часова поподне Социјалистичку Совјетску Републику, чему су се супроставили лидери десних социјалдемократа Шејдеман, Бауер, Баденски и други.Они су захтевали стварање Слободне Немачке Републике, односно буржуаске државе коју би толерисале силе Антанте.Склопили су савез са командантом армије, монархистом Паулом Хинденбургом, ради заједничке борбе против револуције и успели да приграбе власт у земљи. 

У јануару 1919. је поново избио устанак пролетера који је у крви угушен 15. јануара при чему су убијени и вође револуције Карл Либкнехт и Роза Луксембург. 31. јула 1919. је образована Вајмарска Република.Овај догађај се одиграо непосредно после потписивања Версајског мировног уговора.Версајским уговором такође је озваничен распад Аустро-Угарске Монархије и стварање на њеним рушевинама нових држава – Југославије, Чехословачке, Мађарске и Пољске.У Версају је такође потврђено да су се од Русије одвојили дотадашњи њени делови и постали независне државе Финска, Литванија, Естонија и Летонија.Ове последње три државе су се одвојиле уз помоћ немачких оружаних снага које су се још увек налазиле на једном делу територије Русије (Украјина и Белорусија).Побеђена Немачка је својим потписом признала капитулацију.Уговор је ступио на снагу 10. јануара 1920.године, али га сенат САД није признао.САД су такође одбиле да потпишу уговор о приступању друштву народа које је формирано у Паризу.Разлог је била политичка изолација којом се у то време руководила ова земља. 

На захтев водећих земаља Антанте у Версај није позвана делегација Совјетске Русије, коју већина држава учесница није ни признавала. 

Немчка је била принуђена да врати Француској Елзац и Лотарингију у границама из 1870. године.Пољској су враћени Познањ, део балтичког приморја и неке области западне Пруске.Гдањск (Данцинг), и његов округ, у коме су већину чинили Пољаци, проглашен је слободним градом.Белгија је добила Малмедски и Ејпенски округ, као и покрајну Морене.Италијани су добили Истру, Трст и Горицу, Задар са околином као и нека острва у Јадранском мору.У Версају је одлучено да се индустријска област Сар стави у наредних петнаест година под управу друштва народа.Међутим, чувени сарски рудници предати су Француској.Немачка је такође остала и без свих својих колонија у Африци и Азији. 

Важна одлука Версајског мировног уговора односила се на забрану Немачкој да држи копнену армију већу од 100 000 људи.Такође јој је наложено да укине општу војну обавезу и главнину своје флоте преда силама Антанте. 



ПОБЕДНИЦИ НАОРУЖАВАЈУ ПОБЕЂЕНОГ 

Светска економска криза (1929-1933) захватила је све капиталистичке земље.Посебно тешко се одразила на најразвијеније државе.На десетине милиона радника је остало без посла, а село се нашло у још горој ситуацији.Најтеже је било у САД и Немачкој.Индустријска производња је смањена за више од једне трећине.Масовно су затваране фабрике.Уништаване су огромне резерве хране и сировина, мада су због опште беспарице сиромашни слојеви буквално гладовала..Уништавана је летина на њивама, бразилски плантажери су читаве вагоне кафе бацали у море да би задржали ранију цену.Више од 26 милиона радника је остало без посла.Материјална штета се приближавала губицима из првог светског рата. 

Из године у годину стање у Немачкој се све више погоршавало.Значајна издвајања у војне сврхе (упркос одредбама Версајског уговора, које су ограничавале наоружање Немачке) односила су велики део националног доходка.Више од пет милиона радника је отпуштено са посла.Немачку је захватио талас штрајкова и масовних демонстрација.Класна борба се заоштравала, долазило је чак до физичких и оружаних сукоба. 

Економска криза није зауставила трку у наоружању.Напротив, расходи за наоружање су расли и водеће државе виделе су у томе излаз из постојеће ситуације.Готово све државе су озбиљно изучавале ратну вештину, школовале војни кадар, обучавале резервисте и војни обвезнике.Већ крајем двадесетих година милитаризација Јапана је попримила широке размере.Формирано је више националистичких организација – “Друштво вишње”, “Друштво за заштиту државе”, “Кодо”, “Група државне контроле” ... Немачка је предњачила у милитаризацији друштва.Немачка армија је из домаћих фабрика добијала модерно наоружање, а из војних академија нове кадрове.Све је то чињено супротно члану 177. Версајког мировног уговра који је изричито забрањивао цивилима да се баве војним пословима.Исти уговор је укинуо Немачкој општу војну обавезу.Немачкој је забрањено да има тенкове, авијацију, тешку артиљерију, док јој је ратна морнарица сведена на строго ограничени број и врсту бродова, уз изричиту забрану да гради или набавља подморнице. 

Али Немци су разним заобилазним маневрима, чак уз прећутну сагласност Енглеске и САД изиграли ове уговоре. 



НАСТАНАК НАЦИОНАЛ-СОЦИЈАЛИЗМА 

Адолф Хитлер је рођен 20. априла 1889. године у аустријском градићу Браунау (у близини Линца), смештеном на реци Ин.Хитлер је похађао средњу школу у Линцу и није успео да је заврши.Отишао је 1906. године у Беч, и покушао да се упише у сликарску академију, али је одбијен због недовољног талента.Није могао да студира ни архитектуру, јер због незавршене средње школе није испуњавао услове.Хитлер се враћа у Линц, а потом се 1907. године дефинитивно настанио у аустријској престоници, успевши некако да после очеве смрти себи издејствује “сиротињску пензију”.Убзо му је умрла и мајка па је из њеног наслеђа примио 7000 круна.То су биле сасвим солидне паре за пристојан живот без икаквог допунског рада 

У Бечу је Хитлер остао све до 1913. године.Те године је детаљно описао у својој књизи “Мај камф”, која ће касније постати библија национал-социјализма.Када је сав новац потрошио и остао само на очевој пензији, нашао се практично на улици.Издржавао се од случајних зарада, са којима је једва састављао крај са крајем.Био је помоћни радник на грађевинама, носио је кофере на бечкој Западној железничкој станици, чистио је снег, прао прозоре ...Касније је почео да црта бечке културне споменике и улице те да их продаје пролазницима 

Хитлерови биографи Даниел Мељников и Људмила Чорноја пишу да је у Бечу он читао свашта и без икаквог посебног реда.Читао је књиге о окултизму, из астрологије, авантуристичке романе Карла Маја, историјска дела, разне брошуре и булеварску штампу.Посебно му се допадао антисемитски, расистички часопис “Остара”, који је уређивао некадашњи калуђер Георг Ланц.Хитлер је у Бечу по сопственом признању, формирао свој поглед на свет, ударио “гранитне темеље” својој идеолошкој оријентацији. 

1913. године прелази у Минхен, где је наставио да прима очеву пензију и да тргује својим цртежима.Имао је тада двадесет четири године.Неки историчари сматрају да је он побегао у баварски град како би избегао служење војног рока.Па ипак, Аустријанци су га пронашли преко минхенске полиције и преко свог конзулата наложили му да се јави регрутној лекарској комисији у Салцбургу.Међутим, комисија је нашла да је он “неспособан како за трупну тако и за административну службу у војсци” 

У Минхену је сво слободно време проводио у пивницама и јефтиник кафеима.То су углавном била места где се уз шнапс, пиво и кобасице “бистрила” политика на домаћој и међународној сцени. 

Када је 28. јула 1914. године Аустро-Угарска објавила рат Србији и после неколико дана ратни пожар захватио Немачку, Русију, Француску, Енглеску и низ других држава у Европи и свету, Хитлер је одлучио да се упише у војне добровољце. Цео први светски рат провео је као каплар.Рањен је у бици на Соми октобра 1916. године, а крајем истог месеца 1918. године отрован је и озбиљно повређен у последњој бици на Ипру, када су Енглези употребили бојне отрове.Одмах је упућен на лечење у војну болницу у Пазевалки.Хитлер је у болници сазнао за капитулацију Немачке.Било му је тридесет година када је изашао са лечења и послат у 2. резервни пук у Минхену.Тада се зарекао да ће његов будући живот бити посвећен “искључиво политици”.У то време побеђену Немачку захватила су општа депресија и разочарење.Војска је успела да угаси новембарски устанак 1918. године, и у крви је угушила Баварску Совјетску Републику.Комадант штаба Четвртог војног округа генерал-лајтнат фон Лосов наредио је да се формирају специјалне истражне комисије које ће трагати за учесницима револуције.Као добровољац, пријавио се за члана такве комисије и непознати каплар Адолф Хитлер.Средином 1919. године оне је увршћен у тајне агенте Специјалног контраобацештајног одељења којим је командовао капетак Карл Мајер.Касније се капетан сећао:”Када сам први пут срео Хитлера учионио ми се као пас луталица који себи тражи господара”.Први задатак који је Мајер поставио Хитлеру је био да овај оде у пивницу “Штернекерброј”, да боље испита карактер и циљеве тек основане “Немачке радничке партије”.То је била мала партија какве су у Немачкој сваког дана ницале и имала је пронацистички карактер.Хитлер је свој задатак одлично обавио.Убрзо се истакао као вешт контраобавештајац.То ће му омогућити да се упозна и стекне подршку и покровитељство капетана Ернеста Рема, начелника штаба војног комаданта Минхена. (Е.Рем ће касније постати вођа јуришних СА одреда.Када су нацисти дошли на власт 1933. године, унапређен је за министра Рајха.Али Рем је желео да дође на чело војске због чега је по Хитлеровом наређењу убијен у “ноћи дугих ножева” заједно са осталим вођама јуришних одреда.Хитлер је сем тога оптужио Рема да је хомосексуалац). 

Нацистичкој странци почеле су да прилазе и најистакнутије војне личности, као и финансијски и индустријски магнати.Блиске односе са Хитлером успоставио је генерал Ерих Лудендорф, некадашњи начелник Источног фронта, о до 1916. године заменик министра одбране генерал-фелдмаршала Паула Хинденбурга.Нацизам је све више привлачио пажњу индустријских магната.Међу првима му је прискочио у помоћ са 100 000 златних марака шеф челичног труста у Рајнско-Бестбалској покрајини Фриц Тисен. 

У ноћи између 8. и 9. новембра 1923. године, национал-социјалисти предвођени Хитлером и генералом Лудендорфом су извели неуспели преврат у Минхену, који је још познат као “пивски пуч”.Полиција и војска су употребиле силу и угушиле побуну.Хитлер и Лудендорф су се неко време крили али су убрзо пронађени и одведени на суђење.Лудендорф је ослобођен, а Хитлер и његови сарадници су кажњени.Пуштени су из затвора крајем 1924. године.У затвору је Хитлер написао “Мајн камф”.Неки историчари тврде да је он “Мај кампф” писао уз помоћ свог сарадника и затворског цимера Рудолфа Хеса.Други део “Мај камфпа” написан је 1928. године, а постојао је и трећи део који из неких разлога није објављен. 

Што је Вајмарска Република западала у већу кризу, то је нацистичка партија повећавала своје чланство.Хитлерова странка имала је 1926. године око 17000 чланова, 1927 – 40 хиљада, 1928 – 380 хиљада, а крајем 1931 – више од 800 хиљада.Ово омасовљење одвијало се добрим делом и гутањем разних националистичких, расистичких и других групација и савеза. 

Вођа нацистичке партије је ширио своје погледе и говорима на многобројним митинзима и састанцима широм Немачке.Тако је пред индустријалцима и водећим трговцима из Хамбурга рекао:”Бизмарку су се сви клањали и метанисали му.Зашто?Зато што широке масе воле срчаност и мужевност, јер су оне женствене, оне желе да их неко води, и не воле да их води онај кој би им говорио: ово се може урадити ако идемо овим путем, може се урадити и на други начин, другим путем, а може се и некако другачије.Масе воле човека који ће лупити песницом и рећи: ово је правилан пут ”. 

Хитлер је 1926. године одржао говор пред индустријалцима Есена и Кенигсвинтера, а у априлу 1927. иступио пред 400 бизнисмена из Рура.Састанак је одржан у вили Густава Крупа, једног од најмоћнијих Немачких индустријалаца.Хитлерови погледи су одушевили индустријалце.Они су у Хитлеру видели снагу која је вољна да спречи сваку опасност од комунистичке револуције.Међу главним факторима за успех Хитлера била је чињеница што је он још од 1923. године почео да прима крупне новчане суме из иностранства. 

Немачка индустрија се од 1920-1930 брзо развијала и један и по пута производила више него пре рата.Односно њен удео у светској индустријској производши износио је око 12%. Међутим у периоду од 1929-1933 индустријска производња се смањила за више од 40%.Очигледно је било да се владајући систем у Немачкој мора мењати.Постајала су само два пута, национал-социјализам или пролетерска револуција и социјалистички пут развоја.Ова друга опција плашила је не само немаче привреднике, већ и светске кругове, као и владе зададних земаља.Сви су они били спремни пре да сарађују са Хитлером него са неком немачком владом која би “мирисала на бољшевизам”.Готово половину чланства национал-социјалистичке партије сачињавали су људи без посла.Хитлерови СА одреди су сурово се обрачунавали са свима који би се супротставили нацистичкој пропаганди и политици.Они су организовали расправе са комунистима, нападали су њихове просторије, растурали им митинге и састанке, а често су прибегавали и убиствима. 

Хитлерова партија добила је на изборима за Рајхстаг 14. септембра 1930. године шест милиона и четирсто десет хиљада гласова, односно осам путавише него две године раније. 



ГЕНЕРАЛНА КОНФЕРЕНЦИЈА О РАЗОРУЖАЊУ 

У мају 1932. године, под притиском крупног капитла, велепоседника и генерала пала је влада Хенриха Брининга.За рајхканцелара постављен је барон Франц фон Папен.Његов кабинет сачињавали су крупни индустријалци, банкари и генерали. 

У фебруару 1932. године у Женеви је почела Генерална конференција о разоружању на којој је узела учешће и совјетска делегација.Истог дана Јапан је са мора, копна и из ваздуха напао Шангај и друге кинеске градове.Немачку је бринуло проблем, како да јој се врати право на наоружавање, то јест, како да се у том погледу изједначи са осталим земљама.У Версајском уговору пише да разоружање Немачке треба да буде предуслов за опште ограничавање наоружања свих земаља.Међутим, западним силама није било ни на крај памети да ограничавају сопствено наоружање.То је немачка делегација искористила и запретила је да ће напустити конференцију уколико се не ограничи наоружавањи и осталих потписница уговора.На крају је некако пронађен компромис на штету Француске.Наиме западне силе су се сложиле да Немачкој признају равноправност “у оквиру система безбедноси једнаког за све”. 

У току конференције о разуружању Мусолини је на сваки начин хтео да Италију уврсти у одлучујуће факторе на старом континенту.У јесен 1932. Мусолини је одржао говор у Торину и рекао да Друштво народа због великог броја чланова запало у ћорсокак и није у стању да обезбеди мир у Европи:”Треба се хитно вратити на праксу из 19. века када је сва европска питања решавао "концерт великих држава".Ту би поред Италије, у том концерту учествовали Енглеска, Француска и Немачка.Све остале државе би имале да слушају и играју онако како им свирају четири моћника, па би чак и велесила као што је био Совјетски Савез морао да прихвати арбитражу Рима, Лондона, Париза и Берлина”.Идеја Бенита Мусолинија о стварању “концерта” је наишла на одобравање у све четири земље.У време када су преговори за потписивање “Четворног пакта” улазили у завршну фазу у Немачкој је већ на власт дошао Адолф Хитлер. Енглези су са пажњом и разумевањем саслушали Хитлеровог емисара Алфреда Розенберга који је допутовао у Лондон “да би припремио англо-немачко приближавање”.Са друге стране СССР је био изричито против “Четворног пакта”, јер је у њему видео савез уперен против себе.”Четворни пакт” је изазвао и незадовољство земаља Мале Антанте, односно Југославије, Чехословачке и Румуније, које су сматрале да Француска издаје њихове интересе. 

“Четворни пакт” је потписан 15. јула 1933. године у радном кабинету Бенита Мусолинија у Риму.Међутим, дубоке несугласице између држава потписница су спречиле његово оживљавање у пракси.Француска скупштина је одбила да ратификује “Четворни пакт”.Оживљавање “Четворног пакта” није уследило из још једног разлога.Немачка је 1933. године напустила Друштво народа.Хитлер је схватио да би му овакав пакт везивао руке у експанзионистичкој политици.Занимљиво је да је Ватикан био велики присталица “Четворног пакта” и да је његова дипломатија чинила све да се он ратификује.