Априла 1938. године у Финској је на власти био лево-либерални кабинет Кајандера.У спољној политици желео је да наствави финску традицију неутралности према великим силама.То је, дакле значило да би права финска неутралност значила да се односи са Немачком мало охладе, а да се са Совјетским Савезом мало јасније учврсте.Финска се све више везивала за скандинавски неутрални блок.СССР се плашио да Немачка не повреди његове западне границе и хтео је по сваку цену да нађе решење за тај проблем, макар и исфорсирано.Два пута, у пролеће 1938. и 1939. долазили су совјетске дипломате у највећој тајности у Хелсинки да би тамо преговарали са само неким члановима кабинета.Њихово питање је било: ”Да ли је Финска спремна да са СССР-ом склопи некакав споразум против Немачке?”. Совјети су посебно интересовање показивали за Аландска острва.На острву Сур-Сари, усред Финског залива, Совјетски Савез је хтео да смести авионску и поморску базу или да то острво евентуално изнајми на неколико деценија.Одговор финских политичара је међутим два пута гласио, не. Совјетски предлози су одбијени јер Финској није одговарао такав антинемачки курс.Само једна финска личност је саветовала министру Ерку (спољни послови) да ипак учине неке уступке.Био је то маршал Манерхајм, конзервативни војник и загрижени антикомуниста.Али он је био и бивши официр руске царске војске и зато веома добро упознат са стратешким проблемима на западној совјетској граници. Он није сматрао совјетске предлоге сувише тешким, нити је сматрао да је Сур-Сари од интереса за Финску. Али његов савет нису послушали.

Септембра и октобра 1939. године све три балтичке државе су потписале споразуме са СССР-ом који је тиме добио право на копнене, ваздушне и поморске војне базе, поготово у приобалној зони.Петог октобра, када је потписан споразум са Естонијом, позвао је Молотов финског посланика у Москву на разговор.Поводом преговора између Естоније и Москве, фински министар спољних послова Ерко је изјавио да Финска никада неће прихватити “балтичко решење”, што ће рећи усупке без поговора.Ерко је одлучио да не путује лично у Москву, већ да пошаље Пасикивија који је био посланик у Стокхолму.Финске јединице су сместа добиле наређење да запоседну положаје на совјетско-финској граници.

Пасикиви је добио задатак да се не сложи ни у једном важном питању: острво Сур-Сари не може да се да у закуп; једино нека мања острва у Финском заливу, и то само у замену за совјетско-карелијско подручје.На копну није могло бити говора ни о каквим територијалним променама.Са тим инструкцијама је делегација 9. октобра напустила Хелсинки.На станици се сакупила велика маса људи да испрати дипломате.

Разговори у Москви су вођени у периоду од 12. до 14. октобра.Преговорима су лично присуствовали и Стаљин и Молотов.Стаљинови захтеви су се сводили на следеће:СССР је желео да у закуп узме острво Ханко на јужној обали Финске и неколико острвца у Финском заливу.Финску границу на Карелијском земљоузу требало је знатно померити у правцу Финске, како се Лењинград, који је од главне границе био удаљен свега 25 km, не би могао тући артиљеријом са финске територије.Поред тога Совјетски Савез је желео и неке промене границе на самом северу.Као против услугу Стаљин је нудио двоструко више руске територије у источној Карелији, знајући добро да то Финце неће оставити равнодушним.

С обзиром да Пасикиви није имао пуномоћ, а и Стаљин је ове разговоре схватао као оријентационе, Финци су се после разговора вратили у Хелсинки.Ерко у међувремену није мировао.Није добио очекивану дипломатску помоћ коју је највише тражио у Берлину јер је Хитлер желео да задржи Совјетски Савез као пријатеља док му је то одговарало.На основу ових разочарења, фински кабинет је одлучио да учини неке уступке; граница на Карелијском земљоузу је могла мало да се помери, а јужна страна острва Сур-Сари да се да у закуп, дакле не тражени Ханко.Делегацији која је требала то да предложи Стаљину придружио се и социјал-демократа Танер.То је учињено да би се нагласила јединственост нације према совјетским захтевима.

За време друге рунде преговора 22. и 23. октобра, испоставило се међутим да се Стаљинови захтеви тешко могу ублажити.Ипак, када је финска делегација 23. паковала кофере, позвао их је да још једном дођу у Кремљ да би предложио неке ублажене захтеве.Ни то, међутим, није могло да доведе до сагласности.

У међувремену се испоставило да Финска ни од неутралне Шведске није могла очекивати никакву помоћ, било дипломатску, било војну.Упркос томе Кајандер и Ерко су одлучили да, у најгорем случају мало попусте у одређивању карелијске границе, а да са осталим питањима сачекају.

На првом договору треће рунде, којем Стаљин више није присуствовао, није постигнут никакав резултат у другом важном совјетском захтеву, полуострво Ханко.Још једном се Стаљин умешао и ублажио своје захтеве.Ставио је пред финску делегацију мапу балтичког подручје и показујући на нека мајушна острва у близини Ханкоа, упитао:”Да ли Финској требају ова острвца?”. Пасикиви и Танер, који су лично били спремни на нека попуштања, нису могли чак ни на то питање директно да одговоре.Хелсинки је, међутим, Стаљинов гест протумачио као још веће ублажење захтева и одлучио да сада ни у ком случају не попусти.Тако је прошла и последња могућност за договор, и фински преговарачи су морали да 13. новембра одбију и ову последњу промењену понуду.Ово је био крај преговора.

Од тада је Стаљин форсирао решење.Све више се појачавао притисак високих војних лица, између осталих и Ворошилова.Молотов је увеличао гранични инцидент код Маиниле, који је послужио као аргумент за захтев да се финске трупе повуку 25 km од границе.Одговор је гласио да се онда и совјетске трупе морају повући исто толико.Био је то прилично немогућ захтев, јер би то значило да Лењинград остаје сасвим незаштићен. Молотов је 28. новембра отказао споразим о ненападању из 1934. а дан касније су фински посланици добили обавештење да су прекинути дипломатски односи.Без објаве рата, ујутро 30. новембра 1939. године, совјетске трупе су прешле карелијску границу, а свовјетски авиони бацили су прве бомбе на Хелсинки.



ЗИМСКИ РАТ

Хелаинки је ујутро 30. новембра изгледао као прилично миран град без проблема.Финци дуж границе су одавно живели у сенци рата.Али Хелсинки је још дисао у миру.Улице су се пуниле ђацима и одраслима који су ишли на своја радна места.Нико није очекивао бомбардовање које је у рану зору изненадило град.Совјетски авионе су се приближили неопажено, обрушили су се из облака и бомбардовали центар Хелсинкија.Тек после снажних експлозија почеле су да завијају сирене и да се јавља оскудна артиљерија.Избио је рат који је трајао сто пет дана.

Огромна сила совјетске војске кренула је у Финску преко Карелијског земљоуза и дугачке границе северно од Ладошког језера до Северног леденог мора.Зимски рат је суочио обе стране са огромним тешкоћама; дужина фронта од хиљаду и више километара, већином веома тешко приступачна подручја са дебелим наслагама леда, мало путева и страшно ниске температуре (од –30 до –40), а уз то и велика помрачина, поготово на северном делу фронта где сунце уопште није излазило и где се могло рачунати на само неколико часова сумрака дневно.

Комадант финских снага био је маршал Манерхајм, стар седамдесет и две године и нарушеног здравља.Упркос овом недостатку, он нимало није штедео себе, али ни своје официре.Његов противник био је маршал С.К. Тимошенко, четрдесетогодишњак који је још служио у царској коњици, а по ранијем занимању је био бачвар.

Девет финских дивизија од 14200 војника морало је после избијања непријатељства да се брани од надмоћи 500 000 совјетских војника.По неким другим изворима Финска је имала 300 000 војника дак су совјетске снаге бројале од 400 000 до 500 000 војника, највећим делом из Лењинградског војног округа.

Фински војници су били обучавани да наступају као појединци, не у маси као Совјети, што је финским војницима омогућавало велике предности у зимском рату: били су покретљивији, сналажњивији, а и савршени смучари.Четири совјетске армије су добиле задатак да савладају финску војску.Требало да совјетска 7. армија продре до града Випурија преко Карелијског мореуза и да продужи даље на запад.Осма армија је требала да заобилазним путем прекао северног дела Ладошког језера нападне заштитницу финске војске на Карелијском земљоузу.Девета армија је имала задатак да иде право кроз Финску до Ботнијског залива да би поделили Финску на два дела и отежали комуникацију између Финске и Шведске.У поларном подручју је, на крају, требало да совјетска 14.армија крене преко луке Петсамо на југ и запоседне Лапландију (Лапонију).

Био је то амбициозан ратни план, али су само у поларном подручју совјетске снаге успеле да остваре продор од неке важности, док су Финци средином децембра 1939. године успели да зауставе офанзиву.Ни на осталим фронтовима совјетска војска није имала пуно успеха и убрзо је у Финској завладало убеђење да један фински војник вреди “колико десет совјетских”.У недостатку одбрамбеног оружја, Финци су совјетске тенкове који су надирали прека Карелијског земљоуза заустављали оружјем које је касније названо “Молотовљев коктел”; флаша напуњена експлозивном материјом.

Совјетске јединице су на Карелијском земљоузу вршиле масовне нападе.Најчешће око три часа, за време поподневног сутона, отварали су тридесетоминутну артиљеријску ватру.Затим би тенкови праћени пешадијом кренули према финским положајима.Лаки и средњи тенкови су, међутим, постајали лаки плен за “Молотовљеве коктеле” и напади нису имали очекиван успех.Совјети су се зато одлучили за други метод борбе; нападали су ноћу са пешадијом на челу, а тенковима иза ње. Финци су, међутим, палили рефлекторе и преко залеђених језера и река засипали совјетске трупе митраљеском ватром.

Још пре краја децембра, непријатељства на Карелијском земљоузу су била замрзнута, како у буквалном, тако и у преносном смислу.Јака зима паралисала је акције.Совјетска 7. армија није успела да пробије “Манерхајмову линију” коју су Финци формирали.Услед тога што је зима у негостољубивој Финској земљи дошла раније него протеклих година, смртност од смрзавања је била велика међу совјетским војницима, највећим делом није било добрих заклона.

Осма армија која је ишла заобилазним путем око Ладошког језера, такође је заустављена услед јаког финског отпора и оштрог мраза.На централном делу овог фронта совјетске снаге су потиснуте до совјетско-финске границе, где је фронт до краја рата остао непокретан. Девета армија, која је требала да преполови Финску, није боље прошла. Финци су водили огорчене борбе са совјетским снагама које су дубоко продрле према Ботнијском заливу.Температура је за време борби, које су се водиле углавном прса у прса, падала на четрдесет шест степени испод нуле.Вештим маневрима Финци су совјетским снагама нанели велике губитке. Пред крај 1939. се јасно показао неуспех совјетке офанзиве.Али ова грешка је морала да се исправи.Совјетске снаге су се прегруписале за одлучујући напада на Финску. Према граници су се котрљали бољи тенкови, а у борбу су уведене и оклопне санке и машине за копање снега, ефикаснији минобацачи и још неупотребљено оружје – бацач пламена.

Првог фебруара 1940. године почела је велика совјетска офанзива са тежиштем на Карелијском земљоузу.Непрекидно су јуришни таласи плавили финске положаје. На њима се водила борба прса у прса бајонетима и ручним бомбама.

13. фебруара су совјетске снаге северно од села Сума пробиле финску одбрану. Њихов продор се више није могао зауставити.Споро али незадрживо совјетске снаге су се приближавале свом првом циљу; граду Випурију. Финској је недостајало људства.Прилив страних добровољаца – 8000 из Шведске, 725 из Норвешке, 800 из Данске, укупно 11500 добровољаца из 26 земље, није могао да надокнади тај недостатак.Продирући на запад, совјетске снаге су убрзо стигле до града Випурија. Претио је неизбежан слом.Финска није могла друго него да закључи мир. 13. марта 1940. у 11:00 часова завршен је “Зимски рат”. Финци су имали 32839 мртвих и несталих, 43557 рањених.Совјети су имали 48744 мртвих и 158 863 рањених.