После рата са Пољском, Немачка је свој поглед усмерила ка Западу.Немачки први план је предвиђао пробој кроз Белгију и делимично кроз јужну Холандију у месецу октобру.План је добио назив “Гелб”.Полазило се од тога да ће тежиште борби бити на белгијској територији.Немци су очекивали да ће француске и британске дивизије ући у Белгију са југа чим немачке трупе буду прешле границу.Штабови још нису разрадили ову наредбу када је 29. октобра дошла промена заповести за извршење плана “Гелб”, у којој је и северна Француска узета у разматрање као потенцијално бојиште.Циљ је био да се укључи што више савезничких снага северно од реке Соме.Хитлер је затим за дан када ће почети офанзива на Западу одредио 12. новембар, уколико време то дозволи, јер је авијацији било неопходно ведро небо а тенковима сува земља. 

У ноћи између 5. и 6. новембра су немачке дивизије кренуле да дуж холандске и белгијске границе да заузму своје полазне положаје.Време је, међутим, било неповољно и датум напада је одложен за петнести.Укупно је овај датум до 10. маја померан ни мање ни више него осамнаест пута. 10. јануара је јављено да ће временске прилике после 12. бити повољне. Хитлер је за напад одредио 17. јануар.Међутим, тог истог 10. јануара један мали немачки авион принудно је слетео на белгијску територију.У њему се налазио немачки мајор који је кренуо на саветовање Генералштаба у Келну и који је са собом носио документа плана “Гелб”.Покушао је да спали папире, али му је то само делимично успело.Из остатака је могао да се реконструише план напада.Напад је зато поново померен и то за 30. јануар.Дошло је поново до неких промена у плану.Одлучено је да се ипак заузме цела Холандија, а не само један њен део како је то прво било планирано.План који је донет по овој одлуци изведен је 10. маја 1940.



ДРАМАТИЧАН МАЈ 1940 

Пол Рејно је 22. марта 1940. представио скупштини 109. владу Француске републике.Његова влада је била подељена на оне који су били за и против оштрог става према нацистичкој Немачкој.Бивши председник владе Даладје је и даље задржао веома важан положај министра одбране.Пол Рејно није волео генерала Гамлена, врховног комаданта копнених снага.Давао је предност његовом заменику, генералу Жоржу, који је био комадант североисточног фронта. 

Невоље су се нагомилавале од пролећа 1940; дебакл у Финској, неуспеси у Данској и Норвешкој.До кризе је дошло 9. маја због питања Гамленове замене.Рејно је хтео да поднесе оставку, међутим када је приспела лоша вест о догађајима 10. маја, Рејно је повукао питање оставке.На видело је, међутим, изашла криза неповерења међу врховним вођама рата.Када су Немци отпочели напад и принудили Французе да се на свим линијама фронта повлаче, Рејно је 18. маја урадио оно што је одавно хтео; преузео је од Даладјеа министарство одбране, сменио Гамлена, позвао је генерала Максима Вејгана да дође из Сирије.Остарели маршал Филип Петен, амбасадор Француске у Мадриду добио је позив да уђе у владу као њен потпредседник и војни саветник.Ситуација се стално погоршавала. 

И у Енглеској је политичка ситуација била напета.”Сувише сте дуго седели за оно мало што радите.Идите, кажем вам, и нек буде свршено између нас.Забога, идите!” Те речи су се чуле 8.маја у Доњем дому и биле су упућене Чембрлену.Разлог је био све веће незадовољство због лоших потеза премијера Чембрлена.Чембрлен је морао да поднесе оставку. 10.маја, баш када је Хитлер почео са нападом на Француску, Черчил је преузео Чембрленове дужности. 

Забринута због вести о концентрацији немачких трупа, белгијска влада је заседала целе ноћи 9/10. маја, чекајући да сазна да ли је овог пута ствар озбиљна или се опет ради о лажној узбуни.У пола пет им је саопштено да Немци бомбардују холандске аеродроме, а нешто касније су видели прве немачке бомбардере изнад Брисела.У пола девет је немачки амбасадор посетио белгијског министра иностраних послова Спака да би му предао меморандум у којем се белгијска влада оптужује да је све време кршила меморандум о неутралности у корист Француске и Британије. 



СЛУЧАЈ "ГЕЛБ"

У складу са планом “Гелб”, немачка Врховна команда је пребацила на Запад три групе армија са укупно 136 дивизија.Од тога су 10 дивизије биле тенковске, а 7 моторизоване.Целокупна ова групација је имала 2580 тенкова, 3824 авиона и 7378 артиљеријских оруђа калибра 75 и више милиметра.Немачке снаге биле су разврстане у групу армија “A” , “Б” и “Ц”. 

План “Гелб” је у основи представљао копију немачког плана о офанзиви на Западу из првог светског рата, познатог под именом “Шлифенов план”.Он је подазуменао заобилажњење са севера “Мажино линије” и наношење главног удара преко холандске, белгијске и луксембуршке територије.Група армија “А” (45 дивизија, од тога 7 тенковских), под командом тадашњег генерала Герда Рундштата, требало је да нападне преко Ардена и заобиђе “Мажино линију”.Надирући преко Белгије и Луксембурга, Рундштатове снаге су добиле задатак да форсирају реку Мезу, између Динана и Седана, да пробију француску одбрану, избију на канал Ламанш, прибију главнину савезничких трупа уз обалу у униште је у садејству са снагама групе армија “Б”.Одлучујуђу улогу у читавој операцији требало је да одигра тенковска група генерала Паула Клајста (1250 тенкова) и тенковски корпус генерала Хермана Хота (542 тенка).Из ваздуха је групу армија “А” подржавала 3. ваздушна флота. 

Групом армија “Б” командовао је генерал-пуковник Феодор фон Бок.Она је у свом саставу имала 29 дивизија, укључујући ту 3 тенковске и 2 моторизоване дивизије.Пре почетка борби била је развијена од обале Северног мора до Ахена.Циљ јој је био да заузме Холандију, спречи њене снаге да се споје са савезничким, да веже за себе англо-француске трупе у Белгији и постепено их потискује према Антверпену и Намиру.Предвиђено је било да фон Бокове јединице често користе десанте из ваздуха за заузимање мостова, саобраћајних чворова, аеродрома и других противничких виталних тачака, као и да дезорганизују савезничку одбрану читавим системом вешто изведених диверзија.Групу армија “Б” подржавала је из ваздуха 2. ваздушна флота. 

Група армија “Ц” се састојала од 19 дивизија.Била је развијена на француско-немачкој граници и налазила се под командом генерал-пуковника Вилхелма Леба.Њена линија фронта протезала се у дужини од 350 km, од француско-луксембуршке границе до Базела.Циљ јој је био да на “Мажино линији” прикује што веће француске снаге. 

Резерве Вермархта на Западу су износиле 42 дивизије. 

Главнина савезничких снага била је развијена почетком маја 1940. на источним границама Француске, од Швајцарске од Денкерка, сврстана у три групе армија и уједињена у Североисточни фронт под командом француског генерала Жозефа Жоржа.Британским експедиционим снагама командовао је маршал Џон Горт.На челу прве групе армија (састављене од 32 француске и 9 британских дивизија) налазио се француски генерал Бијот.Бијотове снаге држале су фронт од Лонгвија (на крају “Мажино линије”) до Живе на реци Мези и биле су спремне да остваре маневар према Белгији. 

Другом групом армија (39 француских дивизија) командовао је генерал Претел.Она је бранила “Мажино линију” у дужини од 300 km, од Лонгвија до Селестија. 

Генерал Бесон је командовао трећом групацијом армија (укупно 11 дивизија), развијених од Селесте до швајцарске границе на горњој Рајни. 

Резерва североисточног фронта се састојала од 17 дивизија, а генерал Гамлен је, као комадант француских Копнених снага, имао на располагању 6 дивизија.После мобилизације, Белгија је повећала своје трупе на 23, а Холандија на 10 дивизија, тако да је прва имала 600, а друга 350 хиљада војника. 

Енглеска и Француска су на Северозападном фронту концентрисале 108 дивизија.Заједно са белгијским и холандским снагама на овом сектору оне су располагале са 147 дивизија (од тога 23 тенковске, механизоване и моторизоване), са 3 785 000 војника, 3790 авиона, 3099 тенкова и са 14544 артиљеријска оруђа (калибра 75 милиметра и више).Француском авијацијом је командовао генерал Вијмен.Она је поседовала 1648 борбених авиона.Енглези су у Француску послали две ваздухопловне јединице са задатком да из ваздуха пружају подршку трупама генерала Горта, и да бомбардују противничку војску у позадини.

Немачка офанзива на Западу, која је почела у рано јутро 10. маја 1940. јаким ваздушним нападима, пала је у веома погодан тренутак за Немце.Немача војска је успела да попуни празнине у обученим трупама, као и да повећа бројност тенкова и теретних возила.Осим тога, Немци су толико напредовали у теорији вођења савременог рата, да је предстојећа офанзива обећавала велики успех.

Распоређена на северном крилу, 18. армија Кихлера, имала је за задатак да брзо заузме Холандију и тиме отклони опасност од бочног напада и евентуалне окупације Холандије од стране Савезника.Да би се ова операција успешно извела, спуштени су 10. маја падобранци код Мурдејка, Ротердама и Ден Хага.Они су имали задатак да до доласка оклопних јединица заузму важније мостове преко Маса и Вала и да покушају да ухвате холандску владу.Ово последње им није пошло за руком.Падобранци су успели да заузму мостове код Мурдејка и Ротердама и да их одбране од савезничких напада до доласка немачке 9. оклопне дивизије.Убрзо је и 18. армија успела да пробије положај Пел.Без много тешкоћа 9. оклопна дивизија је успела да 12. маја успостави контакт са падобранским трупама код моста у Мурдејку.Предвече је холандска армија пробојем 18. армије била опкољена у сектору утвђеног појаса Холанд.Немци дотле нису успели да пробију добро осигурану “Гребел-линију”

Не наилазећи на неки значајнији отпор, оклопне дивизије 4. армије и групе Клајст могле су већ 13.маја да успоставе мостобране преко реке Мезе, како код Седана тако и код Уа.Ови успеси натерали су генерала фон Бока да каже:”Французима мора да се потпуно помутио разум, иначе су могли и морали ово да спрече!”

13.маја у 18:00 делови немачке 18. армије уз помоћ падобранаца заузели су јужне делове Ротердама, и даље је “Гребел-линија” одолевала немачким нападима.Тек изјутра 14. маја Холанђани су напустили овај одбрамбени положај, остављајући заштитницу која се огорчено борила.У касно попдне капитуларо је град Утрехт због претње да ће бити бомбардован.У међувремену је Ротердам неколико пута бомбардован.У таквој безнадежној ситуацији генерал Винкелман је затражио прекид ватре.Капитулација је потписана 15. маја у 11:15. 

У исто време су успешно протекле и операције 6. армије у средњој Белгији и групе армија “А” јужно од фронта Лијеж-Намир.Белгијанци су успели да униште неке мостове, али то није значајно успорило напредовање немачких трупа.Јединице 7. ваздухопловне дивизије и 151. пешадијског пука су успеле изненадно да заузму модерно белгијско утвђење Ебен-Емаел у околини Мастрихта. Већ 11. маја био је готов први понтонски мост код Мастрихта, тако да је оклопни корпус генерала Хепнера могао да нападне непријатеља са бока и тако пре Француза стигне до линије Дил, а Белгијанцима који су се повлачили из Лијежа одсече одступницу.Овај напад је пре свега имао циљ да доведе непријатеља у заблуду да је ту тежиште непријатељске офанзиве. 

12. маја дошло је до првих борби са истуреним француским оклопним јединицама.Ове јединице су имале задатак да задрже Немце што дуже како би француске и британске јединице успеле да заузму положаје у Белгији које су планирали.Велике колоне француске и британске војске кретале су из правца Париза према линији Брисел-Антверпен.Немци су предвиђали да ће се њиховом напредовању у Белгији супротставити између 40-45 савезничких дивизија.Битка у Белгији приближавала се свом врхунцу.Савезници су, као и што су Немци очекивали упали у клопку. 

До 15. маја, међутим, су пропали су сви покушаји 6. немачке армије да се пробије до линије Дил.Отпор савезника приморао је њеног комаданта, генерала Рајхенауа да напад настави тек после 17. маја, пошто су пристигле нове снаге.Савезници и даље нису знали где је тежиште немачког напада. 

Тек су 15. маја увидели смртну опасност која је претила западно од фрота на Мези.Тада су прве јединице оклопног армијског корпуса, које су код Седана и Динана прешле Мезу, већ почеле да великом брзином продиру на запад, ка ушћу Соме.Операције групе армија “А” одвијале су се готово по плану.Не наилазећи на неки значајнији отпор, оклопне дивизије 4. армије и групе Клајст могле су већ 13.маја да успоставе мостобране преко реке Мезе, како код Седана тако и код Уа.Ови успеси натерали су генерала фон Бока да каже:”Французима мора да се потпуно помутио разум, иначе су могли и морали ово да спрече!”.Немачкој врховној команди није било јасно зашто савезници нису осигурали сектор Намир-Седан брже и јачим снагама. Савезници и даље нису схватали опасност овог масовногоклопног и моторизованог напада.Уз то су трупе које су послали на угрожено подручје биле лоше наоружане. Ове снаге нису биле способне да зауставе Немце на овом делу фронта.Савезничка авијација је претрпела тешке губитке јер није располагала са довољним бројем ловачких авиона. Oко 170 француских и енглеских авиона кренуло је 14. маја у силовите нападе са циљем да поруше мостове преко Мезе и тако успоре напредовање немачке војске.Мостови и мостобрани нису уништени, а немачки ловци су оборили 50 француских и 35 енглеских авиона. Истурени делови немачке групе аримја “A” су наставили продирање. Генерал Рундштат је приликом разговора у свом штабу стално указивао колико је важно да се немачке трупе брзо пробију у правцу Ламанша. 

Али што је немачки пробој фронта бивао успешнији, и што су оклопне јединице продирале даље ка обали, то је немачка команда све више била забринута за јужни бок групе армија “А”, који је постајао све дужи и све отворенији.Фон Рундштат се плашио да би савезници могли да изведу противнапад.Наредио је 15. маја да се моторизиване трупе привремено зауставе код Оазе, како би сачекали пешадијске јединице које су се сливале преко Седана. 

16. маја почело је опкољавање француске 1. армије, британских експедиционих снага и белгијске војске.Ситуација је била све тежа за савезничку војску. Бројно стање француске 2. и 3. армије се по прилично проредило.Из тог разлога је генерал Бијот одлучио да жртвује линију Дил и да повуче своје трупе на фронт код Шелде.Међутим, све акције савезника предузете тих дана показивале су одређене знаке одузетости. Черчил је 16. маја стигао у Париз где је на своје запрепашћење дошао до закључка да Французи после пробоја Немаца преко Мезе више нису имали готово никакве резерве. 

Предвече 16. маја немачка 6. армија са главнином и јужним крилом дошла је до Нивела.Пред њеним северним крилом Британци су се под борбом повлачили у правцу Брисела.На северу се 6. армија пробила до Антверпена.У међувремену команда групе армија “А” је усмерила своју пажњу, пре свега на опасност која је долазила са јужног бока, али ситуација је ту постајала из дана у дан све мање напета.Фон Рундштат је одлучио да јаком ударном масом Клајстове групе (преко 1250 тенкова) продужи наступање ка подручју Камбре-Сен Кент.Све у свему ситуација 16. маја није давала повода за забринутост. 

Хитлер је први пут посетио штаб групе армија “А” 17.маја да би се лично упознао са стањем на фронту.Генерал фон Рундштат је у свом извештају ставио нагласак на рањивост јужног бока и дао је преглед мера које су против тога предузете.Хитлер се потпуно сагласио са тим и одобрио фон Рундштатове одлуке.Хитлер се на неко време поново уплашио за јужни бок, али је на интервенцију Кајтела ипак дозволио да се настави напредовање ка Ламаншу. 

20. маја група армија “Б” је стигла до подручја североисточно од Гана, а прве трупе до Шелде.У 21:00 прве немачке јединице су ушле у Абевил.Око поноћи је 8.оклопна дивизија заузела околину Монтреј-сир-Мера.Стигавши пред Абевил генерал Гудеријан је знао да само веома велика брзина може да донесе успех о којем пре десет дана нико није ни сањао.У понедељак 20. маја његови су тенкови западно од Абевила стигли до мора; затворили су обруч око Савезника у Белгији.Готово све британске експедиционе снаге, готово све француске трупе и цела белгијска војска биле су ухваћене између тенкова на југу и немачких трупа у северној Белгији.Сад је требало затворити и последњи отвор, излаз на море.Савезничке трупе су могле да побегну само преко мора, а за такав бег су биле само три луке довољно велике; Булоњ, Кале и Денкерк.Опкољавање савезничких трупа у почетку није било много чврсто.Гудеријанови тенкови су се незадрживо пробијали ка мору, али тешко да се могло говорити о консилолидованој немачкој линиј.Добро осмишљен савезнички напад сигурно да је могао да пробије “Гудеријанову линију” и да поново дође до спајања јединица у Белгији са савезничким јединицама у Француској. 

Гудеријанове тенковске трупе биле су преморене због форсираних маршева.За десет дана превалиле су 300 км под борбом, последњих сто километара за један дан.Пешадија и артиљерија нису могле да прате тако брз продор тенкова.Снабдевање тенкова је постало све несигурније.Упркос свему томе Гудеријан није оклевао.Својим трупама је дао само један дан за одмор. 

21. маја, борбе на фронту 4. армије су постале критичне.Заустављен је продор 16. армијског корпуса.Тек узастопни напади авиона између 18:30 и 20:30 омогућили су Немцима да мало одахну.Од тог тренутка савезници су били приморани да се повуку у Арас.Истог дана француски генрал Бијот је погинуо у саобраћајној несрећи у околини Ипра. 

22. маја је заустављен и локални противнапад Савезника код Камбреа.Немачка Врховна команда је наставила операције по плану.Увече је Врховна команда саопштила да се опкољавање непријатељских снага успешно наставља.Све немачке пешадијске дивизије померене су према западу.Оклопне групе Хот и Клајст имале су задатак да у околини Калеа пређу у напад. 

Истог дана Гудеријан је одлучио да настави са напредовањем на север дуж француске обале.У том циљу образовао је три тенковске колоне; једну за Булоњ, другу за Кале и трећу за Денкерк.Гудеријан је очекивао да ће за неколико дана успети да избаци из борбе целу белгијску војску и преко пола милиона британских и француских војника који су се налазили у Белгији.Када је пала ноћ тенкови су стигли пред Булоњ и Кале.Ту их је дочекао јак отпор Савезника.После три дана тешких борби пао је Булоњ, а дан касније 26. маја капитулирао је Кале.Браниоци обе луке успели су да се великим делом повуку на север. 

Још 24. маја Гудеријан је послао 1. оклопну дивизију на Денкерк.Отпор је био тако снажан да ова јединица није успела да изведе никакво значајно напредовање ка луци.Гудеријан се ипак надао да ће успети за неколико дана да заузме Денкерк.Успех какав ретко може да има војсковођа био му је на дохват руке.Међутим, када су операције достигле врхунац, Хитлер и генерал фон Рундштат су наредили оклопним дивизијама генерала Гудеријана које су нападале Денкерк да зауставе своје операција.Морали су да чекају пред градом. 

Кадаје Хитлер 24. маја 1940. стигао у штаб групе армија “А” у Шарлевилу, био је у најбољем распољожењу.Рат ће се завршити за шест недеља, изјавио је Хитлер својим генералима.На запрепашћење присутних, изразио се веома повољно о Британцима и њиховој империји:”Култура коју су Енглези дали свету не сме да пропадне”, и он има намеру да Британцима понуди “часни мир”. 

Касније тог дана, Хитлер је приредио невероватну сцену свом врховном комаданту Браухичу зато што се овај усудио да без његовог одобрења стави неколико дивизија и фон Рундштатову 4.армију под команду групе армија “Б”.Морао је сместа да повуче наређење.А онда је Хитлер издао горе споменуто наређење о заустављању тенковских дивизија испред Денкерка. 



ЕВАКУАЦИЈА ИЗ ДЕНКЕРКА 

Увече 26. маја, у три минута до седам, Хитлер је повукао наређење о заустављању тенкова испред Денкерка, и дозволио да се настави заузимање града. 

После рата су многи покушали да нађу разлог за ову Хитлерову чудну одлуку од 24.маја 1940. године.Ако се узме у обзир шта је тог дана рекао за Британце, неки сматрају да је свесно хтео да да шансу Британским експедиционим снагама да побегну, у нади да ће овај гест одобровољити британску владу да прихвати његов “часни мир”.Осим тога је, вероватно, поверовао Херману Герингу када се овај хвалио да немачко ваздухопловство може само да уништи британске и француске снаге у Денкерку. 

Денкерк је 1940. био само мала лука тешко приступачна за бродове са дубоким газом.Први брод који је у недељу увече 26. маја напустио Довер био је “Монас Ајл”, туристички брод који је раније превозио излетнике.Када је брод у рану зору упловио у Денкерк, управо је почело немачко бомбардовање града које је трајало целог дана.”Монас Ајл” је на брзину укрцао 1420 војника и напустио луку.Али док је брод излазио из луке, засуле су га са оближњих брда немачке батерије и погодиле га неколико пута.Због оштећења бродом се више није могло управљати.Ипак је успео да се закачи за два торпедна чамца која су га одвукла за Довер.На броду је било 23 мртва и 60 рањених.Пет других великих транспортних бродова, Немци су толико засипали ватром да су они морали да се повуку и врате празни у Енглеску.Када је пао мрак, првог дана операције “Динамо”, није било превеликог разлога за одушевљење.Упркос великим губицима, из луке је евакуисано само 6000 људи. 

У ноћи између 27. и 28. маја, британска морнарица је успела да сконцентрише велику групу најразличитијих бродова.Били су то торпедни чамци, царински бродови, болнички бродови, чамци за искрцавање, теретни бродови, пловећи ватрогасни уређаји, чамци за спасавање...Посада на тим бродовима била је понекад доста чудновата; официр морнарице руководио је групом банкарских чиновника, доктору је командовао стари рибар, а један доминикански калуђер (бивши поморски поручник) био крмарош на моторном броду.Ову папазјанију свега што може да плови, послали су за Денкерк вицеадмирал Ремзеј и његов штаб који су успели да привидни хаос уведу у извесни систем.Пуно бродова пловило је без карти, на њима није било ни компаса. 

Два дана је бродић “Силвер Квин” превозио трупе са обале Денкерка до великих бродова, који су се укотвили на мору.Када су велики транспортни бродови отишли, а нови нису долазили, “Силвер Квин” је одлучио да на своју руку пређе Ламанш.На броду међутим нису имали ни карте, ни компас.После пуно сати пловидбе угледали су копно.Посада је усмерила бродић према обали.Одједном су гранате почеле да фијучу око брода.Нису били пред Енглеском обалом, већ пред Калеом! Брод је погођен у прамац и брзо је пропуштао воду.Избацујући стално воду, Французи који су се налазили на броду, успевали су да одрже бродић на површини све до 30. маја у 9:00 када је пристао уз док у Доверу.Неколико минута пошто је последњи Француз напустио брод, он је потонуо. 

Брод “Векфул” са 650 људи торпедован је у ноћи 28/29. маја. Брод је брзо тонуо, и готово сви војници, њих 650 су се удавили.Комаданта тог брода Р.Л. Фишера покупио је тегљач “Комфорт”, пошто је два часа провео у води.У помоћ је дошао и брод “Грефтон”.Онда је изненада “Грефтон” био погођен торпедом.Док је брод тонуо, отворио је ватру на силуету у тами и успео да је погоди.Тај брод је одмах потонуо, али се касније испоставило да то није био непријатељски брод већ тегљач “Комфорт”.Комадант Фишер се опет обрео у води и морао је плива пет часова пре него што је ујутро по други пут био спашен.Такве ствари су за време операције “Динамо” биле сасвим нормалне. 

У поноћ 28. маја већ је 45000 људи пребачено у Енглеску, док најзад у рано јутро 4. јуна последњи брод “Шикари” је напустио луку Денкерк са 383 Француза.Укупан биланс је био 338 226 британских и француских војника који су пребачени у Енглеску.Цена коју су за то морали да плате била је огромна; потопљено је 228 бродова, 45 их је тешко оштећено, уништено је на стотине малих бродова, никада није утврђено колико је помораца и љубитеља поморства страдало.Такође је оборено 177 авиона РАФ-а, чији су харикени и спитфајери нападали немачке бомбардере изнад Денкерка и дали огроман допринос у евакуацији. 

Денкерк је наравно био пораз и то један од највећих у британској војној историји.Али тако јуначки изведена операција “Динамо” може се сматративеликом победом којом сви који су учествовали у њој могу да се поносе. 

Нешто мало пре изласка сунца 4. јуна 1940. убрзо пошто је Денкерк напустио последњи брод, немачке јединице су ушле у тешко оштећени град.Хитлер је био задовољан.Наредио је да осам дана лепршају заставе, а да се три дана оглашавају звона.У Немачкој је било славље због победе, иако су Британци успели да се извуку.Ни у Енглеској није било мање славље, иако је битка била изгубљена.Радост због “чуда код Денкерка” довела је до примитивног усхићења; људи су кличући стајали поред пута од Довера до Лондона, махали су заставицама, а музичари су непрекидно свирали “Ево наших хероја”. “Сећам се”, писао је касније Монтгомери, "како сам био бесан када бих угледао британске војнике како се шећу наоколо са шареним извезеним знаком на рукаву: Денкерк.Мислили су да су хероји, а такво је било и мишљење грађана”. 

Черчил је такође био веома срећан, али је 5. јуна изјавио у Доњем дому:”Морамо страшно да пазимо да ово спасавање не сматрамо победом.Ратови се не добијају евакуацијом.” 



НЕМЦИ У ПАРИЗУ

Белгија је капитулирала 28. маја.Била је то безусловна капитулација.Краљ Леополд III је одлучио да оде у заробљеништво и да се не бави никаквим политичким делатностима.Немци су му као боравиште одредили дворац у Лакену.После пада Белгије чинило се да је код Немаца настао краћи застој.Преостале француске трупе су се налазиле на сопственој територији и формирале су фронт од 700 km, који је на западу почињао на мору код Абевила, а завршавао се на искотку код швајцарске границе.

”1810. је енглески генерал Велингтон код португалског Трес-Ведраса три месеца је одбијао нападе Наполеонових трупа, све док помоћне трупе нису стигле из Британије у Португал”, узвикнуо је одушевњени Черчил.Није схватио да Наполеонов пораз није баш много инспирисао Французе.

За време кратке паузе, Савезници су свим силама покушали да прузму иницијативу: 4. јуна су француско-британске трупе очајнички јуришале на Абевил, али су биле одбијене.Одмах затим почео је немачки напад.Французи су спремно дочекали први немачки напад, пропустили су тенкове и напали пешадију која је ишла иза тенкова.Савезници су пружали жилав отпор.У сектору Амијена и Перона Немци су изгубили 65% тенкова који су тамо оперисали.Немци су међутим довукли резерве, док савезници иза својих линија готово да и нису имали трупа.После двадесет и четири часа борбе, Ромел је код Амијена пробио француску линију, ударио на незаштићену позадину, и за три дана стигао до Сене код Елбефа, Руан је био одсечен. 

8. јуна се грмљавина топова чула у Паризу.Стотине хиљада Парижана кренуло је на југ Француске.После пада Руана, Британци су се уплашили да ће њихов трупе у Северозападној Француској бити одсечене, па су својим јединицама наредили да се укрцају у Ле Авру.Ово је толико огорчило француску врховну команду да је она покушала на силу да онемогући Британце да дођу до ове луке. 

После Ромеловог пробоја на западу, Гудеријан је 9. јуна почео надирање са својим тенковима источно од Париза.10. јуна био је приморан на тешку борбу, у којој су Немци претрпели осетне губитке, али после те битке, фронта готово и да није било.11. јуна Гудеријан је заузео Ремс, а дан касније су тенкови били код Шалон-сир-Марна. 

Француска врховна команда и влада напустиле су Париз 10. јуна.Врховна команда се сместила у Бријару, а влада у Туру.У оба ова тела владао је све већи дефетизам.

 Јуна 1940. у Француској је изгледало као да се изводи нека мелодраматична петпарачка опера; кад се рат приближавао врхунцу, француска Врховна команда у Бријару ни са ким није могла да успостави телефонски контакт јер је локална телефонисткиња од 12 до 14 часова ишла кући на ручак. 

Черчил је одлучио да по четврти пут од 10. маја отпутује у Француску, да би спасио шта се спасти може.11.јуна је стигао Бријар.Предложио је да се француска влада евакуише у северну Африку и да одатле настави борбу.Тај план није наишао на баш велико одушевљење у француској влади.Онда је Чечил предложио веома оригиналан, али не баш са много такта објашњен план:”1810. је енглески генерал Велингтон код португалског Трес-Ведраса три месеца је одбијао нападе Наполеонових трупа, све док помоћне трупе нису стигле из Британије у Португал”, узвикнуо је одушевњени Черчил.Није схватио да Наполеонов пораз није баш много инспирисао Французе.”Издржимо у Бретањи док трупе из Денкерка не буду поново спремне за борбу”. 

Британске трупе су у еверозападној Француској доживеле други Денкерк само мањи.Упркос отпору Француза, пуно британских војника је успело да стигне до бродова у луци Сен Валерија.Француски отпор је међутим спречио британску шкотску дивизију да на време стигне у Сен Валери, па су убрзо Немци уништили ову елитну јединицу. 

У Бријару су политичари покушавали да на папиру створе “Торес-Ведрас” линију.Британски генерал Брук, који се извукао из Тобрука, добио је задатак да изгради ову линију са четири дивизије које нису постојале.Генерал Брук је то веома брзо увидео, и саветовао је Черчилу да преосталих 150 000 британских војника, који су се борили раштркани по Француској, што брже врати у Британију, пре него што буде касно.Черчил је, међутим, хтео да верује у своју линију. 

Тек што је Черчил напустио Француску, очајни Рејно га је позвао да поново дође.Черчил је 13. јуна слетео у Туру.Ту су вођени бескрајни договори.Наиме, Енглеска и Француска су се 28. марта 1940. споразумеле да ниједна од ове две земље не сме да склопи појединачно мир са Немачком.Рејно и Мандел су још увек хтели да се држе овог споразума, али су Петен и његове присталице преклињали Черчила да ослободи Француску ове обавезе.Черчил је покушао да наговори француаку Врховну команду да брани Париз:”Уличне борбе у овом велеграду усисаће немачку војску као сунђер”.Међутим, 14. јуна Париз је предат без борбе генералу Кихлеру, оном истом генералу који је прихватио и холандску капитулацију. 

Док су Немци улазили у Париз, Ромел је на западу заузео Ле Авр, на истоку су немачке трупе пробиле Мажино линију код Сарбрикена.Француска влада се из Тура преселила у Бордо.На свим фронтовима претио је неминовни пораз.У Бордоу је министар Шотам предложио да се упитају Немци за услове мира.Ако буду неприхватљиви борићемо се из Африке.Черчил је одмах увидео опасност, ако Немци буду поставили прихватљиве услове, Французи ће одмах иступити из рата.Ни у ком случају није хтео да француска моћна флота падне у немачке руке.Британци су одлучили да послушају генерала Брука и да евакуишу својих 150 000 војника из Француске. 

На свим фронтовима, трупе су биле убеђене да је борба безнадежна.Настала је панична борба да се што пре стигне до једне морске луке како би се извршила евакуација британских трупа.Француска врховна команда се повукла даље на југ, у Виши.Адмирал Дарлан је хтео да се са флотом повуче до северне Африке, али је врховни комадант Вејган тражио да поведе и 870 000 војника, како војска не би морала да капитулира.Дан се завршио телеграмом председника Рузвелта, по коме је Америка обећавала сву могућу материјалну помоћ Британији и Француској, али не и објаву рата. 

У недељу 16. јуна, свој збрци је дошао крај.Гудеријан је дошао до Саоне и заузео Понтарлије на швајцарској граници.Ово је чак и за Хитлера било сувише брзо.Послао је телеграм Гудеријану:”Мора да сте погрешили у имену места?”, али је Гудеријан победоносно одговорио “Нема забуне, лично сам у Понтарлијеу”.На западу је Ромел са својим трупама стигао до Лоаре, а на средини су Немци потиснули Французе преко Сене до Алансона. 

Черчил је понудио Француској акт о уједињењу, по коме би је формирала јединствена британско-француска унија.Сваки Француз имаће британско, а сваки Британац француско држављанство.Заједно ће се сносити трошкови рата, а касније и изградње.Рејно се сав узбуђен вратио својим министрима и испричао им о унији.После ледене тишине Петен је одговорио:”За три недеље Немци ће Британији заврнути шију као пилету.Ова унија је савез са лешом”.Други присутни су тврдили да је боље да Француска буде нацистичка покрајина, него британски домион.Рејно више није могао да издржи.Поднео је оставку.Нову владу је још исто вече формирао Филип Петен.Затим је Петен позвао шпанског амбасадора да би преко њега питао Немачку за услове мира. 

Петен је следећег дана рекао преко радија:”Сломљена срца морам вам саопштити да је неопходно да престанемо са борбом”.Већина Француза је то тако и прихватила.Свуда на фронту су војници бацали оружије, а јединице које су хтеле да настав са борбом биле су спречаване од стране градоначелника који су истицали беле заставе.Неколико часова касније Петен је морао поново преко радија да објасни војсци и становништву да мировни преговори тек треба да почну и да треба и даље да наставе да се боре да не би баш сасвим празних руку дошли пред Немце.Није много помогло, тако да су Француској остала само два адута у рукама, њена моћна флота и њене колоније. У самој Француској Немци су већ били господари. 

Генерал де Гол је у међувремену стигао у Лондон.Одмах је развио велику активност.Исто вече када је стигао у Лондон, обратио се француском народу путем радија.Свој говор је завршио речима:”Ја генерал де Гол, сада у Лондону, позивам све француске официре и војнике, са или без оружја, као и све француске инжињере и квалификоване раднике војне индустрије који се налазе или ће се налазити на британској територији, да ступе у контак са мном.Ма шта се десило пламен француског отпора се не сме угасити”. 

У Француској је Петен прогласио де Гола издајицом и касније га осудио на смрт.Људи из администрације и војна лица су углавном одбила да признају де Гола као вођу “слободних Француза”.Сматрали су да су мандатима везани за Петенову владу.Чак су и Французи на британској територији били углавном веома скептични према де Голу.У почетку се Черчил правио веома љубазним, али када је де Гол неколико пута предузео доста неуспеле акције, њихови односи су захладнели. 

Јуна 1940. је учињен покушај да се формира француска влада у изгнанству.На позив адмирала Дарлана, Жорж Мандел је са још двадесеттри друга политичара избегао бродом у северну Африку.У Казабланци је покушао да формира владу, што је Петену јавио локални гувернер.Мандела су ухапсили и послали за Француску.Четири године каснија Жорж Мандела је убијен по налогу Немаца. 



КАПИТУЛАЦИЈА У КОМПЈЕЊУ 

Немачка и француска делегација кренуле су 21. јуна 1940. око 13:00 у место где је требало да се закључи примирје између две земље.Само су Немци, међутим, знали куда иду.То је био део Гебелсовог плана да се што јасније нагласи немачка победа и француски пораз.Хитлер је стигао први. У 15:15 је стала дугачка поворка немачких кола на једном пропланку у Компјењској шуми, где је 11. новембра 1918. Немачка прихватила свој пораз у железничком вагону који је тада служио као командно место врховног савезничког комаданта Фоша.Тај вагон је опет стајао ту.Немци су га предходне ноћи на брзу руку извукли из музеја и пребацили га на ово место.У пратњи Геринга, Хеса, Редера, Кајтела и Рибентропа, Хитлер се упутио ка оближњој спомен плочи.Нико није проговорио ни речи.Хитлер се попео на споменик и прочитао текст:”Овде је 11. новембра 1918. посустао злочиначки понос Немачког Рајха, који су потукли слободни народи које је он хтео да пороби”.Геринг је прекинуо тишину предлогом да се текст промени.Хитлер није чак ни реаговао.Окрену се и сишао са камена и стао насред пропланка, раширених ногу и са рукама на куковима.Са погледом у коме су се мешали понос, задовољство и омаловажавање гледао је унаоколо.Онда је пришао вагону и сео на место где је 1918. седео Фош.Било је 15:30. 

Француска делегација је стигла на пропланак.Оно чега су се плашили када су кренули из Париза, обистинило се.На месту где је Француска славила своју највећу  победу требало је сада да призна свој највећи пораз.Пре него што су их пустили у вагон, генерал Енсиже, адмирал Лелик, ваздухопловни генерал Бержере, генерал Паризо и дипломата Ноел, морали су да обиђу почасну стражу СС-а.Када су коначно сели у вагон, морали су прво са саслушају кратак Кајтелов говор у којем је он објашњавао зашто је Немачка била присиљена на рат.Када је Кајтел завршио, Хитлер је Енсижеу пружио текст услова за прекид ватре.Затим је устао и отишао са већим делом пратње.Само су Кајтел и Јодл остали.Напољу су свирали “Дојчланд ибер алес” (Немачка изнад свега) и песму Хорста Весела. Унутра су ћутали. Када је музика престала, Кајтел је рекао да очекује да Французи имају бланко-пуномоћ.Имали су дакле само да кажу да или не, није имало шта да се преговара.Прекид ватре би иначе ступио на снагу тек када би се прихватили и италијански услови.Кајтел је допустио да се Французи  међусобно посаветују.Када су се у 18:00 вратили у вагон, тамо је био још само Јодл.После краће расправе Французи су добили дозволу да контактирају са својом владом у Бордоу. 

Када су Французи следећег дана у 11:00 дошли поново у вагон, донели су противпредлоге које је њихова влада саставила преко ноћи.Кајтел је био спреман да да нека усмена обећања, која не би ушла у протокол.Опет је дошло до саветовања са Бордом.Међутим у 18:34 је један немачки официр донео Кајтелу ноту, да услови морају да се прихвате данас до 19:00, иначе ће вратити француску делегацију.Енсиже је прочитао једну изјаву, а онда додао:”Генерале, ви сте војник и знате како је једном војнику тешко да уради оно што сам ја дошао овде да урадим”.Кајтел је затржио минут ћутања за оне “... који су дали свој живот за отаџбину”.Церемонија је била завршена.После кратког разговора у четири ока између Енсижеа и Кајтела, Французи су у 19:05 пошли преко Париза за Рим.После церемоније, Хитлер је дао следеће наређење: 

“После церемоније код Компјења наређујем следеће: 

Историјски вагон, спомен плочу и споменик француској победи треба пренети у Берлин. 
Доњи оквир вагона, шине и камење које му оквирује место, треба уништити 
Не треба дирати споменик маршалу Фошу” 

25. јуна у 0:35 ступио је на снагу прекид ватре.Француска је капитулирала у општој збрци и хаосу. 

ЛЕШИНАРСКИ ЗАЛОГАЈ

Однос између Хитлера и Мусолинија је био доста чудан.За време рата на Западу 1940. Хитлер је Мусолинију слао једно за другим писма о својим успесима, стварајући тако Мусолинију комплексе.Мусолини је у дубини душе желео да се реши оваквог пријатељства са Хитлером, једва да је успео да направи срећно лице када је чуо да је Хитлер избегао први атентат.Нетактичност Немаца га је веома нервирала, а највише се разбеснео када је посумњао да подстичу отпор у јужном Тиролу.Међутим, Мусолини је имао једну лошу особину, да се прилагођава онима са којима се дружио.Највише му је сметала Хитлерова самовоља и немачко-совјетски споразум због којег је очекивао потешкоће на Балкану.

24.јуна, у једној вили близу Рима стављена је тачка на овај италијански поход, који је Италијане ипак коштао 4000 мртвих и рањених.

Мусолини је одлучио да започне рат 5.јуна.На Хитлерову молбу то је одложено док Немачка не уништи сву Француску авијацију.Напад је померен за 10.јун.Иако је рат објављен 10. јуна прве операције су почеле тек 22. јуна.Профранцуски маршал Бадољио се уопште није журио, а италијанска “суперармија” према француској граници се није макла ни корака.Британски авиони су 12. јуна бацили неколико бомби на Торино, а Французи су затим засули војне циљеве код Ђенове и Венеције, на шта су Италијани одговорили бомбардовањем Корзике и Малте.Британска авијација се усмерила на северну Африку па је напала италијанске војне јединице код Тобрука.Због тога је Мусолини морао 17. јуна да поднесе извештај краљу да стање на египатском фронту није баш сјајно, и да су већ изгубљена два либијска пука.

Захтеви Италије према Француској биле су велики.Осим Нице, Туниса, Корзике и Џибутија, спомињале су се и базе у Алжиру и Мароку и предаја флоте.На крају је Мусолини ипак ублажио своје захтеве на само 50 km демилитаризоване зоне дуж границе.Мусолини је био и мало постиђен.Тек 21. јуна, један дан пре немачко-француског прекида ватре, Алпска армија је добила задатак да изврши напад.Али судећи по прислушкиваном разговору два италијанска генерала, она ни тада није била спремна за то.Комаданти су се свађали око врховног командовања, због чега је једина расположива телефонска линија била преоптерећена.Италијани нису успели у свом походу да дођу ни до оближње Нице.

24.јуна, у једној вили близу Рима стављена је тачка на овај италијански поход, који је Италијане ипак коштао 4000 мртвих и рањених.