Непријатељства Немачке и њених савезника против Југославије почела су већ 5. априла у 22 часа. Почели су препади на југословенске пограничне карауле у близини комуникација преко границе. Бомбардовање Београда, што се узима за почетак рата, почело је 6. априла 1941. године у 6:30 часова, без објаве рата.У току дана Београд је био бомбардован у четири наврата (6:30, 11, 14 и предвече).У првом налету учествовало је 234 бомбардера (уз пратњу ловаца), а касније 250 бомбардера (уз пратњу ловаца).Пошто је ваздухопловни капетан I класе Владимир Крен, Хрват по националности, на неколико дана пре почетка рата, пребегао Немцима једним авионом са плановима положаја свих југословенских аеродрома, Немцима није било тешко да униште знатан број југословенских авиона на аеродромима. Југословенска авијација је у границама својих могућности , давала снажан отпор и оборила неколико немачких бомбардера изнад Беоограда изгубивши 15 ловаца. Људске жртве су тог дана у Београду биле веома велике, процењује се да је погинуло између 17000-20000 људи.

На путу од Патријаршије до манастира Раковице, где је хтео да се склони, патријарх Гаврило је прошао аутом кроз један део града и видео ову слику: “Београд је био унакажен рушевинама и лешевима ... Видећи све те жалосне призоре и трагична искушења, туга је моје срце неизмерно обавила. Под таквим унутрашњим осећањем стигао сам у манастир Раковица. Пошто сам све видео и преживео шта се све догодило у нашој престоници, признајем да је то био најчемернији и најтужнији дан у мом животу, дан плача, туге и бола, и националне несреће у катастрофи која је била неизмерна у својој тежини“.

Првог дана рата, од бомбардовања је погинуо др Куловец, који је био вођа Словеначке људске странке. Он је 5. априла предосећајући свој крај, дигао чашу у вис и рекао: „Ово је моје последње пиво, збогом драги докторе“.Остали део владе побегао је из Београда на Авалу, а затим отишао у Ужице и сместио се у хотел „Палас“, па су се брзо преместила у Севојно, где је Мачек 7. априла поднео оставку и за свог заменика у влади одредио др Јураја Крњевића, јер је он био решио да се врати у Хрватску.Ту владу је стигао и патријарх Гаврило на свом путу за манастир Острог. Патријарх је покушао да одврати Мачека од одласка у Хрватску, али није успео. Мачак је правдао своју одлуку страхом од онога што се може десити у Хрватској због активности усташа.

Влада је у Свеојну остала до 11. априла.Одатле је отишла на Пале код Сарајева. Записник њихове седнице од тог дана не показује да су знали да је Загреб пао у немачке руке; да је створена Независна Држава Хрватска на челу са Антом Павелићем, убицом краља Александра; да је један немачки оклопни корпус био на само 60 km од Београда; и да су два немачка корпуса прешла реку Вардар. Владу је 12. априла напустио др Џафер Куленовић и отишао у Сарајево. Београд је 12. априла у 5 часова поподне пао у немачке руке. Два сата касније, потпредседник Београдске општине предао је званично свој град поручнику Клингенбергу који је са својим водом први ушао у Београд.

Тог дана је генеал Симовић излагао, сасвим нереално, ситуацију на фронту: „...Ми имамо поверење у моралну снагу нашег народа, у снагу наше армије, у пријатељство са Совјетским Савезом са којим смо везани пактом закљученим уочи напада и у обећану помоћ Енглеске и САД... Наше трупе су се повукле и прикупиле на најважнијим битним фронтовима да би задржале даљи продор непријатеља“.Симовић је у потпуности говорио неистину.Југословенска војска у којој су се борили само Срби и Словенци, била је савладана на свим фронтовима.Проглашењем НДХ и побуном Хрвата почео је да бесни грађански рат.Целе јединице побуњених Хрвата напуштале су своје положаје, бацале оружје, предавале се, или просто отишле кућама.Једна хрватска група усред једне официрске забаве, кад је наишао неки немачки пук, зауставила је весеље да би се предала, а када су Немци отишли, наставила је да се весели као да ништа није било.Није било ништа необично видети Хрвате и Србе да бију једни друге уместо Немце.Под овим условима Немцима није било тешко да заробљавају целе јединице.

13. априла влада је решила да се премести у Никшић.Одмах после седнице владе, Симовић је поднео Краљу оставку на место шефа Генералштаба и предложио за то место армијског генерала Данила Калафатовића.Симовић је рекао Калафатовићу да покуша да уреди примирје са Немцима.Владу су напустили хрватски министри Бориша Смољан и Јосиф Торбар.Уз владу су остали др Јурај Шутеј, др Јурај Крњевић, Рудолф Бичанић, Милан Мартиновић, др Иван Шубашић и Илија Јукић.

У Никшићу је 13. априла, решено да краљ Петар II и влада напусте земљу и оду у Грчку.О својим првим ратним данима краљ Петар II пише да га је ујутро пробудило бомбардовање и да је одмах наредио да се нађе генерал Симовић који се налазио у цркви у Топчидеру на венчању своје ћерке.На Краљево питање о новостима, Симовић је између осталог рекао да има добре вести, да је потписан пакт са Молотовом и да очекује да велика „Мајка Русија“ у знак одмазде нападне Немачку.Краљ даље истиче да је имао директну везу са генралом Миланом Недићем који је командовао групом армија на југу и био снажно нападнут од Немаца у долини Струмице, али је пружао јак отпор.

Симовић је 15. априла, са првом групом полетео за Грчку.Повео је са собом жену и брата.Следећег дана за Грчку је одлетела друга глупа чланова владе на челу са генралом Боривојем Мирковићем.У труп авиона убацили су један сандук пун злата, а у његов реп браћа Лозићи су кришом убацили још два сандука злата, које су бесправно присвојили за свој рачун, па како пилот није знао да је реп авиона преоптерећен, није о томе водио рачуна приликом слетања у Грчкој.Авион је изгубио равнотежу и преврнуо се.Том приликом живот је изгубио Марко Даковић.О сахрани Марка Даковића није се нико од пучиста бринуо, него су га оставили мртвог на земљи.Сахранили су га Грци.

ДЕШАВАЊА НА ФРОНТУ

Према југословенском ратном плану „Р-41“ било је предвиђено да се главне снаге налазе на граничном фронту, а да само трећа армија, заједно са грчким снагама предузме офанзиву према италијанским снагама у Албанији. Под притиском надмоћнијег непријатеља, требало је да се јединице са франилних фронтова повлаче у правцу југа у Грчку. Било је предвиђено да се на граничном фронту држи 27 дивизија, 18 одреда и 16 посадних пукова.

Према Албанији, Грчкој и јужној Бугарској, била је Трећа армија, са око осам пешадијских дивизија. Према северној Бугарској била је Пета армија са четири дивизије и пет одреда. На граници према Румунији налазила се Шеста армија састављена од две пешадијске и једне коњичке дивизије и пет одреда. На граници према Мађарској била је Друга армија од четири пешадијске и једне коњичке дивизије, четири одреда и девет посадних пукова. Прва армија, састављена од пет пешадијских и једне коњичке дивизије, четири одреда и девет посадних пукова била је оријентисана према Аустрији и Италији. На облама Јадрана налазиле су се трупе Приморске армијске области од једне дивизије, два одреда и посадама у Шибенику и Боки Которској. У резерви врховне команде биле су четири пешадијске дивизије и две тенковске чете.

Немачка врховна команда је израдила план (Директиву број 25) којим је било предвиђено да се изврши концентрични напад из Аустрије и Бугарске општим правцем према Београду да би се уништила југословенска војска и онемогућило њено повлачење према Грчкој.Преко југословенске територије требало је заобићи Метаксову утврђену линију у Грчкој и тако одсећи Источномакедонску армију и уништити је заједно са посадама утврђене линије (план „Марита“).У највећој брзини извршено је померање немачких снага. Друга армија, састављена од 11 дивизија (од којих две тенковске и једна моторизована), већ упућена ка Совјетском Савезу, била је заустављена на путу и пребачена у Аустрију и Мађарску.Дванаеста немачка армија, која се већ налазила у Бугарској и Румунији, знатно је ојачана, тако да је имала 19 дивизија, од којих пет тенковских и три моторизоване.У резерви су Немци имали око пет дивизија.За подршку из ваздуха одређена је Четврта ваздухопловна флота и 8. ваздухопловни корпус.Укупно су Немци против Југославије концентрисали 1560 авиона.

Румунска војска је добила задатак да врши обезбеђење према Совјетском Савезу, а бугарска војска према Турској.Италијанска Друга армија, са све резервом, је имала око 14 дивизија и била је концентрисана према Словенији и Хрватској.У Задру су биле италијанске снаге јачине око једне дивизије.У Албанији су Италијани пребацили осам дивизија према Југославији и 22 дивизије према Грчкој.Мађарска је за рат против Југославије одредила десет бригада, чија је борбена вредност била око пет дивизија, и авијацију.

Укупно је Немачка са својим савезницима против Југославије одредила 83 дивизије са око два милиона војника, 2500 тенкова 2230 авиона.Како Југославија није извршила мобилизацију, агресор је по броју војника био двоструко снажнији, а по броју тенкова и авиона шестоструко надмоћнији.

Напад на Југославију и Грчку Немачка је извршила изненада, у недељу 6. априла, без објаве рата, док је Мусолини наредио да италијанске армије пређу границу тек 11. априла, када би немачке снаге већ постигле одлучујуће успехе у Југославији и Грчкој.

Успешно подржаване својом авијацијом, прва и друга група немачке 12. армије прешле су југословенску и грчку границу и муњевито су напредовале ка Скопљу и Струмици.Оне су 7. априла сломиле отпор ново приспелих резерви и заузеле Скопље, а до 10. априла готово целу Македонију и удариле у леђа јединицама југословенске Треће армије, које су изводиле нападе на италјијанске снаге у Албанији.

Брзи успеси у Македонији олакшали су операције 12. армије.Њена трећа ударна група ангажујући тенкове у првом ешалону, извршила је 8. априла јак напад долином Нишаве.И поред храброг отпора Топличана, она је 9. априла заузела Ниш.Тиме јој је био отворен пут у долину Велике Мораве.

Немачка 2. армија још увек није завршила прикупљање, па је од 6. до 10. априла вршила само локалне нападе и заузела низ важних објеката у Хрватској и Словенији.Користећи дотадашње успехе 12. армије, она је 10. априла прешла у офанзиву. Југословенска 4. армија растројена усташком пропагандом, није пружала готово никакав отпор, па су Немци 10. априла ушли у Загреб.Истог дана, 10. априла, група усташа, по немачком одобрењу, прогласила је стварање Независне Државе Хрватске.

Стање југословенске војске 10. априла било је врло лоше. Јединице 3. армије у Македонији и 4. армије у Хрватској готово да више нису ни постојале. Друга армија у Славонији и Бачкој, Седма армија у Словенији и трупе Приморске армијске области биле су у распадању. Пета армија која се бранила у Србији, била је делом окружена источно од Велике Мораве. Дивизије 1. и 2. армије повлачиле су се из Барање и Бачке ради организовања нових положаја.Ј едино је 3. армија још увек успешно нападала у Албанији, али постигла мање успехе него што се очекивало због недостатка материјала за прелаз река и због недовољне противтенковске и противавионске артиљерије.

У току 11. априла у напад су кренуле јединице 2. италијанске армије, мађарске снаге и четврта група 12. армије из румунског Баната. Немци су без борбе 12.априла заузели Београд. Делегати југословенске владе и Врховне команде су 17. априла у Београду потписали капитулацију која је ступила на снагу следећег дана.

КАПИТУЛАЦИЈА КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Док су се у Никшићу, влада са својом околином, и неки министри са својим породицама, спремали за бекство, и док су „свеци“ благо делили, и разносили државни новац и злато, најпре је генерал Михаило Боди покушао да од Немаца добије примирје, а затим када су Немци одбили да разговарају о примирју, морао је Калафатовић да пристане на безусловну капитулацију. Преговарачи су били генерал Радивоје Јанковић и Александар Цинцар-Марковић, кога је Калафатовић, после дугих напора, успео да приволи на ово. После пуча од 27. марта Цинцар-Марковић је био интерниран у Брус, одакле је после 6. априла отишао у Сарајево. Када га је Калафатовић пронашао на Палама излагао му је тежак положај у коме се налази војска и народ. Цинцар-Марковић је слушао са чуђењем. Тужном иронијом судбине пало је њему на дужност да потпише капитулацију и тако потпише лудост других.

17. априла 1941. потписана је у Београду безусловна капитулација у згради бившег чехословачког посланства. У свечаној сали ове зграде представнике је дочекао комадант немачке Друге армије, генерал фон Вајкс (von Weichs) са својим помоћницима, у присуству италијанских, мађарских и бугарских дипломатских и војних представника. Генерал Вајкс је по убрзаном поступку позвао југословенске представнике да потпишу постављене услове о примирју, односно безусловну капитулацију и дао им само пола сата времена ради изношења евентуалних примедби, мада је доцније одбио све предложене измене. Капитулација је ступила на снагу 18. априла.