Немачка војска која се спремала за последњи ударац у свом походу на Совјетски Савез на себи није имала ништа друго до изношене летње униформе.На најзначајнијим деловима фронта, у првој борбеној линији није било довољно ни муниције ни бензина, а храна је била оскудна.Комуникације су биле слабе.Начелник штаба 4. армије генерал Г. Блументрит у свом дневнику пише: „Остали смо ослабљени и што се тиче људства и што се тиче материјала, јер смо добили веома мало појачања у људству и оружју“.Чињеница је била да је ситуација код немачких армија у том тренутку била веома рђава.Борбена снага оклопних јединица износила је свега половину од почетног стања.

На фронту ГА „Центар“ температура се спустила на минус 25.Падао је густ снег.Генерал Хепнер је наредио: „Реците вашим јединицама да циљ који је пред њима значи и славно окончање тешке борбе и да ћемо тамо моћи да уживамо у заслуженом одмору ...“ Сваком је било јасно: Москва је била у том великом беспућу једино место где би Немци могли бити колико толико заштићени од хладноће у својим летњим униформама и где би могли презимити.Када је Гебелс, који је још од лета инсистирао на прикупљању зимске опреме за војника, у октобру код генерала Јодла изнео како су неопходне боље зимске униформе, добио је следећи одговор: „Зима? Тада ћемо ми седети утопљени у Лењинграду и Москви.Пусти да то буде искључиво наша брига“.

Хладноћа је постајала све већа.На појединим местима температура се спуштала и на минус 40.Немачка офанзива, која је почела 15. новембра, полако се приводила крају.Отпор совјетских трупа постајао је, неочекивано, све јачи.Немци су имали великих проблема са својом техником која није била припремљна за зимске услове ратовања.Тенкови су им пропадали кроз снег, јер су њихове гусенице биле преуске (30 cm, док су код совјетских тенкова Т-34 биле 60 cm ширине).Није било зимског уља или антифриза за моторе на тако ниским температурама.Под тенковима су морали ложити ватру да би их одржали у стању приправности.Пешадија није имала заштитну одећу осим кратких капута и обичних кожних чизама које су фински војници гледали са запрепашћењем.Последице су биле хиљаде жртава од промрзлина.Генерал Гудеријан је изјавио да сваки пук под његовом командом има више од 400 промрзлих војника, и то још почетком децембра.У дневнику једног војника донетог на лечење пише: „Следећег јутра дошло је тридесет људи са промрзлинама.Било је бесмислено изувати им чизме јер би им са чизмама скинули и смрзнуту кожу.Било је немогуће отпремити их до централне амбуланте те су тако остали ту, на помоћном оделењу.Надали смо се да ћемо ускоро бити смештени у топле куће неког села“.

Мала села са по неколико топлих колиба била су у очима исцрпљених и промрзлих војника налик на прекрасне палате.И поред велике хладноће, 30. новембра, продрла је једна патрола 2. оклопне дивизије до осмог киломтера од Москве.То је значило 16 km од Кремља.Али то је био последњи трзај немачке војске.Само један једини батаљон (258. пешадијске дивизије) је успео да стигне до предграђа.Али већ 3. децембра, у рано јутро, браниоци Москве пружили су снажан отпор.

У неким немачким јединицама се појавио тифус.Попуне и снабдевање јединицама било је на најнижем нивоу, јер је највећи број локомотива због зиме био искључен из употребе.Укупни губици у људству у рату против Совјетског Савеза износили су у том тренутку око 750 000 војника.Као допуна на фронт је упућено само 350 000 војника, и то у највећем броју недовољно опремљених и неспремних за страшну хладноћу која их је очекивала.Невоље са хладноћом су постајале све веће.Генерали су наредили да „уколико је потребно“ војници одузму храну и одећу од становништва, па су војници сељацима отимали њихове дебеле бунде и удобне филцане чизме.

Код совјетских војника, који су имали адекватну зимску униформу, ратна техника не само да је савршено радила него је било и случајева да су војници са својим личним наоружањем лежали сатима у снегу после чега је оружје сасвим нормално функционисало.

Немачка војска је постепено снабдевена зимском одећом, нарочито јединице прве борбене линије.Само мањи број оруђа је због смрзавања био ван употребе.Да је било другачије, првих дана децембра, када је отпочела велика совјетска противофанзива, цела ГА „Центар“ би била уништена.Зима је била савезник Црвене армије у одбрани и у нападу, али не и одлучујући фактор који је допринео првом великом немачком поразу у рату.


ПРВИ ЗНАК ЗА УЗБУНУ

За то време, на југу, вођене су жестоке борбе у рејону града Ростова.Немачка 1. оклопна армија фон Клајста је 20. новембра заузела Ростов, али је Црвена армија (трупе Јужног фронта) извршила противнапад.Услед погоршане ситуације, фон Рундштет је увидео да његове јединице неће издржати тај притисак па је затражио од Хитлера да напусти Ростов.Хитлер је то одбио, на шта је фон Рундштат затражио и добио оставку.Совјетске снаге су 28. новембра са три стране стигле до Ростова и Рундштатов наследник, фелдмаршал фон Рајхенау био је приморан да уради оно што Рундштату није било дозвољено; напустио је Ростов.Хитлер се најзад сложио да се Немци повуку иза реке Мијус, где су се једва супротстављали нападима Црвене армије.

Жеља за одмором, који су преморени Немци тражили, није им се остварила.Док су још некако успевали да напредују ка Москви, северно и јужно од Москве, прикупљале су се масе свежих совјетских јединица које ће у датом тренутку прећи у напад.Са свих страна упућиване су велике резерве ка главном граду, међу којима и 34 сибирске дивизије, извежбане и навикле на најстрашније хладноће.Захваљујући дојави свог агента у Токиjу, Рихарда Зоргеа, Стаљин је дознао да Јапан неће напасти Совјетски Савез.Знајући то, могао је да велики део јединица са Далеког истока повуче на немачко-совјетски фронт.Од укупно 34 сибирске дивизије, 21 је била распоређена у широј области Москве.

Све постојеће околности су указивале да треба прећи из одбране у противнапад, али било је важно тачно одредити најпогоднији тренутак за то.Касно увече 4. децембра Стаљин је имао разговор за Жуковом који му је затражио већу подршку авијације и да се за предстојећу офанзиву Црвене армије из резерве Ставке убаци у борбу око 200 тенкова. „Тенкова немамо и зато их не можемо дати“ – узвратио је Стаљин – „Али ћемо ангажовати авијацију“.

Према плану противофанзиве трупе Западног фронта, требале су у садејству са Калињским и Југозападним фронтом да истовременим ударима разбију групације Вермахта северно и јужно од Москве и да њихове остатке одбаце из подручја главног града.Најважнија улога поверена јединицама Западног фронта.

Северозападно од Москве, камо је допрла предходница немачке 2. оклопне дивизије, у 5 сати 5. децембра почела је прва велика совјетска зимска противофанзива подржана предходно артиљеријском припремом.После неколико дана силовитих напада, Совјети су успели да поцепају фронт ГА „Центар“ и да њене снаге одбаце стотинак километра на запад.

У целини гледано, у првим даним противофанзиве темпо напредовања Црвене армије није био тако висок, јер је требало разбити и освојити немачка упоришта.Сем тога Совјети нису располагали са довољном количином тенкова и артиљерије, а висок снежни покривач отежавао је кретање моторизованих, пешадијских и коњичких јединица.Ваља напоменути да совјетске јединице у то време нису имале довољно искуства за вођење офанзивних операција и опкољавање непријатеља.

Трупе под командом Ивана Коњева (Калињински фронт), које су прве кренуле у напад, имале су за циљ да обухвате, а потом опколе и разбију противника и ослободе Клин.Одмах су се уклиниле у линију противникове одбране, али нису биле кадре да га у првом налету сломе, јер су се Немци огорчено бранили.Одлучујући покрет на том фронту изазвали су удари 30. совјетске армије генерала Д.Д. Љељушенка у правцу реке Ламе.Љељушенкове трупе су сломиле отпор противника северозападно од Дмитрова и устремиле се на Клин заобилазећи с леђа 3. и 4. тенковску групацију непријатеља. После десетодневних борби, совјетске трупе су продрле и ослободиле Клин у ноћи између 14. и 15. децембра.

Трупе западног фронта успеле су 7. децембра да ослободе Михајлово и Сербрјаних Пруд, а одмах затим и град Јељец.Мајсторски вођена 16. армија генерала Константина Рокосовског разбила је 8. децембра јако немачко упориште у Крјукову и наставила да гони противника у правцу Истре и Истарског вештачког језера.Брзим темпом су напредовале и трупе десног крила 5. армије којом је командовао генерал Л.А. Говоров.

Први пут од почетка рата совјетска авијација је кренула у жешће нападе на немачке положаје.Она је врло ефикасно нападала артиљеријске положаје, тенковске јединице, командна места и утврђења противничких јединица.

У немачку позадину команда западног фронта је упутила скијашке јединице, коњицу, и ваздухопловно-десантне јединице у циљу уништавања непријатеља у повлачењу.У непријатељској позадини поново су активни били и партизани који су својим акцијама додатно отежавали Немцима повлачење.

У Хитлеров Главни стан почели су да пристижу алармантни извештаји са Источног фронта.Генерали Рајнхард и Хепнер јавили су да су напади Црвене армије све снажнији и да је због тога „онемогућено даље напредовање“, док је комадант 2. тенковске армије Хајнц Гудеријан затражио појачања како би се супротставио „противничкој бујици“.Хитлер је био приморан да 8. децембра потпише директиву број 39, којом трупе Вермахта прелазе у стратегијску одбрану на читавом совјетско-немачком фронту.

Међутим, војници Црвене армије нису много марили за Фирерову нардбу.Они су наставили да потискују Немце од Москве и да ослобађају своје градове.Захваљујући успесима 10. армије знатно је побољшана ситуација на подручју Туле, што је омогућило 1. гардијском коњичком корпусу генерала Бјелова да напредује.Овај корпус је у сарадњи са јединицама 49. и 50. армије код Лаптјева сустигао Гудеријанове тенкове и почео да их уништава.Међутим, лукави Гудеријан је прозрео намере совјетске команде, и да би избегао опкољавање источно од Туле наредио је својој 2. армији до отпочне брзо повлачење у правцу према Узловаји-Богородицку и Сухиничију.

Фирера је све више обузимала разјареност и бес.Када је Хитлер сазнао да се 2. оклопна армија повлачи у нереду, остављајући на бојишту борбену технику, опрему и муницију, распомамљени Фирер позвао је телефоном Гудеријана и просто урлао у слушалицу: „Гудеријане! Држите се, нипошто не одступајте! Ја вам шаљем појачање! Мобилисаћу све што је могуће! Чврсто се поуздајте у то! Али се држите, држите се по сваку цену!“

Међутим, Хитлерове речи нису биле довољне да зауставе совјетско напредовање.Трупе левог крила Западног фронта успешно су настављале напредовање према Калуги, Бељеву, Мценску и Ливњи.Један брзопокретни комбиновани одред 50. армије за само три дана напредовао је 90 km.

Десет дана од почетка совјетске зимске противофанзиве Хитлер је одлучио да са Балкана повуче 4 од укупно 6 дивизија, иако је и тамо стање било алармантно због устанка.

Успех контраофанзиве у децембру на централном стратегијском правцу имао је огроман значај.И поред одређених успеха у офанзиви, Немци су још увек били веома јаки на ово правцу.Стаљин, који се налазио под позитивним утиском због пораза немачких трупа код Москве, био је оптимистички расположен.Он је сматрао да Немци и на другим секторима фронта неће моћи да издрже ударе Црвене армије, па је тако настала идеја да што пре почне општа офанзива дуж читавог совјетско-немачког фронта, од Ладошког језера до Црног мора.

Ево у чему се састојала замисао врховног комаданта Совјетског Савеза.Узимајући у обзир новонасталу ситуацију, циљ опште офанзиве треба да буде разбијање противника код Лењинграда, западно од Москве и на југу земље.Планирано је да се главни удар нанесе ГА „Центар“.Трупама лењинградског, волховског и десног крила северозападног фронта, као и снагама Балтичке флоте, стављено је у задатак да униште ГА „Север“ и ослободе Лењинград блокаде.Трупе југозападног фронта и јужног фронта биле су дужне да поразе ГА „Југ“ и ослободе Донбас, док су Кавкаски фронт и Црноморска флота требали да ослободе Крим.Било је предвиђено да општа офанзива почне у што скоријем року.

Десетог јануара су трупе западног фронта (20. армија, део снага 1. ударне армије, 2. коњички корпус, 22. тенковска бригада и пет скијашких бригада), после артиљеријске припреме која је трајала сат и по, започеле су офанзиву у циљу пробоја противничког фронта у рејону Волоколамска.У створену брешу убачен је коњички корпус под командом генерал-мајора И.А. Плијева.Убачено је такође пет скијашких батаљона.За њима је кренула 22. тенковска бригада.

Трупе десног крила западног фронта заузеле су, уз помоћ партизана, Лотошино и Шаховскују 16. и 17. јануара.Затим је пресечена железничка пруга Москва – Ржев. Деветнестог јануара стигло је наређење директно од Стаљина да се из борбе извуче 1. ударна армија, чему се успротивио Жуков, али без успеха.То је довело до знатног слабљења ударне моћи Црвене армије на том сектору.Пета и 33. армија, које су напредовале на централном сектору, ослободиле су 20. јануара Рузу, Дорохово, Можајско и Вереју, а 43. и 49. армија избиле су у рејон Доманова и тамо започеле борбу са немачким трупама код Јухнова.

БОРБЕ КОД ВЈАЗМЕ

У рејон Вјазме (40 km јужно од града) бачена су, између 18. и 20. јануара, два батаљона 201. ваздушно-десантне бригаде, као и 250. ваздухопловни десантни пук.Ове јединице су имале задатак да пресеку противничке позадинске комуникације; 33. армији генерал-пуковника М.Г. Јефремова било је наређено да настави напредовање у садејству са 1. коњичким корпусом П.А. Бјелова.Те јединице су имале задатак да заузму Вјазму.

Двадесет седмог јанура корпус под командом генерала П.А. Бјелова пресекао је друм Москва – Варшава 35 km југозападно од Јухнова, спојивши се три дана касније јужно од Вјазме са партизанским одредима и људством из десантних јединица које су биле бачене у немачку позадину.

Развијајући офанзиву из Наро-Фоминског рејона у правцу Вјазме, 33. армија је последњег јануарског дана брзо избила у рејон Шанског завода и Доманова, где се испоставило да у противничкој одбрани постоји широка небрањена бреша.То је навело совјете на помисао да Немци на том правцу немају довољно снага за поуздану одбрану.Зато је донета одлука да се Вјазма заузме у покрету, док противник не привуче своје резерве.Уколико би Црвена армија успела да заузме Вјазму, цела немачка групација на том подручју би доспела у доста тешку ситуацију.

Генерал-потпуковник М. Г. Јефремов одлучио је да лично стане на чело ударне групе своје армије. Он је почео брзо да напредује према Вјазми; између 3. и 4. фебруара, када је главнина снага те групације у саставу двеју дивизија избила на прилазе Вјазми, противник је ударио у основицу совјетског клина, одсекао групу и поново успоставио одбрану на реци Угри. Други ешалон 33. армије задржао се у то време у рејону Санског Завода, док се њен леви сусед, 43. армија, налазио у рејону Медине. Та армија није могла да благовремено изврши задатак Штаба западног фронта и пружи помоћ групи генерала М. Г. Јефремова.Коњички корпус П. А. Бјелова, који је био убачен у борбу на правцу према Вјазми, избио је у рејон тога града и спојио се тамо с трупама под командом М. Г. Јефремова. Међутим, због тога је и сам остао без везе са својом позадином.

Немачка команда је успела у то време да из Француске и других сектора совјетско-немачког фронта пребаци у рејон Вјазме значајне резерве. Захваљујући томе, успела је да стабилизује тамо своју одбрану, коју Црвена армија није била у стању да пробије.Због тога су Совјети били приморани да читаву групацију својих трупа, под командом М. Г. Јефремова, оставе у противниковој позадини, у шумском рејону југозападно од Вјазме, где су били базирани многобројни партизански одреди.Налазећи се у противниковој позадини, корпус П. А. Бјелова, група М. Г. Јефремова и ваздушно-десантае јединице наносиле су непријатељу, заједно с партизанима, у току читава два месеца, осетне ударе уништавајући његову живу силу и технику.

Десетог фебруара су 8. ваздушно-десантна бригада и партизански одреди заузели рејон Моршаново - Ђагиљево, где су уништили штаб 5. немачке тенковске дивизије и том приликом запленили многобројне трофеје.

Команда западног фронта успоставила је са П. А. Бјеловом и М. Г. Јефремовом радио-везу, после чега је уследило, у оквирима могућности, снабдевање њихових трупа муницијом, лековима и храном. То снабдевање је вршено ваздушним путем. Авионима је транспортован и велики број рањеника у совјетску позадину. На територију опкољене групације летео је у више махова начелник оперативног одељења штаба западног фронта генерал-мајор В. С. Голускевич, а такође и  официри за везу.

Почетком априла озбиљно се комипликовала ситуација у рејону Вјазме. Сконцентрисавши велике снаге, противник је почео да потискује совјетску опкољену групацију трудећи се да до пролећа ликвидира тај опасан ,,трн". Крајем априла почело је топљење снега, и то је до крајњих граница смањило могућност маневрисања. Отежана је веза и с партизанским рејонима одакле је група добијала лекове и храну.

На молбу генерала П. А. Бјелова и М. Г. Јефремова, команда западног фронта им је дозволила да покушају да извуку своје трупе из обруча, како би се спојили с главнином совјетских снага. Том приликом била им је строго скренута пажња да извлачење из обруча код Вјазме треба изводити преко партизанских рејона и кроз шуму у правцу према Кирову, где ће 10. армија припремити пробој противникове одбране; на том сектору одбрана ће бити слабија.Коњички корпус генерала П. А. Бјелова и ваздушно-десантне јединице прецизно су извршиле наређење, преваливши дуг пут у облику потковице и избиле на сектор 10. армије крајем маја и почетком јуна 1942. године. Вешто заобилазећи крупне противничке групације, те јединице су се провукле кроз брешу коју је у противниковој одбрани направила 10. армија. За време акција у непријатељевој позадини и тог дугог пута изгубљен је знатан део тешког наоружања и ратне технике. Већина људства се ипак спојила с главнином совјетских снага.

Генерал-пуковник М.Г. Јефремов је сматрао да је тај пут сувише дуг за његову преморену групу па је преко радија затражио дозволу од Генералштава да се његове јединице пробију најкраћим путем, преко реке Угре.Ставка је наредила да совјетске јединице организују удар на сектору где је Јефремов требало да покуша пробој.Тај удар је припремила и остварила 43. армија.Међутим, до пробоја није дошло. Немци су успели да открију кретање одреда према реци Угри и да га разбију.Комадант армије М.Г. Јефремов се борио, био тешко рањен, па је извршио самоубиство.С њим је заједно погинуо и знатан део бораца његове групе.

У току фебруара и марта Ставка је захтевала да се појачају офанзивне акције на западном фронту.Међутим, ангажовани фронтови нису у то време имали ни расположивог људства ни довољно средстава.Резерве су биле исцрпљене.У московској бици Немци су изгубили више од 500 000 војника и 1 300 тенкова, 2 500 топова, око 15 000 возила и много друге технике.Немачке трупе су биле одбачене 150-300 километра од Москве на запад.


НА ОКУПИРАНИМ ПОДРУЧЈИМА

На окупираним подручјима Совјетског Савеза дошло је до значајних дешавања.Многи Фино-Карелијци на северу, који су били окупирани од финских трупа, сматрали су ову окупацију као ослобођење.И Естонци, Литваци и Летонци сматрали су немачку окупацију као ослобођење.Њихова нада да ће им Немци дати независност брзо је спласнула.Привремену владу и органе националне самоуправе које су формирали, Берлин није признавао па су морали да обуставе своју активност.Немци су подручја ових трију балтичких држава припојили западном делу Белорусије и од те целине формирали свој комесреријат под називом Остланд, под управом гаулајтера Кубеа.

Развој догађаја у Украјни је био доста сличан.Сепаратистички елементи у Украјни су поздравили долазак Немаца, а добровољачке чете украјинских сепаратиста су им чак и помагале.Осим тога, у Украјни је постојао доста јак антисемитизам који се поклапао са схватањима нациста.Украјински сепаратисти су веома радо узимали учешћа у масовним убијањима Јевреја.Супротно очекивањима украјинских сепаратиста да ће добити независну државу, освајачи нису на то ни помишљали.Вођа украјинских сепаратиста, Стефан Бандера, је још у септембру ухапшен и послат у концентрациони логор у Саксенхаусен.Украјинске чете биле су делом разоружане, а делом претворене у полицију под немачком командом.Украјински комесар Кох предузео је против Украјинаца оштре мере чиме су односи са Немцима постали још затегнутији.

У току 1941. године, по неким подацима, Немци су заробили 2 500 000 до 3 300 000 совјетских војника.Већина је завршила у логорима за ратне заробљенике који се по животним условима нису много разликовали од концентрационих логора.Од логораша су Немци почели да формирају ненаоружане формације под називом Хилфсвилиген-Хиви (помоћни добровољци).Предност су имали народи неруског порекла, пре свих Туркмени, Татари и Кавкасци.По неким подацима у току 1942. број тих добровољаца се попео на један милион.На почетку су их Немци користили као физичке раднике, тумаче, носаче или шофере, тек после дугих разматрања у врховима оружаних снага, одлучено је да се ове јединице наоружају и пошаљу у борбу против Црвене армије.

Због свог брзог продора 1941. године, Немцима је било немогуће да освојено подручје добро очисте од совјетских војника.На многим подручјима, а нарочито у Припјатским мочварама, почеле су да се стварају партизанске јединице за борбу и диверзије у немачкој позадини.Млада девојка Зоја Космодемјанскаја, која је после неколико успелих акција крајем 1941. ухваћена и погубљена, добила је почасно место у галерији хероја из великог отаџбинског рата.Сви покушаји Немца да разбију партизанске јединице прошле су неуспешно.СС јединице, Гестапо и друге јединице одређене за те послове биле су бројно преслабе за такве акције и могле су само делимично да делују.Покушало се да се и Хиви јединице укључе у борбу, али ни то није давало резултата.Наиме, постојала је опасност да део јединица приђе партизанима или да одигра двоструке улоге.Партизани нису били равномерно распоређени по окупираној територији, а највише их је било на северу Украјине.

На црној берзи у Немачкој једно јаје је почетком 1942. стајало једну, а килограм маслаца 20 марака.У фебруару је ситуација са угљем у Берлину била тако озбиљна, да је довела до затварања школа и неких фабрика оружја.Сви сајмови, између осталих и Лајпцишки, били су због рђавог транспорта и материјалне ситуације одгођени.Гебелс се борио против многих дефетиста у круговима владе.У Баварској су многи државници и партијски функционери тражили да се разреше дужности.Како су совјетски војници жешће нападали, тако је и Гебелс жешће викао: „То није народ то је гомила звери“.Он је 22. фебруара забележио: „Стање на Источном фронту је поново постало нешто критичније.Овде-онде долази до ситуација које нису јако веселе“.