И пре погибије краља Александра осећале су се акције југословенских комуниста, али нису биле тако упадљиве као касније за време владавине Бошка Јевтића, Милана Стојадиновића и Драгише Цветковића и Мачека. У то време најактивинији носиоци комунистичке пропаганде у Југославији били су студенти.На Београдском универзитету окупљали су се студенти-марксисти у ћелијама, кружоцима, клубовима и удружењима.

Почетком тридесетих година прошлог века, када је Милован Ђилас дошао на студије у Београд, активност студената-марксиста није била нарочито велика.Разлог је био у томе што је повезаност студената са партијом, која је била илегална, а руководство јој се налазило у иностранству, била слаба - ако је уопште и постојала.

Јаче оживљавање и масовнија делатност комуниста на Београдском универзитету почела је после доношења Устава од 3. септембра 1931. године. Као њихова прва јавна манифестација може се сматрати њихов наступ у трпезарији Студенског дома "Краљ Александар". Са скупа се захтевала, не само оставка владе Петра Живковића, него и свргнуће краља Александра са престола. Тадашњи ректор Београдског универзитета Митровић је дошао међу студенте-марксисте и подржао њихове захтеве, рекавши да би им он дао и топове само када би их имао.

Прва узбуна у Студенском дому била је 6. новембра 1931. године. Протести су били обновљени 7. и 8. новембра. Демонстрације од 8. новембра, на сам дан избора, биле су најогорченије и најорганизованије. На прозорима и балконима Дома биле су излепљене пароле против Петра Живковића, против гласања на изборима, против тираније, полиције и шпијуна. Демонстрације су трајале од јутра до вечери, на њима су студенти говорили народу који се окупљао... После осам часова из Дома је, упркос забрани универзитетских власти, изашло на улицу 24 студента.Већина њих је похапшена и одведена у Управу града, у којој су провели целу ноћ, али су сутрадан били пуштени; једино је студент медицине, Радоје Лакић, који је теже повређен, пренесен је на болничко лечење.

За групу која је била на челу ових демонстрација (Милован Ђилас, Стефан Митровић, Ђорђе и Никола Лапичић, Бориша Ковачевић, Венијамин Маринковић, Јован Мариновић и Радован Вуковић) причало се после рата да није имала организовану везу са Партијом.То није била нека чврста група нити је имала свој форум и секретара.Међутим, иако је била без јасног програма у првој фази постојања, она је ипак, за разлику од грађанских организација (демократе, земљорадници, самосталне демократе) имала одређенији и прогресивнији програм и циљ.

Београдски универзитет постајао је све више тврђава студената-комуниста да би, на крају, потпао под њихов утицај. 7. децембра 1931. године, др Чеда Митровић је поднео оставку на положај ректора Универзитета, а на његово место је био изабран др Влада Петковић (геолог) "који је такође показивао пуно разумевање за студенске захтеве и вољу за сарадњу са њима."

Затим је на место ректора дошао Владимир Ћоровић који је покушао да на универзитету заведе ред.Од свих тадашњих ректора БУ он је једини подржао студенте-националисте. Студенти-комунисти су тражили Ћоровићеву оставку, а 5. априла 1936. године демолирали су његов стан. Генерални штрајк студената БУ, који је трајао месец дана, имао је за последицу Ћоровићеву оставку.После њега је дошао др Драгослав Јовановић који је заједно са студентима бранио аутономију Универзитета.

Лево оријентисани студенти добијали су идејну и политичку храну од лево оријентисаних партија и интелектуалаца.Ово се највише односи на Демократску и Земљорадничку странку, које су имале своје лево крило, које је постало нарочито активно после VII конгреса Коминтерне, одржаног 1935. године. И КПЈ је појачала своју илегалну делатност, нарочито своју илегалну штампу. Унутар Демократске странке била се формирала група народнофронтоваца на челу са др Иваном Рибаром, који је био и члан Извршног одбора странке.

Упоредо са активностима КПЈ појачавала се и акција студената-комуниста.Под видом заштите демократије и идеја слободе, студенти-комунисти су искоришћавали и унутрашње политичке и спољнополитичке догађаје (посета Едуарда Бенеша, грофа Ћана, Ивана Делбоса, припајање Аустрије Немачкој) за своју промоцију. У годинама пред Други светски рат земља је била преплављена прокомунистичком литературом и комунистичким пропагандним материјалом, који се штампао илегално.Совјетски Савез је приказиван као земља благостања са јаком и непобедивом војском.То је чињено и поред тога што је партијско руководство КПЈ добро знало да све то није тачно. Сам Тито је, за време свог боравка у Москви 1935. године, то све видео и касније казивао: " Видио сам много док сам био у Москви. Док сам тамо радио, уочио сам многе ствари које не ваљају, видео сам много каријеризма и лакташтва, разговарао сам са колхозницима, видео сам кад неки колхозник хоће нешто да каже, други га гурне лактом. Људи у Москви су се некако склањали један од другог, устезали се да говоре, сваки час је било хапшења, нестајали су људи преко ноћи, нико није смео да пита куда су одведени. Видио сам много, много неправди ... Све сам ја то видио, али узроци свега тога нису ми били толико јасни као данас... Али моја револуционарна дужност налагала је тада да то не критикујем и да не помажем туђу пропаганду против те земље, пошто је СССР био тада једина земља у којој је извршена револуција и у којој је требало да се изгради социјализам..."

Када је избио грађански рат у Шпанији југословенски студенти-комунисти су прихватили позив да оду тамо и да се боре.Велик број добровољаца је био спреман да иде у Шпанију, само да је било услова за то, то јест да су власти давале пасоше и да је било новаца за пут. Ђилас сведочи да је он био надлежан за слање добровољаца из Србије у Шпанију.

План са лађом, која је требала да прихвати добровољце из Црне Горе за Шпанију је пропао.Организатори тог плана, Горкић и Адолф Мук нису имали успеха.План је откривен, Адолф Мук је ухапшен и целу ствар је открио полицији. Допринос Југословена комуниста у шпанском грађанском рату није био мали. У Шпанији је учесттвовало око 1500 Југословена, међу којима је био приличан број интелектуалаца.Губици су били огромни.Скоро половина је погинула, 300 је било рањено, а 350 Југословена се налазило после слома Шпаније у логорима на француско-шпанској граници. Њих 300 је успело да побегне или да се извуче из логора, да стигну у Југославију и да узму учешће у рату 1941-45. Ови људи који су се борили у Шпанији су стекли драгоцено војно искуство које је било корисно касније у ратним данима у Југославији.

"БРАНИЋЕМО ЗЕМЉУ"

У политичко-пропагандној активности студената-комуниста пред Други светски рат нарочито значај је имала акција "бранићемо земљу". То је била парола, коју је лансирао "Студентски одбор за одбрану земље". На челу овог одбора се налазио Воја Николић, студент технике. Ова акција је покренута после Немачког уласка у Чехословачку, 15. марта 1939. године. У пропагандне сврхе овај одбор је израдио мале траке у облику државне тробојке са натписом "бранићемо земљу" које су студенти делили грађанима. Основан је и Савез омладинских организација за одбрану земље.

Почетком априла 1939. године студенти-комунисти су упутили предлог Главном генералштабу за војничко оспособљавање студената. Тражене су војне старешине које ће водити војничке курсеве, као и оружје и војничко одело.Захтеву студената је удовољено, и половином маја 1939. године почеле су вежбе које су се одржавале на Бањици и трајале месец дана.Када су половином јуна завршени ови курсеви, одржана је свечаност два добровољачка батаљона којој су присуствовали и официри који су студентима држали обуку. Овој свечаности су присуствовали и генерал Душан Симовић (начелник генералштаба), и генерал Милутин Недић (тада министар војске и морнарице) који су се захвалили ректору "што су студенти добровољно показали снажну вољу за одбрану земље".Комунистима је и овај пут успело да обману највише војне факторе, који нису могли да схвате о чему се ради.

Од политичких људи тадашње Југославије први је био Димитрије Љотић који је схватио прави смисао и циљ ове комунистичке акције. У свом билтену од 3. маја 1939. године он је писао: "Комунисити су сада маскирани као националисти. Истина, ту реч не изговарају, али носе тробојку. Истина, тробојка није довољна. Зато су ставили натпис "бранићемо земљу"...То су следбеници лажноимењака, који никада под својим правим именом и са својим правим лицем, пред свет не излазе, већ увек са лажним именом и са маском на лицу ...Упозоравамо на ове сатанске слуге, који имају задатак да, за рачун комунистичке интернационале, увуку нашу земљу у рат, не за њене интересе већ за туђе, а кад тај посао сврше, онда ће у позадаини деловати да изазову револуцију". У Билтену од 12. маја 1939. године Љотић је опет писао: " ...Мора  се пазити коме се даје оружје у руке ... Ми знамо да данас у упутствима комунистичким за извршење преврата стоји и то: да је грађански рат у Шпанији показао колики је недостатак код марксиста што нису имали војнички извежбани старешински кадар, те стога препоручују да се баш између комунистичке омладине спрема што више војнички обучених људи, који ће сем техничког знања ... познавати и руковање модерним оружјем."

Радило се о драстичном обмањивању јавности, која је дуго пре тога била изложена народнофронтовској пропаганди. Вештим говорима у своје редове увлаче и пред собом гоне на рад у њиховом духу национална удружења од "Сокола" па до удружења резервних официра и ратника; на својим скуповима, као добри глумци и пропагатори такмиче се у патриотизму са говорницима представника партијских група.Када су се враћали са вежби певали су као корачницу комунистичке песме "Ланци нам се кују клети" и "Створићемо новог човека".

Милица Топаловић, супруга Живка Топаловића, такође је подвргла ову активност студената-комуниста критици и указивала на њихову идеолошку и политичку недоследност: "До јуче је та омладина", писала је она у "Радничким новинама" од 19. маја 1939. године, "негирала све сем светске револуције (отаџбину, породицу, патриотизам, брак, јер је ове институције прогласила за ситнобуржујске), а данас носи тробојке са "бранићемо земљу" ...  до јуче су ти револуционарни омладинци грмели о миру и стварали мировне одборе, а данас носе поменуте тробојке".

Иако су, у односу на број студената били мањина, студенти-комунисти су држали у својим рукама сва удружења и све фондове и мензе.Важна организација у њиховим рукама била је "Самопомоћ", која им је омогућавала не само уносна запослења, него и убирање других прихода. Није било лако да неки студент буде примљен у "Самопомоћ" све док га  студенти-комунисти не испробају колико је наклоњен комунистима. Преко менза за повољнију исхрану сиромашних студената вршили су комунисти притисак на најосетљивијем месту студената са малим или никаквим приходима, а преко своје штампе и летака, обрађивани су студенти политички и идеолошки. Главни орган студената-комуниста, лист "Студент" (први број 15.3.1937. године) мењао је име у "Наш студент" (од почетка 1939.), затим опет "Београдски студент" (од 14.12.1939. године) врбовао је студенте као што је "Реч омладине" (први број 28.10. 1936.) врбовала средњошколску омладину. На универзитету је замукла државна химна, Краљ се никада не спомиње, из назива студенских удружења избачена је реч "југословенско".У аули Правног факултета студенти-комунисти, под вођством Младена Патерностера, сина аустроугарског официра, држе комеморацију Черноземском, убици краља Александра.