Непрегледно руско поље и степа која се с небом спаја... Време је косидбе. Високо је порасла трава. Унаоколо је гробна тишина, дубока тишина кратке јулске ноћи. За неколико тренутака ова бескрајно таласаста равница постаће поприште велике битке, највеће за коју је историја икад знала...

У команди Централног фронта разговара се о предстојећем боју. Жуков је стигао око шест сати увече 4. јула. Негде око два сата изјутра Рокосовском је телефонирао комадант 13. армије Пухов, и саопштио му изјаву немачког заробљеника, који је са својом јединицом учествовао у прављењу пролаза кроз минска поља. Према његовим речима у три сата је требало да отпочне офанзива Вермахта. Жуков је затим телефонирао Стаљину и обавестио га о примљеној информацији. У два сата и 20 минута издао је наређење о отпочињању артиљеријске противприпреме ...

На десет минута пре очекиваног немачког напада, на сектору фронта јужно од Орела, око 500 топова, 460 минобацача и 100 „каћуша“ сручило је громове и муње на немачке трупе, које су биле спремне да крену у офанзиву. Немци су били толико изненађени, да је њихова команда помислила да је Црвена армија започела офанзиву. То је мало побркало њихове планове и изазвало збуњеност у редовима војске. Жуков ће касније признати да план противприпреме није био детаљно разрађен, тако да се уочи немачке офанзиве није знала тачна позиција места концентрације немачких трупа. Због тога је ватра отворена „на слепо“. Та срећна околност је помогла Немцима да избегну масовније жртве, и да се за само два сата прегрупишу и пређу у напад.

У дневнику Врховне команде Вермахта 6. јула је забележено: „Противник је сазнао тачно време почетка наше офанзиве и због тога је отпао елеменат оперативног изненађења“.

У пет сати и 30 минута трупе ГА „Центар“ започеле су офанзиву против јединца Централног фронта. Пола сата касније у напад је кренула и ГА „Југ“, покушавајући да у првом налету збрише војску Вороњешког фронта.

Немци су свој напад започели отварањем ватре из хиљаде топова и минобацача, уз подршку великог броја авиона и тенкова, који су праћени пешадијом кренули према совјетским истуреним линијама одбране. Главни удар Немци су наносили у правцу Ољхатовке, а два помоћна удара на Малоархангелск и Гњилец. Ољхатовку је бранила 13. армија генерала Пухова. Истовремено нападачи су се устремили и на крилне положаје 48. армије генерала П.Л. Романенка и 70. армије И.В. Галањина, која је пристигла са Далеког истока. Обе ове армије имале су крилне спојеве са трупама генерала Пухова.

Против трупа Централног фронта пошла је у напад читава немачка 9. армија са говово пола милиона војника, 1200 тенкова и јуришних топова. Подршку из ваздуха им је пружала Луфтвафе која је бомбардовала читаву тактичку дубину совјетске одбране, а првенствено ватрене положаје артиљерије.

Генерал Модл је на главном правцу напада ангажовао више од 500 тенкова, од тога су половину представљали модерни тешки тенкови типа „тигар“ и „пантер“, који су ишли на челу првог ешалона у групама од 10 – 15 тенкова. Иза њих су се кретали средњи тенкови и пешадија на оклопним транспортерима. Убрзо се лавина тешких тенкова докотрљала до обале реке Очке и одатле отворила ураганску ватру. Под заштитом ових челичних тврђава, пешадија је поскакала из транспортера и пошла у јуриш.

Совјетској команди је било јасно да је циљ Вермахта да забије челични клин у одбрану Централног фронта, али његов главни удар одвијао се на једном од најснажнијих сектора одбране 13. армије, па се заподела грандиозна битка. Против тенкова браниоци су користили и 45-милиметарске пушке, али оне нису могле да пробију дебео оклоп „тигрова“. Због тога је одлучено да се „тигрови“ гађају само са блиског одстојања и то искључиво у гусенице. Минери и пешадинци су се уз ураганску ватру пробијали до заустављних противничких оклопних возила, подметали испод њих мине или их гађали боцама са запаљивом смесом.

Рокосовски је наредио комаданту 16. ваздухопловне армије генералу Руденку да нападне противника. Руденко је у напад послао 200 ловаца и 150 бомбардера. У ваздуху су беснели окршаји „јакова“ и „лавочкина“ против „фоке-вулфова“ и „месершмита“. Ипак, у преподневном току битке, немачки пилоти су деловали вештије и извојевали надмоћ у ваздуху. Немци су изгубили првог дана 106 авиона, док су совјетски губици били знатно већи, али се не зна колики.

Негде око 8 сати изјутра, комадант ГА „Центар“, фелдмаршал фон Клуге је наредио да се против јединица совјетског Централног фронта у бој убаци још 200 тенкова. Невиђени удар одвијао се на секторима Јасне Пољане, Озерке и варошице Архангеловске.

Јединице совјетске 13. армије одбиле су четири силовита јуриша немачких снага. Тек око 10,30 часова, Немцима је пошло за руком да заузму фамозну коту број 254 која је претворена у праву кланицу. Око 60 немачких тенкова кренуло је одатле према месту Понири, док је група од око 100 тешких и средњих тенкова покушао да заобиђе десно крило 70. дивизије, надирући према варошицама Снови и Подојану. Генерал Пухов је одмах убацио у борбу резерве армије и успео да заустави даље противничко напредовање.

Страховит окршај одиграо се на једном омањем узвишењу 8 km северозападно од места Понири. Овде се око подне 5. јула пробило 26 немачких тенкова и наставило да кидише на коту 257 коју је бранила 4. батерија 540. артиљеријског пука 15. пешадијске дивизије (из састава 13. армије). Изгинула је готово цела батерија, међутим, Немци нису прошли. Браниоци су уништили 15 противничких тенкова, док су се преостали дали у бекство.

Увече 5. јула генерал Рокосовски је коначно утврдио правац противниковог удара и донео одлуку да ојача своје снаге на том сектору и изјутра изврши противнапад. Исте вечери је реферисао Ставки новонасталу ситуацију. Стаљин је био незадовољан учинком авијације, па је на адресу генерала Руденка упутио неколико оштрих примедби.

Из Ставке је јављено да је Централном фронту стављна на располагање 27. армија генерала Трофименка, па су одмах упућени официри штаба да је пресретну. Али, само неколико сати касније је уследио хладан туш. Из Москве је јављено да се 27. армија ставља под команду Вороњешког фронта, јер је тамо ситуација далеко тежа, а Рокосовском је поручено да мора рачунати само на своје снаге. Рокосовски је зато био принуђен да нареди генералу Черњаховском, комаданту 60. армије, да из своје резерве упути у резерву фрнонта једну дивизију. Такође је наредио генералу Павелу Батову, комаданту 65. армије, да издвоји два тенковска пука и хитно их упути на спојеве 13. и 70. армије. Ово наређње је изазвало жустру препирку између комаданта армије и комаданта Центалног фронта, јер је Батов покушавао да обајсни да без наведених јединица неће бити у могућности да заустави противнички напад. Али, Рокосовски је повисио тон, и био неумољив у свом захтеву.

Војни савет Централног фронта донео је одлуку да противудар изврши снагама 13. армије, 17. гардијског корпуса, 16. тенковског корпуса, 2. тенковске армије и 19. самосталног тенковског корпуса из резерве фронта. Припреме за противнапад отпочеле су већ у један сат после поноћи.

И војска Вороњешког фронта извршила је снажну противприпрему у зору 5. јула и принудила противника да за више од три сата одложи почетак своје офанзиве.

У 6 сати изјутра трупе фон Манштајнове ГА „Југ“ прешле су у напад са подручја Бјелгорода. Главни удар наносиле су јединице 48. и 2. тенковског корпуса и састав 4. оклопне армије генерала Хермана Хота. Напад је примила совјетска 6. армија, која је била стационирана код градића Обојана. Други удар Немци су предузели против совјетске 7. гардијсе армије. На њу се устремио 3. тенковски корпус и армијски корпус „Раус“ из оперативне групе „Кемпф“ Борба се одвијала код места Короча.

Под заштитом ватре из хиљаде топова и минобацача, и уз подршку авиона, у напад је кренула челична армада од око 700 тенкова. У групацији која је нападала у првом таласу налазиле су се и елитне оклопне СС-дивизије „Мртвачка глава“ (Тотенкопф), „Адолф Хитлер“, „Рајх“ и „Викинг“. Укупно је фон Манштајн првог дана убацио у борбу на оба правца пет пешадијских, осам тенковских и једну моторизовану дивизију. И Луфтвафа је кренула силовито. Најжешћи окршаји распламсали су се у близини Обојана, јер је он представљао најкраћи пут за Курск, којем су се са севера приближавале јединице фон Клугеа. Овај пролаз су браниле 6. гардијска армија генерала Чистјакова и 1. тенковска армија генерала Катукова, док је правац према Корочи бранила легендарна 7. гардијска армија (раније се звала 64. армија) генерала Шумилова, која се прославила у стаљинградској бици.

Права усијана лавина се сручила код Коровина и Черкаскова на јединице совјетске 6. армије. У провм ешалону Немци су поставили четири тенковске и две пешадијске дивизије. Из минута у минут, битка је попримала све жешћи карактер. Ватра је гутала и људе и земљу и метал... Генерал Хот је са свог осматрачког места посматрао битку и лично командовао јединицама. Хотове ударне дивизије успеле су да пробију совјетску одбрану на споју 71. и 67. гардијске дивизије, да напредују 6-8 километара и заузму Коровино и Черкасово.

На сектор који је бранила 7. гардијска армија генерала Шумилова устремили су се тенкови немачког 3. оклопног корпуса и армијског корпуса „Раус“ (из оперативне групе „Кемпф“), настојећи истовремено да форсирају реку Северни Доњец на више места. Међутим, први напад је доживео тотални фијаско. Комадант немачке 19. дивизије, генерал Шмит, признаће после рата да су му „готово сви „тигрови“ били уништени или онеспособљени“.

Убацујући хитно у битку нова појачања, фон Манштајн је наредио да се што пре освоји мостобран и на десној обали Северног Доњеца. Око 11 сати 5. јула његовим јединицама је то пошло за руком код насеља Маслово Пристањ, а у 13 часова тенкови 3. оклопног корпуса створили су нови мостобран код Карнауховке. Затим су Немци покушали да наставе напредовање, али их је зауставила снажна артиљерија Шумилове армије.

Генерал Ватутин је био приморан да ојача другу одбрамбену линију 6. армије пребацивањем два корпуса 1. тенковске армије код села Мелова и Јаковљева. Затим је нардио да се 2. и 5. гардијски тенковски корпуси упупе на подручје Тетеривино и Гостишчево, како би у зору 6. јула извели противнапад у правцу Бјелгорода. Ради спречавања противничког продора на северозападаном правцу, ојачана је и 40. армија генерала Москаљенка.

Према плану Ставке, Брјански фронт, под командом генерала армије М.М. Попова, имао је задатак да у оквиру операције „Кутузов“, заједно са трупама левог крила Западног фронта, припреми и спроведе офанзивну операцију на правцу Орел – Брјанск, нападајући с бока немачку групацију распоређену наспрам совјетског Централног фронта. Затим би војска Централног, Западног и Брјанског фронта започеле нападе са севера, истока и југа на Орел, са циљем да се уништи противничка групација на том сектору фронта. Та операција је била пранирана да почне после одбрамбених окршаја на курској избочини. Трупе Брјанског фронта налазиле су се у дубини фронта, удаљене од прве линије, и вршиле су припреме за контраофанзиву у релативно мирним условима. Међутим, Брјански фронт није имао ни мало лак задатак, јер се насупрот њему налазила чврста немачка формација чије су позиције биле развијене у велику дубину. А у самом Орелу, Немци су већину камених здања претворили у бункере.

Курска битка била је једна од последњих нада Немачке за победу у рату. Са посебном зебњом исход битке је праћен и у Ватикану, који је у свим битним стварима пружао подршку Мусолинију и Хитлеру, а када је на снази била борба против Русије, онда је та подршка била апсолутна. Када је ујутро 5. јула отпочео да се реализује план „Цитадела“, берлински и римски радио, по обичају громогласно и помпезни су најавили да је Вермахт предузео „највећу офанзиву од свих које су до сада у историји ратовања предузимане.“ Папа Пије XII примио је немачког амбасадора и послао „свој поздрав и најбоље жеље Фиреру“. У разговору с амбасадором он је осудио „неразуман став непријатеља Немачке, који од ње траже безусловну капитулацију“.

У Немачкој су средства информисања већ почела да славе „одлучујућу победу“ већ после првог дана операције „Цитадела“. Навођене су астрономске цифре о совјетским губицима. Тада је речено да је погинуло око 20 милиона руских војника. Говорило се о огромним губицима Црвене армије у техници, посебно у авионима и тенковима.

И поред овог оптимизма који се ширио кроз штампу, немачка Врховна команда није била најзадовољнија стањем на фронту. Без обзира што су немачке трупе првог дана успеле да направе неколико клинова у совјетској одбрани, Генерал Јодл је на саветовању у Растенбургу, истог дана увче, изразио бојазан да би „Руси касније могли да одсеку направљене клинове и униште или заробе јединице које су их направиле“.

Због тога је берлински радио био принуђен да сутрадан демантује сам себе. Са његових радио-таласа је кренула прича како су у ствари Руси први кренули у офанзиву, али како немачке јединице чврсто држе своје положаје на свим секторима.

ДРУГИ ДАН ПАКЛА

6. јул. Централни фронт, северни део курске избочине.

У рану зору совјетска авијација и артиљерија силовито нападају уклињене немачке јединице. Маршал Рокосовски уводи у борбу 17. гардијски пешадијски и 16. тенковски корпус 2. оклопне армије. Почиње совјетски противудар. Војска 17. корпуса слама немачки отпор, али напредује само 2 km. Ни генерал Модл не седи скрштених руку. Он убацује у борбу нове свеже снаге. Његове тенковске јединице, уз помоћ артиљерије и авијације јуришају на положаје совјетског 17. пешадијског корпуса, не би ли повратили изгубљене положаје.

Најжешће борбе воде се на сектору који брани 203. пешадијски пук (17. корпус) под командом мајора В.О. Коновалова. У току дана немачки тенкови и пешадија 16 пута јуришају на положаје пука, али узалудно.

И у ваздуху је прави пакао. Немачки авиони насрћу у таласима покушавајући да збришу одбрану 203. пука. Али на њих се окомљују ловци совјетске 8. гардијске ловачке дивизије (из састава 2. ваздухопловне армије). Пилот, поручник Алексеј Горовец, чини подвиг који ће ући у анале свих борби у ваздуху. Његов авион је био мало заостао за групом совјетских ловаца. Одједном је Горовец приметио групу од око 20 немачких бомбардера, који су летели да бомбардују положаје 203. пука. Како у њиховој близини није приметио ловце из пратње, одлучио је да их нападне. Митраљеским рафалом оборио је први авион. Затим су на земљу пали други и трећи. За тили час, на земљи се нашло седам немачких авиона, а нешто касније оборио је још два. Занет борбом није приметио како му се одозго приближавају четири немачка ловца. Снаге су биле неједнаке, и Горовец је погинуо. То је био једини пилот на свету који је у једној борби оборио девет непријатељских авиона. Посмртно му је додељено звање Хероја Совјетског Савеза.

Због изузетно чвртстог отпора Централног фронта, фелдмаршал фон Клуге наређује да се одустане од широког офанзивног напада. Напрежући своје снаге до максимума, нападачи успевају да напредују још неколико километара.

На Вороњешком фронту ситуација је слична. У ноћи између 5. и 6. јула генерал Ватутин је телефонирао комаданту 1. тенковске армије, генералу Михаилу Катукову, и наредио му да његова армија ујутро изврши противудар у правцу Тамаровке, и на тај начин одсече противничко уклињење. Катуков је покушао да објасни да је домет „тигрова“ далеко већи од домета „тридесетчетворки“, и да би такав напад био самоубиствен. Предложио је да се врше само локални напади, како би се непријатељ што више исцрпео. Међутим, из штаба Вороњешког фронта није стизао одговор, па је Катуков био приморан да изда наређење за наношење противудара.

И фон Манштајн је наредио да се, ујутру 6. јула, пређе у напад са око 400 тенкова. На појединим секторима напада Немци су имали и по 100 тенкова и самохотки на један километар. Главнина немачких трупа наступала је у правцу Обојана. Уследила је ураганска ватра. У борбу је ступила и главнина Катуковљеве армије. Започела је велика тенковска битка, коју генерал Бабаџањин описује овако: „За неколико часова стотине тенкова претворено је у крш. Земља је стењала од експлозије граната, авионских бомби и тутњаве тенкова. На небу се непрекидно налазило стотине авиона...“

Већ поподне 6. јула било је јасно да контраудар Катуковљеве армије није донео неке опипљиве резултате, јер су га Немци предухитрили и имали бројније снаге на том делу фронта.

7. јул. Централни фронт. Фон Клуге и Модл су прва два дана битке премештали оштрицу главног удара, час према Ољхатовки, час према Малоархангелску, час према Гњилецу и Понирима. Најзад је Модл одлучио да сву силину усмери у правцу Понира, варошицу на 76. километру пута Курск – Орел. На релативно уском сектору у напад је кренуло 170 тенкова и двадесетак „фердинанда“, уз подршку моторизоване пешадије и авијације. „Од експлозија хиљада бомби, граната и мина, од грмљавине топова, тутњаве тенковских мотора и звекета гусеница тресла се земља...“, сећао се касније маршал Рокосовски.

Читав дан беснели су окршаји који су се повремено претварали у борбе прса у прса совјетске и немачке пешадије. У 19 часова генерал Модл је појачао ватрену моћ својих трупа убацивањем у борбу још 60 тенкова, с намером да по сваку цену пробије одбрану совјетске 307. дивизије. Генерал Јеншин, комадант 307. дивизије, је увидео да неће моћи да задржи немачко напредовање, па је наредио повлачење на линију јужно од Понира, где су Немци коначно заустављени.

Вороњешки фронт. Негде око 4 сата изјутра тенкови 4. оклопне армије и оперативне групе „Кемпф“, са појачањима добијеним у току ноћи, нападају совјетску 6. гардијску и 1. тенковску армију на правцу Обојан – Прохоровка. Напад врши око 700 немачких тенкова. Истоврмено се према 7. гардијској армији генерала Шумилова у правцу Короче, креће немачка групација са око 250 тенкова.

И поред упорне одбране, Немци успевају да на уском сектору од 10 километрара наставе уклињење за још 2-3 km у дубину руске одбране. Избијањем јединица Вермахта источно од друма за Обојан, појавила се опасност по Прохоровку, јер се јединицама Вермахта указала шанса да заобиђу Обојан, и нападну га са југоистока. Због тога је Ставка била приморана да из Степског фронта издвоји 10. тенковски корпус и пребаци га на подручје Прохоровке.

8. јул, у осам сати и 20 минута. Вермахт је поново покушао да пробије положаје јединица Централног фронта северозападно од Ољхатовке, на споју 13. и 70. армије. Настављене су огорчене борбе и на сектору 307. дивизије генерала Михаила Јеншина.

На Вороњешком фронту око 5 часова изјутра 250 тенкова покушава да сломи отпор и потисне 7. гардијску армију. Негде око 11 сати, талас од око 160 немачких тешких и средњих тенкова успева да збрише одбрану цвреноармејаца на сектору Севрјуково и да се устреми на варошицу Мелехово. Али Руси врше снажан контраудар и приморавају Немце на повлачење. У 17 сати тенкови генерала Хота обнављају напад на истом сектору, савлађују једну одбрану за другом и заузимају Мелехово. Али и даље остају неостварене намере фон Манштајна, који је планирао да избије на подручје Обојана још 7. јула. Он се правда Фиреру како су Руси петоструко надмоћнији у живој сили и техници.

Манштајн наређује да се предузме нови очајнички покушај како би се из правца Грезнова продрло у Кочетовку, ради пресецања и заобилажења одсечених делова 6. гардијске армије генерала И.М. Чистјакова и 1. армије под командом генерала Катукова.

Већ четвртог дана офанзиве фон Клугеу и фон Манштајну је било јасно да о неком спектакуларном успеху, који су прижељкивали, нема ни говора. Уз велике губитке, обе групе армја, успеле су да се уклине на Централном фронту само 10-12, а на Вороњешком до 35 километара.

Пети дан битке. Немачка Врховна команда незадовољна је развојем операције „Цитадела“. У Телефонском разговору са Хитлером фелдмаршал фон Клуге обећава да ће до средине јула „руске трупе бити пресечене на два дела и одбачене на исток. Курск ће пасти најкасније до 14. јула ...“ Творац плана „Цитадела“, генерал Курт Цајцлер, по наређењу Фирера, директно одржава контакт са генералом Хотом, комадантом 4. оклопне армије, чији је задатак да сломи одбрану Вороњешког фронта. Од њега се у првом реду очекује да реши битку, јер се Хитлер, Цајцлер и Кајтел више уздају у ГА „Југ“.

Команда ГА „Центар“ ангажовала је у бици 9. јула готово целу ударну групацију 9. армије, седам пешадијских и пет тенковских дивизија. Команди немачке 9. армије остала је у резерви само 10. моторизована дивизија, а у резерви ГА „Центар“ налазиле су се једино 12. тенковска и 36. пешадијска дивизија.

Вороњешки фронт. Манштајн је 9. јула предузо последњи покушај да се његове снаге пробију у Обојан с југа. У току ноћи он је прегруписао своје дивизије стављајући у оштрицу напада дивизију „Мртвачка глава“. Створио је нову ударну песницу од пет тенковских дивизија, са око 500 тенкова, и ујутру почео напад на сектору широком око 10 километара. У напад су убачене и крупне ваздухопловне снаге. Бујица немачких тенкова котрљала се према Новосјеловки.

До најжешћег судара између совјетских и немачких тенкова дошло је код Верхопења. Овде су Манштајн и Хот у ватру бацили преко 250 својих тенкова, као и моторизовану пешадију. Али 200. тенковска бригада, која је бранила овај сектор, није устукнула ни за корак. Намерио се јунак на јунака, и ни једна страна није хтела да напусти мегдан. Ипак, око 9 сати Немци су били приморани да се повуку. У 11 часова и 30 минута обновили су свој напад, али ни овог пута нису имали више среће. Око 15 часова Хотова челична армада направила је дубок заобилазни маневар око Верхопења, запретивши тиме да опколи 67. гардијску дивизију и 200. тенковску бригаду. Ватутин им је наредио да напусте своје положаје, па је неколико километара северније заузета нова одбрамбена линија.

У другој половини дана Немци су наставили нападе у правцу Новосјеловке, уклињујући се у одбрану 3. механизованог корпуса Црвене армије. Пламтео је бој и у правцу Орловке, где су се против 200 немачких тенкова и моторизоване пешадије борили совјетски 31. тенковски корпус и 51. гардијска дивизија. Тек пошто им је у помоћ пристигла 309. пешадијска дивизија, успели су да до даљњег зауставе немачко напредовање.

Видевши да су пропали и последњи покушаји да се изврши пробој до Обојана, фон Манштајн је одлучио да 4. тенковска армија заузме подручје Прохоровке. Према новој идеји, преко Прохоровке би се Манштајнови тенкови пробили до Курска. Међутим, Манштајн није знао, да чак када би се и пробио до Курска, тамо би га дочекале моћне тенковске армије генерала Ротмистрова и генерала Жадова.

Немачки удар на сектору Централног фронта полако је стигао до краја. Фон Клуге и Модл измењали су телефоном оштре речи, пребацујући кривицу за неуспех један на другог. Потом је уследило наређење фон Клугеа да ГА „Центар“ привремено прекине офанзивне операције и још у току дана изврши прегруписавање својих снага у циљу удара на Фатеж, на споју совјетске 13. и 70. армије Уклињење у дубину совјетске одбране од само 10-12 километара, на релативно уском сектору Централног фронта, ГА „Центар“ је платила веома скупо. Погинуло је око 42 хиљаде војника, док је уништено неколико стотина тенкова и више стотина авиона. На тај начин трупе генерала Рокосовског су успеле да исцрпе противника и испуне задатке које им је Ставка поставила. У међувремену, на овом сектору су већ почели да се укључују у борбу челни одреди Брјанског фронта и левог крила Западног фронта.

Вороњешки фронт, 11. јул. Јединице Хотове 4. оклопне армије и оперативне групе „Кемпф“ са пристиглим појачањима крећу у нов напад. На правцу према Прохоровки води се тешка битка тенкова и пешадије. Предвече 11. јула на овом сектору наступа је критична фаза битке. Чини се да се ситуација погоршава за трупе генерала Ватутина. Немци полако почињу да потискују његове трупе према северу и истоку. Огорчена битка бесни на земљи и на небу. На обали реке Псјол концентрисан је цвет Хитлерове тенковске армије. Земља подрхтава под гусеницама челичних тврђава, тенковских дивизија „Адолф Хитлер“, „Рајх“ и „Мртвачка глава“. С југа се према Прохоровки пробија оперативна група „Кемпф“, са три тенковске и три пешадијске дивизије. У сусрет су им пошле 5. гардијска армија генерала Жадова и 5. гардијска тенковска армија генерала Ротмистрова, и кришом запоселе положаје на домаку Прохоровке. Генерал Ватутин је увече 11. јула наредио генералу Жадову да сутрадан ујутро предузме противнапад. Треба напоменути да армија генерала Жадова у свом саставу уопште није имала тенкове.

За то време се фон Клуге енергично припремао да 12. јула обнови напад са севера према Курску. Планирао је да прво одбије совјетске контранападе, а да затим промени правац главног удара и коначно изврши дугоочекивани пробој. Манштајн је сматрао да је наступио тренутак за наношење завршног удара, координираног удара двају тенковских формација, којим би се коначно разбиле совјетске јединице између река Липов Доњец и Северни Доњец.

Догађаји су показали да немачка обавештајна служба није била начисто са намерама команде Црвене армије на северном крилу курске избочине. А овде се по наредби Ставке ужурбано припремала операција која је требала да почне 12. јула. Наиме трупе Брјанског и Западног фронта добиле су задатак да нападну позадину велике немачке групације, која је са севера надирала ка Курску.