У другом светском рату Ровно је имало небичну судбину. Иако није бројало више од 100 хиљада становника, Немци су га прогласили „престоницом Украјине“. У Ровну се налазила резиденција једног од најближих Хитлерових сарадника, тачније његовог заменика за окупиране области на Истоку, рајхскомесара Украјине, гаулајтера и председника источне Пруске Ериха Коха.

У центру Ровна, 31. маја 1943. године, испред великог дворца, зауставио се луксузни фијакер. Из њега је изашао пешадијски оберлајтант, елегантан, утегнути официр. „Гвоздени крст“ првог и другог реда, златна рањеничка значка показују да је то заслужни борац с фронта. Он пружа руку својој сапутници, мршавој плавоокој осамнаестогодишњој лепотици Вајли Довгер и помаже јој да сиђе.

Испред врата иза којих је смештен Рајхскомесеријат шеткају се стражари дрвеног лица. На главном улазу га дочекује мајор и радосно добацује: „Драги мој Зиберте, рајхскомесар вас чека...“

Када је оберлајтант Зиберт (односно легендарни совјетски обавештајац Николај Кузњецов) ушао код рајхскомесара Коха, на друга врата кабинета ушла су још два подофицира, водећи са собом огромног вучјака. У просторији су се налазила још три вучјака.

„Хајл Хитлер“, одсечно, на нацистички начин, испружио је десну руку Паул Зиберт. Истог тренутка иза његових леђа стала су два есесовца, спремна да га шчепају при најмањем сумњивом покрету. Трећи је заузео место на супротној страни, иза Кохове фотеље, а још двојца су стала поред прозора.

Кузњецов је проценио новонасталу ситуацију. Због вучјака столу се није могао приближити, и мораће да пуца са растојања од пет-шест метара. Вучјак испред рајхскомесара је почео тихо да режи чим је покушао да завуче руку у џеп своје војничке блузе. Неко га је изненада шчепао за раме и шапнуо му: „Господине оберлајтанте, овде није дозвољено вадити марамицу из џепа, нити завлачити руку у џеп“.

У почетку Кох је био намргођен и помало раздражен последњим догађајима у Ровну. Можда је сумњива тајна афера са хомосексуалцима у високим инстанцама Вермахта чинила рајхскомесара тако опрезним. У фасцикли на његовом столу лежао је извештај о откривању гнезда хомосексуалаца у Ровну, које су посећивали истакнути нацисти, многи официри, и чак неки ваздухопловни генерал. Приликом препада генерал је пронађен у кревету са стаситим двадесетпетогодишњим украјинским квислингом. Рајхскомесара је забрињавало питање; да ли је ово хомосексуално гнездо коришћено за одавање државних тајни? Кох је први започео разговор:
„Јесте ли ви члан Национал-социјалистичке партије, Зиберте?“
„Од 1937. године, господине рајхскомесаре“
„Одакле сте ви родом, оберлајтанте?“
„Из источне Пруске, господине рајхскомесаре. Из Кенигзберга“
„Из источне Пруске? Па ми смо земљаци ... А ко су ваши родитељи?“
„Отац ми је давно умро. Био је управник имања грофа Шлобитена ... А ја сам све до доласка у војску био помоћник новог управника.“

„Чекајте, чекајте чини ми се вас се сећам. Тачно, сећам се ... Тридесетпете године сам вечерао у замку Шлобитен ... Да сетио сам се, тада сам разговарао са управником и његовим помоћником. Значи, то сте били ви?“
„Тачно је господине рајхскомесаре, то сам био ја...“

Догодило се чудо. Кох је у совјетском обавештајцу „препознао“ помоћника управника једног великог поседа у Немачкој. То је одобровољило гаулајтера тако да је почео са оберлајтантом да разговара много присније. Кох је наставио да се интересује за свог „земљака“:
„Где сте добили гвоздене крстове?“
„Први, за поход на Француску, други у Русији“
„Шта сад радите?“
„После рањавања привремено служим у Виртшафтскоманди ... Чекам да се вратим на фронт.“
„А где је ваша јединица?“
„Код Курска, господине рајхскомесаре.“
„Ах тамо. Оздравите брже, мој драги храбри земљаче! Фирер припрема бољшевицима изненађење управо код Курска. Ми ћемо им дати такав ударац који ће им сломити кичму. Наилазе догађаји који ће бацити Русију на колена ...“

Драматичан обрт у разговору запањио је Кузњецова. Рајхскомесар је наговестио велике догађаје, чији је значај совјетски обавештајац само наслућивао. Кузњецов је донео одлуку да не пуца, да одустане од атентата, јер је избезумљени гаулајтер откривао тајне од прворазредне важности. А њих је требало саопштити „Центру“.

„Кроз месец и по дана упознаће они укус наших нових „тигрова“ и „пантера“. Нема те гранате или бомбе, које могу пробити њихов дебели оклоп ... Фирер припрема бољшевицима лепо изненађење ... То ће бити последњи удар од којег ће одлетети у ђавољу матер и такозвани други фронт, и бољшевизам, и његова агентура у окупираним земљама. О, ми смо се поново уверили у његову генијалност када је одабрао срце Русије, Курск и Орел. Направићемо брешу, смрвићемо бољшевизам ...“

Кузњецов се једва држао у столици. Хитлеров доглавник Ерих Кох, у случајном разговору са некаквим оберлајтантом, додуше „познаником“ и „земљаком“, избрбљао је у мало припитом стању државну тајну о припремању, како се касније испоставило, највеће битке у људској историји.

Ерих Кох није ни сањао да ће његов разговор са једним обичним, али „поуздано препорученим“ посетиоцем, исте вечери бити радиопутем пренет Москви од речи до речи.


ЗАРАЋЕНЕ СТРАНЕ У ПРОЛЕЋЕ 1943. ГОДИНЕ

На фронтовима је наступило затишје. Само су на секторима Вороњешког, Југозападног и Јужног фронта, као и на Кубану, настављене жестоке борбе. Немачке оружане снаге су током зимске кампање Црвене армије изгубиле око 1,7 милиона војника. Да би ублажили пораз и донекле надокнадили претрпљене губитке, Немци су били принуђени да на Источни фронт пребаце 33 дивизије и три бригаде. Ипак то им није помогло да истргну стратегијску иницијативу из руку Црвене армије.

Копнене трупе Вермахта имале су 1. априла 273 дивизије, од тога 237 пешадијских, девет моторизованих и 27 тенковских, као и четири бригаде. Главнина ових снага, односно 194 дивизије и две бригаде, налазила се на совјетско-немачком фронту. Преостале немачке јединице биле су распоређене у следећим замљама: 31 дивизија и једна бригада у Француској, Белгији и Холандији; 15 дивизија у Норвешкој и Данској; 8 на Балкану (од тога седам у Југославији); 1 у Италији; и до половине маја 1943. године, 8 дивизија у Тунису. Резерва немачке Врховне команде обухватала је 16 дивизија.

Заједно са Вермахтом, на Источном фронту је у априлу 1943. године против Црвене армије ратовало 8 румунских дивизија, 5 мађарских дивизија и две бригаде, две италијанске дивизије, две словачке дивизије, једна шпанска дивизија и 13 финских дивизија и две бригаде.


ДРУГИ ФРОНТ

У писму које је Черчил 30. марта упутио Стаљину, поред осталог стоји следеће: „... Истовремено, ми сматрамо апсолутно правилним да вас одмах обавестимо да после почетка маја (1943. године) неће бити могуће слање конвоја северном маршутом, јер ће од тада сваки брод бити потребан у Средоземном мору ...“ Отказивање слања англо-америчке помоћи, претежно засноване на уговору о зајму и најму уочи најмасовнијег судара Црвене армије и Вермахта, изазвао је не само револт у Москви, већ и разне недоумице у погледу стварних намера и планова западних савезника.

Черчил, Рузвелт и њихови министри и генерали и даље су совјетској влади давали магловита обећања о отварању другог фронта у Европи. Оваква политика настављена је и после савезничке победе у Африци. Јасно је било да су западне силе својим ишчекивањем настојале да прећутно ослабе притисак Немаца у западној Европу и индиректно им омогуће да пребацују војску на бојишта у Русији.

Приликом једне своје посете Хитлеру, комадант Ратне морнарице, велики адмирал Редер је затражио да се будућа стратегија заснива на већ видљивим „несугласицама и противречностима између западних савезника и Совјетког Савеза“, да се са Русима направи мир и све снаге окрену против САД и Енглеске. Фирер је подржао овај предлог о игрању на неслози међу његовим противницима, али је рекао да „после Стаљинграда Руси ни по коју цену неће прихватити сепаратне преговоре, а и саму понуду би сматрали као слабост Трећег Рајха“. Излаз је био у „тоталном рату“ који је Гебелсова пропаганда проглашавала јединим путем за спасавање „западне цивилизације од бољшевика“.

Хитлер је схватио да без једне импресивне победе против Црвене армије неће моћи да се савлада незадовољство међу немачким савезницима, нити да се побољша морал немачког народа. Немачки генералитет, посебно Манштајн, Јодл, Клуге и Модл, подстицали су Хитлера да што пре организује офанзиву против Црвене армије, уверавајући га да је наступило време за такву одлучујућу победу.

У пролеће 1943. године Немци су почели опсежне припреме за ту офанзиву. Још у јануару је проглашена „тотална мобилизација“, и издата наредба да се до максимума форсира војна индустрија. Већ у јуну, уочи Курске битке, Вермахт је имао на Источном фронту 196 дивизија, као и 32 дивизије и 8 бригада сателитских држава, што је укупно 232 дивизије. На осонову тих података види се да је Вермахт под својом командом у лето 1943. године имао 42 дивизије више него у моменту напада на Совјетски Савез.