Није никаква тајна да већина Хрвата, и на десној и на левој страни, није у споразуму Цветковић-Мачек гледала потпуно решење хрватског питања. Не може се исто тако порицати да је већина Хрвата желела своју самосталну Хрватску што се, разуме се, није могло остварити докле год је постојала Југославија. Зна се такође да је антијугословенску мисао предводио др Анте Павелић, некада адвокат у Загребу и народни посланик у Парламенту краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, који је 1929. године напустио Југославију и остао у емиграцији све до доласка на власт 1941. године.

Павелић је основао „Усташку хрватску револуционарну организацију“ (УХРО), која ће, касније остати позната под називом „Усташе“. Антисрпски и антијугословенски афект постали су руководећи мотив овог хрватског шовинизма.

Изузимајући онај део хрватске интелигенције који је био југословенски оријентисан, код знатног дела Хрвата остала је јака чежња за Хазбуршком монархијом, која је њима била блиска и за коју су се борили у Првом светском рату. Сам Анте Павелић писао је како је Хрватска, уједињењем са Србима и Словенцима 1918. године „по први пут у својој повијести изгубила атрибуте своје стољећима непрекинуте и уз тешке напоре и крваве жртве сачуване државност“. И још: „...У широким слојевима хрватског народа никада није постојала нека обћа словенска свиест. Ови слојеви никада се не осећају као припадници Словенства, те су отклонили, по своме осјећају, као нешто туђе и опасно, словенску и југословенску промиџбу, коју су у задњем стољећу вршили Праг, Москва и Београд ...“ Павелић је писао како Хравти нису словенског него готског порекла. Један од заговарача ове теорије био је и дон Керубин Шегвић, личност веома утицајна у Римокатоличкој цркви и у НДХ. Није онда ништа необично што су Павелићеве присталице биле антисловенски оријентисане.

Павелић је најпре отишао у Беч, а из Беча у Софију, где се повезао са Ванчом Михаиловом и одатле у Италију, где је остао до повратка у земљу. Прво у Италији, а касније и у Мађарској, потпомаган и подржаван од тамошњих власти, Павелић је прикупљао и организовао своје присталице, које су добијале војно-терористичку обуку и спремане за диверзије разне врсте. Неки извори говоре да је усташа у Италији било између 300-400 и да су били смештени у логорима Барготаро код Парме, Бишето код Турина и Оливето код Салерна. Слобода кретања и рад усташа у Италији и Мађарској зависили су од тога какви су тренутно били односи измећу тих држава и Југославије. Тако се зна да је после атентата на краља Александра, 9. октобра 1934. године, Павелић био ухапшен (16.10.1934) и пуштен из затвора тек 29. марта 1936. године. После тога је живео у Салерну.

Немачка је у то време имала добре и сређене односе са Југославијом и није била склона да помаже рад усташа против ње. Хитлер је у писму Мусолинију од 20. новембра 1940. године, истицао потребу придобијања Југославије и препустио Мусолинију да мотри на рад хрватских сепаратиста. И поред тога усташе су одржавале везу са Розенберговим спољнополитичким штабом и обавештајним местима.

Павелић је веома добро пратио шта се дешава у Југославији у току месеца марта 1941. године. Није му било тешко да схвати, да од потписивања или непотписивања Тројног пакта зависе сви његови изгледи да дође на власт у Хрватској. Приступање Југославије Тројном пакту Павелића је веома онерасположило. Избављење је стигло после пуча од 27. марта 1941. Догађаји су се почели брзо одвијати. 29. марта 1941. примио га је Мусолини и са њим се договорио о даљој акцији. Наређено је било да се усташе окупе у Пистоји 6. априла 1941. године. Било их је 230. Ту су обучени и наоружани. Овде их је дочекала и изненадила вест о Кватерниковом проглашењу Независне Државе Хрватске са којим они нису имали никакве везе.

Када је почео напад Осовине на Југославију Павелић је упутио апел хрватском народу и војницима-Хрватима да саботирају одбрану земље: „...Вас су позвали на оружје србијански краљ и србијанска господа .... и налажу вам да браните српску државу и српску злочиначку владу, те да пуцате на хрватске синове, на своју браћу и на пријатељске војнике, који се боре за хрватску домовину и за хрватско ослобођење ... Одстраните српске часнике, употребите пушке против оних који су заробили хрватски народ, обешчастили све хрватске светиње, те запосјели хрватска огњишта и хрватску земљу. То вам је света дужност. Хрвати војници, католици и муслимани ...“

Уочи 10. априла 1941. године Павелић је поручио народу преко радија како треба да дочекује осовинске трупе: „...Окитите ваше домове хрватским тробојкама и знаковима пријатељских народа и војске. Ови војници знаду да пролазе кроз пријатељске земље, но нека се и на лицу мјеста освједоче, да су их Хрвати у хрватским земљама примили онако братски и с љубављу, како то учинити знаду само честита, захвална и вјерна срца хрватског народа ...“

Није никакво злонамерно подметање истицање врло активне сарадње једног дела хрватског римокатоличког свештенства са усташама још пре 10. априла 1941. године. Зна се, на пример, да су неки фрањевачки манастири (Широки Бријег, Нашице ...) били усташка склоништа. Тако Сидоније Шолц, један веома крвожедни фратар, истиче да је сарађивао са усташама у Осијеку. Долазили су у села и у градове разне усташе, који су као фратри под мантијама носили свашта и припремали народ за устанак. Распиривали су антисрпску мржњу и подржавали усташку идеологију. Забележено је на разним местима да се један део свештеника-усташа окренуо против Срба официра и војника те их је заробљавао и разоружавао.

НДХ

Независна Држава Хрватска (НДХ) је проглашена 10. априла 1941. године у Загребу, пре него што је била потписана капитулација југословенске војске. Проглашење је извршио Славко Кватерник, бивши пуковник аустро-угарске војске. Он је то учинио у Павелићево име који се у то време налазио у Италији и није знао шта се дешава у Загребу. Немци су прво понудили Влатку Мачеку да прогласи НДХ и преузме власт али је овај то одбио. Кватерник је одмах по проглашењу државе именовао „хрватско државно водство“. Мачек је одбио да преда водство ХСС, иако су то Немци од њега тражили, али је на радију прочитана његова порука којом позива све присталице ХСС да буду лојални новој хрватској власти.

Павелић је тек 15. априла стигао у Загреб са једном групом усташа, коју су наоружали и пребацили Италијани. У Загреб су стигли ноћу. Он је већ 16. априла именовао своју прву владу, у којој је заједно са њим, било 12 министра. За потпретседника владе именовао је др Османа Куленовића из Бихаћа као представника муслимана. Сви министри су положили заклетву и обавезали се да ће се „у свом раду држати усташких начела“. Министри су положили заклетву Павелићу. „Католички лист“ је писао да се Црква моли да „цијели народ са својим одговорним водством буде истински божји народ“.

После проглашења НДХ и именовања њене прве владе постављало се питање одређивања границе нове државе. Одлучујући фактор при томе били су Немачка и Италија. Док са Немачком није било никаквих тешкоћа, у одређивању граница са Италијом су се појавиле велике тешкоће. Да би се оне отклониле дошло је до разговора између Павелића и Италијана, који су били одржани у Љубљани 25. априла 1941. године и који су остали без резултата.

18. маја 1941. године потписан су познати „Римски уговори“, који су потписани у Риму и према којима је Италија од НДХ узела сва она острва која је желела и део Јадранске обале који је хтела. Није немогуће претпоставити да су тим договором Павелић и његови сарадници осетили сву горчину пораза који су претрпели примајући ове уговоре. Миле Будак је 16. маја покушао да припреми хрватску јавност за ову неминовност речима: „Ни највеће државе не могу увијек учинити онако како им жели срце, ни најмоћнији народи нису једним ударцем све народне и повијесне границе, па се ја бојати, да то неће ни нама успијети у највећој мјери ...“

НДХ је затим и формално 15. јуна приступила Тројном пакту.

Павелић је у Риму понудио Звонимирову круну Савојској династији. Краљ Виктор Емануеле III примио је ову понуду. Пре тога 15. маја 1941. године, била је објављена једна Законска одредба по којој круна краља Звонимира представља суверенитет НДХ. Одговарајући на поздрав краља Виктора Емануела III, Павелић је рекао: „... Ми и хрватски народ, очекујемо монарха оснивача нове хрватске династије, која ће нам претходтити у нашем препороду. Ми смо толико поносни на краља који ће сјести на престо наше Хрватске, као што смо поносни на нашу државу и народну независност.“ Аимона, војвода од Сполета, касније од Аосте, није никада ступио на тло Хрватске, нити на хрватски престо. Еуген Кватерник је тврдио, да је војвода од Сполета имао склоности да дође на хрватски престо.

Павелиће је успео да га прими и папа Пије XII и да са њим остане у разговору око пола сата. Није, међутим познато шта су све разговарали, али се зна да Павелић није успео да наговори папу да призна НДХ. Уместо тога папа је послао свој легата у Хрватску што су усташе приказале као фактичко признавање НДХ.

Неуспехе према Италији, који су били велики, Павелић је желео да надокнади проширењем на Исток. Он је полазио од гледишта да НДХ треба да припадне сва она територија која је била у саствау Аустро-Угарске монархије.

Рудоф Кизлинг наводи да је територијални опсег НДХ, без области уступљених Италјији, износио 100.632 квадратна километра и да је на њему живело 6.500.000 становника. Од тога Хрвата је било 3.300.000, Немаца око 100.000, муслимана око 800.000, Јевреја око 18.000, Срба око 2.200.000 и неколико стотина Италијана.

Према међународном праву ова територија је и даље била саставни део Краљевине Југославије која није признала одредбе донесене 10. априла 1941. године. Због тога су њене границе са међународноправне тачке гледишта биле само фиктивне, а њени грађани су и даље били држављани Југославије. Окупаторским актима није се могло једноставно изменити државноправна припадност грађана Југославије.

И пре него што су дошли на власт усташе нису тајиле своју мржњу према Србима у којима су они, понети мегаломанијом великохрватства, гледали смртне непријатеље Хрвата што Срби, разуме се, нису били нити хтели бити. Срби су усташама сметали из два разлога: што су Срби и што су били православци. Иако на Србе нису могли применити своју расну теорију, они су их сматрали много нижим по људском достојанству од Хрвата, које је требало ослободити сваког српско утицаја. У свом државно-националном програму, који су израживали годинама пре доласка на власт, усташе су као главну тачку имали уништење Срба. Код усташа је, када су дошли на власт, мржња према Србима била јача од радости што су добили своју државу.

Одмах на почетку Павелић је издао неколико одредба, које су јасно одредиле какав ће бити однос према Србима у НДХ. Већ 18. априла 1941. године Павелић је издао "Законску одредбу о некретнинама тзв. добровољаца". Реч је овде о насељеним Србима добровољцима из Првог светског рата. Према овој одредби земљиште додељено добровољцима проглашава се "хрватском народном својином" и одузима се од њих без "било каквог права на одштету, нити на било што, на тој земљи саграђено" (члан 1).

25. априла 1941. године дошла је "Законска одредба о забрани ћирилице". На целом подручју НДХ забрањена је употреба ћирилице. Сви јавни написи написани ћирилицом имали су се уклонити у току три дана. Ко се огреши о ову наредбу казниће се "новчано до 10.000 динара и затвором до мјесец дана".

Следио је низ других одредби. Пема "Законској одредби о држављанству" од 30. априла 1941. године, Срби су могли бити само "државни припадници", али не и пуноправни држављани НДХ. То је према члану 2 могао бити само "припадниј аријског подријетла који је својим држањем доказао да није радио против ослободилачких тежњи хрватског народа и који је вољан спремно и вјерно служити народу НДХ".

Министарском наредбом од 18. јула 1941. године забрањује се назив "српско-православна вјера", јер није више у складу са новим државним урежњењм. "Стога одређујем, вели др Мирко Пук, да се убудуће има употребљавати назив "грчко-источна вјера". Почетком јуна 1941. године издата је наредба о укидању свих "српско-православних школа и забавишта".

"Законском одредбом о хрватском језику, о његовој чистоћи и правопису", штити се хрватски језик од страних утицаја јер он "није истоветан ни са једним другим језиком, нити је наречје било којег другог језика или било скојим другим народом заједничког језика, зато се и зове хрватски језик".

Усташка власт је донела 19. септембра 1941. године "законску одрдебу о преузимању имовине српских завода и установа у Хрватским Карловцима (Сремским Карловцима) у власништво НДХ. Дан пре тога донета је наредба о измени назива појединих места, која су се називала српским или турским именима. Тако је уместо "Карађорђево" и "Обилићево" дошао "Томиславац" и "Звонимировац", назив "Његошевац" измењен је у "Антуновац". Имена места "Српско поље" и "Српска капела" промењени су 4. октобра у "Хрватско поље" и "Хрватска капела".

Истовремно су издаване наредбе о ограниченом кретању Срба у местима где су становали. Тако је у Загребу почетком маја месеца издата наредба којом се забрањује кретање Срба ноћу, те је наређено да се иселе они који станују у северним деловима града, тј. из станбених четврти највишег стандарда. Сличне наредбе су уследиле и у другим местима широм НДХ. Надзор над Србима још је више појачан наредбама да православни грађани морају носити плаву траку на рукаву са почетним словом "П" (латинично "P").

ПРАВДАЊЕ ЗЛОЧИНА

Др Виктор Гутић био је један од најревноснијих прогонитеља Срба. Код њега су се, у односу на Србе, мешале мржња и крвожедност и он је не само тражио уништење Срба, него у томе и предњачио. У фрањевачком манастиру на Петрићевцу Гутић је половином маја 1941. године говорио и ово: "...Сваки онај Хрват, који се данас заузимље за наше дојучерашње непријатеље, не само да није добар Хрват, него је противник и ометач унапријед смишљенога, добро прорачунатог плана за чишћење наше Хрватске од нежељених елемената..." Крајем маја 1941. године говорио је у Санском Мосту: "Нема више српске војске! Нема више Србије! Нема геџа наших крвопија, нестало је циганске династије Карађорђевића па и код нас, ускоро, друмови ће пожељет Србаља ал` Србаља више бити неће. Издао сам драстично наређење за њихово уништење ... Не будите слаби ни спрам једнога. Држите увијек на уму да су то били наши гробари и уништавајте их гдје стигнете, а благослов нашега Поглавника и мој неће вам узмањкати. У Прњавору је 9. јула 1941. године између осталог рекао и "...ја ћу убијат, а ви ћете за мном".

Др Миле Будак је у неколико махова износио своје схватање о Србима. Тако је 8. јуна 1941. године говорио на збору у Вуковару: "Што се тиче Срба који овде живе, то нису Срби него допетенци са Истока који су као торбоноше и остале слугане довели Турци ... Међутим нека знаду да је наша лозинка: или се поклони или се уклони." У Пакрацу је 20. јула 1941. године Будак говорио на једном збору: "Ви добро знате ону народну: једнога Влаха посади и погости за столом, а другога вежи у врећу и седи на њега. Што ти мисли онај под столом то ти мисли и онај за столом."

Др Мирко Пук је 6. јула 1941. године поручио Србима у НДХ: "Срби су дошли у наше крајеве са турским четама, као пљачкаши, као талог и смеће Балкана."

Било је, разуме се, доста сличних изјава и на "нижим нивоима". Тако је фра Дионисиј Јурчев, који је једно време био Павелићев капелан, говорио на збору у Стази: "...У овој земљи не може да живи нико сем Хрвата, јер је ово земља хрватска, а тко се неће прекрстити ми знамо шта ћемо са њим. Ја сам у овим горе крајевима давао очистити од пилета све до старца, а ако буде потребно, учинит ћу и овдје, јер данас није грехота убити и мало дијете од 7 година, а које смета нашем усташком поретку ... Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, али да знате да ја, када је потребно узмем стројницу у своје руке и таманим све до кољевке, све оно што је против усташке државе и власти."

Говори и разне изјаве најодговорнијих усташких вођа, били су и сигнал и подстицај за необуздану ерупцију патолошке крвожедности мрзитеља Срба, која је нашла свој пуни израз у безбројним разноврсним злочинима, који су вршени над Србима. И сувише је слабо рећи да су Срби у НДХ стављени ван закона. Прма њима се поступало још горе. Римокатолички свештеник у Новој Градишки, Фрањо Матица, говорио је, опијен влашћу и мржњом, Србима и ово: "...Бог је на небу, усташе на земљи, а Јасеновац по сриједи - и сад хоћете или нећете." Усташки логорник у Двору на Уни, истовремено римокатолички свештеник, говорио је у јесен 1941. године: "Тко се осјећа Србином нека иде преко Дрине, Србима овдје нема места, ово је држава усташка хрватска, а који се осјећају да су поштени нека пређу у римокатоличку вјеру, јер им то може бити спас; видите како Срби путују у Београд по ријекама и потоцима, а тако ће бити свакоме ко се осјећа Србином; наређење је свим усташама, да Срби у Поуњским селима имају да отискују све свиње које пливају по ријеци Уни (мисли на поубијане Србе), да не остају по обалама Уне."

Марко Зовко, декан у Стоцу цинично је говорио превареним Србима пред убијање: "...Није нама била намера да спашавамо ваше животе. Хисторија учи да је и прије било народа који су нестали па ће нестати и српскога народа. Преводећи вас на католичку веру имали смо намјеру да спасемо ваше душе..." Владо Билборк, свештеник у Метковићу, учио је своје вернике: "...Људе убијати није грехота, него морамо поубијати све што нам смета и потпуно очистити нашу земљу." Др Срећко Перић, фрањевац из манастира Горице код Ливна, организатор покоља Срба у Ливну, говорио је у цркви: "...Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе од реда. Најприје закољите моју сестру, која је удата за Србина, а онда све Србе редом. Када овај посао завршите, дођите к мени у цркву, гдје ћу све исповиједити, па ће вам онда сви гријеси бити опроштени". Фратар Анте Кларић, свештеник у селу Трамошница, код Босанског Шамца, иронизирао је оне, који су по његовој оцени били мало крволочни: "...Ви сте бабе и треба да обучете сукње, јер нисте до сада убили ниједног Србина. Ми немамо оружја и ножева и треба да их кујемо од старих коса и српова, тако да гдје год видите Србина закољите га."

Осврћући се на неразумљиву појаву, да су потстрекачи прогањања, злостављања и убијања Срба били највише фрањевци, написао је италијански новинар Carrado Zoli у своме листу "Il Resto Di Carlino" од 18. септембра 1941. године и ово: "Оно је први фрањевац из Assisi (св.Фрањо Асишки) братимио птице и сестрио рибе, а ови његови ученици и духовни потомци, по НДХ, напуњени мржњом, кољу невине људе, браћу по оцу Небеском, браћу по једном те истом језиму, браћу по једној крви, и браћу по једном истом тлу мајке земље, што их напаја соковима истих нједара; кољу и убијају; закопавају живе људе по јамама, мртве стрмоглављују у ријеке, у море или низ провалије ... Постојале су банде убица, које су биле и вероватно су још вођене и потицане од католичких свештеника."

Облици злостављања и убијања Срба у НДХ били су различити: појединачна и масовна хапшења; формиране групе таоца које су служиле као резервоар за одмазде; појединачна и масовна убијања; убијало се и ватреним оружјем, клањем, тупим оруђима, маљем у главу и у потиљак, клање и дерање живих људи, сечење ушију, вађење очију, одсецање нос и других делова тела, печење живих људи на ватри; закопавање у земљу живих људи; или до пола или сасвим; бацање живих људи у јаме, рударска окна или кречане; парање утроба трудних жена; убијање деце ударањем у зидове или о земљу, или бацањем мале деце  у вис и дочекивање на ножеве ... Живим свештеницима су чупали браде и бркове, одсецали уши и нос. Често су пре убијање жртве биле унижаване, срамоћене и силоване.

Мучен је, поред осталих, свештеник Милан Бањац. Њему су одсекли руке и ноге, уши и нос и те делове тела стављали му у уста, псујући и вичући: "... Лижи попе твоју пасју крв". Усташе су распориле супруге свештеника Спаса Лаврње и Милана Вујића и из њихове утробе извадили децу на ножевима. Свештеника Ђорђа Богића су мучили, секли му делове тела, распорили га и извадили му црева која су му омотали око врата. За логор Јасеновац је забележено да су сваког дана довођене девојке добро обучене, студенског узраста, а одмах за њима долазили су усташки официри, а међу њима увек фра Филиповић, усташки натпоручник. Они су се враћали назад окрвављени док девојака никад није било.

За дон Илију Томаса, жупника у селу Клепаца утврђено је: "... Много десетина несрећне браће из села Клепаца и других околних села натерао је да пређу у католичку веру, причестио их, а затим их опремио у школу, где су дочекани од усташа и зверски поубијани." У Ливну је 20. августа 1941. године, био велики покољ Срба: "... Неколико дана иза тога одведене су у ту шуму и породице поубијаних. Усташка руља силовала је жене, резала им дојке, старима су сјекли руке и ноге, вадили очи, а малој дјеци одрубљивали су главе и бацали их у крило мајкама". У Ливањском срезу поубијано је, под руководством др Срећка Перића, око 5.000 Срба, мушкараца, жена и деце.

Масовног убијања је било и у оружаним акцијама на терену. Италијани су, где су могли, бранили српски живаљ од истребљења и насиља. Чак су Немци протествовали против ових злoчина - дипломате, ратници, партијски функционери, па и сама служба безбедности СС. Слали су ужасавајуће извештаје Врховној команди Вермахта, министарству иностраних послова, Главној команди безбедности Рајха, фиреровом главном стану, описивали су "терор усташа", извештавали изнова о "бесумње масовним убиствима и паљевинама", о "заиста стравичним збивањима", то јест о "бесмисленом клању српског становништва", о "зверствима", при чему су многи извештаји, као нпр. они које су слали представници немачког посланства у Загребу, посебно саветник посланства вон Трол-Обергфел, те материјале поткрепљивали и филмованим доказима. Генерал Едмунд Глајс фон Хорстенау (Edmund Glaise von Horstenau), који је већ у јуну 1941. лично Павелићу изнео своје "тешко запрепашћење због злочиначких упада усташа" известио је истовремено и Врховну команду Вермахта да је "цела земља (НДХ) захваћена осећањем крајње правне несигурности."

Већ 17. фебруара 1942. шеф тајне полиције и СД, који свакако не би могао бити осумњичен за претерану осетљивост, извештава рајхсфирера СС Химлера, да "број православног живља које су Хрвати потаманили, и то најчешће крајње садистички мучили до смрти, износи према грубим проценама далеко преко 300.000... При том треба истаћи да је католичка црква својим мерама насилног покрштавања форсирала усташка зверства, при чему се широко у тим својим акцијама служила усташким масакрирањем незаштићеног и недужног правослауног живља. Врховни командант немачких трупа за југо-исток, генерал пукоуник Александер фон Лер, који је 27. фебруара 1943. захтевао изричито да врховна команда Вермахта промени режим у Хрватској (смакне, дакле, Павелића и усташе), извештавајући да је "чак и према подацима самих усташа приликом терористичких аката хрватских оружаника против православног становништва убијено око 400.000 људи".

"Коначно Врховна команда Вермахта саветовала је Хитлеру да ликвидра Павелићев режим". И најзад наређује чак Рибентроп немачком посланику у Загребу да "се сместа пријави код поглавника и искаже највеће запрепашћење Фирерове владе због чудовишних испада усташких зликовачких елемената." А када је Специјални изасланик Херман Најбахер поново Хитлеру, у његовом Главном стану, реферисао "о заиста ужасавајућим дешавањима у моме хрватском суседству", Фирер је лично одговорио, да је "рекао поглавнику такође, да се таква једна национална мањина не може тек тако истребити: она је исувише велика!" Адолф Хитлер је том приликом додао и ово: "Ја ћу већ једном ликвидирати тај режим (Павелићев), али не сада“.

Све чешће су немачке трупе нападале усташе чак, да би одбраниле недужно, незаштићено српско становништво. Тако извештава СД (Sicherheitsdienst, Служба државне безбедности) једним телексом од 12. априла 1942. године "на многим местима дуж хрватско-српске границе долази до озбиљних оружаних сукоба између  немачких пограничних трупа и усташких јединица", при чему се истиче да су "борбе изазване усташким клањем Срба". А немачки командант 718. пешадијске дивизије наредио је да се цела једна чета усташког пука пуковника Францетића разоружа и усташе похапсе, "пошто је та чета била под сумњом да је поново на Романији вршила масовне масакре над српским становништуом".

Међутим, све је то слаба утеха када се зна да су и сами Немци спроводили крваве одмазде по Србији и да су и сами учествовали у безбројним злочинима над незаштићеним српским живљем.