АКЦИЈА ПРОТИВ "АЛТМАРКА"

После пропасти немачког бојног брода “Адмирала Графа Шпеа” пред ушћем Ла Плате, британски Адмиралитет је започео велику потрагу за бродом за снабдевање, танкером “Алтмарк”.Тек крајем јануара 1940. “Алтмарк” је кренуо са југа Атланског океана ка северу, и захваљујући лошем времену, успео је неопажено да прође кроз пролаз Фарен острва.На броду се налазио велики број британских заробљеника са бродова које је потопио бојни брод “Адмирал Граф Шпе”. Брод је 14. фебруара био у Трондхајму. 

У Британију су стигла обавештења о кретању брода дуж норвешке обале и адмирал Форбс је наредио лакшим поморским борбеним снагама да ухвате танкер.Британска крстарица “Аретуза” и флотила разарача под командом капетана бојног брода Вајена зауставиле су “Алтмарк” 16. фебруара код Јесенфјорда на југу Норвешке. Две мале јединице норвешке морнарице које су пратиле “Алтмарк”, нису дозволиле Британцима да им се приближе, јер су како су тврдили “Алтмарк” већ прегледали у Бергену и установили да је ненаоружан и да легално плови неутралним водама.За то време “Алтмарк” је успео да нестане у Јесенфјорду.Вајен се повукао и преко радио-везе тражио даље инструкције од Адмиралитета. 

Черчил је узео ствари у своје руке.Наредио је Вајену да понуди Норвежанима да заједно прате “Алтмарк” до Бергена ради истраге.Ако би то они одбили требао је да нападне “Алтмарк” и ослободи заробљенике.Норвежани су и други пут одбили.Вајен, који је био на разарачу “Косак” прилазио је са стране “Алтмарку”. ”Алтмарк” се насукао после узалудног покушаја да пробије разарач “Косак”.Британци су скочили на брод са узвиком “Ту је морнарица!”, и заузели га при чему је осам Немаца погинуло.Ослобођено је 299 британских заробљеника.”Алтмарк” је препуштен својој судбини, а “Косак” је са осталим бродовима Домовинске флоте кренуо за Росит. 

Званично је, наравно, са норвешке стране упућен протест, али јавно мнење у Норвешкој имало је симпатије за британску акцију.У Енглеској су је славили као велики успех и узвик “Ту је морнарица!” постао је нека врста пароле.Хитлер је био бесан.Овај инцидент је окончао његово колебање око инвазије на Норвешку.Када је Балтичко море за време јаке зиме 1938-1940 остало дуже залеђено него иначе, рута преко Нарвика (град на северу Норвешке) је за Немце постала много важнија.Британски Адмиралитет је хтео да блокира ову руту.Инсистирао је да се поставе мине у норвешким територијалним водама, али је Чембрлен то дозволио тек 3. априла.Осмог априла су британски минополагачи завршили постављање мина пред норвешком обалом, али истог дана су немачки бродови кренули у инвазију ка северу.




НАПАД НА ДАНСКУ

Три милиона тона гвоздене руде, колико је годишње возом превожено од шведске балтиче луке Лулее до норвешког Нарвика, а одатле дуж норвешке обале за Немачку. Било је трн у оку Британцима.Чим је избио други светски рат, норвешке луке и фјордови нису били за Британце ни мало непривлачнији него за Немце.Напад на Норвешку ипак су први извели Немци, а њихов напад на Данску био је, у ствари само део напада на Норвешку. 

Са штабом од свега девет официра, генерал фон Фалкенхорст сместио се 22. фебруара у радним просторијама Врховне команде у берлинској Бендлештрасе.Недостатак документације попунили су што су боље могли, купујући у књижарама туристичке информације о Скандинавији, и да не би изазвали сумњу, о другим земљама.Фон Фалкенхорст је после седам дана грозничавог рада успео да Хитлеру 29. фебруара изложи детаљан план за освајање Данске и Норвешке. Хитлер је био веома задовољан.Тек тада је о томе обавестио врховне комаданте три вида оружаних снага; копнених, поморских и ваздухопловних које су имале да ставе на располагање тражени материјал и трупе.Напад на норвешку назван је “Везерибунг Норд” (вежба на Везеру - север), а на Данску “Везерибунг Сид” (Вежба на Везеру - југ). 

Војска, морнарица и авијација били су увређени што нису били упучени у планове, изразили су негодовање.Како се у исто време припремао напад на Француску (“операција Гелб”), фон Фалкенхорст је за освајање Данске добио једва две, од укупно две стотине немачких дивизија.Адмирал Редер је указао да су морнарици потребне дуге тамне ноћи, а да ће таквих бити само до 7. априла.Најжешће се супротставило ратно ваздухопловство, тј. њен шеф Геринг.Геринг је мислио да га Кајтел из личних разлога држи у незнању.Геринг је неколико пута протествовао код Хитлера и код Јодла.Коначан план, за освајање Данске и Норвешке, после неколико промена усвојен је 7. марта. 

Пошто је Данска укључена у немачке освајачке планове, дошло је до формирања Више команде XXXI, која је у склопу оперативног подручја фон Фалкенхорстове групе XXI требало да изведе окупацију Данске.Заповедник ове команде постао је генерал Каупиш, његов начелник штаба генерал Химер. 

12. марта су Финска и СССР склопили мир.Тиме је за Британију и Француску отпао разлог да крше норвешку и шведску неутралност због војних транспорта преко Нарвика за Финску.Тиме је и за Немачку отпао разлог да спречава акције Француске и Британије на северу Норвешке.После договра са Герингом, Редером и фон Фалкенхорстом, Хитлер је одредио инвазију за 9. април.Наредио је такође Кајтелу да обавести фон Рибентропа, који још увек ништа није знао, и да му да у задатак да смисли дипломатске ноте које ће у тренутку напада предати својим данским и норвешким колегама. 

Врховна команда дала је генералу Каупишу неколико специјалних задатака које је требало да изврши у првим часовима и данима заузимања Данске, поред својих чисто војних задатака. Ево кратког прегледа тих задатака:”Шефу државе (краљу Кристијану) треба, ако то његово држање према окупацији дозвољава, и даље указивати уобичајене почасти.Почасну стражу треба по могућноси препустити данским војницима.Немачка војска треба да се уздржи од иступања против посланства непријатељских држава у Копенхагену.Њихове конзулате треба заузети, прекинути телефонске везе, запленити радио-станице, спречити уништавање или сакривање аката и сл, конзула и његово особље не треба хапсити већ ставити под присмотру.Забрањено је да ратни и трговачки бродови, осим бродова САД исплове за иностранство.Забрањено је узлетање авиона”. 

2. априла је шведски аташе у Берлину, захваљујући брбљивости једног вишег официра немачке морнарице, сазнао за немачке планове.Два дана касније послао је следећи извештај шведској служби за контрашпијунажу:”Следеће седмице немачки напад на данска острва, први корак у нападу на Норвешку.У исто време или убрзо после тога, напад на Холандију и Белгију.О Шведској није ништа речено”. 

5. априла је Геринг сакупио све стране дипломате и војне аташее на премијери филма “Ватрено крштење” који је приказивао акцију ратног ваздухопловства против Пољске и уништавајуће ефекте ваздушних напада на градове.Филм је оставио мучан утисак.Управо то је и била Герингова намера. 

8. априла састао се дански министарски савет.У току јутра је дански генералштаб добио обавештење да је 50-60 km дуга моторизована колона кренула из Рендзбурга за Фленсбург.Дански врховни комадант, генерал Приор је тражио да се изврши мобилизација, али узалуд.Предходница немачке колоне са око 2400 возила налазила се између 11:00 и 13:00 часова километар и по јужно од немачко-данске границе.Данска је ипак 8. априла објавила ванредно стање, али само у јужном делу земље. 

Немачки официри и војници 170. пешадијске дивизије и 11. моторизоване стрељачке бригаде су тог понедељка увече, 8. априла, заноћили у Фленсбургу.Међутим, специјалне немачке јединице нису спавале.Оне су се неопажено провукле поред данских стражара да би уклонили експлозив са железничких и саобраћајних мостова преко којих је сутрадан ујутро требало да прође немачка колона.Те вечери су у станицу Фленсбурга стигла три оклопна воза.У њима се налазио генерал Каупиш са својим штабом.У штабу који га је пратио није се налазио његов начелник штаба генерал Химер, он је већ дан и по био у срцу Копенхагена.Химер је 7. априла стигао у Копенхаген авионом Луфтханзе, у цивилу, са пасошем који му је давао статус вишег владиног саветника.Његова генералска униформа налазила се у дипломатском пртљагу његовог сапутника др Шлитера, секретара посланства, који је као дипломатски курур носио запечаћена упутства за посланика фон Ренте-Финка.Химер је преноћио у посланству, а следећег дана је заједно са аташеом ваздухопловства Петерсеном обишао луку и тврђаву.Вода није била залеђена. 8. априла у 23:00 часа саопштио је Химер немачком посланику да ће за неколико часова започети напад на Данску.Фон Ренте-Финк је био запањен.Из инструкција свог министарства фон Рибентропа сазнао је за свој програм рада за ране јутарње часове 9. априла:”У отприлике 3:45 упозорићете свог заменика и војног аташеа да у 4:00 морају да буду у посланству.Обавестићете их о ономе што ће се десити.Не пре 5:00 назваћете данско Министарство иностраних послова.Саопштићете да имате задатак да у 5:20 (тачно!) уручите меморандум министру иностанох послова.О садржају меморандума нећете ништа телефоном казати, смете само да кажете да се ради о хитној ствари која не трпи одлагање.Одговор министра јавићете одмах телефонски Министарству иностраних послова у Берлину.Цео наведени распоред направљен је по немачком летњем времену. ” 

У тачно 5:20 у данском и норвешком Министарству иностраних послова предати су идентични меморандуми.Немачки посланик у Москви фон дер Шуленбург предао је у седам сати совјетском министру иностраних послова Молотову копију немачког меморандума Данској и Норвешкој.Његова реакција је гласила буквално:”Желимо Немачкој потпуни успех у њеним одбрамбеним мерама”. 

У зору 9.априла 1940. немачке трупе су прешле немачко-данску границу.Сат времена касније, дански краљ је преко радија затражио од становништва да се “уздржи од било каквог пружања отпора агресору”.Приликом освајања Данске Немци су имали 2 мртва и 10 рањених војника.Данска је уз краљеву сагласност постала сателит фашистичке Немачке.У новембру 1940. године њена влада је приступила “антикоминтерновском пакту”, а 22. јуна 1941. Данска је прекинула дипломатске односе са Совјетским Савезом. 




БРИТАНЦИ ОКЛЕВАЈУ 

Још пре "Зимског рата" британски војни и политчки стручњаци су се бавили проблемом Норвешке у случају рата са Немачком.Немачки вицеадмирал Вегнер објавио је 1929. године књигу “Стратегија светског рата” у којој је тврдио да никаква блокада неће моћи да сломи Немачку ако на време окупира Норвешку.Када је Черчил предложио још у септембру 1939. године да се поставе мине у норвешким територијалним водама, најоштрије су се супротставили Французи јер су се бојали Немакче одмазде (ваздушних напада на француске фабрике). 

После пада Пољске говорило се да Британија пошаље трупе у Норвешку.Британски војни врх се међутим није са тиме сложио, јер није било довољно копнене војске да се земља запоседне.У то време Хитлер се упознао са Квислингом, али Хитлер још увек није показивао велико интересовање за Норвешку.Онда је дошао совјетско-фински рат. 

Французи су вршили притисак да се пошаљу трупе преко Норвешке и Шведске у Финску, како би се на тај начин смањио притисак на њихову источну границу.Немци су сазнали за Савезничке планове у погледу Скандинавије и настојали су да те планове осујете.Савезничка помоћ Финској (план савезничког Врховног савета од 5. фебруара 1940.) обухватао је следеће; требало је да француске и британске снаге заузму Нарвик, а затим железницу којом је ишла руда, шведско подручје око Геливаре из којег се вадила гвоздена руда и шведску луку Лулеу.После тога би на фински фронт пребацили снаге у јачини једне дивизије.У априлу би се онда јаче снаге супротставиле Немцима који су се могли очекивати у јужној Шведској.Планови су се временом мењали, тако да је касније и норвешки град Трондхајм ушао у савезничке операционе планове.Али и норвешка и шведска влада су веома упорно одбијале да учествују у савезничким плановима.Финци нису имали поверења у француско-британске планове.Они су веома добро разумели да је за Савезнике пројекат “Нарвик-Лулеа” био многоважнији од помоћи њиховој земљи и сматрали су предлоге Савезника више као средство уцене приликом даљих преговора са Совјетским Савезом.Осим тога и сами предлози савезника о помоћи нису били најјаснији. 

Французи су и даље наваљивали да се оствари пројекат “Нарвик”, али су Британци одбијали да тако нешто ураде без сагласности скандинавских земаља.Такође су одбијали да сарађују на француском плану да се бомбардују нафтоносна поља на Кавказу.Међутим, када су Финци склопили мир 12. марта 1940. године, премијер Чембрлен је наредио деконцентрацију војних снага намењених за инвазију, јер се плашио да ће Хитлеру ова војна коцентрација послужити као оправдање за напад на Норвешку. 



НАПАД НА НОРВЕШКУ 

Норвешка је пространа земља (430 000 km2) са малобројним становништвом.Уочи другог светског рата једва да је имала око три милиона становника.У пролеће 1940. Норвешка је имала 6 дивизија са укупно 15,5 хиљада људи, затим 4 брода обалске одбране, 30 разарача, 9 подморница и 190 авиона, махом застарелих модела.Мобилизационим планом било је предвиђено позивање у војску око 100 000 резервиста.Њене важније луке имале су доста јаку обалску артиљерију. 

Осло, 9. април 1940. године.У строго тајној заповести Хитлер је наредио свим ратним и транспортним бродовима да се издају за британске бродове.Немачки посланик у Ослу Курт Бројер је тог јутра отишао у луку како би дочекао немачке инвазионе снаге.Праћени тешком крстарицом “Гнајзенау”, једанаест бродова је нешто после поноћи са пригушеним светлима дошло пред улаз у фјорд.На бродовима се налазило 6000 војника пешадије, 800 агента Гестапоа и штаб ових снага.Када је конвој пролазио поред острва Балерна, посада овог острва је успела да потопи једну немачку подморницу.Пуцњава је алармирала 4 норвешка брода који су се налазили на 30 km према копну и била укотвљена у ратној луци Хортен.Нешто касније стража код Филтвета је јавила одбрамбеном одсеку код Оскарсборга да немачки бродови пролазе кроз улаз у фјорд и да пуном паром плове ка Ослу. 

То је Хитлеру покварило рачуницу.Не само да су норвешки бродови “Фон Хортен” и “Оскарсборг” уз подршку обалских батерија потопили један разарач, два моторна чамца, неколко бродова за снабдевање и крстарицу “Блихер”, а натерали крстарицу “Емден” и бојни брод “Лицов” да се повуку, него су такође спречили да се немачке трупе то јутро искрцају у Ослу. 

Прилично збуњен, Бројер је као што је Хитлер наредио тачно у 5:20 предао ултиматум норвешком министру иностраних послова Халвдену Кохту.Тог тренутка су изнад града прелетели тешки бомбардери у групама од по пет.Требало је да створе забуну и изазову панику.”Намера Немачке није” гласио је ултимату да својим мерама повреди територијални интегритет и политичку независност Норвешке".Хитлер је зато изразио очекивања да се влада и народ “неће супротставити окупацији”.”И не помишљамо да се добровољно предамо”, одговорио је краљ Хакон VIII, “борба је тек почела”.Парламент је на брзу руку опуномоћио краља и владу да предузму све што је потребно да би осигурали интерес нације. 

Један од интереса био је да се спасу резерве злата и тајна архива Министарства иностраних послова.Са двадесет камиона су одвезли 1500 сандука из Осла и привремено их сместили на северу земље.Највећа брига, додуше је била безбедност краља и владе.Краљ Хакон, краљевска породица, министри и чланови парламента напустили су Осло специјалним возом за Хамар, који се налази 120 km северно до Осла.Немачки капетан Шпилер пожурио је са две чете падобранаца у четири аутобуса у правцу Хамара.Немци су међутим одбијени, том приликом је погинуо капетан Шпилер. 9.априла Видкун Квислинг је сам себе прогласио за премијера после чега је ставио Краља ван закона. 

Негде до подне 9.априла Немци су заузели све важније приобалне градове и највећи аеродром у земљи, Солу.Када су Немци стигли пред Нарвик на северу Норвешке, тамошњи пуковник норвешке војске Конард Сундло не само да није пружио никакав отпор, него је пустио Немце да уђу у град као заштитници.Комадант норвешке морнарице се, насупрот томе, бацио са два брода на десет немачких разарача.Од његових бродова ништа није остало. 

У Трондхајму је неколико утврђења издржало неколико часова, а оближњи аеродром чак цела два дана.Код Бергена су британци извели противакцију са 4 крстарице, 7 разарача и 1 корветом, али су убрзо добили наређење да се повуку.Испред Кристијансанда, норвешка приобална артиљерија је потопила крстарицу “Карлсруе”.Да би заузели писте аеродрома Сола, немачко ваздухопловсво је употребило 400 авиона и падобранце.Одатле су заузели Ставангер. 

Упркос овим успесима, Адолф Хитлер имао је једну кризу за другом.Норвешке јединице су му задале добре ударце.Хитлера је почела да забрињава могућност комбинованог британско-француског противнапада.Рачунајући на ту могућност, Норвежани су и даље наставили са борбом.У долини Гудбранд је пуковник Ото Руге, којег је краљ именовао за врховног комаданта свих норвешких копнених снага, импровизовао одбрамбену линију.Хтео је да се брани док не дођу савезници.Норвешке копнене снаге су биле инфериорне у односу на немачке.Нису имали тенкове, ни противтенковске топове.Добар део норвежана је имао само ловачке пушке које је понео од куће. 

Ујутро 8. априла немачки торпедни чамац “Адмирал Хипер” је потопио британски брод “Глоуворм”.Овај британски брод штитио је бродове који су постављали мине у норвешким водама.Том приликом је погинуо комадант Џерар Руп. 9.априла се “Риноун” упустио у борбу са “Гнајзенауом” и “Шарнхорстом”.Битка је завршена нерешено.Ови догађају су упозорили Bританце да буду опрезни у својим даљим акцијама.Черчил је касније писао “били су толико опрезни, да су их Немци потпуно вукли за нос”. 

Када су Немци заузели Нарвик, уследио је британски противнапад.Вицеадмирал В.Ј. Витворт који је имао команду над пет британских разарача хтео је да што пре преузме Нарвик. 10. априла, по магли, упловио је са својим бродовима у фјорд.У луци се налазило пет немачких разарача.Приликом првог напада торпедован је брод који је носио заставу немачког заповедника ескадрона.Два торпеда потопила су још један разарач, а преостала три разарача су толико била оштећена да нису успела да пруже отпор.Приликом другого британског напада уништена су још два немачка разарача.Нападачи нису, међутим, рачунали на пет немачких разарача који су се налазили у оближњем фјорду.Када су се Британци повлачили после трећег напада, налетели су право на те немачке бродове.Немци су успели да потопе “Хантер” а оштетили су “Хотспер” и “Хостајл”.Али пола часа касније, пошто су успели да побегну на отворено море, британски бродови су налетели на немачки транспортни брод “Рауенфелс” који је носио резервну муницију.”Хевок” га је погодио усред трупа тако да је одлетео у ваздух. 

13.априла, под вођством бојног брода “Ворспајт”, Британци су још једном упловоли у луку Нарвика.Вицеадмирал Витворт је уништио последње немачке бродове и прокрчио пут за искрцавање британске пешадије.Британци су се ипак искрцали 50 km северније, у Харстаду, а комадант који је предводио операцију је одбио да ступи у борбу док не добије појачање.У том тренутку он је под својом командом имао три батаљона.Британци су и даље били неодлучни у погледу шта желе да ураде, па је и ова шанса за заузимање Нарвика пропала.Француска је била спремна да стави на располагање једну бригаду легије странаца и две и по бригаде Алпских ловаца (познатих као “Плави ђаволи”).Поред тога у акцију је могло да ступи још око 1000 Канађана и известан број Пољака који су емигрирали на Запад.Ово је све ипак било мање него што је генерал Мекси, комадант у Харстаду, тражио као пјачање.Британци су још размишљали о могућности да се прво заузме Трондхајм.Тражили су места за искрцавање где су могли да очекују мањи отпор, а где је ипак постојала добра веза да се дође у контакт са норвешким борцима у унутрашњости.Успели су да 14.априла искрцају три француска батаљона и једну британску бригаду у Намсосу, 120 km североистилно од Трондхајма.У Ендалснесу, 160 km југозападно од Трндхајма искрцала се друга британска бригада.Али те трупе нису представљале претњу Трондахјму, а од самог почетка Немци су се постарали да Савезници не добију појачање.Немци су их непрестано засипали бомбама из својих бомбардера. 21.априла, под командом генерала Картон де Вајара, група из Намсоса је успоставила контакт са норвешком војском.Били су, међутим, немоћни.Немци опремљени тешком артиљеријом, тенковима и авијацијом успели су да потисну Британце, Французе и Норвежане све до Намоса.Исту судбину је доживела и група из Ендалснеса.Тада су Британци одлучили да приоритет дају Нарвику. 

29. априла код Молдеа, краљ Хакон и његови министри су се укрцали на британску крстарицу “Глазгов”.Првог маја су изабрали Тромсе, северно од Нарвика, за привремено седиште владе.Отприлике у исти време евакуисане су британске трупе из Ендалснеса и Намсоса. 

Немачки комадант у Нарвику је био генерал Дитл.Средином априла, Хитлер се носио мишљу да повуче Дитла и његове људе из Нарвика.Плашио се да би Савезници могли да ступе у противнапад.Осим тога немачко ваздухопловство није имало базе у близини, немачка морнарица показала је инфериорност у односу на британску.Али генерал Јодл се успротивио и Дитл је остао у Нарвику.У последњој седмици априла, британци су у сектору Нарвика полако довлачили појачања.Две чете граничара Јужног Велса искрцале су се 29.априла у Бодеу.Два дана раније су се северно од Нарвика искрцале француске трупе у Салангену. 

13.маја, француски генерал Бетур је извео пробно искрцавање у Бјерквику.Губици су били мали.Али Британци и Французи су одустали од даљих акција у Норвешкој.Почео је рат на Западу.Немачка је напала Француску. 24.маја британска влада је одлучула да сво људство и материјал концентрише у Британији и Француској. 25.маја је стигло наређење да се Нарвику и целом северу Норвешке окрену леђа.Када је то чуо генерал Бетуар, прича се да је рекао:”Прво ћу да заузмем Нарвик, тек онда ћу да се повучем”.За главни напад одредио је 27.мај. Два батаљона Легије и један норвешки батаљон су се искрцали готово без губитака.Тада се показало да су Савезници који су располагали са 25 000 војника, четири пута јачи него Немци.Немци су се повукли у брда.Пре него што су се повукли из града, Савезници су уништили све уређаје у луци.Краљ Хакон се 7. јуна укрцао на крстарицу “Девоншјар” и отпловио у Енглеску.На броду се налазиле и норвешке резерве злата.Генерал Руге је остао да демобилише норвешке трупе.Четири дана касније се предао Немцима заједно са својим војницима.Генерала Дитла су у Берлину хвалили као победника код Нарвика.Хитлер га је одликовао Гвозденим крстом. 

Све савезниче трупе, њих око 24000, су до 8. јуна напустиле Норвешку.Операција повлачења се одвијала у четири конвоја.Штитила су их два носача авиона “Глоријенс” и “Арк Ројал”, крстарице “Саутемптон” и “Ковентри”, 16 разарача и неколико мањих бродова. 8.јуна немачка флота је потопила један британски танкер, један мањи пратећи и један празан брод за пребацивање трупа.Поподне су немачки бродови “Гнајзенау” и “Шарнхорст” угледали носач авиона “Глоријанс” и два разарача “Ардент” и “Акасту”.За свега један час судбина сва три брода је била запечаћена.При томе су 1474 официра и морнара Британске морнарице изгубила живот, као и 41 војник ваздушних снага. 

Норвежани су имали 1700 погинулих и рањених, Британци око 4400 убијених и рањених, а француске и пољске јединице су заједно изгубиле око 530 људи.Немци су имали 1317 погинулих, 2375 несталих, 1604 рањена војника.Немци су остали без 127 авиона, а западни савезници без 112.Губици на мору су били знатни већи.Енглезима је потопљен један носач авиона, 2 крстарице, 7 разарача и 4 подморнице.Французи су остали без 2 разарача и 2 подморнице.Немци су изгубили 10 разарача, 3 крстарице, 4 подморнице и 10 мањих бродова.Тешко су оштећени њихови бродови “Шарнхорст” и “Гнаизенау”.