„Потребни су ми угаљ и гвожђе Доњеца и нафта Кавказа, или могу да наредим прекид ватре“.Ове речи Хитлер је понављао све време рата у Совјетском Савезу.Оне су га опседале и прогањале.Нова офанзива према Стаљинграду и Кавказу, шифровано названа „План Блау“, требало је да оствари Хитлеров сан, без обзира на жртве.Совјетско-немачки фронт дугачак 3680 km држале су четири немачке групе армија: ГА „Север“ и „Центар“ (фронт Лењинград-Москва) и ГА „А“ и „Б“, настале из ГА „Југ“, држале су остатак линије фронта.Ове две последње групе одређене су да изврше „План Блау“ и најзад остваре немачки сан: Drang nash Osten (надирање ка Истоку).Совјетски Савез није требало само бацити на колена, него је требало једном заувек да се рашчисти са омрженим „варваром са Истока“.

ГА „Б“ коју је предводио генерал фон Бок, требало је да се преко града Ворњежа пробије до обала Дона, а затим на југ ка Волги, да би се најзад пробила до Стаљинграда.Група армија „А“ под командом фелдмаршала Вилхелма Листа наступила би уз ГА „Б“.Иза ове две групе армија следиле су четири сателитске армије, и то две румунске, једна италијанска и једна мађарска.

Цела операција је била усмерена на то да се непријатељске трупе морају уништити у великој окуци реке Дон, на прилазима Стаљинграду и да се затим освоје нафтоносна поља Кавказа.Стаљинград је у почетку био споредан циљ.Пре него што је почела немачка летња офанзива, полазна линија фронта била је источно од градова Курск и Харков.За почетак офанзиве одређен је 28. јун 1942; доста касно.Велика летња офанзива требала је да почне у мају, али су противофанзива Совјетске армије код Харкова, заузетост авијације на Криму и рђаво време (све време је лила киша) проузроковали знатно одлагање офанзиве.Када су се борбе крајем маја 1942. стишале, плен немачких армија у овом сектору источног фронта је по њиховим изворима био поприличан: 215.000 ратних заробљеника, 1812 топова, 1270 тенкова, 542 оборена авиона. Две совјетске армије, више од 22 дивизије биле су уништене. Када је Врховна команда хтела да упозори Хитлера на опрез у летњој офанзиви због бројности совјетских снага, око 2.000.000 људи на московском и стаљинградско-кавкаском правцу, узвикнуо је бесно „Рус је мртав!“

У плану „Блау“ укључено је сто дивизија Немаца и њихових савезника и 1500 од 2750 авиона, колико их је укупно било на источном фронту.Насупрот немачким армијама стајало је 120-140 совјетских дивизија под командом маршала Тимошенка.

У два сата и 15 минута 28. јуна 1942 године моћна аритиљеријска канонада и удари Луфтвафе наговестили су нови почетак офанзиве на Источном фронту.У напад је прва кренула ГА „Б“ под командом генерала фон Бока (2. армија, мађарска 2. армија и 4. немачка тенковска армија) нападајући сектор северно од железничке пруге Курск-Вороњеж.Напад је подржавала авијација генерала фон Рихтхофена.Пробивши одбрану совјетске 13. армије, тенкови 4. оклопне армије под командом генерала Хота избили су већ 6. јула на Дон и готово потпуно заузели град Вороњеж.

30. јуна у напад је кренула ударна група 6. армије под командом генерала фон Паулуса.Она је у брзом налету из правца Харкова пробила одбрану совјетске 21. и 28. армије, на левом крилу Југозападног фронта (Тимошенко).Паулусове трупе су биле доста надмоћније у односу на совјетске, тако да су се доста брзо пробијале ка Вороњежу.Продирући ка североистоку оне су се спојиле са групом генерала Вајкса и тиме опколиле совјетске јединице код Старог Оскола.Положај совјетске војске на вороњешком правцу нагло се погоршао. Да би се Немци спречили да форсирају Дон, и да би се зауставило њихово даље напредовање, Ставка је из своје резерве доделила комаданту Брајанског фронта генералу Ф.И.Голикову две оперативне армије, наредивши им да се развију на десној обали Дона.Истовремено је овом фронту додељена и 5. тенковска армија, како би се њоме, у сарадњи са осталим совјетским тенковским јединицама, нанео противудар у бок и позадину немачких трупа које су напредовале ка Вороњежу. 5. тенковска армија је, по замисли Ставке, требала да нанесе удар из правца Јељца, али она није добила никаква наређења од команде Брјанског фронта. Генерал Васиљевски је био приморан да лично из Москве дође у штаб 5. тенковске армије и њеном комаданту генералу А.И. Лузјукову да упутства у вези контраудара. Међутим, због неискуства генерал Лузјукова и због конфузности у команди Брјанског фронта, контраудар ове моћне совјетске формације, дао је више него скромане резултате.

3. јула трупе генерала Голикова су ипак успеле да зауставе Немце у рејону Вороњежа и чврсто их вежу за себе.На запрепашћење Бока, Вајкса и Листа, наредног дана Хитлер се лично појавио у штабу Групе армија.Био је љут, јер је напредовање било испод очекиваног темпа због отпора Црвене армије код Вороњежа.Фирер је изричито наредио штабу ГА да из битке код Вороњежа хитно извуче јединице и усмери их јужно од града.Он је сматрао да су Вајксове јединице већ изгубиле драгоцено време.

И поред застоја код Вороњежа, јединце Вермахта су наставиле напредовање и у току првих десет дана офанзиве углавном постигле, по мишљењу Врховне команде, задовољавајуће успехе.


ВУКОДЛАК

Све до 16. јула 1942. године Хитлеров Главни стан, назван „Вучја јама“ (Wolfschanze) налазио се у источној Пруској, у столетној шуми код Растенбурга.Другим речима био је доста удаљен од подручја где су се одвијале ратне операције.Због тога је одлучено да 16. јула Главни стан и Врхону команду Копнених снага преместе у околину украјинског града Винице.Овде је његово седиште названо „Вукодлак“ (Werhwolf).

На северној страни „Вукодлака“ изграђен је велики војни аеродром.Бункер, Хитлеров Главни стан и склоништа од бомбардовања налазили су се дубоко испод земље.Зидови и таванице изграђени су од специјалног армираног бетона дебљине 3-5 метара.Сви објекти били су ограђени густом челичном жицом високом до два метра, а мрежа је читав метар залазила у земљу.Осим челичне мреже постављено је и неколико редова бодљикаве жице кроз коју је протицала електрична струје.Ограда је била опремљена електросигнализацијом.За Фирера је подигнута приземна вила од цигала.Споља је била маскирана гредама од боровине.Испред зграде су направљени бетонски базен и цвећњак.Хитлер је много волео цвеће.У близини су саграђени црпна станица и водовод, електрана и две радиостанице.

На крају аеродорома, код села Калиновке, био је смештен штаб рајхсмаршала Хермана Геринга.Главни стан био је повезан телефоном са Берлином, Кијевом, Харковом, Дњепропетровском, Ростовом и Житомиром.У Житомиру се налазио штаб рајхсфирера СС Хајнриха Химлера.На ивици шуме око „Вукодлака“ изграђено је тридесетак осматрачница.На пет километара од Главног стана са три стране су постављене маскирне противавионске батерије, а са четврте, на прузи Калиновка – Винице, стално је био у покрету оклопни воз.У шуми и око ње у баракама су биле смештене јединице СС за унутрашње обезбеђење „Вукодлака“.Сва непозвана лица која би било шта сазнала о Главном стану на лицу места су стрељана.

Чувени совјетски обавештајац Николај Кузњецов са својим сарадницима успео је да у близини овог објекта ухвати живе мајора грофа Гана и потпуковника фон Рајса, који су радили у немачкој Врховној команди.Кузњецов је изнео Москви план о хватању или ликвидацији Хитлера и његових најближих сарадника, али Црвена армија у то време није располагала снагама за такав подухват, поготову што су се у то време, на јужном фронту, у рејону града Вороњежа, водиле борбе од великог значаја за исход немачке летње офанзиве.


ВОРОЊЕЖ

Премда су Немци пробили одбрану Брјанског фронта и Југозападног фронта у дужини од 300 и у дубини од 150 – 170 километара, ипак је огорчена одбрана совјетских трупа код Вороњежа осујетила Хитлеров план о опкољавању јединица Брјанксог фронта на вороњешком правцу, а затим и трупа Југозападног фронта које су пружале жилав отпор 6. фон Паулусовој армији и 1. оклопној армији.Ставка је 7. јула формирала нови Вороњешки фронт под командом генерала Николаја Ватутина и наредила да истог дана почне повлачење трупа Јужног и Југозападног фронта преко Дона.Уследила је и промена у команди Брјаснког фронта.Уместо генерала Ф.И. Голикова именован је Константин Рокосовски.

Извлачење совјетских тупа из потенцијалног обруча трајало је десет дана.Војска Југозападног фронта уз крваве губитке повлачила се преко Дона у правцу Стаљинграда, док су јединице Јужног фронта одступале низ реку Дон.

Видећи како му не полази за руком да уништи совјетске снаге, фелдмаршал фон Бок захтевао је хитно корекцију даљег наступања.Фон Бокова порука разматрана је 13. јула на седници у Главном стану.Расрђени Хитлер је сматрао да фон Бок намерно ради против њега.После низа увреда на рачун фон Бока, Хитлер је наредио његово смењивање.Исте вечери фелдмаршал Кајтел послао је телеграм фон Боку да преда дужност фелдмаршалу фон Вајксу и да одмах дође у Берлин, чиме је практично завршена каријера овог елитног војсковође немачког Вермахта (Теодор фон Бок погинуо је 5. маја 1945. године у Хамбургу приликом британског бомбардовања града).

Нови комадант ГА „Б“ фелдмаршал Максимилијан фон Вајкс добио је задатак да свим средствима спречи Русе да се повуку преко Дона и на југ.Немачке трупе наставиле су напредовање, продревши јула 150 – 400 километра у дубину совјетске територије између Дона и Азовског мора.У Москви је са великом зебњом примљена вест да су Немци успели да избију на велику окуку Дона.У Хитлеровом бункеру је завладала неописива радост.

Средином јула Ставка је схватила да непријатељ настоји да избије на Волгу и заузме Стаљинград, како би пресекао водену артерију за транспортовање кавкаске нафте на север земље.

Немачке трупе продрле су 12. јула у Стаљинградску област, а само неколико часова пре тога Ставка је одлучила да формира Стаљинградски фронт под командом маршала Тимошенка.

Совјетски Јужни фронт је приликом одступања претрпео велике губитке, па су четири његове армије остале са само 100 хиљада бораца.Ставка је расформирала Јужни фронт а његову војску прикључила је Севернокавкаском фронту на чијем челу се налазио маршал Семјон Буђони.Задатак овог фронта је био да штити прилазе Ставропољу и Краснодону и да не дозволи Немцима напредовање према Кавказу.

Указом президијума совјета СССР 14. јула 1942. године у Стаљинградској области заведено је ратно стање.Три дана касније јединице 62. и 64. совјетске армије сукобиле су се на рекама Чиру и Цимљи са истуреним трупама фон Паулусове 6. армије која се кретала према Стаљинграду.Од тога дана почела је одбрамбена фаза Стаљинградске битке.

У правцу Стаљинграда, почев од 17. јула, наступало је 14 дивизија 6. немачке армије са око 270 000 војника, три хиљаде топова и минобацача и око 500 тенкова.Недуго затим тај број је знатно повећан.Подржавала их је 4. ваздухопловна флота са 1.200 авиона.Овим снагама је тада, на том сектору, могло да се супротстави 12 дивизија 63. и 64. армије са око 160 000 војника.

Хитлер је сматрао да ће 6. армија моћи сама да освоји Стаљинград и то најдаље до 25 јула чиме би совјетски фронт на југу био пресечен на два изолована дела.Од пада Француске више није био тако добро расположен.“Рус је побеђен!“, изјавио је шефу свог Генералштаба Францу витезу фон Халдеру.Тај оптимизам навео је Хитлера на фаталну промену операционог плана.Он је сачинио нови план „Вајзунг 45“ који је датирао од 23. јула 1942.Тог дана је град Ростов пао у руке ГА „А“ који је освојен од стране немачке 17. армије.У новој Хитлеровој директиви ГА „А“ (1. и 4. тенковска, 17. и 11. армија – укупно 41 дивизија) је морала да скрене са првобитног правца ка Стаљинграду, на југ ка Кавказу, ка нафти.Да би ојачао ГА „А“, Хитлер јој је придодао велики део 4. оклопне армије, која је била у саставу ГА „Б“.На тај начин одузео је 6. армији велики део њене пробојне снаге.ГА „А“ потпомогнута 1. оклопном армијом и тенковима узетим од Паулуса ушла је дубоко у Кавказ.


НИ КОРАК НАЗАД

6. августа рано ујутро Хотова тенковска армија је пробила положаје Шумиловљеве 64. армије тако да су се челне немачке јединице приближиле на свега 30 km од Стаљинграда.Међутим, три дана касније војска Југозападног фронта прешла је у контранапад и одбацила непријатеља на полазне положаје.

Од 15. до 20. августа развила се жестока борба на малој окуци Дона јер су совјетске трупе покушавале да задрже своје мостобране.Немцима је ипак пошло за руком да потисну 4. совјетску тенковску армију и да успоставе своје мостобране на левој обали Дона.Потом је на овај простор извршена велика концентрација немачких трупа, са задатком да форсирају Дон, прошире успостављени мостобран, а затим да одатле своје снаге усмере на Волгу, северно од Стаљинграда.

На Кавказу немачки тенкови су код Мајнкопа дошли до кавкаских нафтоносних поља, а 21. августа су немачке брдске јединице забиле нацистичку заставу на врх Елбруса.Хитлер је био на врхунцу самопоуздања.Већ је себе сматрао газдом огромног совјетског базена нафре.Онда је део тенкова и људства ГА „А“ поново послао на север, ка Стаљинграду.Веровао је да је питање Кавказа решено и да је требало да се сада сконцентрише на Стаљинград.

Ујутро 23. августа трупе 6. армије, концентрисане на левој обали Дона, прешле су у офанзиву и нанеле удар на споју 4. совјетског оклопног корпуса и 62. совјетске армије.У првој линији немачког напада налазио се 14. оклопни корпус генерала Витерсхајма.Предњи делови немачког клина избили су предвече на Волгу код Ринока и Латашанке, то јест у северно предграђе Стаљинграда.Стаљинградстки фронт је тиме био пресечен на два дела.

Истог дана нешто раније, у 18 сати, Немци су на Стаљинград извршили масовни напад из ваздуха.Бомбардовање је трајало три дана; 23, 24. и 25. августа 1942.Совјетски генерал Јерјоменко овако описује немачко бомбардовање:“Град који се протезао на више од 60 km дуж Волге буквално је горео.Био је чудовишно разорен ... Немци су на Стаљинград бацили своју целу 4. ваздушну флоту ... Прве бомбе оштетиле су водовод што је веома отежавало гашење пожара ... Много штошта сам доживео у првом светском рату, револуцији и у првој години великог отаџбинског рата, али оно што сам видео 23. августа у Стаљинграду представљало је неописив ужас ... Огромни стубови ватре букнули су на местима где су се налазили резервоари нафте, а читави потоци упаљене нафте и бензина потекли су према Волги ...“

У граду је 25. августа проглашено опсадно стање.До тог датума из града је већ евакуисано преко 300 хиљада становника Стаљинграда.Преостало становништво је подизало барикаде и копало ровове или се раме уз раме борило заједно са војницима Црвене армије.Већ 12. септембра линија фронта се налазила на два до 10 километра од града.На овој линији су Немци привремено заустављени.

Фон Манштајнова 11. армија пребачена је у августу у рејон Лењинграда где су је разбиле трупе совјетског Влоховског фронта.Комадант ГА „Б“ Вајкс и генерал фон Паулус позвани су 12. септембра на саветовање у Хитлеров Главни стан код Виница.Општи закључак саветовања је био да се ствари код Стаљинграда одвијају одлично и да је главнина Црвене армије разбијена и да њен отпор на Волги има само локални карактер.Хитлер је наредио да се Стаљинград заузем што пре како се немачке снаге не би „мрцвариле дуже време“.Јуриш на Стаљинград и његово освајање поверио је фон Паулусу.

Истог дана у Москви Г.К. Жуков и А.М. Васиљевски поднели су Стаљину на увид план који предвиђао напад на немачку групацију код Стаљинграда, њено одсецање од осталих немачких јединица, и у другој фази њено потпуно разбијање.Стаљин је одобрио тај план, али је због развученог фронта било потребно доста времена како би се јединице прикупиле и организовале за напад.