Капитулација југословенске војске и бекство Краља и владе из земље омогућили су окупацију уже Србије, управо оног дела Југославије, коју су Немци одредили да зову окупираном Србијом. „Стара Србија“ која је потпадала под немачку окупацију није била истоветна са тзв. „ужом Србијом“ (што је тачно преткумановска Србија) јер се од територије Србије један део нашао под бугарском, а други под италијанском окупацијом.

Сви савезници Немачке настојали су да што више добију за себе од разбијене Југославије.Ово нарочито важи за Албанце и Бугаре, који су сматрали да је коначно настао моменат када они могу задовољити своје жеље и тражења у односу на Србију.НДХ се није задовољавала са границом на Дрини, него је продирала и у Рашку, јер је себи присвајала и све оне крајеве где живе југосовенски муслимани.

Окупирано подручје Србије било је од нарочите, и привредне и стратегијске, важности за Немачку.Значај Србије лежао је једним делом у њеном географском положају (Подунавље и Поморавље), а други у њеном богатству са сировинама, које су Немчкој биле нарочито потребне (редник бакра Бор, рудник Трепча).Србија је уз то била и житородна земља.Србија је имала и доста развијено сточарство.

Рат је од Београда, који је био срце Србије, направио пустош.Бомбардовања су била страшна, а неизвестност шта доноси немачка окупација још страшнија.Од бројних описа изгледа разрушеног града наводимо неке: „Рушевине на све стране, гареж, поломљено стакло по улицама, град без воде, а услед тога и забрана употреба клозета.Немци убијају псе и мачке услед бела дана не обраћајући пажњу на цивилно становништво.Нарочито нам је било тешко гледати наше војнике који, под стражом Немаца, чисте улице, поправљају канализацију, слажу циглу од порушених кућа ...“

Један други очевидац пише: „ ... Престоница је била потпуно напуштена ... Улице Београда су пусте.Човек има утисак да је у неком зачараном заспалом граду.Код Карађорђевог парка лежи надути коњ.И он је пао као жртва Хитлерове освете.Мало даље зјапи огроман кратер бомбе која је ударила у склониште.Погинуло је најмање 200 лица ... Човек са неронским инстинктом рекао би: величанствен призор! Пожари на све стране.Београд гори! ... Облаци дима надвијају се над улицом Краља Милана, тако да ова улица у једном моменту изгледа као огроман тунел кроз облаке дима“.


КОМЕСАРСКА УПРАВА

Комесарска управа, која је била технички орган без икаквих политичких претензија, формирана је после припреме и преговора са надлежним немачким властима (јер другачије није ни могло).Иницијатор, са српске стране, био је Милан Аћимовић, раније управник града Београда и министар унутрашњих дела (политички припадао Милану Стојадиновићу)Од Немаца је тражено, „да поштују одредбе међународног права, да остану на снази наши грађански и кривични закони, као и наше судске власти, пошто је постављање полиције и службе безбедности од наших органа сама југословенска влада предала уговором о примирју; да Српска православна црква има да настави свој рад несметано и са истом организацијом и у новој ситуацији, а наше власти имају је и даље у томе помагати; да наша домаћа управа може располагати својим финансијама да би била у стању да чини неопходне помоћи, као: исплате породицама ратних заробљеника и помоћи избеглицама из свих крајева Југославије; да се чланови српске цивилне управе у Београду зову комесарима министарства и имају се сматрати адвокатима нашег народа пред окупационим властима.У овом смислу потребна нам је и званична потврда од стране врховног представника немачких окупаторских власти на нашем тлу; да се у црквама има и даље за време службе помињати име Њ.В. Краља Петра II и српског патријарха као и надлежних архијереја и да слике Краља Петра II по надлештвима и приватним домовима имају остати и бити поштоване, јер ми и даље остајемо верни поданици свога Краља, да судови имају изрицати пресуде у име Њ.В. Краља Петра II (Немци овај услов нису примили); да српска цивилна управа у Београду има право доношења уредби ради регулисања насталих проблема у народноме животу; да има право постављања и отпуштања свих чиновника, а лица у која окупар не буде имао поверења и чије остајање на положајима буде сматрао угрожењем своје безбедности, окупатор ће оптуживати пред нашом цивилном управом, која ће даље поступати по одредбама међународног права и закона осталих на снази; да се приватна и црквена својина, као и она државна која не служи непосредно рату, има поштовати“.

Уз ове услове, које су Немци примили, Димитрије Љотић је генералу Ферстеру (Forster) предао још два меморандума; у првоме је молио за наређење усташким, бугарским и мађарским властима „да пусте из затвора многе хиљаде похапшених Срба и да зауставе прогоне, покоље и уништење српског народа“ , у другом меморандуму је молио, „да се наши официри, подофицири и војници не одводе у немачко заробљеништво, већ да се, као и у Грчкој, пусте својим кућама“.

Особеност састава Комесарске управе била је у томе, да њу нису сачињавали ни представници само једне политичке групе, ни личности, који иза себе не би имале извесно политичко залеђе из недавне прошлости.У овој комесарској управи биле су заступљене све српске странке и покрети осим Савеза земљорадника чије је тадашње вођство било у иностранству.Групу др Милана Стојадиновића заступали су; Милан Аћимовић као комесар Министарства унутрашњих послова; Момчило Јанковић као комесар Министарства правде; Душан Летица као комесар Министарства финансија. Групу Драгише Цветковића заступао је Душан Пантић као комесар Министарства поште, телеграфа и телефона.Демократску странку заступао је Ристо Јојић као комесар Министарства просвете.Народну радикалну странку др Лазо М. Костић као комесар Министарства саобраћаја.ЈНС представљао је Јеремија Протић као комесар Министарства исхране.За комесара Министарства грађевина био је узет инж Станислав Јосифовић као стручњак.ЈНП Збор представљали су инж. Милосав Васиљевић као комесар Министарства привреде и др Стеван Иванић као комесар Министарства народног здравља и социјалне политике.Десет комесара имало је десет заменика.

Комесарска управа била је образована 30. априла 1941. године, када се била почела формирати и група око пуковника Драгољуба Драже Михаиловића.У записнику седнице Савета комесара унет је Михаиловићев одговор, који гласи: „Ја сам генералштабни официр и врло добро знам каква су права окупатора на заузетом подручју.Ја нисам остао у шуми да својим испадима правдам непријатељу његове репресалије већ да спремим Краљу и влади војску у југословенским планинама за одлучну битку пошто су краљ и влада овога пута изашли без војске у иностранству.Образовање Савета комесара одобравам и поздрављам“.

Образовање Комесарске управе унело је извесно смирење у народ, који се почео сналазити.Савет комесара остао је на управи администрацијом земље од 30. априла до 29. августа 1941. године.То су скоро четири пуна месеца за време којих је савет комесара учинио неколико врло корисних ствари; прво, одбио је да донесе закон против Јевреја у Србији, и у Србији за сво време окупације закон против Јевреја није донет.Друго, одбијен је захтев Немаца, да се банатским Немцима прода Панчевачки рит.Треће, извршена је благовремена замена југословенских новчаница за српске на територији окупиране Србије.Тиме је усташама било онемогућено да огромне количине југословенских новчаница пребаце, купујући последње остатке робе у Београду и Србији.Четврто, решено је чиновничко питање и, на тражење Немаца, основан је посебан Комесеријат за чиновничка питања на челу са Танасијем Динићем.Пето, створен је српски Црвени крст, чиме је била створена могућност „проналажења ратних заробљеника, вођење бриге о њима, омогућавање породицама преписке са њима и слање пакета у заробљеништво“.

Комесарска управа је била административно тело, које је само у мирним данима могло одговорити свом задатку.До 22. јуна 1941. године владао је у окупираној Србији ред и мир.Пуковник Михаиловић и група која се била окупила око њега нису подузимали никакву акцију.До напада Немачке на Совјетски Савез били су мирни и југословенски комунисти.Од 22. јуна 1941. године почиње њихова активност.Неки од њих, иако интелигентни и идеолошки изграђени, веровали су да је тога дана почела светска револуција, због тога су одушевљено пошли у акцију.Од 22. јуна 1941. године комунисти почињу са својом акцијом која је имала разне видове.Мир на окупираном подручју Србије био је озбиљно поремећен.Авети хаоса и злочина биле су се наднеле над земљом.


ВЛАДА ГЕНЕРАЛА МИЛАНА НЕДИЋА

Када је постало јасно да Комесарска управа, са слабо наоружаном и збуњеном жандармеријом, није у стању да одржава ред и мир у градовима, а још мање по селима где су комунисти били већ почели да харају, показало се неопходним да се тражи неко друго решење.Иницијатива за то је дошла од Димитрија Љотића, који је, 19. августа 1941. године посетио генерала Милана Недића и покушао да га приволи да се стави на чело једне владе и да покуша отклонити смртну опасност по земљу.Јер ситуација је постајала све неподношљивија; нереди, напади на Немце, убијање немачких војника и рушење немачке имовине изазивале су одмазде са немачке стране.Одмазде су биле веома тешке; за једног убијеног Немца стрељано је стотину Срба, а за једног рањеног педесет.

Генерала Милана Недића посетили су, у истој мисији, истога дана после подне Димитрије Љотић и Милан Аћимови.Аћимовић је поднео Недићу читав експозе ситуације у којој се налазила у тим данима наша земља.Он је са собом понео преглед напада комунистичких партизана, а у неким местима и Михаиловићевих четника на немачке патроле, мање одреде или појединце, као и одмазде које су Немци у вези са тим нападима извршили над цивилним сеоским становништвом, које није имало никакве везе са тим герилским акцијама.

Већ до тог времена био је извршен читав низ тешких немачких одмазда над становништвом, које са комунистичком акцијом није имало никакве везе.Од стране немачког војног заповедника, генерала Данкелмана, били су и Љотић и Аћимовић обавештени да су Немци решили да заведу ред и мир на окупираној територији „на свој начин“.Међутим, генерал Милан Недић је остао при одлуци да се у све то не меша.Предлагао је да се узме генерал Данило Калафатовић који је водио разговоре о капитулацији.Калафатовић је у то време био у немачком заробљеништву и није га било лако добити. „Земља нам гори“, рекао је Аћимовић праштајући се са Недићем.

Притисци на генерала Недића да се стави на чело једне српске управе били су све бројнији.Тако да је тих дна Недић примио неколико делегација једну за другом.Генерала Милана Недића је тих дана посетио и бивши аустријски конзул у Београду, Кронхолц, који је важио за пријатеља Срба.Кронхолц је дошавши са Аћимовићем обавестио одмах Недића да је Хитлер одлучио да се устанак у Србији угуши свим најдрастичнијим мерама, па ако буде било потребно и уништењем целог њеног становништва.Немачка војска, заузета на Источном фронту, није хтела да за ту акцију одваја нове јединице, већ је донето решење да се за ту акцију користе балкански савезници чије су оружане снаге биле способне за такву акцију.Само једна ауторитатвна српска влада, која би могла да обезбеди ред и мир на свом подручју, могла би да задржи вођу Немачког Рајха да не нареди да се пређе на извршење ове акције за коју су сви планови били већ разрађени и све припреме довршене.

После ове посете, генерал Недић је заједно са Кронхолцом, који му је био тумач, био примљен код генерала Данкелмана, који му је још јасније изнео све оно што му је већ рекао и Кронхолц.Генерал Данкелман показао је генералу Недићу карту Србије испресецану црвеним линијама.На карти је било означено шта који од окупатора треба да добије.Радило се о Албанцима, Бугарима, Мађарима и усташама.Усташе су требале да окупирају Мачву, Подриње и Посавину до Колубаре.Београд је једини био изузет и затворен у један црвени круг.Њега су Немци хтели да задрже за себе, као седиште целокупног свог војног и административног апарата на Балкану и имали да га прекрсте у Принц-Еуген-Штад (на карти је већ стајало то име), а његово становништво је требало добрим делом да буде узето за таоце, побијено, или депортовано у логоре или једноставно истерано са београдске територије.

Недић је затражио од генерала Данкелмана 48 сати за размишљање.За то време он се посаветовао са генералим Ђуром Докићем и Јосифом Костићем као и са инж Огњеном Кузмановићем.После тога Недић је овластио Аћимовића да „сазове конференцију представника свих друштвених група да чује њихово мишљење, јер би свака његова евентуална акција била осуђена на неуспех ако нема подршку оних који представљају престоничку елиту“.Тако је дошло до оне познате конференције на којој је узело учешће око 300 најугледнијих београдских грађана, који су сви молили Недића да се прими положаја председника српске владе, а др Александар Белић, понављајући ову молбу чак и плакао: „ ... Данас је дошло време да се примите једног заиста тешког и незахвалног посла под окупацијом.Данас се ради о биолошком спасавању српског народа који Ви не смете да пропустите“.

После ове конференције Недић је решио да се прими обавезе да образује српску владу под окупацијом.Он је, 27. августа 1941. године, поднео генералу Данкелману писмено своје предлоге и захтевае под којима би се он могао примити онога што се од њега тражи.Он је тражио да влада управља свим пословима државе и народа под надзором Војног заповедника; тражио је јачу жандармерију од 10 000 жандарма; оружане одреде од 30 000 људи; потребно наоружање за њих; помагање ратних заробљеника и пуштање оних који су болесни; да се отпусте заљобљеници који су потребни за обнову земље а за чије лојално држање ће влада сносити пуну одговорност; да се побољша исхрана заробљеника у Немачкој слањем потребних намирница из Србије бригом српске владе.Недић је затим тражио да се побољшају „досадашње економске и административне границе Србије могућим поседањем дотичних територија немачким трупама.Ефикасно обустављање убијања и прогона Срба под Хрватском, Бугарском и Мађарском.

Недић је сматрао да је „борба против комунизма у првом реду ствар српског народа и његове владе; оружана немачка сила потпомагаће ово, уколико средства српске владе не буду довољна; у случају саботаже против немачке војске, репресивне мере морају погађати само праве кривце, а никако недужна лица, па зато ове мере предузимати тек по хитном прибављању података код српских власти; с обзиром да је немачка војна сила установила Србију, потребно је обновити државне и националне амблеме“.

Предлози Милана Недића које је он 27. августа 1941. године поднео немачким војним и политичким властима у Београду биле су прослеђене у Берлин.Зна се да је фон Рибентроп био против тога да се образује једна српска влада, јер није веровао ни Србима ни генералу Недићу.Хитлер је дао одрешене руке немачком војном заповеднику у Србији под условом да се у земљи уведе што пре ред и мир.

Пошто је генрал Данкелман 28. августа 1941. године, обавестио генерала Недића, да су његови предлози и услови прихваћени, овај је већ 29. августа 1941. године саставио своју влади и представио је Данкелману.

Састав владе генерала Недића изглдеао је овако: генерал Милан Недић – председник владе; Милан Аћимовић – министар унутрашњих дела; Момчило Јанковић – министар при председништву владе; генерал Ђура Докић – министар саобраћаја; генерал Јосиф Костић – министар пошта телефона и телеграфа; генерал Панта Драшкић – министар рада; др Милош Тривунац – министар просвете (ускоро га је замернио Велибор Јонић); др Чеда Марјановић – министар правде; др Јован Миљушковић – министар социјалне политике и народног здравља; Михаило Олћан – министар привреде; др Милош Радосављевић – министар пољопривреде; Душан Летица – министар финансија (недуго затим заменио га је др Љубиша Микић); Огњен Кузмановић као министар грађевина.

Четири дана након образовања владе, 2. септембра 1941, генерал Милан Недић се обратио српском народу једним говором преко радија: „Дошао сам на владу да спасавам народ да се међусобно не истреби; да завлада ред и мир, рад и братство; да сачекамо свршетак рата здружени под српским барјаком.Само слога Србина спасава.Ми смо зрно песка у узбурканом светском мору.Данас се врше обрачуни највећих светских сила.Ту ми нити можемо помоћи нити одмоћи“.

Задатак српске своје владе генерал Недић је видео у томе да спасе језгро српског народа, који је тада био угрожен са свих страна.


САВЛАЂИВАЊЕ ТЕШКОЋА

Генерал Милан Недић је био на челу окупиране Србије од 29. августа 1941. до 6. октобра 1944. године.За то време генерал Недић је успео, ако не да отклони, онда бар да ублажи оштре немачке мере одмазде над српским народом.Поред стрељања становништва, окупатор је често прибегавао и спаљивању села, сатирању сељачке имовине и одвођење, односно одношење покретне и непокретне имовине народа.

Када је ступио на чело владе генерал Недић је затекао земљу у превратничкој грозници и у хаосу грађанског рата, који је већ био почео.Међутим, Недићу је било јасно да до „мира“ у Србији не може да дође без оружане борбе.Показало се за време Комесарске управе да постојећа полиција и жандармерија то не могу постићи.

Свестан тога генерал Недић је, као један од услова да се прими да образује владу, тражио и бројно ојачање жандармерије и стварање оружаних одреда.Одмах после формирања своје владе генерал Недић је формирао једну врсту војног савета, коме је он лично председавао, а у коме су још били његови ратни другови армијски генерали Ђуро Докић, Јосиф Костић и Панта Драшкић.Нешто касније ту је узео учешћа и начелник Војног оделења Председништва владе дивизијски генерал Александар Стојановић, ранији помоћник Недићев када је био министар војни.

Прво формирање јединица под називом „Српски оружани одреди“ је обављено 6. септембра 1941. године, на сам рођендан краља Петра II.За њиховог комаданта постављен је генерал Стеван Радовановић.Формирано је осам српских оружаних одреда, али су неки од њих, као на пример, одред од 300 подофицира под командом потпуковника Саве Милутиновића и Боре Милошевића, који су били послати да деблокирају Шабац, ступили у контак са комунистима и прешли на њихову страну што је имало за последицу акцију немачке казнене експедиције, која је тешко погодила Шабац и Мачву.

На напад четника и партизана на Шабац, који је извршен ноћу између 24. и 25. септембра 1941. године, Немци су одговорили оштрим мерама; сви мушкарци од 14 до 65 година морали су се пријавити немачким властима.Пријавило их се око 7000.Ову групу Срба Немци су одвели усташама у Кленак, а затим их пребацили у Јарак.Приликом транспорта Немци и усташе су убили 164 особе које нису могле да издрже форсирани марш.У самом граду Шабцу Немци су убили 40 лица, која су се била сакрила.Недићевом интервенцијом код Немаца усташе пуштају заробљене Србе из Јарка који се затим враћају у Шабац.

Негде у то време за војног комаданта Србије долази генерал Беме (Boeme) који баш и не показује превише разумевања за српске прилике тих дана.Одговорни немачки фактори, како они у Београду тако и у Берлину постајали су све нестрпљивији, тражили су од генрала Недића да се што пре заведе „ред и мир“ у Србији.

Станислав Краков сведочи да му је Недић, 15. септембра 1941. казивао као је имао велике муке са Немцима, да у својој „последњој опомени српском народу“ помене Краља и Отаџбину: „ ... Кад сам им ово јуче поднео на контролу, муке сам имао да задржим ово о краљу и ослобођењу.Неће да чују ни за једно ни за друго.Понављао сам им, по ко зна који пут, да се комунисти боре у првом реду против монархије и предратног поретка у Југославији, да би једног дана они узели власт, и да борба против њих, окупатора, долази тек на друго место.Рекао сам им да ми немамо другу заставу да истакнемо насупрот московске црвене заставе него нашу краљевску“.

Тек што се нашао на месту председника српске владе на генерала Недића су Немци почели да врше притиске да се повуче и да сву акцију за угушење побуне препусти њима.Др Тунер је подсетио Недића на Хитлерово наређење о уништењу Београда и уласку усташке војске у пограничне области Србије.Кад је генерал Недић саслушао др Тунера, рекао му је: „ ... Ако ви те мере које сте сада споменули доиста намеравате да предузмете још ове ноћи, онда изволите почети прво са мном и са члановима моје владе.Нас прво похапсите и прво стрељајте, јер ће то доиста бити јединствен и застрашујућ пример ... Ви видите да ми све чинимо да се устанак ослаби, да се људи врате својим домовима, ми их уверавамо у правичност и разумевање окупатора, а ви хоћете да извршите опште покоље.Па то и Москва жели јер би општи устанак у Србији веома лако израстао у општи устанак свих народа на Балкану“.

Стање се још више погоршало када је генерал Беме 21. септембра дошао у Београд и преузео команду.Са њим генерал Недић никако није могао да ухвати контакт.Тунер је после два-три дана поново позвао генрала Недиће и рекао му да би било најбоље да он и његова влада поднесу оставку како би немачке окупационе снаге имале одрешене руке да спроводе акције чишћења по Србији.Недић је поново одбио овај захтев.

Разумљиво је да је немачки притисак тешко деловао на генерала Недића.Док је он пред Немцима показивао чврстину и упорност, сам пред собом и својим министрима, он није скривао своје разочарење.Већ у првој половини септембра 1941. године Недић је на једној седници владе дао предлог да цела влада поднесе оставку.Оружани одреди који су до тада били формирани нису били у стању да се боре против партизана.Захтеву Милана Недића се супротставио Михаило Олћан који је предложио да генерал Недић позове народ у борбу и да се оснују добровољачки одреди.Олћан је изјавио да ће у року од 24 часа „ставити на располагање 500 његових малдих другова, припадника Љотићевог Збора, свесних и изграђених антикомуниста, који ће бити кадри да се ухвате са комунистима“.За пар недеља, Олћан је обећао Недићу, да ће прикупити 5000 свесних антикомуниста, а он, Милан Недић нека захтева од Немаца да не пуштају ни своје експедиције, ни усташе, Мађаре и Албанце на тло Србије јер ће свесни српски антикомунисти бити у стању да угуше комунистичку револуцију у Србији.

Српски одреди борили су се под српском заставом и полагали заклетву краљу Петру II.Први добровољачки одред формиран је већ сутрадан, 15. септембра.За комаданта одреда био је постављен поручник Будимир Никић.За комаданта СДК (Српски добровољачки корпус) постављен је инж пуковник Коста Мушицики, а за начелника штаба потпуковник Радослав Таталовић.Прва група добровољаца сукобила се са партизаника код Гроцке већ 17. септембра.У селу Дражњу они су сатрли Космајки комунистички одред, а 25. септембра код Варовице добровољци су постигли још већи успех; заробили су два тешка митраљеза, 14 пушкомитраљеза, већи број пушака, доста ручних бомби и муниције.Међу заробљеницима налазили су се један Немац и један Мађар.

Овим борбама почела је одлучна борба свесних националних снага за чишчење земље од комуниста.Ова група добровољаца, заједно са четницима Торлачког, сукобила се 25. септембра 1941. са партизанима код села Дубоне, Влашка и Шепшина у срезу Младеновачкоме.

У борбама против партизана генерал Недић се могао ослонити у почетку и на четнике Косте Пећанца.Пећанац је још 27. августа 1941. упутио проглас „драгом народу“ и обавестио га о својој одлуци да се бори против изгредника.То су за њега били „одбегли робијаши, нерадници, пљачкаши и олош који не мисли на опште добро народа, него у овој нашој тешкој несрећи ради само за своју личну корист и задовољство ...“ Већ у току лета 1941. Пећанац је имао јаке четничке групе, које се нису бориле против Немаца, него су, где су могле, штитиле народ од албанског насиља.