Августа 1941. Британци су планирали да пошаљу појачање у флоти на Далеки исток где је ратна опасност била у порасту.Али због губитака и техничких потешкоћа, остварење плана није могло да се изврши пре марта 1942.Када је дошло до погоршања ситуације на Далеком истоку, упућен је у другој половини октобра у правцу Сингапура бојни брод „Принс оф Велс“.Убрзо после тога пала је одлука да му се придружи модернизовани бојни крсташ „Рипалс“ саграђен још у првом светском рату.Комадант ескадре био је адмирал сер Том Филипс.Два британска брода упловила су у Сингапур 2. децембра 1941.На своје велико изненађење, чланови британске посаде, који су већ две године били у рату, наишли су у Сингапуру на крајње безбрижне земљаке.

Већ 8. децембра оба брода су учествовала у борбама на Малаји али су последице биле катастрофалне по оба брода.Напади Јапанаца на северни део Малаје почели су 8. децембра (док је на Хавајима још увек био 7. децембар)Јапанци су још успели да се искрцају код Сингоре (јужни Тајланд) и Кота Баруа (североисточни део Малаје).На ову вест адмирал Филипс је одмах сазвао састанак коме су присуствовали комаданти и неколико официра са бродова „Принс оф Велс“ и „Рипалс“.Филипс је одлучио да изврши изненадни напад на јапански конвој који су превозили војску и ратни материјал.Према плану требало је да се отвори ватра из 52 топа тешког и средњег калибра са два главна брода која би разнела јапанске транспортне бродове.Планом је било предвиђено да се код Сингоре и Кота Баруа у праскозорје 10. децембра изврши изненадни напад на Јапанце који то уопште нису очекивали. 8. децембра Сингапур је напустила сер Филипсова мала ескадра која се састојала од два велика брода и четири разарача (два разарача су била још из првог светског рата).

Предвече 9. децембра изнад британске ескадре прелетела су три јапанска извиђачка авиона.Филипс је мислио да су их Јапанци открили и да због тога неће моћи да изврши изненадни напад, па је зато наредио да се бродови врате назад у Сингапур.Док се враћао ка Сингапуру адмирал Филипс је дознао да је дошло до нових јапанских искрцавања код Куантана.Пошто је то представљало велику опасност за главну британску базу у Сингапуру, Филипс је одлучио да овде нападне непријатеља.

Око 7 часова ујутро, 10. децембра 1941, британски бродови су се приближавали Куантану.Датле су јапански авиони летели далеко према југу безуспешно тражећи свој плен.Напокон су јапански авиони угледали „Рипалс“ тако да су сад знали где да траже свој плен.

У 9:15 почео је напад из ваздуха на оба брода који ће потрајати готово два сата.Први на реду био је „Рипалс“.Њега су са велике висине напали бомбардери и брод је добио један пун погодак, док је други за длаку избегао.Нешто касније Јапанци су извршили торпедни напад на оба брода.“Рипалс“ је успео да избегне сва торпеда, али „Принс оф Велс“ је добио два судбоносна погодка, један до другог у леви бок.Уређаји на броду су престали да функционишу.Од тог тренутка свака контрола над бродом била је немогућа.

Нови напад на оба брода уследио је око 12:15.Овог пута напад је био судбоносан и за „Рипалс“.Један торпедо му је уништио уређај за кормиларење, а следећа три су одлучила његову судбину.Комадант „Рипалса“, капетан бојног брода Тенент схватио је да је брод изгубљен па је наредио да се посада евакуише са брода.За само неколико минута брод се накривио за 70 степени, остао да тако виси неко време, да би затим нестао у таласима.Два разарача су успела да спасу 769 од 1329 људи, а у току акције спасавања јапански авиони се више нису враћали.

У међувремену „Принс оф Велс“ је погођен још четири пута тако да је беспомоћно пловио унаоколи.Када га је још једном погодила бомба, пришао му је један разарач да преузме рањене и један део посаде. “Принс оф Велс“ се полако преврнуо а затим потонуо.Спасло се 1285 од 1621 људи, али међу њима нису били ни адмирал Филипс, нити комадант брода „Принс оф Велс“, капетан бојног брода Лич.

Потапање оба британска брода ваздушним нападима изазвало је снажан утисак.При том нападу оборена су само три јапанска авиона.Када је 10. децембра Черчил обавештен да су Јапанци потопили британске бродове, а да је адмирал Филипс погинуо, испрва није могао да поверује.У својим мемоарима записао је да је то био „највећи и најнеочекиванији шок у току целог рата“.Сад су Јапаци надмоћно владали у Индијском и Тихом океану јер у близини није било других великих, ни америчких ни британских бродова.


ПЛИМА ЈАПАНСКЕ ЕКСПАНЗИЈЕ

У исто време када је отпочео напад на Перл Харбор, Јапанци су отворили ватру на Хонгконг.Уништени су аеродроми, хангари и стари авиони за вршење вежби од којих се састојала хонгконшка ваздушна флота.После тога је сам град био лака мета за јапанске војнике.Артиљерија се прво докопала цитаделе Каулун – копненог предграђа Хонгконга.У овом делу Хонгконга Британци су 18. децембра били принуђени да се предају.Одмах после тога Јапанци су бомбардовали резервоаре воде за пиће тако да је 24. децембра остало свега за још један дан.После упорне одбране гарнизон се предао првог дана Божића.

Јапанци су се 8. децембра искрцали на јужну обалу острва Малаје.Одмах затим су без борбе заузели лучки град Пенанг који су предходно Британци напустили без борбе.Одатле се надирање Јапанаца дуж западне обале наставило ка југу. 29. децембра јапанска војска је дошла до Џохора и тако се приближила Сингапуру на свега стотинак километара.У међувремену, као што је већ речено, 10. децембра су јапански торпедни авиони уништили британске бродове „Принс оф Велс“ и „Рипалс“.

Иако су савезници извршили реорганизацију командовања створивши тзв. АБДА (америчко-британско-холанско-аустралијску) команду, то није успорило напредовање Јапана.Прво су британске снаге потучене 7. јануара 1942. код реке Слим после чега су биле принуђене да се повуку даље према Сингапуру.14. децембра 1941. Јапанци су упали у јужну Бурму да поруше аеродроме са којих су британски авиони и амерички „летећи тигрови“ пружали подршку браниоцима Малаје.

С обзиром да је 1934. амерички конгрес решио да Филипинима врати независност, то је нешто једва било предузето за одбрану овог архипелага.

Почетком јануара 1942. настаје нова етапа јапанског продирања на главна острва Холандске Индије.Најзначајније холандско острво (са кога су Холанђани експлоатисали нафту), Таракан, источно од Борнеа, нападнуто је 11. јануара 1942.Истовремно, непријатељ се искрцао на северни Целебес, и град Манадо је пао у њихове руке.

Јапанске операције освајања почеле су 8. децембра и на најисточнијем делу њихове активности на Пацифику.Тамо су Јапанци освојили два важна америчка острва између Хаваја и Филипина. На југу острво Гуам на кога су се Јапанци искрцали са острва Роте.Амерички гарнизон на Гуаму је бројао око 500 људи и успео је да пружа отпор само четири дана.Острво Вејк, око хиљаду километара ближе Перл Харбору, држало се шеснаест дана.Американци су се храбро борили тако да су Јапанци имали велике губитке приликом заузимања овог острва.Изгубили су једну крстарицу, четири разарача и једну подморницу.Падом Гуама и Вејка америчким трупама био је пресечен најближи пут до Филипина.Међутим, Америка је и даље држала Мидвеј.У данима после Перл Харбора, морнаричка посада на Мидвеју два пута је одбијала напад јапанске флоте и успела да задржи острво у својим рукама.

Источно од Нове Гвинеје јапански бомбардери су напали базу Рабул на Новој Британији.Овај напад трајао је читавих седамнаест дана, од 3. до 20. јануара 1942.Током бомбардовања потпуно је десеткован аустралијски гарнизон.23. јануара Јапанци су заузели Рабул.


ФИЛИПИНИ

У 02:30 часова 8. децембра 1941. (у 08:00 часова 7. децембра по времену Перл Харбора) амерички дежурни поморски официр у Манили примио је драматичну поруку: “Ваздушни напад на Перл Харбор. Ово није вежба” .Пола сата касније вест је била у рукама адмирала Томаса Ц. Харта, команданта америчке Азијске флоте. Брзо ју је проследио својим поморским јединицама, а затим пожурио у своју канцеларију. Пропустио је, из данас још увек непознатих разлога, да о томе обавести копнену војску и авијацију. Било како било, начелник штаба Команде америчких трупа на Филипинима, генерал Сатерленд чуо је ову вест тек после 03:30 часова преко једне цивилне радио-станице. Одмах је позвао свог команданта генерала Мекартура у његовом апартману у хотелу „Манила“, а потом је обавестио све команданте да је Америка у рату са Јапаном. Јединице су добиле наређење да запоседну борбене положаје.

У међувремену је и у ваздухопловној бази Кларк Филд генерал Луис Бреретон, командант америчких ваздухопловних снага на Филипинима, вест о Перл Харбору чуо преко једне цивилне радио-емисије. Успео је, међутим, тек у 5 часова ујутро да добије Мекартура. Према његовом дневнику (који је касније доживео извесне промене), Бреретон је тог јутра чак три пута преко Сатерленда од Мекартура тражио дозволу да бомбардује јужни део острва Формозе, удаљено 800 km ка северу. Тамо је, наиме, 11. јапанска ваздухопловна армија од раног јутра држала у приправности 192 бомбардера и остале авионе већег акционог радијуса који би летели ка Лузону чим би била примљен вест о нападу на Перл Харбор. Међутим, због густе магле ови авиони нису полетели по плану. Јапанци су се заиста озбиљно забринули због евентуалног америчког ваздушног напада на њихове авионе на земљи. О томе да ли је Бреретон тог фаталног јутра заиста три пута узалудно преко генерала Сатерленда тражио од Мекартуре дозволу за бомбардовање Формозе, касије су вођење жестоке дискусије, у којима су пале тешке оптужбе и порицања. Међутим, ма шта да се стварно догодило, тог јутра Бреретон је од генерала Арнолда из Америке телефонски добио стриктно наређење да се постара да његови авиони не буду на исти начин (што значи изненада) уништени као ратни бродови у луци Перл Харбора. Зато је већ око осам часова хитно послао своје бомбардере, чак и без бомби, у патролу. Отприлике у исто време дошло је упозорење да јапански бомбардери лете у правцу Маниле изнад Лузона, највећег Филипинског острва. Ови војни авиони су, међутим, скренули и напали нешто касније неке споредне циљеве, не наишавши ни на какав отпор у ваздуху. Кад је нешто после тога Бреретон од Мекартура добио дозволу да бомбардује јужну Формозу, одлучио је да пред залазак сунца са две ескадриле летећих тврђава (Б-17) нападне јапанске ваздухопловне снаге на острву. Чим су се јапански бомбардери изгубили из ваздушног простора изнад Лузона, дат је сигнал „све безбедно“, после чега су око 11:30 часова сви бомбардери слетели. Одмах се почело са пуњењем горива и утоваривањем бомби од 45 и 135 kg.

Али Американци нису знали да је са западне Формозе око 09:15 часова полетело сто осам бомбардера са најбољим пилотима, под пратњом осамдесет и четири ловца типа „зеро“ у правцу Кларк Филда и Иба. Мада су у осматрачки центар на северном Лузону око 11:30 часова са свих страна пристизали радарски извештаји, телефонска обавештења и телеграми о кретању страховите јапанске ваздушне флоте на великој висини изнад Лузона вероватно у правцу Кларк Филда, ова база, услед низа никад објашњених грешака и неспоразума, није на време обавештена. У 12:15 часова појавила се прва формација јапанских бомбардера над базом. Пилоти, који више нису рачунали на фактор изненађења, видели су под собом непомичан плен, бомбардере и ловце, уредно постројене на писти. У моменту када је на земљи одјекнуо први алармни сигнал, двадесет и седам јапанских бомбардера већ је бацило своје бомбе на беспомоћне авионе. Пошто су они избацили свој смртоносни товар са висине од 6500 до 7500 m, на исту висину је дошла друга формација бомбардера. И она је неoметано сејала смрт и уништење, јер америчке протававионске гранате су експлодирале 700 до 1200 m испод непријатељских летилица. И поред свега тога, како је процењено, само једна од шест испаљених граната је заиста експлодирала, пошто су детонатори ових граната (које су потицале из 1932. или раније) били корозирани. После два таласа бомбардера наишли су јапански авиони типа „зеро“ који су један сат у бришућем лету на малој висини ватром обасипали бомбама, горивом и муницијом натоварене америчке авионе, међу којима и ловце П-40.

И на базу Иба Јапанци су скоро истовремено извели жесток напад. Ефекат оба напада је био уништавајући. Насупрот седам срушених јапанских ловаца било је око сто уништених америчких авиона, међу којима осамнаест летећих тврђава и педесет и три П-40 ловца. Известан број других авиона је такође уништен, многе инсталације на Кларку и Ибу сравњене су са земљом, осамдесет људи је убијено а сто педесет рањено. Једним ударцем Јапанци су америчком ваздухопловству на Филипинима сломили оба крила. Јапански Царски генералштаб међутим није допустио да Американци дођу себи. Следећег дана, 9. децембра, бомбардован је Николс Филд код Маниле, а 10. децембра уништавање је настављено новим нападом на базе Николс, Нилсон и Дел Кармен. Педесет и четири бомбардера су, даље, напала луку и поморску базу Кавите на јужној обали Манилског залива. Пуни погоци и ватра уништили су добар део опреме, велика подморница „Силајон“ била је тешко оштећена, изгубљено је готово две стотине торпеда, а погинуло или рањено је око пет стотина људи. Адмирал Харт, који Кавите више није сматрао употребљивом базом, упутио је бродове у правцу југа, да би се прикључили морнаричкој борбеној групи „Таск Форс 5“. Трговачки бродови успели су под заштитом ноћи да побегну сви до последњег, чиме је Јапанцима пропала златна прилика да и трговачкој флоти нанесу озбиљни ударац. После једног дана одмора, буквално, стотине јапанских авиона напало је 12. и 13. децембра циљеве дуж целог Лузона, не наишавшв на неки помена вредан отпор. Седамнаестог децембра су сви још употребљиви амерички бомбардери на Филипинима добили наређење да лете у Дарвин, у северној Аустралији, тако да је на пространом филипинском острвљу остала само шачица авона-ловаца. Уништавајући ударци које је Јапан истовремено задао Перл Харбору и Филипинима, онеспособили су ова острва више него икада. Копнене снаге на Филипинима од тог тренутка нису могле више да рачунају на неку ефикасну подршку и снабдевање са стране.

У међувремену су Јапанци већ 8. децембра извели прво искрцавање на малом филипинском острву Батану које се налази 2151 km северно од Лузона. Два дана касније, нове јапанске јединице искрцале су се код Вигана, на западној обали, и код Апарија на северној обали Лузона. Дванаестог децембра уследило је искрцавање код Легаспија на јужној тачци Лузона, док су се 20. децембра јединице искрцале код Даваоа на Минданаоу.

Ипак, највећа јапанска искрцавања извршена су 22. децембра код Сан Фернанда и Агуа у заливу Лингајен и Ламон, на источној обали Лузона. Одатле су Јапанци почели свој марш на Манилу, током којег су наишли на слаб отпор. На основу приспелих обавештења, између осталог од јапанске пете колоне на Филипинима, јапански Царски генералштаб у Токију је проценио да ће Лузон у потпуности бити заузет за педесет дана, а Филипини у целини за три месеца. Осим тога ратно руководство у Јапану проценило је да је одбрана на Филипинима слаба, тако да су генералу Хоми, команданту јапанских инвазионих трупа, ставили на располагање само две дивизије — 16. и 48. — два пешадијска пука, једну батерију полутешке артиљерије и пет дивизиона противавионске артиљерије.

Јапански прорачуни су ипак били тачни, барем што се тиче почетка борбе, и то поразно тачни. Американци су и по наоружању и по спремности били сувише слаби да би успешно бранили врло дуге обале Лузона, и претило им је да упадну у обруч Јапанаца. Њихов положај био је нарочито неповољан с обзиром да филипинске снаге, изузевши елитни корпус Филипинских извиђача, ни у ком погледу нису задовољавале. Зато је и много филипинских јединица нестало у брдима одмах после првих чарки. Само један њихов део наставио је да се бори као герилци; остатак се вратио кућама.

Генерал Мекартур, који је био разочаран слабим моралом Филипинаца, над којима је уједно имао и команду, увидео је да неће моћи држати Манилу. Да би спречио непотребно крвопролиће становника, прогласио је 23. децембра овај главни град отвореним градом и наредио свим трупама да се повуку на острво Батан. Упркос томе, Јапанци су Манилу 27. и 28. децембра немилосрдно бомбардовали. Већ 2. јануара ушли су у разрушени град. Повлачење на Батан је упркос великој забуни постало успех, поготово што су Јапанци мост преко реке Куло срушили тек пошто га је војска у повлачењу прешла. Како се првобитно рачунало да ће на Батану бити око 43 000 људи, морала је, због великог прилива војника, врло брзо да се уведе рестрикција одеће, хране и горива. Мекартур је на брзину наредио да се на Батану организују две одбрамбене линије.

Први јапански јуриш на главну линију уследио је 9. јануара. Тек 23. јануара глађу и болешћу погођени браниоци морали су под притиском Јапанаца да се ослоне на резервне снаге. У жестокој борби обе стране имале су велике губитке, нарочито услед тропских болести. Тако су јапанске снаге крајем фебруара изгубиле скоро 3000 људи, док је 4000 било рањено а скоро 10 000 болесно, међу којима је било многих који су боловали од маларије и бери-берија. Мекартур, који се са филипинским председником Маноелом Кезоном налазио на острвском утврђењу Корегидор и који се заклео да жив неће напустити Батан, на крају је добио наређење из Вашингтона да у Аустралији преузме команду над новоформираним савезничким штабом.

На Батану, крај више није био далеко. Јапанци су 3. априла почели са завршном офанзивом и четири дана касније пробили центар одбране и 9. априла генерал Кинг, командант Батана, се предао. Отприлике 76 000 људи, већином Филипинци, је тог дана положило оружје, чиме се завршио највећи амерички војни пораз. Отприлике 2000 људи је успело малим чамцима или пливајући да стигне до острва Корегидора. Јапанци су своје потучене непријатеље приморали на ужасан шестодневни марш смрти под жарким сунцем до 130 km удаљеног Сан Фернанда. Сви који би заостали били би убијени бајонетима. У међувремену су Јапанци почев од 29. децембра почели да бомбардују Корегидор и три мања оближња утврђена острва, и то топовима од 75, 105, 155 и 240 mm. Већ 14. априла су све обалске батерије на северној обали Корегидора биле ућуткане. Јапанци су своју тешку артиљерију поставили на гребене брежуљака на обали, одакле су систематски тукли циљеве на Корегидору. Тако је убрзо ућуткана и против-авионска артиљерија бранилаца, након чега су наступале мале групе бомбардера тукући острво. Под ватром од 150 јапанских батерија и авијације, мучени глађу, недостатком лекова и притиснути тропским болестима са око хиљаду рањеника и неколико стотина болесних, браниоцима је слабила снага. Јапанци су 2. маја за пет часова испалили 3600 граната на две утврђене батерије. Једна 240 mm граната пала је на складиште муниције што је довело до уништавајуће експлозије. После пакленог бомбардовања, увече 5. маја, прве јапанске трупе су се искрцале код Норт Поинта. После огорчених борби, када су готово сви топови и линије веза избачеии из употребе, преосталих 15 000 војника није се више организовано борило.

Ујутро 6. маја у 10 часова, генерал Вејнврајт је објавио генералу Хоми да се предаје. Падом тврђаве Корегидор, која је сматрана неосвојивом, драматично је завршена битка за Филипине 1942. године.


СИНГАПУР

Живот у Сингапуру, одвијао се нормално. Није било узбуђења ни код његових становника ни код команде британских трупа. Јапанци су ушли у рат, али како би они могли да заузму Сингапур?! Острво, које је са два моста преко мореуза Џохор повезано са полуострвом Малаја, било је одувек неосвојива тврђава са својом поморском базом, на коју је утрошена импозантна цифра од 63 милиона енглесгих фунти, и са 85 000 људи. Уз то изнад града стално су патролирали британски ратни авиони. Заиста, Сингапур је био сигуран. Да се Јапанци не би инфилтрирали за Малајско полуострво, што се чинило невероватно, на полуострву је било спремно 19 600 Британаца, 15 200 Аустралијанаца, 37 000 Индијаца и 16 000 на Малаји регрутираних војника. Сингапур је 7. децембра, један дан пре инвазије Јапанаца, био град са мало или нимало брига око своје сигурности. И када су у понедељак 8. децембра 1941. Јапанци извршили три искрцавања код Сингора и Патана на источној обали Тајланда и код Кота Баруа на источној обали Малајског полуострва, оптимистичко расположење у Сингапуру није се променило. Зар су Јапанци заиста мислили да ће моћи да пређу преко Малаје до Сингапура? Како ће прећи 650 километара од тајландске границе до мореуза Џохор, када су њихови противници не само онолика војска, већ и испреплетени планински венац висок отприлике две хиљаде метара, и густа, готово непроходна тропска џунгла која покрива четири петине Малаје. Британски стратези у фотељама нису Јапанцима давали ни најмању шансу. У ствари, починили су грубе грешке у проценама.

Ваздухопловне снаге располагале су мешавином од 141, већином застарелих авиона, уместо 366 модерних авиона обећаних „до краја 1941“. Није се водило рачуна да је само део трупа на Малаји прошао кроз обавезну обуку у џунгли, и да је постојао фатални недостатак тенкова. Па ипак, по многим мишљењима, Сингапур је био неосвојив. Али сва одбрана острва била је окренута ка истоку, ка мору, јер, ако је уопште требало очекивати напад, рачунало се да може уследити само са те стране, а не преко мореуза Џохора.

Први ваздушни напад на „неосвојиви“ Сингапур почео је у рану зору 8. децембра 1941. Град није био замрачен, напротив. Улична светла су горела свечано, чак је и главни штаб снага смештен у Форт Кенингу, био величанствено осветљен, као и центар уснулог града. Напад је извело свега седамнаест авиона, узбудивши хиљаде пробуђених и преплашених Кинеза, Малајаца и Тамила и стотине Европљана. Следиће још много ваздушних напада, који ће некад тако поносни Сингапур потпуно преобразити. Савезничке снаге на Малаји нигде нису биле у стању да одбију нападе јапанских војника. Док су се браниоци претрпани ратном опремом, с муком кретали кроз монсунске кише, ројеви јапанских војника продирали су посвуда обучени са мо у лаке униформе, веома покретни и веома вешти снајперисти. Јапанска војска пробијала се кроз упарену џунглу и напредовала на југ. Њени војници су били упознати са џунглом, њихова обука за борбу џунгли била је савршена, а међу њима су се налазили и ветерани из Кине. А изнал џунгле, у ваздуху, нападачи су били бројнији од Британаца: 10. децембра још је само педесет британских авиона било употребљиво; однос у ваздуху био је 10:1 — у корист Јапанаца.

Продор Јапанаца настављен је за Британце, а нарочито за њиховог изненађеног команданта, генерала Персивала, запањујућим темпом. Код Сингора, два искрцана пука јапанске 5. дивизије кренула су под заштитом тенкова и артиљерије кроз Тајланд до западне обале Малаје и одатле продужили у правцу југа дуж пруга и приобалских путева. Већ 12. децембра пао је град Џитра. За Британце је стање било драматично и хаотично. Генерал Мареј-Лајон, командант 11. индијске дивизије, стајао је код једног моста јужно од Џитре да би пратио повлачење својих заштитница, када су три мотоциклиста, који су возили дуж и кроз колону британских камиона, прошли поред њега. Први мотоциклиста му је махнуо и насмејао се. „Боже мој!“ повикао је Мареј-Лајон, „Јапанац!“ Он и његови официри извадили су револвере и срушили ону другу двојицу мотоциклиста. На западној обали Малаје до које су продрли, Јапанци су такође напредовали на југ ка Сингапуру. Са собом су транспортовали чамце употребљене при искрцавању а користили су и чамце које су затицали на обали. Тако су и могли за време продора да врше искрцавања на западној обали Малаке и да још више збуне Британце. Куала Лумпур, главни град Федерације Малајских Држава, пао је 11. јануара, пошто су Јапанци извојевали победу код реке Слима. Ништа више није могло да задржи Јапанце у њиховом напредовању ка Сингапуру. Јапанске претходнице је крајем јануара 1942. само још мореуз Џохор одвајао од острва, циља борбе. И дуж источне обале Малајског полуострва Јапанци су напредовали и убрзо су стигли пред Сингапур крајем јануара.

Јапанци су већ 31. јануара 1942. били на малајској страни мореуза Џохора, а свега још педесет километара удаљени од града Сингапура. У ноћи између 30. и 31. јануара тридесет хиљада британских војника успело је, без губитака, да пређе мост између Малаје и Сингапура и да избегне заробљавање. Сада без икакве илузије, град Сингапур је чекао последњи, уништавајући напад. Јапанци су читаву седмицу детаљно вршили припреме. Тада, увече, у недељу 8. фебруара, после заласка сунца, десантни чамци кренули су преко мореуза Џохора. Жестоки отпор Британаца десетковао је први талас напада. Али већ са првим зрацима сунца четири хиљаде Јапанаца имало је под ногама чврсто тле Сингапура. Истоимени град је био удаљен 22 километра. У граду је владао страх. Становници су се присећали језивих прича о понашању пијаних јапанских војника у Хонгконгу. Морало је да се уништи сво пиће. Цариници су поразбијали десетине хиљада флаша, а грађани и велике фирме пића следили су њихов пример. Јапанци су запалили небрањени град. Сингапур се претворио у буктињу. У 06:10 часова ујутро 15. фебруара 1942. генерал Персивал је потписао предају. Малаја је за Британце и за Савезнике била изгубљена, са својим плантажама каучука, и рудницима калаја, који су подмиривали половине светских потреба.

У борби за Сингапур Британци су имали повољнији однос снага. Јапанци су касније објавили да су имали губитке од 10 000 људи, што мртвих, што рањених; британски губици су били четвороструки, мада ратна литература о Малаји даје веома различите цифарске податке. Ипак једно је сигурно: Британци су у Малаји доживели највећи пораз у својој војној историји. Десетине хиљада војника је заробљено. послато у заробљеништво и на принудни рад.