Пољаци су били први народ који је открио шта значи Блицкриг – муњевити рат. У Пољској је било људи који су сматрали да је време да се Немцима покаже где им је место. Високи војни кругови нису схватали модеран начин ратовања и рачунали су на стари начин вођења борбе, “рат ће почети граничним чаркама, да би након неколико недеља и месеци оне прерасле у озбиљније операције и битке”.Такав оптимизам делили су многи на Западу, а међу њима и француски генерал Гамлен, који је сматрао да би Пољска могла да издржи најмање шест месеци. Пољско војно руководство је чак израдило план по коме је намеравало да изненадаи Немце; у тренутку када почне рат, неколико коњичких бригада са најбољим пољским коњаницима пробило би се до Берлина, који је од западне пољске границе био удаљен свега стотинак километра. 

У очекивању остварења тих великих планова, мобилисане пољске трупе су у последњим недељама августа заузеле борбене положаје, али не оне које су им саветовали британски и француски војни експерти (иза приридних одбрамбених линија које чине реке Њемен, Нарев, Висла и Сан), већ дуж граница према Словачкој, Немачкој и Источној Пруској.Била је то најгоре могуће постављена одбрана на фронту дугачком 1600 km.Одбрамбени положаји нису имали потребну дубину, а у позадини су се налазиле само слабе резерве. 

Немачки бојни брод “Шлезвиг-Холштајн” који је упловио у Данцинг 25. августа, добио је задатак да један сат после почетка напада на Пољску отвори ватру на пољске положаје на Вестерплате.Битка за град Данцинг почела је тог јутра.У самом граду Данцингу су СС-Хајмвер и полиција разоружали малобројно пољско особље и заузели зграду пољског представништва у граду.Када су 4. септембра прве немачке трупе 207. пешадијске дивизије ушле у град, цело подручје града било је у рукама нациста.И наравно град је проглашен делом Немачког Рајха. 

Пољско војно руководство је чак израдило план по коме је намеравало да изненадаи Немце; у тренутку када почне рат, неколико коњичких бригада са најбољим пољским коњаницима пробило би се до Берлина, који је од западне пољске границе био удаљен свега стотинак километра. 

У 4:26 часова, 1.септембра 1939.године, три немачке “штуке” полетеле су са једног аеродрома у Источној Пруској и устремиле се на Данцинг носећи у својим утробама бомбе од којих је свака тежилапо 250 килограма. Циљ им је био да спрече Пољаке да минирају мост код Диршауа, јер су кроз пола сата преко њега требали да пређу први немачки тенкови. Абвер је утврдио да је мост миниран, али се механизам за активирање експлозије налазио у близини железничке станице Диршау. ”Штуке” су почеле да бомбардују реон железничке станице, са немером да униште механизам за активирање.То им није пошло за руком, јер су пољски минери за само неколико минута успели поново да повежу покидане каблове, и мост да дигну у ваздух. 

У 4:15 часова на стотине авиона Луфтвафе напало је аеродроме, саобраћајне чворове, привредне и административне центре у Пољској. Без објаве рата копнене снаге Вермархта прешле су пољску границу са севера, југа и запада. 

Хитлер је за инвазију пољске ангажовао 1.600.000 војника, сврстаних у 57 дивизија.Такође је ангажовано 2800 тенкова, 2000 авиона 6000 топова и минобацача, 4500 противтенковских оруђа и моћна механизација. Врховна команда је издвојила и знатне поморске снаге које су сачињавали: 2 дивизиона ескадрених разарача, 3 крстарице, 14 подморница, дивизион торпедних и дивизион стражарских чамаца, као и друге пловне јединице. 



ПОСЛЕДЊИ ДИПЛОМАТСКИ ПОКУШАЈИ

У 11:30 часова одржана је ванредна седница британске владе.Чембрлен и Халифакс су и том приликом покушавали да пронађу начин за нагодбу са Хитлером. Још предходне вечери понудио се “неутрални” посредник Мусолини. Мусолини је предлагао “нови Минхен”. Чембрлен и Даладје су подржавали ову идеју, и свим силама одуговлачили испуњење обавеза према Пољској. Али у енглеском парламенту незадовољство се приближило тачки кључања. Добар део посланика је захтевао енергичне мере према Немачкој. 

Негде око 21:30, амбасадори Британије и Француске су у Берлину уручили идентичне ноте Рибентропу, које су у суштини представљале ултиматум. Париз и Лондон су захтевали да Немачка прекине своје ратне операције и да своје трупе повуче из Пољске.У противном ће “изгледа” Британија и Француска морати да испуне своје обавезе према Пољској. Хитлер је тактизирао, тражио је да енглеска и француска влада саопште да њихова нота не представља ултиматум. У исто време јединице Вермархта су надирале ка Варшави. 

2. септембра Чембрлен је рекао да уколико од Хитлера не стигне повољан одговор, британски амбасадор у Берлину биће повучен у Лондон. У 23:30 се поново састала британска врада. Она више није била у стању да одолева притисцима. Одлучено је да сутрадан 3. септембра у 9 сати ујутро амбасадор Хендерсон уручи немачкој влади нови ултиматум, чији ће рок истећи у 11 сати пре подне. 

Међутим, Париз је и даље маневрисао, настојећи да по сваку цену намоли Мусолинија за посредништво.Париз је чак затражио од Хитлера да повуче само “симболичан контигент трупа” како би створио услове за преговоре у Риму. Енглезима је било јасно да од свега тога нема ништа. 

Рано ујутро Хендерсон је затражио пријем код Рибентропа. Овај је предосећао о чему се ради па је одбио да га лично прими. То је по његовом овлашћењу учинио преводилац Паул Шмит. Шмит је примио ултиматум, после чега је брзо отишао у рајхсканцеларију где су га очекивали Хитлер, Геринг, Гебелс и Рибентроп. Када је саслушао ултиматум, Хитлер се скаменио. Он се окренуо Рибентропу, који је стајао поред прозора:”Шта ћемо сада?”, упитао је Хитлер.На лицима Геринга и Гебелса видела се збуњеност. Хитлер се раздрао на Геринга и наредио му да хитно отпутује у Лондон и да склопи уговор о ненападању са Британцима. Геринг је брзо истрчао из кабинета. Наредио је да му се на најближем аеродрому припреми авион и да се хитно успостави веза са Форин Офисом. Али из Лондона је преко телефонског кабла допирао бојажљив Чембрленов шапат: ”Пре него што се реши питање посете господина Геринга, влада Његовог величанства жели да добије одговор на њен ултиматум”. Хитлер се колебао, рок је прошао. 

Чембрлен је у 11:15, 3. септембра 1939. године у кратком говору објавио преко радија да се од тог тренутка Велика Британија и Немачка налазе у рату.Одмах затим је отишао на седницу парламента где је рекао:”То је тужан дан за све нас, али ни за кога није тако тужан као за мене. Све оно што сам радио, све оно чему сам се надао, све оно у шта сам веровао у току читаве моје јавне делатности, све је то сада рушевина ...” 

Шест часова касније и Француска је објавила рат Немачкој.Затим су рат Немачкој објавили и енглески доминиони – Аустралија, Нови Зеланд, Јужно Афричка Унија, Канада и Индија. Италија се прогласила неутралном државаом. Мусолини је био на страни Хитлера, али је хтео да добије на времену јер је његова војска била неспремна за рат. 



ДАЉИ РАЗВОЈ БОРБИ У ПОЉСКОЈ

Француска, Енглеска и Пољска су заједно узете, имале већу живу силу и више средстава од Немачке. Али Француска и Енглеска дуго нису предузимале озбиљне операције против Немачке, препуштајући Пољској да се читав септембар бори сама. 

Тек трећег дана рата Пољска је добила моралну подршку са Запада, Британци и Французи су објавили рат Немачкој.У Варшави су били луди од среће.Људи су трчали кличући улицом, падали једно другом у загрљај и ишли наоколо певајући и вичући. Клицање пред британском и француском амбасадом скоро да није престајало. Али, убрзо ће илузијама доћи крај ... Према договорима је требало да три дана после Немачког напада Савезници потпомогну Пољску из ваздуха.У првих петнаест дана требало је да започну копнену офанзиву како би смањили притисак на пољском фронту.Пољаци су пуно очекивали од те помоћи.Пољске трупе су првих десет дана одолевале, не схватајући да се већ налазе у смртоносном обручу.Пољска се надала чуду, али чуда није било. 

Прва етапа немачко-пољског рата је трајала од 1-8. септембра, када су снаге Вермархта нападајући из Шлезије и Пруске покушавале да створе “казан”, окружујући и уништавајући пољску групацију западно од линије Нарев-Висла, односно западно од Варшаве.На жалост, пољске одбрамбене линије су биле слабо утврђене, те нису могле да одоле надмоћнијем непријатељу, који ипак није успео да уништи пољску војску у првом муњевитом удару.Комадант Копнених снага Валтер Браухич, признао је 6. септембра да Вермархту није пошло за руком да у потпуности оствари план, који је предвиђао окруживање и уништавање главнине пољских трупа западно од Висле.Због тога је наредио групама армија “Север” и “Југ” да изврше прегруписавање снага и да противникову главнину униште источно од Висле. Са југа, трупе генерала Рундштата појуриле су према Варшави.Пољска влада је била принуђена да се 7. септембра евакуише у Лублин. 

Друга етапа рата трајала је од 9-16. септембра. Пољска војска је на кратко време успела да створи одбрамбену линију дуж Нарева, Висле и Сана. 8. септембра пољска армија “Познањ” извршила је напад на лево крило 8. немачке армије и изазвала повлачење Немаца. Ерих фон Манштајн послао је две дивизије у помоћ 8. армији и највећи део немачке 4. ваздушне флоте под командом генерала Александра Лера, па је после десетодневних борби на реци Бзури армија “Познањ” разбијена и принуђена на повлачење. Немцима је пошло за руком да направе дубоке клинасте продоре, што им је омогућило да опколе пољске јединице источно од Варшаве и да их потпуно разбију. 

Вермархт је 15. септембра нанео тежак пораз пољској армији, заробивши североисточно од Варшаве 170 хиљада њених војника и официра. Гудеријанов тенковски корпус уклинио се с југа у пољске редове и 15. септембра освојио утврћени град Брест. Истог дана пао је и Лублин. Моторизоване снаге Вермархта избиле су 16. септембра на линију Лавов, Бладимир-Волински, Брест, Бјалисток и тако затвориле обруч око пољских снага источно од Варшаве. Варшава је 15. септембра одбила немачки захтев за предају. 

Три недеље Варшава је одолевала немачким нападима.Пољски главни град су 10. септембра опколиле некачка 3. и 10. армија.У борбама око Варшаве погинуло је око 5000, а рањено више од 16000 пољских војника, убијено је око 25 хиљада цивила.Команда Варшаве је била принуђена да 28. септембра потпише акт о безусловној капитулациј града. 

Трећа етапа рата почела је 17. септембра и завршила се 5. октобра.Већ средином септембра пољска влада је изгубила контролу над догађајима, и одмах затим побегла из земље. Рат се настављао без централног руководства. 

Пољска је капитулирала 5. октобра.У рату је имала 66,3 хиљаде погинулих и 133,7 хиљаде рањених војника и официра.Око 420 хиљада војника је заробљено.Губици Вермархта су износили 10,6 хиљада погинулих, 30,3 хиљаде рањених и 3,4 хиљаде несталих.Хитлер је био задовољан.Њему ова цена није била превисока јер је рачунао са већим губицима.Мање одушевљени су били његови генерали. Код оклопно-механизованих јединица било је неких потешкоћа, комбинација модерног и конвенционалног наоружања имала је доста потешкоћа, сувише често су одлучивале срећа и случајност, а не добро промишљена стратегија. Генерал Бласковиц је имао моралне примедбе на начин на који су поједине јединице поступале са цивилима. Хитлер је бесно одговорио:”Методама војске спаса се не води рат”, а Бласковиц је у лето 1940. повучен из Пољске. 

Један део пољске војске (око 50.000) прешло је преко Румуније и Балкана и обрео се касније у Француској и Великој Британији. Неколико пољских бродова успело је да се пробије из немачке блокаде и да се придружи британској флоти. На своје разочарење Паљаци су приметили да у Паризу нико није одушевљен њиховим доласком. Говорило се чак, “да није било Пољака, Француска не би била у рату”. 

НАПАД СА ИСТОКА

Ни две недеље пре немачког напада Хитлер и Стаљин су закључили споразум о ненападању.Том приликом совјетска влада је покренула питање територија које је Русија изгубила после првог светског рата, са захтевом да се врате Совјетском Савезу. 

У рано недељно јутро 17. септембра Црвена Армија је широким фронтом прешла стару источну границу Пољске.Наишла је само на слабе развучене граничне трупе и стражарске јединице, које су на неким местима пружиле отпор, али нису могле да спрече да совјетске јединице следећег дана не стигну до Бреста и сусретну се са Немцима. 21. септембра су совјетске јединице стајале на Нареву, Висли, Сану, а немачке трупе, од којих су преузеле опсаду Лавова, повукле су се иза демаркационе линије.