Из дана у дан 6. армији је постајало све теже и теже. Немци никако нису успевали да реше снабдевање својих трупа у обручу тако да је војска добијала минимално следовање хране: 100 грама хлеба дневно. То је тако потрајало све до Божића 1942, после чега им је следовање смањено на само 50 грама. Касније су по 50 грама хлеба добијале само оне јединице које непосредно водиле борбу. Остали су се хранили само коњском супом која је кувањем коњских костију постајала „масна“. За кратко време Немци су у Стаљинграду истребили све преостале псе, мачке и вране. Најгоре од свега је ипак било то што немачка команда на време није успела да снабде своје јединице зимским униформама тако да су војници на -30 лежали на снегу у летњим униформама.

Морално стање немачких трупа постајало је све горе. У децембарским борбама 6. армија је изгубила преко 80.000 војника и официра. Њена бројност је смањена на свега 250.000 људи. Испред ровова фон Паулусове армије појавили су се, средином децембра, многобројни совјетски агитатори који су на немачком језику, позивали противничке војнике на предају како би се прекинуо бесмислен отпор и смањиле ионако превелике жртве. Ови апели су одиграли одређену улогу, број бегунаца се повећао, чак су се на неки секторима предавале организовано и целе чете, али ипак, огромна већина војника Вермахта код Стаљинграда изричито је одбијала овакве и сличне совјетске понуде. Због покушаја дезертерста у обручу 6. армије изречено је више од 360 смртних казни.

У згради у којој се налазила команда Донског фронта, на чијем је челу стајао Константин Рокосовски, увече 31. децембра окупили су се чланови Војног савета фронта, представници Ставке Васиљевски, Новиков, Голованов, писци Ванда Васиљевска и Александар Корнејчук ... Генерал Новиков је наредио једном пилоту да успут пренесе и јелку за штаб фронта која је у складу са могућностима и украшена.

„Нову 1943. годину дочекали смо у пријатној другарској атмосфери“, сећао се генерал Рокосовски. „Било је изречено много добрих жеља и цео разговор је прожимала вера у предстојећу победу над непријатељем ... Током разговора дотакли смо се и питања, како је у историји познато много случајева када се непријатељу, који је доспео у тежак положај, даје ултиматум о предаји ... Код мене се родила мисао да се посаветујем са Генералштабом, можда није лоше да и ми покушамо овај древни витешки обичај?“

„Удруженим снагама био је састављен текст ултиматума. Ускоро су из Ставке телефонирали и саопштили да се текст веома допао Стаљину. Текст који смо ми припремили био је одобрен уз незнатне измене. Речено нам је да на дан-два пре почетка офанзиве уручимо ултиматум команданту немачке 6. армије генерал-пуковнику Паулусу или њеовом заменику ...“

У том документу се говорило да је немачка армија у Стаљинграду потпуно опкољена од стране совјетских трупа још од 23. новембра 1942 године. Сви покушаји немачке команде да спасе опкољену армију нису дали никакве резултате. Црвена армија је уништила све оне немачке јединице које су јој пошле у помоћ. Оштра руска зима тек почиње; велики мразеви, хладни ветрови и вејавице тек предстоје, а немачки војници нису обезбеђени правом зимском одећом и налазе се у тешким нехигијенским условима...

„Ви, као командант, и сви официри опкољених трупа, писало је даље у ултиматуму, одлично схватате да немате никаквих реалних могућности да пробијете обруч око Вас. Ваш положај је безнадежан и даље пружање отпора нема никаквог смисла. У условима овакве за вас безнадежне ситуације, а да би се избегло непотребно проливање крви, предлажемо Вам да прихватите следеће услове капитулације:

1) Све немачке опкољене јединице којима сте Ви и Ваш штаб на челу да престану с пружањем отпора.

2) Да организовано предате у нашу надлежност сав лични састав, наоружање, сву борбену технику и војни инвентар у исправном стању. Свим официрима, подофицирима и војницима гарантујемо живот и безбедност, а после завршетка рата повратак у Немачку или у било коју земљу зависно од жеље заробљеника. Целом персоналу који се буде предао сачуваћемо војну униформу, ознаке чинова и одликовања, личне ствари, драгоцености, а вишим старешинама и хладно оружје.

Сви официри, подофицири и војници који се буду предали добијаће одмах нормалну храну.

Свим рањеницима, болесницима и промрзлим биће пружена лекарска помоћ.“

Документ су потписали представник Ставке генерал-пуковник артиљерије Воронов и генерал Рокосовски, као комадант трупа Донског фронта.

Тачно у одређено време совјетски парламентарци су изишли из бункера и са белом заставом, уз гласне звуке трубе, упутили се према немачким положајима. Али им са непријатељске стране нико није пошао у сусрет. Ставише, на њих је отворена ватра, у почетку по неки плотун из пушке, затим из митраљеза, па чак и минобацача. Парламентарци су били принуђени да се врате.

Из Ставке је предложено да се размисли о још једном покушају, да се пошаљу парламентарци али са јужне стране обруча, на пример, са сектора Толбухинове армије.

Ујутро 9. јануара парламентарци су срећно стигли до непријатељских положаја, где су их на условљеном месту дочекали немачки официри. Парламентарци су одбили да њима уруче ултиматум, затраживши да буду одведени у противничку команду. Тамо су пребачени завезаних очију. На командном месту мараме са очију су им скинуте и примила их је група виших немачких официра ... Руски емисари су затражили да их лично прими фон Паулус. Ту им је речено да команда немачких трупа не прихвата ултиматум, чији јој је садржај познат, пошто га је чула преко радија.

После извештаја да непријатељ не прихвата ултиматум, из Ставке су једино могли да пожеле успех својим трупама у решавању овог питања оружјем.

Немачка Врховна команда, и лично Хитлер, сматрали су да фон Паулусова армија ни под каквим условима не сме да капитулира. Међутим, у обручу је ипак дошло до одређених неслагања између трезвенијих генерала и тврдоглавих линијаша, који су сматрали да ће се, на крају крајева, наћи неки начин да се пробије руски обруч. У таквој ситуацији фон Паулус је послао авионом у Главни стан генерала Хубеа, команданта 14. тенковског корпуса, који је лично Фиреру рапортирао о стању немачке војске код Стаљинграда. По повратку у котао Хубе је у име Хитлера почео најактивније да пропагира настављање отпора „све док Руси у борби прса у прса не буду уништени“. Ипак, да се приметити да је Хубе благовремено, опет авионом, утекао из обруча не чекајући да се с бајонетом бори против црвеноармејаца. Хитлеров Главни стан је недуго затим обавестио немачку и светску јавност како се фон Паулусова 6. армија прекрштава у „Тврђаву Стаљинграда“. Наравно фон Паулусу и његовом штабу било је јасно да је то само пропагандни трик и да помпезни називи и громогласне фразе неће моћи да спасу агоније стотине хиљада људи.

У „Вучјој јами“ владало је расположење као међу курјацима за време хајке. Фирер је претио Кајтелу, овај Јодлу, а Јодл начелнику штаба Копнених трупа Цајцлеру. Цајцлер је пак, слао депешу за депешом 6. армији прожете празним обећањима и фразама: „Држите се још, биће спаса, само се држите ...“

У Врховној команди Црвене армије ужурбано су прављени планови за коначни слом 6. армије. Над Стаљинградске рушевине спустила се још једна хладна и сабласна ноћ. Историји је идућег јутра предстојало да започне нову страницу ове бесконачне авантуре.

На саветовању код Стаљина одлучено је да се предстојећа офанзива против опкољене немачке 6. армије повери генералу Рокосовском, односно команди Донског фронта. Генерал Јерјоменко је добио наређење да преда команду над 57, 62. и 64. армијом, што је овај тешка срца учинио. На основу ове одлуке штаб Стаљинградског фронта био је дужан да преузме руковођење трупама које су оперисале на котељниковском правцу са задатком да се униште непријатељске трупе на подручју Котељникова. Због тога је 31. децембра донета одлука да Стаљинградски фронт промени име у Јужни фронт и да његове акције буду усмерене у општем правцу према Ростову.

План за ликвидацију 6. армије добио је шифровани назив „Прстен“. Операцију је требало да изведе војска Донског фронта под командом генерала Рокосовског. У састав Донског фронта 1. јануара су укључене 62. армија генерала Чујкова, 64. армија генерала Шумилова и 57. армија Фјодора Толбухина. Нешто пре тога под команду Рокосовског стављена је и 21. армија Ивана Чистјакова, пребачена са Југозападног фронта.
 

Операција „Прстен“ трајала је од 10. јануара до 2. фебруара 1943. године и предвиђала је систематско, у етапама, ликвидирање опкољене немачке групације. Планирано је да се непријатељ пресече на два дела, а потом постепено дроби и уништава по мањим деловима. Немци су се упркос безизлазним стању у којем су се налазили бранили фанатично.

Операција „Прстен“ почела је у осам часова ујутро 10. јануара. Близу 7.000 топова, минобацача и каћуша засуло је немачке положаје застрашујућом ватром. У девет сати у јуриш су кренули тенкови и пешадија, подржани из ваздуха од стране 16. ваздухопловне армије генерала Руденка. Све се одвијало прецизно и по плану.

Са запада су главни удар наносиле армије под командом генерала Батова и Чистјакова, са севера су кренуле армије Жданова и Галињина, са југа већ прослављене 64. и 57. армија Шумилова и Толбухина. Најславнија јединица из одбрамбене фазе Стаљинградске битке, 62. армија генерала Чујкова имала је задатак да активним деловањем са истока веже на себе што веће немачке снаге.

И поред немачког фанатичног отпора, до краја дана на неколико сектора направљен је пробој од 6-8 километара. На правцу главног удара јединице 65. армије уклиниле су се у немачку одбрану 1,5 – 4,5 km. После тродневних крвавих борби Црвена армија је успела да пробије немачку одбрану на западном сектору тако да су Батовљева 65. и Чистјаковљева 21. армија избиле на западну обалу реке Росошке и на подручје Карповке. Немци су на угрожено подручје пребацили појачања и извршили неколико противнапада. Али су убрзо на тај сектор пребачене и нове совјетске јединице које су уз помоћ артиљерије и каћуша наставиле да сламају немачки отпор. Гонећи непријатеља у повлачењу, совјетске јединице су успеле да га окруже код Мале Рошке, па им је генерал П.И. Бирјуков понудио предају, али је његов предлог изричито одбијен.

Фон Паулус је одмах обавестио, радио-путем Главни стан о „најезди крупних руских снага на северу, западу и југу, усмерених на Карповку и Питомник ... Не постоји никаква могућност да се успостави пређашње стање. Напуштени су Дмитријевка, Цибенко и Ракотино“.

Цајцлер ће после рата признати да је након ове вести нестао „извештачен Хитлеров оптимизам, по први пут је он признао да је ситуација озбиљна ...“ Из „Вучје јаме“ је наређено да се по сваку цену задржи велики аеродром у Питомнику. Аеродром је ипак 15. јануара заузела 214. дивизија Батовљеве армије. Штаб немачке армије је био принуђен да напусти Гумарк и да се пресели ближе Стаљинграду, у рејон 71. дивизије.

Предвече 17. јануара 64, 57, 21, 65. и 24. армија стигле су до предграђа Стаљинграда где их је дочекала ураганска ватра на какву нису наилазили ни у данима најжешћих окршаја. Поново се потврдило правило да се противник у агонији лудачки брани.

20. јануара 1943. фон Паулус се поново обратио команди ГА „Југ“ и Главној команди Копнене војске где је још једном указао на тешко стање своје опкољене армије и затражио слободно деловање „како би наставио са отпором док је то могуће или прекинуо борбу ако се она више не може водити, и тако омогућио негу рањеника и избегао потпуну трагедију ...“

Одговор Главне команде је био негативан: „Капитулација се искључује. Армија врши свој историјски задатак, како би својим непокољебљивим отпором до максимума олакшала стварање новог фронта код Ростова и северно од њега, како би се омогућило повлачење ГА са Кавказа.“

Паулус је наредио да се одбаце сви руски предлози о капитулацији 6. армије и да се парламентарци протерују ватром. Тако је одбијен поновни захтев команде Донског фронта о предаји. Наставља се бесмислено проливање крви. Совјетски борци често губе стрпљење, страшан осветнички гнев почиње да се испољава у њиховим поступцима. Омањи немачки одред из добро утврђених бункера неколико дана је засипао убиственом ватром један истурени пук из Чистјаковљеве армије. Стотинак црвеноармејаца платило је својим животима покушај заузимања бункера. А када су фашисти остали без муниције истакли су белу заставу. Али борци су одбили да прихвате њихову предају. Без икаквог договора, без команде, готово по интуицији слистили су ватром из митраљеза и аутомата упорне нацисте.

Константин Рокосовски је наредио да 22. јануара цео Донски фронт крене у општу офанзиву. Немци су били прибијени на сасвим мали простор, па је хиљаде совјетских топова и минобацача направило нови пакао у „котлу“ у којем је, према немачким изворима, број рањених и болесних у 6. армији достигао, у последњој недељи јануара, око 50 хиљада. За четири дана борби совјетске јединице су напредовале 10-15 километара. Лево крило 21. армије ослободило је важно одбрамбено утврђење Гумрак и пресекло железничку пругу источно од овог места. Батовљева армија је протерала освајаче из Александровке и Городишча. Немци су изгубили последње аеродроме, чиме је било потпуно прекинуто слетање транспортних и борбених авиона. Јужно од Стаљинграда, Шумиловљева и Толбухинова армија наставиле су енергично напредовање, разбијајући на свом путу противничку одбрану у Купоресном, Јељшанки, Пешћанки, Воронову, Алексејевској и Садовој и стуштиле се према југоистоку.

За 16 дана борби Немци су имали преко 100 хиљада убијених, рањених и заробљених војника. Територија коју су држали смањила се карајем јануара на само 100 квадратних километара. Задржавајући совјетске трупе на Волги, они су хтели да добију на времену за формирање нове одбрамбене линије.

Видевши да нема другог излаза, и у намери да избегне даљу погибију немачких трупа, Манштајн је као комадант ГА „Југ“, затражио 22. јануара од Хитлера да дозволи фон Паулусу да капитулира. Два дана касније и фон Паулус је затражио исту дозволу. Хитлер је одговорио следећег дана: „Забрањујем капитулацију! Армија је дужна да држи своје положаје до последњег човека и до последњег метка и својом херојском издржљивошћу допринесе стварању одбрамбеног фронта и спасењу Западног света.“

У таквој ситуацији Константин Рокосовски је решио да 26. јануара сусретним ударима Чистјаковљеве 21. и Батовљеве 65. армије са запада и Чујковљеве 62. армије са истока, у општем правцу према насељу Красниј Октобар, заврши цепање опкољене групације на два дела, а затим да их уништи појединачно сходну плану „Прстен“.

Оштар напад почео је изјутра.Три совјетске армије докосуривале су непријатеља и ишле у сусрет једна другој. Пре подне, истога дана, сусреле су се јужно од насеља Красниј Октобар и на Мамајевом кургану јединице 21. армије, које су наступале са запада, са 62. армијом која је напредовала са истока.На тај начин немачка групација била је пресечена на два дела; јужни прикован за централне квартове града и северни на прдручју „Тракторског завода“ и „Барикада“.Око обе групације почела су да се стежу два челична обруча.


ПРЕДАЈА

У зору 27. јануара почела је енергична ликвидација појединих група опкољене немачке војске. Игром случаја, група немачких генерала је сама себе ухапсила, односно, оставши без војске, они су у тупој равнодушности седели у просторијама градског затвора. Овде су били комаданти корпуса Зајдлиц, Пфефер и Шлимер, као и комаданти дивизија Дебон, Лајзер и Даниелс. Паулус се са својим штабом скривао у подруму једне велике робне куће.

Ујутро га је телефоном позвао генерал Шлимер и обавестио га о стању трупа, које су биле потпуно исцрпљене, деморалисане и неспособне за даљи отпор. Потом је затражио дозволу да капитулирају. Паулус је љутито узвратио да сви морају и даље да се придржавају његове наредбе „о борби до краја“ и спустио слушалицу. Исто је затражио и пуковник Милер, начелник 14. оклопног корпуса, али је и он добио исти одговор.

Када је у ноћи између 28. и 29. јануара лево крило Шумиловљеве 64. армије прешло реку Царицу и избило у централни део града, већ су пуцали последњи шавови одбране забункерисане немачке армије.

Генерал Шлимер је, ипак, 29. јануара примио совјетске парламентарце и заједно са осталим генералима побеглим у зграду затвора водио разговор о капитулацији. Генерал Шмит, начелник штаба 6. армије, претио им је војним судом. Фон Паулус је и даље демонстрирао „оданост Фиреру“ па му је 30. јануара преко радија честитао десетогодишњицу доласка на власт: “У Стаљинграду, писао је он, још увек се вијоре заставе са кукастим крстом“. Међутим, иза ових помпезних речи крила се сурова стварност. Команда 6. армије је у мрачном подруму робне куће очекивала страшан расплет. И он је настао.

Тридесетог јануара строгим центром града већ су загосподариле Шумиловљеве и Толбухинове трупе. Предвече се на вратима робне куће појавио генерал Роске, комадант немачке дивизије која се бранила у најужем центру града: „Дивизија више није у стању да пружа отпор“, рапортирао је Паулусу. „Руски тенкови се приближавају робној кући. Дошао је крај.“

Паулус и штаб провели су у подруму своју последњу ноћ.Они више никоме и ничему нису командовали, али су победницима били потребни живи. Приликом испитивања заробљеника 29. јануара, комадант 64. армије генерал Михаил Степанович Шумилов сазнао је где се крије команда 6. армије. Он је наредио комаданту 38. моторизоване бригаде, пуковнику И.Д. Бурмакову, да опколи зграду и зароби штаб 6. армије.

Хитлер и Гебелс су на све могуће начине бодрили опкољене војнике и старешине тражећи да умру „за ствар Немачке“ или да „издрже док не стигне ефикасна помоћ“. Док су постојали аеродроми и слетали авиони, Главни стан је слао читаве вреће одликовања и разних похвала. Гвоздени крстови су се делили као алва, али су људи на самрти мало марили за њих. Последњег дана јануара стизала су и унапређења.

Ујутро 31. јануара у фон Паулусову просторију ушао је генерал Шмит и пружио генерал-пуковнику лист папира са телеграмом: „Честитам вам додељивање чина генерал-фелдмаршала.“ Телеграм је стигао у зору. И то је био последњи телеграм...

Фон Паулус се намрштио и процедио кроз зубе: “Све ово представља сигнал да требам да извршим самоубиство! Али ја Хитлеру такво задовољство нећу причинити ...“ Шмит га је прекинуо: „Истовремено вам морам саопштити да су Руси пред вратима ...“

Начелник штаба је одступио у страну и отворио врата. У просторију је ушао совјетски генерал И.А. Ласкин са преводиоцем, и одмах изјавио да су сви присутни Немци совјетски заробљеници. Потом је прочитао текст ултиматума: “Све опкољене трупе код Стаљинграда морају сместа да прекину отпор; морају организовано да нам предају сво људство, наоружање и сву борбену технику; одмах нам предајте сва оперативна документа Главне команде; прекините све разговоре преко радија. Ми гарантујемо безбедност свима који су опкољени и указивање хитне медицинске помоћи рањеницима и болеснима“.

Генерал Роске је прихватио ултиматум и одмах преко телефона издао наредбу о обустављању отпора.

Када је Ласкин затражио од свих пристуних да предају лично оружје, Паулус је ћутећи откопчао своју футролу са пиштољем који је узео комесар пука Винокур. Потом је Ласкин напустио Паулусово скровиште и вратио се у команду.

Совјетски историчари са иронијом примећују да је пуковник Вилхелм Адам тог јутра извршио своју последњу службену дужност. Уписао је у службени протокол и у Паулусову војну књизицу нов чин, ударио печат и бацио га потом у запаљену пећ.

„Главни улаз у подрум био је затворен, чували су га совјетски војници“, написаће много година касније пуковник Адам. „Официр који је командовао стражом дозволио ми је да са шофером изађем и припремим кола. Када сам се попео горе, скаменио сам се од изненађења. Совјетски и немачки војници, који су до пре неколико сати пуцали једни на друге, мирно су стајали у дворишту једни наспрам других. У рукама и о раменима имали су оружје ...“

Генерал Шумилов се касније сећао: „Око 12 сати 31. јануара 1943. године у мој кабинет су увели фелдмаршала фон Пулуса, генерала Шмита и пуковника Вилхелма Адама. Предамном је стајао први фелдмаршал немачке војске кога је заробила Црвена армија.С великим интересовањем сам посматрао Паулуса, хитлеровог војсковођу, који је непосредно учествовао у изради плана „Барбароса“ ... Он је био један од извршилаца тог плана, командујући 6. армијом, чије су јединице хтеле да осовоје Стаљинград ...“

Паулус је висок, мало савијен, у униформи. Лице упало, очи усађене дубоко. Почиње разговор уз помоћ преводиоца:

Шумилов: Молим вас да покажете ваше исправе!
Паулус: Ја имам војничку књижицу.
Шумилов: Потврду о томе да сте ви, господине генерал-пуковниче унапређени у чин фелдмаршала?
Паулус: Такву потврду немам.
Шумилов: А јесте ли примили телеграм о томе?
Паулус: Добио сам преко радија Фиреров указ.
Шумилов: Могу ли о томе да обавестим моју Врховну команду?
Паулус: Господин Шмит, начелник штаба може потврдити (Шмит устаје и потврђује).
Шумилов: Ко је заједно са вама заробљен?
Паулус: Заједно са мном су начелник штаба генерал-лајтнант Шмит и пуковник штаба 6. армије Адам.
Шумилов: Ко још?
Паулус: Имена осталих предао сам парламентарцима.
Шумилов: Вас су заробиле јединице 64. армије, које су се тукле с вама почев од Дона, па све до краја, код Стаљинграда. Гарантујемо вам живот, безбедност, унифоррну и одликовање ... Господине фелдмаршале, молим вас да ми одговорите: из ког разлога није прихваћен ултиматум генерал-пуковника Рокосовског, команданта Донског фронта, кад вам је било понуђено да положите оиужје?
Паулус: Руски генерал би поступио исто као и ја. Ја сам имао наређење да се тучем и био сам дужан да га извршавам.
Шумилов: Каквим сте се мотивима за полагање оружја сада руководили?
Паулус: Ми нисмо положили оружје, ми смо издахнули, више нисмо у стању да се тучемо. Када су се ваше трупе уклиниле и приближиле се остацима наше војске, нисмо више имали муниције, нисмо имали чиме да се бранимо, и због тога је борба била прекинута.
Шумилов: Јесте ли издали наређење јужној групи да положи оружје?
Паулус: Такво наређење нисам издао.
Ласкин: Такво наређење у нашем присуству је издао генерал-мајор Роске.
Шумилов: А јесте ли ви потписали наређење о полагању оружја?
Паулус: Нисам. Роске је то учинио самостално. Ја нисам коинандант јужне и северне групе, те јединице нису у мојој надлежности. Господин Роске је донео одлуку да се положи оружје.
Шумилов: Јесте ли северној групи наредили да положи оружје?
Паулус: Нисам.
Шумилов: Онда молим да издате такво наређење.
Паулус: Ја немам право да издајем такво наређење.
Шумилов: Како то немате право? Па ви сте командант?
Паулус: Ја не могу трупама које ми нису потчињене да издајем наређење да капитулирају.Надам се да ви разумете војника, да разумете његове обавезе.
Шумилов: Сваки војник је дужан да се бори до последњег часа, али командант може наредити својим потчињенима да прекину борбу, када увиди да војници узалуд гину, и да то води бесмисленом уништавању људи.
Паулус: То може да одлучи само онај који се непосредно налази код трупа. Тако се и десило с јужном групацијом код које сам се нашао случајно.

Затим је Паулус изразио незадовољство што се окупило много новинара, фоторепортера и филмских сниматеља, и затражио је да се настави разговор без њих.

Шумилов: Ви наше заробљене војнике и официре у својој штампи показујете целој Немачкој, а ми смо дужм да заробљеног фелдмаршала показемо целом
свету.

Секретар Обласног комитета Стаљинграда Алексеј Чујанов је погледао фон Паулуса у очи и поставио питање:“Зашто сте тако жестоко, тако зверски разорили Стаљинград?“ „Рат је рат“, одговорио је Паулус. „Ја само извршавам наређење више команде...“ После још неколико питања, генерал Шумилов је позвао заробљеног фелдмаршала и генерале на доручак у кантину. Фон Паулуса су затим саслушавали Рокосовски и Воронов.

У току 31. јануара завршена је ликвидација целе јужне групације немачких трупа. Међутим, северна немачка групација којом је командовао генерал Штилике, у више наврата је одбијала да прихвати капитулацију, па је Рокосовски наредио 1. фебруара да се изложи немилосрдном нападу артиљерије и авијације.

Сутрадан је офанзива настављена. Напад је почео у подне, краткотрајном, али жестоком артиљеријском ватром.На последњи јуриш руских трупа Немци нису одговорили, подигли су руке увис. На бајонете су истакли беле крпе.Борба на Волги је прекинута. Четрдесет хиљада војника северне групације положило је оружје.

Увече 2. фебруара Радио-Москва је пренела званично саопштење да је капитулирала и последња немачка јединица окружена у северном подручју Стаљинграда. Али немачка агенција Трансокеан демантовала је ово саопштење: „Генерали се нису предали живи противнику који никада не оставља заробљенике у животу. Генерал-фелдмаршал Паулус, налазећи се у Стаљинграду, носио је са собом два револвера и отров. Да ли је он пао у совјетске руке као тежак рањеник и у несвесном стању или мртав, још није познато“.

Одмах потом Главна команда Црвене армије је штампала два летака који су бацани изнад немачких ровова а у којима се каже да су 6. армија и 4. тенковаска армија разбијене и заробљене код Стаљинграда, а да је генерал фон Паулус жив и здрав пао у совјетске руке.Приложена је и фотографија са његовог саслушања.

Немачке вође су после катастрофе своје војске код Стаљинграда прогласиле у Немачкој тродневну жалост. Друга страна је славила победу. У музеју одбране Стаљинграда чува се повеља председника САД Френклина Рузвелта: “У име народа Сједињених Америчких Држава предајем ову повељу граду Стаљинграду, која представља израз нашег усхићења његовим браниоцима, чија ће храброст и пожртвованост у време опсаде од 13. септембра 1942. до 31. јануара 1943. године вечно надахњивати срца свих слободољубивих људи.Њихова славна победа зауставила је талас најезде и постала прекретница у рату савезничких нација против агресије“.

Укупно је сахрањено 147.200 немачких и румунских војника.У заробљеништво је пала 91.000 Немаца међу којима преко 2500 официра и 24 генерала.Према Википедији Совјети су у свим фазама Стаљинградске битке изгубили преко 750.000 војника, дог су немачки губици били још већи.Износили су око 850.000. Маршал Г.К. Жуков у својим мемоарима наводи да су Немци код Стаљинграда изгубили преко милион и по војника.

Тако је завршена, до тада, најжешћа битка у историји. На Волги и на њеној десној обали поново је завладала тишина. Стаљинград је поново постао позадина рата који се и даље водио. Али, и фронт је одмицао све даље на запад.