НАЦИСТИ ЦИЉАЈУ НА ДАНЦИНГ 

Минхенски споразум и догађаји који су уследили после њега нису умирили Хитлера, како су то многи на Западу веровали.Међутим, још се ни мастило на хартији није осушило када је Трећи Рајх кренуо у нове акције.Он je 23. марта 1939. године добио од литванске владе балтичку луку Клајпед, која се убрзо затим претворила у важну поморску луку за напад на СССР.Владе Енглеске и Француске су ћутке прешле преко овог новог акта.

Нафта је представљала важан проблем Немачкој. Ако се изузме СССР, Румунија је у то време била водећи произвођач нафте у Европи, и зато је привлачила посебну пажњу нацистичке врхушке.

Заузимањем Чехословачке и луке Клајпед, Пољска се нашла са три стране окружена трупама Вермархта.Рибентроп је позвао 21. марта пољског амбасадора у Берлин и изложио му немачке захтеве према Данцингу (Гдањску).Немачки министар је тражио дозволу за изградњу међународне аутостраде, која би једним делом пролазила кроз Пољску и везивала Немачку са Источном Пруском. 26. марта 1939. године Варшава је преко свог амбасадора у Берлину Јузефа Липског одбила немачке предлоге.Чини се да је овакав одговор више ишао на руку Хитлеру, који је одмах прекинуо пољско-немачки пакт о ненападању.Овај пакт је формално прекинут 27. априла 1939. године. 

Енглези су све више схватали да са нацистима више уопште нема шале, да једно говоре и обећавају а друго раде.Чембрлен је 31. марта изјавио у парламенту да Велика Британија даје гаранције Пољској.И Париз је десетак дана касније дао сличне гаранције Пољској.Гаранције су још дате Румунији, Турској и Грчкој. 

У знак протеста “због непријатељских акција” Велике Британије, Рибентроп је обавестио енглеског амбасадора 28. априла да Немачка анулира уговор о мору. 

Нафта је представљала важан проблем Немачкој. Ако се изузме СССР, Румунија је у то време била водећи произвођач нафте у Европи, и зато је привлачила посебну пажњу немачке владе.Као резултат преговора и притисака с` румунским владајућим групацијама, 23. марта 1939. године потписан је “привредни уговор” између две земље.То је био значајан ударац англо-француским позицијама у Европи, нарочито у Подунављу.Румунија је прешла у немачку интересну сферу и постала мостобран за будући рат против СССР-а.Истог дана Мађарска је приступила такозваном “антикоминтерском пакту”, чиме се Немачка још више учврстила у Закарпатској Украјини коју је Хорти предходно окупирао. 

Начелник штаба врховне команде Немачке Вилхелм Кајтел, потписао је у име Фирера, 3. априла наредбу по којој се припрема оружаних снага мора одвијати у складу са планом “Вајс” (план за освајање Пољске), који се мора остварити у “свако могуће време, почев од 1. септембра 1939. године”.Хитлер није много веровао у гаранције које су тако патетично дали Лондон и Париз Пољској у марти и априлу 1939. године.”Ја сам видео те јадне гњиде, Чембрлена и Даладјеа у Минхену” , рекао је Хитлер , “Они су исувише пудљиви да би се усудил да нас нападну.Даље од блокаде неће ићи ... Једино чега се бојим, то је долазак Чембрлена или какве друге свиње с предлогом да се измени моја одлука.Али он ће бити постављен на своје место, а ако се мени лично укаже прилика распалићу га ногом у трбух на очи фоторепортера”. 



ИТАЛИЈАНИ ОСВАЈАЈУ АЛБАНИЈУ 

Италијански експедициони корпус напао је Албанију ујутро 7. априла 1939. године.Корпус је бројао 22 хиљаде људи, а из ваздуха му је давало подршку око 400 авиона.Албанија је имала само 14000 људи под оружјем, била је слабо наоружана и организована, није била у стању да пружи озбиљнији отпор.После заузимања Тиране проглашена је “персонална унија” између Италије и Албаније.Одређени албански кругови су веома брзо пронашли заједнички језик са новим господарима, и у новим условима почели да сањају о “Великој Албанији”, под италијанском чизмом, а на рачун Југославије и Грчке. Хитлер је подржао Мусолинијеву агресију. 

Као и раније, Енглеска и Француска су само реторички осудиле Дучеову агресију и предузеле неке козметичке мере на мору, стварајући тиме привидну слику у јавности како се тиме супротстављају Италији. 

ПРЕГОВОРИ И УГОВОРИ ИЗМЕЂУ ВЕЛИКИХ СИЛА 

На Западу су многи утицајни политичари захтевали стварање “великог савеза против агресије”, који би обавезно обухватио и Русију.Али носиоци политике “смиривања” нациста гледали су на војну сарадњу са СССР само као на адут који би принудио Хитлера да се “мало уразуми” и врати на позиције минхенског споразума. 

Средином априла почели су преговори између СССР, Енглеске и Француске. Совјетски предлози изазивали су несугласице у британским владајућим круговима.Преовладало је мишљење да се СССР треба држати у игри, али би један “општи савез са бољшевицима” учинио немогуће даље нагодбе са Немачком што би довело да “нежељене промене британске политике”. Француска је тражила да се СССР обавеже да ће у случају рата пружити помоћ Енглеској и Француској уколико оне то затраже.У исто време ове две државе су одбиле да се обавежу да ће у случају потребе пружити помоћ СССР-у. 

Средином јуна, настављени су преговори у Москви између три државе, међутим ни тада није постигнут никакав договор. 

Док су вођени преговори у Москви, Естонија и Летонија су закључиле с Немачком уговор о “пријатељству и ненападању”.Готово у исто време обе државе тајно су посетили начелник генералштаба Копнених снага Трећег Рајха генерал Халдер и шеф немачке војне обавештајне службе адмирал Канарис. 

Паралелно са самитом у Москви, Енглези су тајно преговарали и са Немцима.Међутим, Немачка је дошла до закључка да се у датом тренутку не треба везивати за Енглезе, већ треба прибећи контрамери и спречити евентуални уговор између западних сила и СССР.У другој половини августа, Берлин је три пута предлагао Москви да прими у посету Рибентропа “који носи важне предлоге”. 23. августа потписан је Совјетско-Немачки уговор о ненападању.Занимљиво је да је овај уговор збунио Јапан, који није очекивао овакав развој догађаја у Европи.Централни комитет илегалне Комунистичке партије Немачке подржао је пакт о ненападању који је потписан између Немачке и СССР.