Била је недеља 3. септембар 1939. године.Поручник фрегате Фриц Јулијус Лемп био је комадант немачке подморнице У-30.Када је пао мрак, његова подморница се налазила на 200 миља западно од Хебрида.Лемп је стајао на командном торњу и осматрао морску пучину.Око четири часа поподне телеграфиста му је предао важну поруку комаданта немачких подморница, адмирала Деница: 

“Немачка је у рату са Британијом и Француском, треба се строго придржавати Хашке конвенције, али против савезничких морнаричких јединица, наоружаних трговачких бродова и бродова за транспорт трупа треба без одлагања предузети напад”. 

Лемп је у међувремену стигао у своје оперативно подручје, пространство од 200x180 морских миља.Узевши источни курс, У-30 је контролисала морску површину. 

Одједном је Лемп на своје узбуђење видео у сумраку, на десет степени од десног бока, силуету великог брода који се, неосветљен приближавао доста великом брзиним.Лемп није хтео да ризикује и издао је наређење да се иде под воду.Кроз перископ је наставио да прати покрете непознатог брода.Затим је наредио да се У-30 стави у позицију за лансирање четири торпеда.Прва два торпеда су промашила циљ, трећи се заглавио у цеви за лансирање, али четврти је погодио брод и експлодирао у висини машинске хале.Још отприлике пола часа У-30 је остао под водом док је посада уз много напора уклањала заглављени торпедо.Онда се подморница поново појавила на површини и Лемп је имао прилику да види шта је учинио.Резултат је Лемпа готово испунио поносом; готово сигурно је он први немачки комадант подморнице који се у овој раној фази рата могао похвалити овако успешном акцијом.Док је стајао и посматрао један члан посаде донео му је СОС-поруку тонућег брода коју је радиотелеграфиста ухватио:”Атенија је торпедована 56, 52 СШ 14, 05 ЗД”.Тада је Лемп схватио да је починио грубу грешку. 

Атенија је била путнички брод стар 16 година, носивости 13 581 тона, регистрован у Глазгову и власништово “Доналдсон Атлантик Лајн” компаније која је у сарадњи са “Ганерд Вајт Стар Лајн” одржавала сталну линију са Америком.На броду се налазило 420 путника, већином жене и деца, који су зобог политичке ситуације напуштали Европу, и 315 чланова посаде.Капетан је био Џемс Кук. Експлозија у бродском простору догодила се у 19:39 часова.Срећна околност била је та што је “Атенија” веома полако тонула.Преживели путници и чланови посаде имали су довољно времена да се спусте у чамце за спасавање.Тек пред јутро брод је нестао у таласима.Један норвешки брод, једна шведска јахта, два британска торпедна чамца и још неколико других бродова притекли су у помоћ преживелима са Атније.У несрећи је погинуло 112 људи; 93 путника и 19 чланова посаде.28 путника су били амерички грађани. 

Следећег дана, 4. септембра Черчил је у доњем дому дао изјаву у којој је оштро осудио нечовечно кршење људских ратних права.По међународним (и од Немачке) признатим правилима о трговачким бродовима у време рата, требало је да комадант подморнице прво да јасну опомену и пре него што пређе у акцију, загарантује сигурност људи на броду.Није удовољено ни једном од ова два услова. 

И Немачка је схватила колико је ситуација незгодна.Лемп није поступио само у супротности са изричитим правилом да трговачке и путничке бродове треба остављати на миру, него су у инцидент умешани и грађани неутралне силе, Сједињених Америчких Држава. Немачка врховна команда је зато пожурила да 4. септембра изда саопштење у којем се изјављује да се у тренутку несреће у том делу мора нису налазиле немачке подморнице и да је торпедо вероватно лансирала британска подморница како би се америчка неутралност провоцирала у антинемачком правцу. 

У САД је настало велико огорчење.Преживели са “Атеније” су били привремено смештени у Глазгову.Забринуто су се питали када ће најзад моћи да оду кући.Амерички амбасадор у Лондону Џозеф Кенеди, није имао могућност да лично оде у Глазгов и охрабри своје нервозне суграђане.Зато је послао свога сина, Џона Фицџералда Кенедија, који је управо стигао у Енглеску.Кенеди је посетио Глазгов 7. септембра.То је био први званични наступ каснијег председника САД.Преживелим са “Атеније” је обећао скори повратак кући америчким бродовима, али његово обећање је оставило блед утисак.Атмосфера је била напета, расположење скоро непријатељско. 

Американци су 19. септембра напустили Глазгов без пратње.Путовали су додуше америчким бродом, који је ноћу био осветљен свим расположивим светлом.Са врха јарбола вијорила се америчка застава, осветљена рефлекторима. 



ДРАМА У СКАПА ФЛОУ 

Другог месеца рата, велику пажњу привукао је упад подморнице У-47 у Скапа Флоу, као једна од најодважнијих акција коју је предузела нека подморница.Комадант немачких подморница адмирал Дениц имао је од почетка рата план да ризикује напад подморницама на Скапа Флоу код Оркнијских острва (северно од Шкотске) главну базу британске Домовинске флоте.Он је додуше схватао опасност таквог подухвата тим пре што су у првом светском рату два таква покушаја пропала.Прилаз ка Скапа Флоу је био блокиран минама, мрежама и бродовима.За подморнице се опасност удвостручавала због јаких струја у водама око Оркнијских острва, које су у уском прилазу ка Скапа Флоу достизале некад брзину и до 10 морских миља, а то је знатно више од подводне брзине тадашњих подморница. 

Пошто је ипак одлучено да се напад изведе, почеле су припреме.Немачка авијација је имала у септембру прилику да направи одличне снимке препрека у разним прилазима.Ови подаци су допуњени онима које је имала подморница У-16 о стражи, осветљењу и струјама.Одлучено је да се покуша продрети кроз најсевернији од источних пролаза, звани Керк Сонт.И овај пролаз је додуше био затворен бродовима, али са обе стране блокаде су остали уски отвори.Дениц иначе није знао да су Британци 12. септембра пребазирали већину бродова у тајну привремену базу Лох Ив у северозападној Шкотској, пошто су очекивали велики напад на Скапа Флоу.Бојни брод “Ројал Оук” је међутим остао. 

Дениц је за извођење плана имао на уму једног од својих најспособнијих комаданата подморница, поручника фрегате Гинтера Прина. Овај је имао два дана за  размишљање и прихватио је рискантан али часан задатак. Као најповољнији тренутак за напад изабрана је ноћ између 13. и 14. октобра, јер је онда плима двапут наилазила по мраку. Прин 8. октобра напустио Кил са У-47, подморницом од 750 тона.Четири дана касније стигао је у воде источно од Оркнијских острва где је свој брод у дневним часовима спуштао на дно мора.Увече, 12. октобра, У-47 се упутио према обали.Енглези су већ у десет часова упалили обалска светла, на велико задовољство Прина, који је тако могао прецизно да утврди свој положај.Следећег дана брод је поново спуштен на дно, на дубину од 90 m, а посада се за то време одмарала.Поподне у четири часова сви су били на ногама и почеле су последње припреме, између осталог и монтирање експлозива како би сами себе потопили ако би било потребно.У двадесет пет до седам У-47 је испловио на површину и кренуо ка свом циљу.Била је плима, и пошто је Прин, прво, замало ушао у погрешан улаз, стигао до Керк Сонта око поноћи.Сада се тек добро показало колико је добро било што је карту научио напамет, јер је кроз пролаз морао ићи великом брзином. Прин је у међувремену одлучио да прође поред бродова на северној страни и убрзо су дошли први тешки тренуци.Немачком комаданту је било потребно сво његово знање и искуство да подморницу, коју су непрекидно тресле ковитлајуће струје, држи под контролом и да њоме маневрише дуж препрека.У једном тренутку додирнуо је дно да би мало касније задњим делом подморнице био притиснут о ланац једног усидреног брода.Око 00:30 стигао је у Скапа Флоу. 

Велики залив могао се видети у целини, јер иако није било месечине, поларна  светлост је те ноћи сијала пуним сјајем.Прин је, остајући стално при површини, на своје разочарење установио да су велика сидришта на југу била празна.Држећи се насипа узео је правац ка северу залива где је видео неклико торпедоловаца и неке бродове за које је мислио да су крстарица “Рипалс” и бојни брод “Ројал Оук” (такозвани “Рипалс” био је у ствари, “Пегазус”, стари тендер за хидроавионе).Одлучио је да нападне оба брода.Са 3000 метара испалио је два торпеда на први брод и један на “Ројал Оук”.Само је последњи био погодак који је, међутим, имао једва некакав ефекат.У-47 је онда испалио торпедо на крму, али је промашио.После тога су цеви опет напуњене.У 1:15, Прин је испалио на “Ројал Оук” салву од три торпеда од којих су два погодка изазвала силне екплозије.Са свих страна су се појавили морзеови знаци и бродови који су се спремали да ступе у акцију.Немачки комадант подморнице је одлучио да се врати пошто је било сувише светла за даље нападе.Изабрао је јужни отвор, на сасвим другој страни препреке, али је сада имао морске струје против себе.Успео је, међутим, да свој брод поново провуче кроз уски отвор и у 2:15 је био на отвореном мору.У-47 је 17.октобра мирно уплово у своју луку.Бојни брод ”Ројал Оук” је потонуо и са собом повукао 830  морнара.

У званичној британској историографији Прину се одаје признање за храброст и умешност којом је извео Деницов план.Оригиналан примерак Принове бродске књиге изложен је у њиховом великом Ратном музеју.Иронија судбине је хтела да је дан после Приновог напада на Скапа Флоу стигао брод да затвори отвор кроз које се провукао У-47.

КРАЈ “АДМИРАЛА ГРАФА ШПЕА” 

Када је 21. августа 1939. године пао мрак, немачки бојни брод ”Адмирал Граф Шпе” је у потпуној тишини напустио Вилхелмсхафен.Други светски рат још увек није избио, али је огромни оклопни брод од команде немачке морнарице добио задатак да иде на север и да онда јужно од Исланда неопажено уплови у Атлантик.Из бродског димњака готово да и није излазио дим, а брод се придржавао апсолутне радиотишине.Три дана касније је у истој строгој тајности испловио и “Дојчланд”, побратим “Графа Шпеа”.Оба ратна брода, која су својом невероватном конструкцијом и начином покретања (дизел-мотори) изазвала велику сензацију, имала су тајне инструкције које су биле разрађене већ почетком августа.По овим инструкцијама требало је да оба ова брода у случају рата са Британијом и Француском; 
1) воде рат са британским и француским трговачким бродовима 
2) намаме тешке британске и француске ратне бродове како би се смањио број непријатељских бродова који би могли да учествују у затварању немачких лука

Инструкције о извођењу овог задатка су биле веома прецизне.Како је немачка ратна флота 1939. године била много слабија од британске, да не говоримо о комбинацији британско-француске флоте, није смело да се ризикује губитак бојног брода.Требало је зато, што је могуће више, избегавати контакте са непријатељским ратним бродовима, па чак и са добро наоружаним трговачким бродовима.”Дојчланд” је као простор добио северни део Атлантика, а “Граф Шпе” јужни део.Поред тога оба брода су располагала са бродом за снабдевање са којим је требало стално да контактирају.”Граф Шпе” је за пратећи брод добио готово нови “Алтмарк”, са рутинираним капетаном Хајнрихом Дауом. 

Иначе, приликом акција “Графа Шпеа” није било мртвих.Ово треба захвалити изванредној коректности комаданта “Графа Шпеа”, капетану бојног брода Хансу Лангсдорфу, који је служио и у немачкој царској морнарици.Британци које је он покупио као ратне заробљенике, дали су му убрзо титулу “џентлмена од главе до пете” коју је иначе од њих тешко добити. 

“Граф Шпе” је 30. септембра близу јужноамеричке обале , нашао своју прву жртву, британски парни брод “Клемент” од 5050 тона.Британац је још успео да сигналише да је нападнут, али је одмах од немачког гусара добио сигнал:“Стоп-Не сигналиши”.Пошто је цела посада прешла у чамце за спасавање, први машиниста је морао да по наређењу гусарског брода отвори неколико комора.Како је “Клемент” сувише споро тонуо, отеран је на дно са неколико топовских погодака.Пре него што је "Граф Шпе" отишао сигнализирао је положај чамца са молбом да их неко покупи.Британце су делом покупили, а делом су сопственим снагама отишли до луке Масејо.Британски Адмиралитет је тада сазнао да је “Адмирал Шер” покупио свој први плен.Јер посада “Клемента” јавила име “Адмирала Шера” (трећи немачки бојни брод) зато што су то име видели написано на прамцу брода.Тек касније је било јасно да је то био трик “Графа Шпеа”, како би се британци заварали и изазвали утисак да су немачки бродови свуда присутни.И иначе је “Графу Шпеу” стварање забуне било јача страна.Више пута се брод под француском заставом приближавао беспомоћној жртви да би тек у последњем тренутку истакао немачку ратну заставу.Понекад је гусар имао и додатни други димњак или артиљеријски (такође додатни) торањ.Бојни брод је после извео једну малу операцију у Индијском океану да би се онда муњевито вратио у своје ловиште. 

У међувремену је “Граф Шпе” низао британске трговачке бродове један за другим, између осталог 5, 7, 10 и 22. октобра.Опремљен првим несавршеним радарским уређајем, откривао је своје жртве углавном много пре него што су оне ишта наслућивале.Само понеки британски брод имао је времена да сигналише да је у опасности.Те сигнале, или нико не хвата или се погрешно разумеју, тако да британска морнарица није имала на шта да се ослони.Иначе, приликом акција “Графа Шпеа” није било мртвих.Ово треба захвалити изванредној коректности комаданта “Графа Шпеа”, капетана бојног брода Ханса Лангсдорфа, који је служио и у немачкој царској морнарици.Британци које је он покупио као ратне заробљенике, дали су му убрзо титулу “џентлмена од главе до пете” коју је иначе од њих тешко добити.Један део заробљеника је пребачена са “Графа Шпеа” на “Алтмарк”.Овај брод је био много непријатнији, јер је смештај на њему био слабији, а капетан Дау се ригорозно држао дисциплине. 

Комадант Лангсдорф је 2. децембра 1939. године изненада, из непознатих разлога, променио своју до тада успешну тактику.Чим је угледао британски брод “Дорик Стар” од 10 000 тона, испалио је неколико хитаца ради упозорења.”Граф Шпе” је тада још увек био на удаљности од 15 миља, тако да су Британци имали довољно времена да сигналишу свој положај.Лов на гусара је тек тада могао да почне, и од тог тренутка се британски круг све више стезао око њега. 

Док је “Граф Шпе” тражио и налазио нове жртве, британски комадант Хенри Харвуд је на заиста бриљантан начин дошао до закључка да ће гусар (за којег се и даље мислило да је “Адмирал Шер”) око 13. децембра бити у водама пред ушћем Рио де ла Плате.Харвуд је у том тренутку располагао само са тешком крстарицом “Ексетер” која је била опремљена топовима 203 mm и двема лакшим модерним крстарицама “Ајакс” и “Ахилес” од којих је свака имала по осам топова од 152 mm. Насупрот њима немачки бојни брод је имао шест топова калибра 280 mm са веома велики дометом и још осам топова од 150 mm. Поред тога имао је веома јак оклоп, којем гранате лаких крстарица нису могле много да науде.По мишљењу поморских експерата, мала група таквих крстарица не би имала никакве шансе против тако јаког противника. Комодор Харвуд, који је био свестан немачке надмоћи, одлучио је да своју ескадру подели у два дела чим се гусар појави на видику.”Ексетер” ће онда оперисати на једној страни немачког бојног брода и привући на себе главну артиљеријску ватру, док ће обе лаке крстарице морати да покушају да му се са друге стране што више приближе.Непријатељ ће тако морати да се бори на две стране, а пошто буде окружен остаће му мало простора за маневрисање. 

У рано јутро 13.децембра “Ајакс” је први приметио облачић дима на хоризонту.Убрзо затим се стварно појавио бојни брод.Британска ескадра се одмах поделила у два дела.Противно инструкцијама из Берлина да се избегава сваки оружани сукоб са ратним бродовима “Граф Шпе” је наставио да се приближава пуном брзином.Лангседорф, додуше, није на време приметио све три британске крстарице.Мислио је да се ради о богатом конвоју са слабом пратњом, па ће му овај успех омогућити да пре већ одређеног рока за повратак у отаџбину стекне велику славу.Неколико минута касније “Граф Шпе” је био у клопци.Британци више нису испустили свој плен. 

У 6:17 часова је “Адмирал Граф Шпе” испалио прву салву на “Ексетер”.Одмах затим су поново рикнули тешки топови.У 6:21 часова је “Ексетер” узвратио паљбом.Прва поморска битка у другом светском рату почела је свом жестином. 

Немачки артиљерци су одлично гађали.”Ексетер” је убрзо добио неколико прецизних погодака који су нанели велику штету и проузроковали велики број мртвих и рањених.Један артиљеријски торањ и командни мост су онеспособљени.Брод је чак делимично изгуби контролу, али је наставио да гађа преосталим топовима, док после девет пуних погодака није био потпуно онеспособљен за борбу.Ипак је већ убогаљени “Ексетер” постигао важан погодак, тачно у контролни торањ “Графа Шпеа”. Харвуд је тада на брзину позвао тешку крстарицу “Камбеленд” која се налазила на удаљености од неколико стотина морских миља.У међувремену су “Ајакс” и “Ахилес” успели да са друге стране дођу на домет непријатељу пуцајући без престанка.Њихове гранате, међутим, нису могле много да нашкоде јаком оклопу “Графа Шпеа”, док је насупрот томе његова лака артиљерија потпуно разнела један артиљеријски торањ “Ајакса”, а и причинила му је велику штету.Брзим маневрима “Граф Шпе” је успео да избегне сва британска торпеда.Веома оштра борба трајала је без престанка готово два часа.Затим је “Граф Шпе” под заштитом димне завесе почео полако да се повлачи из борбе. 

На пријатно изненађење лаких крстарица, које су на сигурном одстојању пратиле бојни брод као ловачки пси, овај је кренуо у правцу Монтевидеа, главног града Уругваја.Око један час по поноћи топови брода који је бежао још су повремено бесно испаљивали салве.Онда се “Граф Шпе” повукао у луку Монтевидеа ... и тако се нашао у клопци. 

Да би оправили тешко оштећени брод, Немци су затражили дозволу да у луци остану две недеље.Захваљујући крајње лукавој дипломатској игри, Британци су успели да наведу владу Уругваја да му дозволи само 72 часа одмора.Истовремено су путем штампе ширили измишљене вести да се пред ушћем Рио де ла Плате већ налази јака британска ратна флота.На основу још неких других информација, Лангсдорф је то поверовао, иако је ван луке, у ствари, патролирала само “једна и по” крстарица.Убрзо затим су добили појачање доласком “Камберленда”.После грозничаве размене телеграма, пошто је прво битка била представљена као немачка победа, Берлин је одлучио да “Граф Шпе” ни под каквим условима не сме да страда због британске надмоћи нити да падне у руке непријатељу.Лангсдорф је добио наређење да уништи свој брод. 

Нешто мало пре истека постављеног рока, 17. децембра у 18:15, “Граф Шпе” је дигао сидро на очиглед хиљаде посматрача и праве армије обавештајаца из разних земаља.Хиљаду чланова посаде је већ било прешло на немачки брод за снабдевање “Такома”, који је такође био усидрен у луци Монтевидеа.Док су у даљини британске крстарице маневрисале, “Граф Шпе” је пловио полако, смањивао брзину, да би се на крају сасвим зауставио.Немачки стручњаци за разарање ставили су и активирали експлозив и затим прешли на један тегљач.Тачно у 20:45 часова, у време сунчевог заласка, избила је на овом моћном броду велика експлозија.Тог тренутка су сви Немци, изузев капетана Лангсдорфа, поздравили нацистичким поздравом.Лица белог као креч, салутирао је на традиционалан војнички начин, као што је то урадио и на сахрани својих тридесет и шест погинулих чланова посаде.Када су експлодирале коморе са муницијом, јаки потреси су уздрмали труп бојног брода који је тада почео полако да тоне.Ово је био дефинитиван крај “Графа Шпеа” који је уништио укупно више од 50 000 тона британских бродова.Овај крај је такође значио да превласт на мору остаје у британским рукама. 

Ни три дана после пропасти свога брода, комадант Лангсдорф се убио у Буенос Аиресу, где је био интерниран са својом посадом.Један официр га је пронашао у својој соби како лежи на немачкој, ратној застави, царској, а не нацистичкој ...

На сахрани поморског капетана Лангсдорфа је крај одра био постављен и венац британских капетана који су били његови заробљеници.То је била њихова последња почаст човеку који је у њиховим очима био “перфектан џентлмен”. 




БРИТАНСКА БЛОКАДА И НЕМАЧКА КОНТРАБЛОКАДА

Британска морнарица је 1939. године почела борбу на традиционалан начин.Кад год је била суочена са неким противником у Европи (а и у сукобима са побуњеним колонијама у Северној Америци) увек се у последњих неколико векова користила моћним оружјем блокаде. 

И сада је то одмах применила.Блокаду је углавном спроводила Северна патрола, састављена од крстарица, а касније помоћних крстарица (трговачки бродови преправљени у ратне) и рибарских бродова који су патролирали између Шетлендских острва, Фарерн острва и Исланда.Њихову активност су допуњавале патроле авиона и подморница између Шкотске и Норвешке обале.Непријатељски бродови које је Северна патрола хватала, конфисковани су (уколико нису успевали сами себе да потопе); бродове под неутралном заставом одводили су углавном у Керквал на Оркнијским острвима.Тежиште блокаде било је у граничном подручју Северног мора и северног Атлантика. 

Немачка морнарица је још пре почетка рата одлучила да своје тешке бродове употреби првенствено у офанзиви против непријатељске трговачке морнарице.Радијус кретања им је био велики; три велика бојна брода могла су да без узимања горива превале растојање и до 20 000 морских миља, а и лаке и тешке крстарице могле су да превале веома дугачке релације без потребе за снабдевањем.То је веома отежавало трагање за њима.Немачка морнарица није заборавила како је 1917. године тоталном подморничком офанзивом бацила противника готово на колена.И сада су хтели да употребе што више подморница (у време избијања рата било их је 75 спремно за акцију) у борби против поморских комуникација, а поготово против трговачке флоте непријатеља.Намеравали су да против трговачке флоте употребе и нова средства.Намеравали су да употребе нову врсту мина.Ова мина није реаговала на додир него је до експлозије долазило приликом промене магнетског поља у њеној околини.Те мине су могли да постављају и бродови и авиони. 

Када је 16. септембра 1939. године брод “Сити оф Перис” био оштећен подводном експлозијом, а на доку се испоставило да нема рупе у трупу, потврђена је претпоставка да Немци користе магнетне мине. 22. новембра, на ушћу Темзе, примећен је немачки авион који је избацио предмет за који се одмах предпоставило да је магнетна мина, а пао је на место суво за време осеке, тако да су га одмах могли испитати.Тада се могло прећи на конструкцију ефикасног противсредства и на демагнетизацију бродова.Око бродског трупа стављао се кабал који је био под сталним електричним напоном.Тиме, ипак, се није у потпуности уклонила опасност од магнетних мина.И даље је било озбиљних губитака.Тако је последњих месеци 1939. године изгубљено више тонаже због експлозија мина него због акција подморница. 

О немачким површинским бродовима може се рећи да су између септембра 1939. и јуна 1940. године, више сметали него задавали брига. Бојни брод “Адмирал Шпе” је за време свог првог (и последњег) похода потопио девет бродова; његов брод-близанац “Дојчланд” уништио је само два.Тешке крстарице “Шарнхорст” и “Гнајзенау” пробиле су се крајем новембра 1939. године у северни део Атланског океана.”Шарнхорст” се срео са помоћном крстарицом “Равалпинди” из Северне патроле, коју је после краћег артиљеријског окршаја послао на дно океана.Убрзо после тога је лака крстарица “Њукасл” дошла у контакт са ова два брода, али су они захваљујући лошој видљивости успели да умакну и стигну у Вилхелмсхафен. 

Начин иступања немачких подморница у великој мери је зависио од менталитета комаданата подморница.Било је комаданата подморница који су бринули о судбини преживелих и давали им што више вина и намирница у чамце за спасавање и добар курс за повратак.Али било је и оних који нису радили ништа за своје жртве иако су, можда, и били у могућности да им помогну.