Своју хвлисавост херојством и верношћу духу Косова и националном прегалаштву вође и извршиоци пуча од 27. марта 1941. године осенчили су веома тамном сенком личног страха и кукавичлука, који су дошли до израта у вратоломном бекству и бризи за лично спасавање из хаоса који је изазван њиховим пучем и ратом који му је следио.Није требало ни мало видовитости да се схвати да ће Хитлер на изазов одговорити осветом.У пучу од 27. марта 1941. године Хитлер је видео српску заверу која је у њему оживела бес Аустроугарског комплекса због Сарајевског атентата из 1914. године.Као и онда, и сада је бес освете требао да се сручи на Србе.Хитлер је објавио, и то није крио, да рат води против Срба; Словенци за њега нису били велики проблем, а Хрватима је био наклоњен.

У свом прогласу немачком народу од 6. априла 1941. Хитлер је рекао: “У духу истинске консолидације у Европи, настојао сам од дана преузимања влсти, да пре свга успоставим пријатељске односе са Југославијом.Ја сам намерно заборавио све оно што се у прошлости догодило између Немачке и Србије.При томе сам не само пружио руку немачког народа српском народу, него сам се трудио, да као поштени посредник помогнем да се преброде све тешкоће које су постојале између југословенске државе и појединих народа који су у савезу са Немачком ... 25. марта 1941. у Бечу је извршено потписивање уговора о приступању Југославије Тројном пакту.Ја и цео немачки народ били смо сретни због тога јер је изгледало да је овим спречено проширење рата на Блакан ... Но тек што су се вратили у Београд министри, који су потписали овај уговор, једна војна клика, која је вечито организовала државне ударе и састојала се од енглеских плаћеника, извела је против-удар.Срушена је влада која је тежила миру са Немачком ... Нова српска влада наредила је општу мобилизацију, коју је тајно већ данима спроводила.Она је тиме дала до знања да уместо мирољубивих односа према немачком Рајху може употребити силу.Међутим, сила коју је она призвала, сада ће је уништити ... Немачки народ нема никаквих повода да се бори против Хрвата и Словенаца.Од ових народа он ништа не тражи.Али немачки народ жели да се обрачуна са оном српском издајничком кликом у Београду, која милсли да може Балкан, по други пут ставити британском атентату против европског мира ... Немачки Рајх се од јутрос налази у борби против београдских узурпатора ... Немачка војска ће одложити оружје тек онда кад београдски заверенички круг буде потпуно срушен и да последњи Британац из овог подручја напусти Континент“.

Доследно Хитлеровој изјави, да се рат води против Срба, Немци су бомбардовали српске градове. Загреб и Љубљану нису. После безусловне капитулације Војске Краљевине Југославије у немачке руке је пао велики број југословенских ратних заробљеника. Заробљеници су дељени према националној припадности.У заробљеништво су одведени само Срби и Словенци; „док су Хрвати, Македонци и националне мањине имали да иду својим кућама“. Овде треба истаћи да Македонци нису ослобођени зато што су посебан народ, већ као Бугари – односно бугарски поданици. Италијани су сем тога из посебних разлога ослободили заробљеништва Црногорце, као и оне Словенце чије су породице живеле на територији предвиђеној за италијанску окупацију.

Пошто су силе Осовине сматрале Србе главним и најопаснијим непријатељем, они су имали да искусе казну за 27. март. Укупно је заробљено 375 000 војника, од којих су Италијани добили око 30 000.После разних пуштања у заробљеништву је остало око 210 000 људи, од којих око 200 000 у Немачкој и 10 000 у Италији. Од овог броја око 90% су били Срби, а 10% припадници осталих народности. Што се тиче немачких губитака, Јозеф Матл тврди да су немачки губици били 2 599 мртвих и 5 820 рањених и 3 169 несталих.

И поред тога што су пучисти омогућили Немцима окупацију Краљевине Југославије, ни после свих ових догађаја они нису престајали да причају како је народ одобравао пуч.У својим мемоарима Драгиша Цветковић је писао: „ ... Који српски народ? На који начин? Ко га је питао и ко га је консултовао? ... Југославија би (да није било пуча од 27. марта) сачувала свој државни организам и сваким даном би постајала јача ... У том случају не би било Тита, ни Кардеља, ни Ранковића ни њиховог убијања нашег невиног света – па ни насилног узимања власти.Наравно не би било ни покрета Драже Михајловића, нити „Независне Државе Хрватске“, нити усташа, нити Павелића, нити покоља Срба, и најзад, нити свих грозота које су дошле као последица катастрофе, изазване 27. мартом.“

Почетком 1941. године површина Југославије је износила 247 542 km2 на којој је живело око 15 милиона становника.Прво је било важно одредити демаркациону линију између немачке и италијанске окупационе зоне, која је дефинитивно одређена тек средином маја 1941. године.Одмах на почетку анектирале су Немачка и Италија она подручја за која су веровала да ће трајно остати њихова.То је у обадва случаја ишло на штету Словенаца.Немци су припојили Рајху: Доњу Штајерску, Горењско и део Корушке - Межичку долину.На том подручју је живело 798 700 лица.

Политика немачке окупационе власти на овом подручју имала је два главна смера; германизацију домаћег становништва и исељавање оног дела становништва за које се веровало да неће моћи бити германизовано.Употреба словеначког језика била је забрањена, чак и у срквама.Уништаване су и словеначке књиге.Рачуна се да је у словеначкој Штајерској уништено око милион и двеста хиљада књига, а у Горењском приближно толико.О исељавању Словенаца донете су две одлуке. Према закључцима од 6. маја 1941. године требало је између 220 000 и 260 000 Словенаца иселити у „Стару Србију“ и то у три етапе.Лицима за исељавање дат је само један сат времена за припрему, а два сата ако се радило о породицама са децом.Собом су могли понети пртљаг до 50 kg. То су били планови, али је упућен само један транспорт, и то 6. августа 1941. године, други нису могли бити опремљени.Химлер је наредио да депортацију треба обуставити до краја рата.Нешто касније од 25.8 – 25.9. Химлер је наредио настављање депортације уз неке мање измене. Иако и сама окупирана и под тешким теретом, Србија је пријатељски примила прогоњене Словенце.

Онај део Словеније који је припао Италији проглашен је 3. маја 1941. године „Љубљанском провинцијом“ и био припојен Италији.Италијанска управа се сасвим разликовала од Немачке.Мусолини је наредио да „држање италијанске војске на окупираним теритиоријама мора бити сасвим исправно“.Становништво ове области није подлегало војној обавези.Настава у основним школама вршена је на словеначком језику, а у средњим школма уведено је учење италијанског језика.Сва администрација вршена је на италијанском језику.

За учешће у рату против Југославије Хитлер је Мађарима обећао Бачку, Барању, Међумурје и Банат, површину од 21 377 km2 на којој је живело 2 090 000 становника; од чега је Мађара било 396 000, Срба 538 000, Хрвата 234 000, нешто мало Словенаца у Словенији, Немаца 317 000 , Румуна 70 000 и Јевреја око 4 000.Иако је Хитлер Мађарима обећао Банат они га нису добили.Ево како се то десило.Када је генерал Антонеску сазнао да ће Југославија бити нападнута 6. априла изјутра, Антонеску је изјавио да Румунија нема никаквих територијалних претензија и да ће задржати пријатељски став према Југославији.А када је дознао да Мађарској треба да припадне Банат послао је поруку Хитлеру „да уколико Мађари умарширају у Банат одмах ћу умарширати и ја и приредити им једну битку“.Тако да је Банат, у главним линијама, припадао подручју окупиране Србије иако је имао широку аутономију.

У свом прогласу од 11. априла 1941. године Никола Хорти је истакао „... да је дужност Мађарске да заштити Мађаре који живе у јужним крајевима.Акције мојих војника нису уперене против српског народа с којим немамо спора и скојим хоћемо и у будућности да живимо у миру“.

Чињенице, међутим, сведоче да су се мађарске трупе понеле према српском живљу веома непријатељски.Већ приликом окупације Бачке и Барање страдало је 8 500 мушкараца, жена и деце, док је велики број злостављан.У областима које су јој додељене, Мађарска је, 9. јула 1941. године увела војну управу, која је трајала до 15. августа 1941. године, када је уведена цивилна власт.Мађарска је прво почела да протерује српске добровољце и колонисте.У селу Сириг мађарске трупе су 13. априла 1941. године извршили низ злодела; запалили су село и из митраљеза убијали становништво.У ноћи између 13. и 14. априла 1941. године почели су прогони Срба у Новом Саду.Довлачени су топови и без икакве опомене отварана је ватра на настањене куће.Мађарску солдатеску пратили су домаћи мађарски екстремисти.Настала су масовна мучења затварања и убијања.Нарочито су страдали чисто српски делови града.

До убијања Срба у Новом Саду дошло је и у јануару 1942. године.Њих помиње и Николај Хорти у својим Мемоарима: „ ... бројне недужне личности биле су убијене и бачене у Дунав.Број жртава Јевреја, Срба и неколико Мађара био је касније процењен на 1 300 лица“. Хорти истиче да о томе ништа нису знали ни председник владе Бардоши ни он лично: „Прва истрага је била без резултата јер су судије и оптужени покушавали да случај прикрију.Сва је кривица бачена на српске партизана против којих се „морало оштро“ иступити ... У другом процесу су изречене четири смртне казне, а 20 оптужених су осуђени на робију од 8 до 15 година.Смртне казне нису пак извршене, јер су оптужени побегли уз немачку помоћ. Касније су ступили у СС и када су 1944. „Фајлкројцери“ (Pfeilkreuzer) дошли на власт добили су високе положаје“.

И Бугарска је добила награду за своје учешће у рату.Од Југославије је анектирала подручје пвршине 28 250 km2 са 1 260 000 становника.То је цело подручје Јушне Србије коју Бугари сматрају својом земљом.Краљ Борис, кога Бугари зову царем, проглашен је за „цара ујединитеља“.У настојању да се народ на овом подручју што пре бугаризира, доведени су из Бугарске учитељи, професори, свештеници ... Домаћа интелигенција је плански потискивана.

Бугарска православна црква ставила се снажно у службу побугаривања народа.И државне и срквене власти сматрале су да је сада дошао тренутак да се обнови власт Бугарске егзархије.Из Јужне Србије протерани су српски православни епископи и сви они свештеници који су се изјаснили као Срби.Постављени су бугарски епископи, на парохије доведени свештеници из Бугарске, за старешине манастира постављени су бугарски монаси.

Као и други окупатори и Бугари су пљачкали Србе, изгонили их из земље.И у Поморављу су Бугари српски живаљ прогласили Бугарима и дали им име „поморавски Бугари“.Већ почетком јуна 1941. од становништва је захтевано да се посебним формуларима изјасни да је бугарско.Попуњавање ових формулара је вршено под претњом да ће сви они који се изјасне као Срби бити протерани.

Још док није била извршена капитулација југословенске војске, почело је са проглашењем НДХ 10. априла 1941. године, разбијање територијалног јединства Југославије.Према споразуму који је Анте Павелић склопио са Мусолинијем 18. маја 1941. године, Италији припада: „котар који обухвата целу Боку Которску“.Италијанско-хрватским уговором од 27. октобра 1941. одређена је граница између НДХ и окупиране Црне Горе.

Италијани су Албанији припојили делове барског среза (Улцињ са околином), подгоричког (Тузи, Хоти, Груди ...), андријевичког (Плав и Гусиње са околином) и беранског (Рожај са околином).

Италијани су имали намеру да прогласе независну Црну Гору, јер им је према уговору у Бечу 22. априла 1941. године, признато право да они решавају „Црногорско питања“.Проиталијански елементи и црногорски изроди сепаратисти образовали су 17. априла 1941. године „Привремени административни црногорски комитет“ који је био распуштен 5. маја 1941. и образовано „Црногорско саветодавно веће“ које је припремало терен за проглашење независне државе Црне Горе.

Због неких разлога, Италијани су према Црној Гори имали нарочите обзире.Сарадњу са Италијанима примили су и неки угледни Црногорци, који нису били за стварање самосталне Црне Горе, него су покушавали да окупациону управу учине лакшом народу.Међу овим личностима био је и црногорско-приморски митрополит Јоаникије кога су комунисти убили у пролеће 1945. године.Да би показали своје добро расположење према Црној Гори, Италијани су у другој половини маја 1941. године уприличили посету Виктора Емануела Црној Гори коју народ није прихватио са нарочитим одушевљењем.

После устанка од 13. јула 1941. године Италијани су напустили идеју о стварању независне Црне Горе.Италијанска окупациона власт остала је у Црној Гори све до капитулације Италије у лето 1943. године.