Прерастање чисто војничко-националне организације, каква је била у своме настајању, у једну политичко-војничку организацију, каква је постала касније, било је, врло вероватно, веома тешка грешка која је усмерила цео покрет на другу страну. Михаиловић је истицао, а то му је саветовано и из Лондона, да војнички организује народ и да га припрема за један општи народни устанак. Можда је пуковник Михаиловић то имао у виду када се, са својом групом, сместио на Равној Гори. Од момента пак када је он своју акцију назвао именом „покрет“, било је неминовно да она неће остати само национално-војничка, него ће морати бити и политичка организација. Према казивању Сергија М. Живановића, Дража Михаиловић је у почетку био против тога да се његов рад схвата партијско-политички: ,,Сваки од нас, говорио је он, мора имати на уму да народни Равногорски покрет није никаква политичка партија и нема намеру да то постане. Он је изнад свих партија и других политичких и неполитичких група ...“

Чињеница је да је он око себе окупљао политичке људе који нису били обојени изразито партијско-политички (осим републиканаца Драгише Васића и Младена Жујовића) показује, да је Дража Михаиловић у самоме почетку, имао ипак одређене политичке амбиције. Почетком августа 1941. дошао је на Равну Гору и у штаб пуковника Михаиловића др Младен Жујовић, који му је поднео један нацрт о формирању и организацији органа цивилних и политичких власти на које би се војничка страна Покрета имала ослонити. Централно тело је имало бити састављено од најрепрезентативнијих представника политичких странака, од представника културно-политичких организација познатих у народу, од истакнутих појединаца и интелектуалаца познатих у земљи и иностранству, и од једнога члана Врховнога штаба. Уз нацрт биле су и диспозиције, које су предвиђале организовање покрајинских и месних органа тога Централнога тела, њихово формирање и функције с наслоном на војне власти, с којима додир и сарадњу обезбеђивали би подобни ,,официри за везу“.

Михаиловић је све ово усвојио и из овога нацрта је постао Централни национални комитет, који је постао руководеће политичко тело Равногорског покрета ... После Младена Жујовића на Равну Гору је, вероватно половином септембра 1941, дошао Драгиша Васић. Децембра 1942. године ђенерал Михаиловић је одредио Драгишу Васића, др Младена Жујовића и др Стевана Мољевића за чланове Извршног одбора ЦНК, са седиштем у Врховној команди уз коју ће, као политички представници, представљати Покрет. Извршни одбор је одмах наименовао и послао овлашћење др Војиславу Вујанцу за новоодређеног Генералног секретара ЦНК са седиштерн у Београду с тим да он предложи чланове по покрајинама за ЦНК. Узети у обзир за Србију: др Војислав Вујанац и још један; за Јужну Србију, Босну и Херцеговину, Црну Гору и Војводину по један.

Централни национални комитет био је политичко тело, а свако политичко тело мора имати и свој програм. Морао га је имати и Равногорски покрет генерала Михаиловића. Творац овога програма био је др Стеван Мољевић, адвокат из Бања Луке. Ако Срби у југословенској избегличкој влади нису, из разних разлога могли да јавно и отворено воде рачуна о веома угроженим интересима српскога народа, то је могао и морао да ради ЦНК. Његов програм за који се не може рећи да је био сталан програм Михаиловићевог покрета, предвиђао је једну хомогену Србију, која би била очишћена од националних мањина и обухватала све оне крајеве, које Срби сматрају, историјски и етнички, својим. Мољевић је одређивао националне мањине према тадашњем њиховом ставу према Србима. Према његовом програму требало је да се са српскога простора исели 2.675.000 душа од којих је било око 1.000.000 Хрвата, 500.000 Немаца, а требало је уселити 1.300.000 ,од тога 300.000 Срба из Хрватске. За Муслимане је речено, да претстављају тежак проблем, који, по могућности, треба да буде решен. У формулисању програма Равногорског покрета придаје се нарочити значај тзв. ,,Шаховићкој резолуцији", која је донета на конференцији, одржаној у Шаховићима од 30. новембра до 2. децембра 1942. године; Шаховићи су село близу Бијелог Поља, у Рашкој. На овој конференцији је учествовало ,,близу 1000 делегата, већином омладинаца из свих крајева Црне Горе, Боке и Рашке, с делегатима из других српских крајева.“ Важно је истаћи да на овој конференцији није учествовао генерал Михаиловић иако се, већ у то време, налазио у Горњем Липову, али су присустовала три његова важна команданта (Зарија Остојић, Ђорђе Лашић, Павле Ђуришић). Конференцији је председавао Милан Бандовић, који је, у то време, био важна и војничка и политичка личност.

Немамо сасвим јасну слику ни о раду ове конференције, нити о њеним закључцима. Резолуција, коју је ова конференција донела, окарактерисана је као профашистичка, али њена важност није оспоравана. Урош Зоњић вели: „Истини за вољу, мора се признати да се нека гледишта на конференцији нису слагала са демократским начелима. Дотакнуте тезе биле су рефлекс тешких дана а још тежих искустава са нечовештвом комунистичких ,,ослободилаца“. Породица свакога од учесника била је у црно завијена. Мучка убиства родитеља, браће и пријатеља остављала су дубоке остатке на њиховим срцима и осећањима, речима и словима.“ Зоњић даље вели да су закључци ове конференције били уручени генералу Михаиловићу, и да је он том приликом рекао: „За тај заједнички циљ, и наш и нашега народа, гаранција је изражена речима: сви Срби под једним заједничким кровом. Када будемо уредили свој дом, разговараћемо са суседима о заједничкој слози и миру, о препорођеној и јакој Југославији ... Српска деца која се поносе туђом петокраком звездом одрекла су се нације.“

Урош Зоњић истиче и то, да је у Шаховићима ,,била само отворена политичка дискусија о нашој националној проблематици. Та је дискусија окончана и дата јој је форма и садржина званично на конгресу у селу Ба. А одлука у селу Ба остаје као стварна и истинска синтеза, и национална и политичка, схватања Равногорског покрета по свим проблемима Југославије. Ко је против те одлуке, он данас себе оптужује да никада није био са Дражом“ . . . Треба, чини нам се доста и моралне и интелектуалне виртуозности па наћи неку органску везу између Резолуције донете у Шаховићима и оне донете у селу Ба.

За тадашња схватања, бар овога дела четника, о решењу српског националног питања и уређењу будуће државе после рата, Шаховићка резолуција је од велике важности. После Мољевићевог Меморандума она је други, основни, четнички докуменат о томе како треба уредити будућу државу, који је, међутим, касније напуштен и замењен резолуцијом донетом 27. јануара 1944. године, у селу Ба.

Шаховићка резолуција има седамнаест тачака. Њу је донела ,,интелектуална омладина Црне Горе, Боке и Санџака“. Према њој, будућа држава треба да буде монархија са династијом Карађорђевића на челу, ,,у којој ће четничка организација, у сагласности са Круном бити, за известан период времена, потребан за потпуну обнову земље, једини носилац целокупне државне власти у земљи.“ Посвећена је, у другој тачци, нарочита пажња одређивању граница будуће Југославије, која, према тачци трећој, треба да буде "унитарна" и самоуправна. У њој ће живети Срби, Хрвати и Словенци у својим областима на принципу широких самоуправа. Између ових области има се установити непосредна теренска веза, како би идеја југословенске заједнице била што потпунија. У овој држави према тачци четвртој, не може бити националних мањина.

Састављачима Шаховићке резолуције лебдео је пред очима култ јаке државе. У овој држави требала је да буде ограничена приватна својина: "Велики приватни поседи морају се укинути и ставити држави на расположење. Ово ће држави олакшати потпуно решење аграрне реформе (тачка 5). ,,Целокупна индустрија мора бити у државним рукама. Велика трговина мора бити у државним рукама, а мала у приватним рукама под контролом државе“. Привреда треба да буде изграђена на принципу државнога задругарства. Трговачки послови, новчани и кредитни заводи морају бити у државним рукама“ (тачка 5). Адвокати треба да буду државни чиновници (тачка 8).

Супротно подржављавају свих грана привреде ,,наука и уметност су слободне" (тачка 6). Школаски систем треба реформисати тако како ће најбоље задовољити народне потребе: ,,У ту сврху треба гимназије свести на потребан број, а повећати и фаворизовати средње стручне школе а нарочито пољопривредне и занатске“ (тачка 6). У свим основним и средњим школама верска настава је обавезна“ (тачка 7). ,,Црква је државна. Православна је црква национална и светосавска. Католичка црква треба да буде административно одвојена од Ватикана, а да буде југословенски национална у духу идеја Штросмајера“.

Судије и чиновници треба да буду обезбеђени. ,,Судије да буду бирани из редова четницке организације, као и сви остали чиновници“ (тачка 8). ,,Државни чиновници имају бити национално и морално исправни и из четничких редова, добро награђени и аутоматски унапређивани. Приватних чиновника не може бити. Министри да буду државни чиновници, без дискреционих права и диспозиционих фондова ... Жене могу бити државни чиновници само у оскудици мушкараца, и то у специјалним, њима подобним струкама“ (тачка 13).

За војску је речено да ,,треба да буде јака, спремна и препорођена, као гаранција реда и безбедности државе. Она треба да буде национална и морална школа народа. Жандармерија треба да буде формирана из редова четника и да стоји под директном командом четничке организације (тачка 11, 12) ... Штампа и целокупна штампарска делатност треба да стоје у служби народа и националне обнове (тачка 14). ,,У новој држави треба да се Посвети нарочита пажња пропаганди у духу четничке органиације и идеологије" (тачка 15). ,,У духу изложених закључака а у сагласности са Круном, четничке организације ће спровести државно уређење и бити једини носилац целокупне државне власти до остварења четничког програма и остварења услова за прелазак на широке уставне слободе (тачка 17).

Шаховићка резолуција, коју је потписао 17 лица, а која није колико је нама познато, била никада усвојена од једнога ширега четничког форума, представља, уствари, Устав замишљене четничке државе коју је требало тек створити. Овај Устав предвиђа увођење четничке диктатуре на један неодређен рок са надом да ће тој диктатури ипак доћи крај.

Овај ,,Устав“ имао је две негативне особености: прва је, и то врло важна, да се у одељку о положају цркве у држави, нигде не помиње какав би у тој држави био положај Ислама и његових верника (из чијих редова је било и четника), а други би био у проглашавању четништва за водећу и једино дозвољену идеологију у држави у којој се помињу само два фактора: краљ и четништво без да се ишта рекло о томе какав ће бити однос између њих и ко влада, а ко треба да буде онај који извршује наређења и врши власт. И текст и дух ове Резолуције показују да се радило о припремању једне чисто војничке диктатуре при чему није означавана разлика између војске и четништва. У сваком случају јасно је, да Шаховићка резолуција није заговарала никакав демократски поредак у земљи, а цео покрет је, пред страним светом, хтео да буде сматран демократским.


О конгресу у селу Ба нешто касније ће бити више речи.