У рано пролеће 1942. завршила се совјетска противофанзива.Снег и лед хладне руске зиме уступили су место блату кроз које су се јединице једва кретале.Ово је дало прилику да јединице предахну и да се ојачају резервама, што је било неопходно како Немцима тако и Совјетима.Према подацима генерала Халдера, начелника Генералштаба копнене војске, укупни немачки губици на Источном фронту су се попели на више од милион, што је отприлике једна трећина људства које су Немци својевремено ангажовали у рату против Совјетског Савеза.Број тенкова био је драстично редуциран; 16 оклопних дивизија располагало је још само са 140 тенкова, што је мање од нормалног броја који треба да има само једна оклопна дивизија.Немачка ваздухопловна флота била је готово преполовљена, остало је још само 1500 борбених авиона.Услед таквих губитака није више било могуће наставити муњевити рат.Али Хитлер је имао друга схватања тако да се у немачкој индустрији напорно радило како би се војска припремила за планирану летњу офанзиву.Немци су вршили притисак на своје савезнике да се ови активније укључе у рат на Источном фронту.Хитлер је постигао, бар на папиру, да га ови помогну за летњу офанзиву у 1942. години са 52 дивизије; 27 румунских, 13 мађарских, 9 италијанских, 2 словачке и 1 шпанска.Многим немачким генералима се то није допало.Они нису били одушевљени квалитетом „странаца“.Током априла и маја Немци су успели да попуне већину својих дивизија тако да су оне бројале и до 90% од нормалног формацијског састава.

У мају је немачка Врховна команда располагала на Истоку са преко 4 милиона војника, 3000 тенкова и исто толико борбених авиона.Упркос великим губицима, Стаљину је стајала на располагању војска која је имала 5 милиона војника, 5000 тенкова и 2500 авиона.Стаљин је био у предности јер је имао више људства које је могао послати на фронт, иако су, уопштено говорећи, немачке јединице биле квалитетније и боље опремљене.Због могућег рата са Јапаном Совјетски Савез је био приморан да на Далеком истоку држи 40 дивизија и велики броја авиона, тенкова и топова.Симпатије Турске владе су биле на страни Немаца па су због тога Турци на совјетско-турској граници држали 25 дивизија које су чекале повољан тренутак да ступе у борбу против Совјетског Савеза.Преко пута њих се налазило 20 совјетских дивизија, којима је било онемогућено да се ангажују у рату против Вермахта.

У заповести од 5. априла 1942. године Хитлер је изложио да, чим то дозволе временске и теренске околности, немачке јединице треба да предузму иницијативу.Циљ је, према Хитлеру, био да се униште совјетске јединице које су још преостале, те да се заузму важне економске базе и извори за ратну индустрију.На северу је требало да се заузме Лењинград и успостави непосредна веза са Финском, а на југу изврши пробој до Кавказа.Москва је привремено била изостављена из плана за напад.

Акценат офанзиве био је на југу, и то на два веома важна стратегијска правца: ка нафтоносним пољима северног Кавказа и ратној индустрији на подручју Стаљинграда.Ове циљеве је требало постићи напредовањем са линије Курск-Харков-Стаљино у четири етапе.Офанзиву је требало да изведе ГА „Југ“, под командом фелдмаршала фон Бока подељена у два дела: јужно од Харкова ГА „А“ под командом фелдмаршла Листа, од Харкова на север ГА „Б“ под непосредном командом фон Бока.ГА „А“ била је састављена од 11, 17, 1. оклопне и италијанске 8. армије, док су ГА „Б“ сачињавале 2, 6, 4. оклопна и 2. мађарска армија.

Офанзива је требало да почне најпре на северу, пробојем из рејона Курска ка Вороњежу на Дону (2. немачка армија и 2. мађарска армија).Јужно од њих требало је да се 2. оклопна армија брзо пробија ка Дону, док је 6. немачка армија требала да уништи сконцентрисане совјетске трупе источно од Харкова.У трећој фази би се 1. оклопна армија и 17. армија из рејона града Стаљино пробиле у правцу Стаљинграда, при чему би их подржавала ГА „Б“, која би у међувремену требало да се пробије на југоисток дуж Дона.У четвртој фази требало је да се достигне коначни циљ: Стаљинград на истоку и Кавказ на југу.Пре почетка главне офанзиве требало је извршити три мања напада да би се створила повољна ситуација за почетак летње офанзиве, а то је освајање Крима (преко којег би био отворен још један пут за Кавказ), затим подручја источно и југоисточно од Харкова.Фон Бок се прибојавао нове совјетске офанзиве код Харкова, што би читав летњи напад могло довести у питање.Совјети су фон Бокова страховања претворили у стварност.

ХАРКОВ

Већ у марту 1942. совјетска Врховна команда правила је планове за једну од најобимнијих операција у Украјини; преко Харкова је намеравала да се пробије до Кијева.Али се од ових планова одустало због недовољних снага у том подручју, већина совјетских јединица се налазила у подручју око Москве.Зато је Војни савет Југозападног фронта предложио Ставки да на југозападном правцу јединице Брјанског, Југозападног и Јужног фронта предузму велику офанзиву са циљем да се разбије немачка групација код Харкова.По речима генерал-пуковника Сергеја Штеменка, Тимошенко и Хрушчов су „главом гарантовали“ успех предложене операције.

Поновно заузимање индустријског града Харкова је био један од првих циљева.Тако је дошло до занимљиве ситуације; две непријатељске војске су се отприлике истовремено припремале за офанзиву у истом подручју.У овој веома интересантној ратној ситуацији, 9. маја почеле су уводне борбе совјетске армије, те се фон Бок у свом дневнику пита „нису ли то предзнаци великог совјетског напада“.Само три дана касније уследио је напад Тимошенковог Југозападног фронта.Са подручја Волханска (североисточно од Харкова) нападала је 28. армија, са југа 6, а са југоистока јединице 9, 38, и 57. армије.Упркос Боковом предвиђању, немачка војска је била изненађења, пре свега жестином совјетског напада поготово када је Црвена армија убацила велики број тенкова у борбу и почела да врши опкољавања.Увече 12. маја, продрле су Тимошенкове трупе око 25 километара у дубину фронта.

На угрожени одсек фронта Немцима су од 14. маја почела да пристижу појачања у рејон Харкова.Упркос веома јаком отпору Немаца, успело је Тимошенку да на неколико места пробије немачке линије.Велике успехе имао је нарочито јужно од Харкова.Напредујући у смеру Краснограда направио је такав клин у немачком фронту, да је 6. армија фон Паулуса на северу била готово одсечена од 17. армије и 1. оклопне армије на југу.Да би се избегла опасност ГА „А“, која је тих дана добила велика појачања, извршила је противнапад 17. маја.То је урађено са таквим успехом да је совјетска страна већ 19. маја размишљала да се „други напад на Харков“ што пре заврши.

Двадесетог маја трупе групе „Клајст“, које су надирале из правца Краматорска, зашле су иза леђа совјетских јединица на овом сектору, да би се 23. маја спојиле са 6. фон Паулусовом армијом, десетак километара јужно од Балаклеја.Тиме су се у обручу нашле опкољене совјетска 57. и 6. армија, као и оперативна група ударних јединица, а из окружења је успео да се пробије само мањи део војске. Сада су совјетске трупе биле опкољене, а не Немци.Овим маневром су совјетске јединице биле одсечене од својих главних снага источно од Доњеца.Очајнички су покушавале да се пробију на исток, углавном без успеха.Са недовољно муниције, горива и хране нису могли одолети Немцима који су све више стезали обруч.Када је совјетска 28. армија била приморана да се повуче преко Доњеца, био је то веома тужан крај напада који је на почетку изгледао тако успешан.Битка се окончала 28. маја.Према немачким подацима било је заробљено око 200 000 војника, уништено 1200 тенкова, 500 совјетских авиона било оборено.Према том извору, немачки губици су износили само 20 000 војника.Битка за Харков је била завршена.Халдер је могао у свој дневник да забележи како је ситуација на фронту мирна.

Немци су постигли толики успех, не захваљујући снази својих трупа, колико грешкама совјетске команде.Брзи совјетски продор од 12. маја изведен је на веома уском простору и зато је био веома осетљив.На тај начин је Немцима било олакшано да припреме и изведу противофанзиву јер је требало само пресећи клин и опколити совјетске јединице које су га сачињавале.За свега неколико дана успело је фон Клајсту да освоји готово читаво изгубљено подручје које су Немци изгубили за време совјетске зимске офанзиве.

Да би искористили успехе, пре него што се противник опорави, одмах је припремљена 1. оклопна армија и 6. армија за заузимање подручја источно од Харкова.У рејону Волханска, 10. јуна, бацио је фон Паулус 6. армију да нападне потпуно изненађеног противника који је за свега недељу дана био одбачен даље на исток изгубивши око 20 000 војника.Уз подршку оклопне армије пробио се фон Паулус затим у правцу Купјанска где је совјетски отпор трајао веома кратко.За 14 дана успело је Немцима да окончају све уводне операције.Велика немачка летња офанзива, под називом операција „Блау“ могла је да почне.

У битци код Харкова посебно је дошла до изражаја способност комаданта 6. немчаке армије фон Паулуса према коме је Хитлер испољавао изузетне симпатије.Фон Паулус је величан као „непобедив витез“, одликован је Витешким крстом, а његове слике су се могле наћи на упадљивим местима у свим немачким листовима. „Он је непобедив, он је геније над генијима, он је оличење надмоћности германске расе и један од највећих војсковођа немачког народа“ – говорио је о фон Паулусу у екстази спикер Берлинског радија.

БИТКА ЗА КРИМ

Борба за Севастопољ трајала је 8 месеци.У овом утврђеном граду и оклини изграђена је дубоко ешелонирана одбрана, ископани противтенковски ровови, фабрике су смештене под земљу, направљена минска поља, препреке од бодљикаве жице, те укопана митраљеска гнезда.Хитлер је још 1941. наредио да се Севастпољ мора заузети пре Божића.На почетку је то изгледало веома изводљиво али се није десило.

Нови комадант 11. армије, генерал фон Манштајн, (генерал Шоберт је погинуо 12. септембра у авионској несрећи) имао је двоструки задатак: његова армија је морала да се пробије до Ростова и истовремено да, преко земљоуза Перекоп, заузме Крим.Фон Манштајн је сматрао немогућим да изведе оба задатка, па је одлучио да своје корпусе (два румунска и немачки 30, 49. и 54. корпус) ангажује на Криму.Земљоуз Перекоп и Ишуњ бранило је укупно 6 совјетских дивизија.Први напад изведен је 24. септембра.После пет дана борби Немци су успели да пробију совјетске положаје.Совјети су ипак успели да се повуку на најужи део земљоуза код Ишуња, где је совјетска команда нови немачки напад очекивала са појачаним снагама од 16 дивизија.Совјетски комадант је тада на овом подручју имао више и артиљерије и авиона него што су имали Немци.Због недостатка авиона Немци нису могли да ваздушним путем спусте десант иза ове линије одбране, док су Совјети могли без страха од намачких „штука“ да евакуишу војску из Одесе.Са 37 транспортних бродова само у току једне ноћи било је превезено 80 000 људи у Севастопољ.

Дошао је и 18. октобар.Немачка артиљерија је тачно у 5 сати ујутро читавих пола сата тукла јаком артиљеријском ватром подручје земљоуза код Ишуња.За совјетску одбрану то је могло бити погубно.Али када је немачка пешадија кренула у јуриш, наишла је на невероватан отпор.Један за другим убацивани су немачки пукови на бескрајне препреке од бодљикаве жице.Совјетска артиљерија и укопана митраљеска гнезда спречила су сваки покушај пробоја.

У саставу Мајнштајнових шест дивизија није било тенкова; али, имале су огроман број брзометних оруђа која су била постављена на оклопна возила.Таквим оруђима Немцима је коначно пошло за руком да направе неколико пробоја.Борба је била окончана тек 27. октобра.Увече се чинило да је отопор јењао.Манштајн је планирао последњи, веома јак напад за 28. октобар.Али његове јединице, када су кренуле у јуриш, одједном су  наишле на праву пустињу.Совјетска 51. армија се по ноћи бешумно повукла у Севастопољ.

Крим је тада заузет у веома брзом темпу; 1. новембра пао је Симферопољ, 4. Феодосија, а 9. Јалта.За Кереч су вођене борбе још пет дана, а 16. је и то место пало у немачке руке.Успех је био огроман, али непотпун.Немачки губици су били огромни.Већина немачких чета није бројала више од 20 људи.Али пре свега сам Севастопљ није био заузет.Шестог новембра пред градом се појавио немачки 30. армијски корпус.Преморене немачке јединице некако су се пробиле до Балаклава, најјужније тврђаве овог утврђеног рејона.Одатле је било немогуће било какво напредовање јер је совјетски отпор постајао све жешћи.

Али у Хитлеровом наређењу број 39 стајало је веома јасно да Севастопољ мора да буде одмах заузет.Наредба је била објављена 8. децембра, а 17. децембра оживео је фронт око града дугачак 20 km.Манштајн је одлучио да град мора да падне пре краја децембра.Он није хтео да месецима веже своју 11. армију за положај око Севастопоља.

И поред јаких напада, које је помогла тешка артиљерија и ваздухопловство, Немци нису нарочито напредовали; првог дана 6 km, а идући све мање и мање.Оклопна батерија „Максим Горки“ тукла је из утврђења нападаче гранатама од 305 mm.Свуда су Немци наилазили на митраљеска гнезда, дубока минска поља, на усамљене али веома смртоносне снајпере.Главна утврђења у којима су се скривале совјетске трупе немачке гранате нису успевале ни да их окрзну.Масовни напади су се сваки пут завршавали борбом прса у прса.Дошао је тако и Божић.

Маншатјн се изненада нашао у правој драми; 26. децембра му је саопштено да су се совјетске снаге искрцале код Керча на најисточнијем делу Крима; 29. децембра искрцале су се нове снаге, и то много јаче, код Феодосије, на југоисточном делу Крима, иза леђа 11. армије.Прилично слабе немачке јединице које су се ту налазиле, биле су лако савладане, а град је већ истог поподнева био добрим делом у совјетским рукама.Ово је значило да је претила опасност да 46. пешадијска дивизија која се налазила између Феодосије и Кереча буде одсечена од осталих снага.Њихов комадант генерал фон Шпонек је још раније од Манштајна добио наређење да чврсто брани своју територију.Совјетске снаге биле су из састава Закавкаског фронта, генерала Д.Козлова, јачине 60 000 војника.

Манштајн је одлучио да настави нападе на Севастопољ.Веровао је да ако заузме кључно утврђење „Стаљин“ онда у град не би могла да стижу појачања са мора, те би се тако даљи напади могли без ризика одгодити на неколико недеља, док би са неколико дивизија протерао искрцане совјетске јединице са полуострва Керча.Док се настављао напад на утврђење „Стаљин“ у Севастопољу, Манштајн је одвојио само једну дивизију да заузме Феодосију.

Да ли би се Манштајнов план остварио то никада нећемо сазнати. Јер генерал Шпонек је одлучио, унотач ранијој заповести свога претпостављенога, да напусти своје пложаје код Керча.Попуштајући под нападом совјетских трупа (на хладноћи од -30), његови пукови су се једва спасили од тоталног уништења.Повукли су се на земљишно сужење код Феодосије, једино погодно место где је било могуће организовати успешан отпор.Шпонекове снаге повукле су се на запад 120 km, марширајући непрестано 46 сати.Војници су бацали оружје, стотине их је промрзло.Ипак код Владиславовке, која лежи нешто северније од Феодосије, успело им је да пруже отпор совјетском наступању (31. децембар).У међувремену је Манштајн наредио да се прекине борба за тврђаву „Стаљин“ како би се ослободило што више снага за одбрану Феодосије.

Било шта да је навео као разлог за свој поступак генерал фон Шпонек је био крив.Он се није смео повући, иако се касније показало да је његова одлука на месту.Он је једноставно имао да поступи по наређењу.Јер и за немачке генерале важило је оно „наредба је наредба!“ Ратни савет изрекао је генералу Шпонеку смртну казну, али на сугестију комаданта 11. армије казна му је замењена на 7 година затвора.

У фебруару и марту 1942. године прелазиле су јединице генерала Козлова и по неколико пута у напад.Манштајн је био присиљен да напрегне све снаге да би се одржао на полуострву.Последица је била да се напад на Севастопољ није могао обновити.То су Совјети искористили како би довукли резерве у град, ојачали положаје и проширили посаде по полуострву.Исто тако су биле ојачане снаге на „језичку“ код Керча.Манштајн се совјетској војсци супротставио са огромним бројем ватреног оружја које је повукао са положаја код Севастопоља.Ту је прикупио пет пешадијских дивизија, једну тенковску и мноштво аутоматског оружја.

Осмог маја почела је немачка офанзива у правцу Керча.Немацима је успело да, после једночасовне артиљеријске припреме и бомбардовања „штука“, пробију фронт.Кроз брешу су немачке јединице јуришале да што пре стигну до Керча који је пао у немачке руке 16. маја.У раздобљу од 14. до 21. маја совјетске јединице су се повукле с Керчанског полуострва на Таманско полуоство.Прелаз преко мореуза био је изузетно тежак, јер су немачки авиони даноноћно бомбардовали места где су вршена укрцавања и искрцавања.Ипак, евакуисано је око 120 000 људи, укључујући и 23 000 рањеника.Према немачким подацима заробљено је 170 000 људи, 1100 разних оруђа и 250 тенкова.По совјетским изворима, у току маја 1942. године овај фронт је изгубио преко 176 000 војника Црвене армије. Ставка је справом казнила одговорне совјетске генерале на Криму, пре свих генерала Козлова и Мехлиса. Сменила их је са дотадашњих дужности и деградирала.

Сада је на Криму остао само један „трн“:Севастопољ.Процењује се да су Совјети у три огромна одбрамбена обруча тврђаве имали око 106 000 војника, 38 тенкова, 53 авиона и 600 топова и све то је чекало дан када ће доћи до последњег, одлучујућег напада који ће све решити.Задатак освајања Севастопоља је поверен 11. армији фелдмаршала Ериха фон Манштајна која је са појачањим бројала 204 000 војника, и имала 670 топова, 450 тенкова и око 600 авиона.Немци су око Севастопоља распоредили 19 торпедних, 30 стражарских и осам противподморничких чамаца и бродића, шест италијанских подморница, као и 150 бомбардера за борбу против совјетских бродова.

3. јуна 1942. године почела је страшна борба која ће потрајати 27 крвавих дана.Нарочито прва 72 часа је владао ужас, не само за браниоце на које се сручио „тепих челика“, него и за нападаче.Немци су претпостављали да су у тој ураганској ватри уништили свако живо биће у тврђави.Веровали су да ће јуриш пешадије бити исто што и шетња кроз град.Али први немачки јуриш је потпуно сатрвен од стране совјетске ватре која је долазила из бункера.Дошао је и 17. јун, а немачке снаге нису учиниле неки значајнији напредак.До тада је било већ 150 000 мртвих и рањених немачких војника.

Зато су Немци морали да пред Севастопољ довуку своје највеће топове: огромне мерзере специјално конструисане за разарање утврђења.То су били ГАМА мерзери који су тукли гранатама тешким 900 kg (калибар 427 mm) на удаљености до 14 km.Било је и таквих топова који су испаљивали гранате до 615 mm.Највећи тип топа из другог светског рата „Дора“, био је управо овде употребљен.Калибр му је био 800 mm.Гранате су биле тешке скоро 5000 kg, а могле су да гађају и до 47 km.За руковање и опслуживање требало је око 4000 људи, а могао је да избаци три гранате на час.Цев је била дугачка преко 30 m, лафет је достизао висину двоспратнице.Требало је неких 60 железничких вагона да би се ово чудо поставило на свој положај.Два противавионска дивизиона морала су стално да буду ангажована за његову одбрану.Панцирне гранате „Дора“ имале су невероватну пробојну снагу.Код залива Севернаја једним јединим зрном уништено је складиште муниције укопано 30 m испод земље.Овај топ је био конструисан за борбу против најјачих објеката Мажино линије, али у борби за њу није био употребљен.

До 29. јуна браниоци Севастопоља остали су без иједног авиона и без иједне гранате за противавионске топове.Немцима је 30. јуна пошло за руком да продру у град.Део преживелих совјетских бораца и рањеника евакуисан је 1. и 2. јула на Кавказ.

Колио је било херојство бранилаца Севастопоља најбоље се виде из следећих података.Само за последњих 25 дана напада на град у потпуности су уништене 22, 24, 28, 50, 132. и 170. пешадијска немачка дивизија, као и четири самостална пука, 22. тенковска дивизија и самостална моторизована бригада, 1, 4. и 18. румунска дивизија и велики број других дивизија.У току осмомесечних борби за Севастопољ Немци и њихови савезници су имали више од 300 000 убијених и рањених.

У ноћи између 2. и 3. јула 1942. била је спуштена застава бранилаца Севастопоља.Пала је највећа тврђава на свету.Пред 11. армијом лежао је нови задатак, на хоризонту се назирао Кавказ, одзвањало је једно ново име: Стаљинград.