Тринаестог маја 1943. године сер Херолд Александер могао је да јави Черчилу: „Сер, моја је дужност да вам јавим да је ратни поход у Тунису завршен. Ми смо господари северно-афричке обале“. Истог дана, велики адмирал Дениц, врховни командант немачке ратне морнарице налазио се у Риму ради договора са Мусолинијем и италијанским адмиралима. За време ових разговора било је јасно да нико не може да тврди где ће се Савезници искрцати. Велика концентрација бродова, десантних чамаца, авиона и јединица у северној Африци предсказивала је да следећа велика операција треба да се очекује у области Средоземног мора. Али, Средоземно море је велико. Кружиле су разноразне гласине. Шпански амбасадор у Португалији испричао је свом италијанском колеги у Лисабону да сигурно зна да ће Савезници истовремено напасти три места: јужну Француску, Балкан и Сардинију или Сицилију. Ово је потврђено и преко италијанског конзула у Тангеру. Чак је и датум био познат: 17. јуни. Једна личност „на високом положају“ у врховном штабу шпанског ваздухопловства казала је 19. јуна једном италијанском агенту у Мадриду да ће Савезници сигурно да нападну Сардинију („ноћас или сутра“). Турски војни аташе у Будимпешти (сматрало се да је врло поуздан, јер му је ташта била Немица) био је убеђен да ће Савезници отпочети искрцавање у Апулији. Конференција у Риму није била од велике користи за адмирала Деница, па је тако, када се сутрадан вратио, своме Фиреру, могао да пренесе само мноштво нејасих претпоставки. Хитлер, међутим, више није био забринут. „Напади Савезника биће најпре усмерени на Сардинију и Грчку“, знао је поуздано. Био је потпуно убеђен у исправност докумената који су уз шпанску обалу нађени код леша утопљеника „мајора Виљема Мартина“. На основу тога немачка Врховна команда је послала неколико великих контигената трупа из Фраицуске и лука на Јадранском мору у Грчку.

Оклопна дивизија је послата на Сардинију, обалске батерије у Грчкој су добиле појачање, а миниполагачима, који су у то време постављали мине пред обалу Сицилије, наређено је да оду у Грчку. Исто такво наређење добила је већина немачких разарача који су се налазили у водама око Сицилије. Још 9. јула (један дан пре напада Савезника на Сицилију) врховна команда немачке Ратне морнарице јавила је вицеадмиралу Ругеу у Италији: „Сардинија и Корзика су први циљеви ... Напад на Грчку је врло вероватан“. Али било је доста италијанских адмирала и немачких генерала који су друкчије мислили. Обавештајна служба италијанске морнарице сматрала је, 26. јуна, да је напад Савезника на Грчку искључен и изјавила да је Сицилија једини циљ Савезника. Ни фелдмаршал Кеселринг није веровао документима фамозног мајора Мартина (чији леш су Савезници подметнули ради заваравања Немаца). Двадесетог јуна је послао оклопну дивизију „Херман Геринг“ на Сицилију.

Крајем маја, осовинске снаге на Сицилији добиле су новог команданта: генерала Алфреда Гуцонија, који је реално гледао на ситуацију и који нимало није био оптимистички расположен када је 14. јуна поднео Мусолинију рапорт. Од целе флоте и приобалних бродова, од којих је већином зависило снабдевање Сицилије, остало је после ваздушних напада свега четрдесет мањих бродова. Хлеба и меса је било мало на острву. Недостајао је и угаљ за локомотиве. Становници, који су за време бомбардовања евакуисани из градова, живели су под лошим хигијенским условима. Већина Сицилијанаца није више веровала да ће Италија да добије рат, те се и надала да ће Савезници ускоро да стигну како би њиховој беди што пре дошао крај. Али Дуче је узвикнуо да ће његова армија да победи непријатеља „на води“. То није било самообмањивање. Заиста је 10. јула више од 300.000 прилично добро наоружаних војника италијанских и немачких јединица стајало на Сицилији. Њих више од 100.000 припадало је моторизованим дивизијама. То је, бар на папиру, било сасвим довољно да се супротставе Савезницима.

Генерал Александер, који је као командант 15. групе армија руководио копненим операцијама искрцавања на Сицилији, био је потпуно у праву када је рачунао на жесток отпор. Први пут је требало да Савезници изведу велику комбиновану операцију искрцавања, тако да је требало доста времена да се направи прихватљив план напада. Основни план, који је у марту генерал Ајзенхауер одобрио, садржао је следеће тачке: 1) Циљ је освајање Месине да би се Сицилија потпуно изоловала. Град мора да се освоји са копна јер је прилаз Сицилији кроз Месински мореуз немогућ, а и сувише удаљен од савезничких база да би ловци могли да пруже заштиту. 2) Најмање две сицилијанске луке, најпре Катанија и Палермо, треба да се раније заузму, јер без заузимања једне луке не би било могуће допремити довољно материјалних средстава и ојачања за освајање острва. 3) Пошто су из напада на Оран, у новембру 1942, извукли искуство да лука са добром одбраном не треба да се нападне са мора, прво искрцавање на копно Сицилије треба да се изврши на најмање насељеном југу острва. 4) Места за десентирање требало би да одговарају следећим захтевима: да имају равничарску пешчану обалу, добру везу према унутрашњости и да су близу аеродрома који су потребни савезничком ваздухопловству. 5) Девет дивизија (четири америчке, четири британске и једна канадска) стоје на располагању за напад. 6) Неопходно је задобити премоћ у ваздуху дан пре десанта и брзо освојити непријатељске аеродроме у југоисточном делу острва. 7) Савезничке поморске снаге морају да загосподаре сицилијанским водама и треба да се предузму такве мере које би италијанску морнарицу задржале у лукама.

План "Хаски" за освајање Сицилије предвиђао је наношење концентрисаног удара свим снагама на југ овог острва. Било је предвиђено да већ трећег дана мостобран достиже 160 km у ширину, и 25-30 km у дубину. Савезници су у северној Африци имали 35 дивизија и 5 хиљада авиона, а у Средоземном мору 6 бојних бродова, 6 носача авиона, 5 тешких крстарица, 21 лаку крстарицу, 120 разарача и 70 подморница. За освајање Сицилије формирана је уједињена групација англо-америчких снага под командом генерала Двајта Ајзенхауера. Копнене снаге су уједињене у 15. групу армија на чијем је челу био британски генерал Александер. Ову групацију су сачињавале 8. британска армија генерала Монтгомерија (6 пешадијских и једна ваздушно-десантна дивизија, три самосталне тенковске бригаде и три одреда командоса) и 7. америчка армија генерала Патона (4 пешадијске дивизије, као и три батаљона рејнџерса). Укупно је 15. група имала 478 хиљада људи (250 хиљада Енглеза и 228 хиљада Американаца)

Сицилију је бранила 6. италијанска армија под командом генерала Алфреда Гуцонија. Она је у свом саставу имала 9 италијанских и 2 немачке дивизије, а још две немачке дивизије су стигле у првим данима савезничког напада. Гуцони је располагао са 225 хиљада војника (195 хиљада италијанксих и 60 хиљада немачких), са око 600 авиона и са извесним бројем немачких тенкова.

При дефинитивном плану напада, који је завршен у мају, подељене су дужности међу Савезницима. Две десантне ескадриле транспортоваће трупе и материјал на Сицилију. Западна десантна ескадра, која је стајала под командом адмирала Хјуита, састојала се већином од америчких бродова и требало је да пребаци америчке трупе на јужну обалу Сицилије између Ликате и Скољитија. Британска источна десантна ескадра под командом вицеадмирала Рамсеја, имала је за задатак да превезе британске трупе на полуострво Пакино у Заливу Ното, на малој удаљености јужно од Сиракузе. Оба сектора су се узајамно граничила. Генерал Патон је био командант америчке 7. армије, а Монтгомери је командовао британском 8. армијом појачаном једном канадском дивизијом. На Малту је дошао врховни савезнички штаб, у којем су били генерали Ајзенхауер и Александер и адмирал Канингем, командант заједничких поморских снага.

Као најпогоднији датум за десант (Д-дан) одређен је 10. јули. Водило се рачуна о томе да искрцавању са мора треба да претходи ваздушни десант падобранаца и једрилица. Падобранци не скачу радо по мраку, док пешадијске јединице више воле да ступе на обалу под тамним огртачем ноћи да би се до свитања већ учврстиле. Десетог јула требало је да месец сија за време операције из ваздуха, а заћи ће када се пешадијске јединице искрцају на обалу. Био је то смео план. Још никада толика војска није са мора ступила на тло непријатеља на тако широком фронту. Више од осам ојачаних савезничких дивизија требало је да са целокупном опремом и подршком тенкова, возила и тешког наоружања ступи на обалу дугу готово 200 километара. Лоше садејство са ваздухопловством представљало је тешкоћу која се јавила још у самом почетку, при прављењу планова. Највиши команданти ваздухопловства сматрали су да десанту на Сицилију најбоље могу помоћи ако претходно униште непријатељске ваздухопловне снаге у зони десанта и онеспособе непријатељске аеродроме. Они нису хтели ништа јасно да кажу о начину на који би потпомагали копнену војску и морнарицу за време акције. Када је, наиме, са северноафричке обале кренула према Сицилији америчка и британска армада, била је без икакве заштите из ваздуха, што је изазвало опште незадовољство. Генерал Патон се обратио адмиралу Хјуиту са молбом да добије неколико носача авиона, а овај му је одговорио: „Ви можете све да захтевате од ваших морнаричких команди, али за нас ваздухопловство неће ни прстом да мрдне!“ У Атлантском океану се налазило свега неколико носача авиона који су били неопходни за уништавање подморница. Ипак би било погрешно закључити да је савезничко ваздухопловство само веома мало допринело успеху десантне операције на Сицилији. Напротив. Месец дана пре почетка десанта непрекидно су бомбардовали аеродроме и луке на Сицилији, Сардинији, Грчкој и Италији. Резултат је био да је на Сицилији на дан искрцавања свих дванаест важних ваздухопловних база, осигураних противавионском одбраном, било неупотребљиво за силе Осовине. Могло је да се слеће само на неколико провизорних писта код Ђербинија.

Седмог и осмог јула је савезничка армада кренула пуном паром из северноафричких лука у зоне за прикупљање, јужно и западно од Малте. Ту је 9. јула, десантна ескадра морала да буде на окупу, да би затим свако отпловио на своју страну.

Деветог јула је сваки брод добио поруку адмирала Канингема: „Један од најзнаменитијих подухвата овога рата стоји пред иама: први пут ћемо непријатеља да нападнемо у његовој земљи .... Наш циљ је јасан и дужност нам је да ову огромну експедицију за најкраће могуће време успешно завршимо .... Да би извршили ову дужност мораћемо много да ризикујемо. Сигурност наших бродова ... долази на друго место или треба потпуно да се избаци ако извршење задатка тако захтева ... Имам потпуно поверење у одлучност, знање и упорност свих којима је поверена ова операција“.

Претходних недеља је време било непрекидно сунчано и мирно. Осмог јула, међутим, сунце је зашло на потпуно црвеном небу, а сутрадан је ветар дувао јачином од 6 до 7 бофора. Таласи су преливали палубу великих транспортних бродова, а шта се са мањима дешавало описује Ерни Пајл: „Стално су потпуно нестајали при спуштању таласа, да би следећег момента били толико подигнути увис, да је изгледало да ће бити потпуно избачени из воде ... Један од официра је пао са десантног брода, али брод који је пловио на четвртом месту иза њега успео је да га извади из воде. Надали смо се да ће ветар да се смири при свитању. Али то се није догодило. Официри су покушавали да на рачун тога праве шале за време вечере ... Никада у животу нисам био толико депримиран“. За време прве вожње, адмирал Хјуит је озбиљно размишљао о томе да јави Канингему да је боље да се напад одложи. Али ипак то није учинио. На Малти су Ајзенхауер и Канингем били јако узбуђени. Ипак су решили да ништа не предузимају и да се операција изведе.

Операција је започела. Док су се конвоји приближавали Сицилији по узбурканом мору, непријатељ је већ био алармиран и посео положаје. Италијани су приметили извиђаче који су 8. јула кренули са гуменим чамцима из подморница и веслали према обали Ђела. Деветог јула је из авиона примећено укупно шест конвоја код Пантелерије и Малте, а у 18,40 су узбуњене све немачке јединице на острву. У току вечери сваких двадесет до тридесет минута су стизала нова обавештења о великим концентрацијама бродова пред обалом Порта Емпедокла и Сиракузе. У један час ноћу је генерал Гуцони обавестио о безизлазној ситуацији и наредио да се блокирају луке Ликата и Порто Емпедокле.

Док су се савезнички бродови приближавали обали, јасно су се видели пожари које су савезнички бомбардери проузроковали избацујући свој товар изнад Сицилије. Ланци којима су сидра била причвршћена су звекетали. Одједном су на обали бљеснула три, четири, пет рефлектора. Сви снопови светла су били уперени на командни брод „Бискејн“, тако да се око двадесетак минута на палуби брода могла да чита књига. На велико изненађење Американаца, још увек нико није отварао ватру. Разлог је био једноставан. Италијани су у овој области имали само краткометне топове. Зато су одлучили да сачекају са ватром док трупе не ступе на обалу. Када су у зору, у 4.10 часова, први војници појурили на обалу, мокри до коже, и напаћени од морске болести, пакао је отпочео. Почела је ватра из митраљеза, граната, бомби, али су Италијани брзо били отерани са обале снажном ватром са бродова. Пружање отпора није трајало дуго. За четрдесет и пет минута је већи део италијанских војника побегао из бункера, потпуно ошамућен огромном борбеном снагом која се појавила из ноћне тмине. У другим секторима су Италијани често бежали а да нису ни отворили ватру. Амерички ратни дописник италијанског порекла Микаеле Киниго чуо је како звони телефон у једном напуштеном штабу. Звао је поспани италијански генерал који је љутито питао, шта је истина од свих тих глупих гласова да су се Американци искрцали у његовом сектору. Киниго га је умирио: „Не видим ниједног Американца, генерале!“ А у 11.30 часова је лука Ликата била у америчким рукама.

Али искрцавање није свуда ишло тако глатко. Код Ђеле је пошло наопако са покушајем америчке 82. ваздушно-десантне дивизије да се спусти на копно Сицилије. То је било прво ноћно ваздушно десантирање у овом рату и због више узрока (јак ветар, лоша навигација и недостатак искуства) падобранци су избачени на обалу у ширини од сто километара дуж обале. Неки су чак пали у британски сектор дееанта. Само део једног батаљона је стигао на одређено место: на раскрсницу коју су блокирали и неко време тврдоглаво бранили од немачких тенкова који су напредовали према обали. На овом сектору су тенкови представљали велику опасност. Са свих страна, из унутрашњости острва, кретали су ка обали и да није било морнарице, која је врло прецизном ватром тукла непријатељске тенкове и јединице, и успела да их натера у бекство, вероватно не би дошло до успостављања мостобрана код Ђеле.

На америчком сектору десанта код Скољитија је у ноћи између 11. и 12. јула дошло до страшног неспоразума, који је, по адмиралу Керку, морао да се припише лошем садејству са ваздухопловством. Око 22.50 часова немачке топовњаче почеле су јак напад на савезничке бродове, који су се овде налазили пред обалом. Док је дуел између противавионске артиљерије са крстарица и разарача и топовњача био још у пуном јеку, адмиралу Керку је јављено да је једна ескадрила америчких транспортних авиона кренула да на његовом сектору спусти падобранце. Одмах је опоменуо: „Не отварајте ватру у правцу обале“. Но, већ је било касно. Не само ватра са бродова, већ и противавионска артиљерија америчке копнене војске буквално је расцепала ескадрилу на комаде. Све што им је после тога преостало, било је да неколицину преживелих покупе из мора.

Нешто слично десило се и 1. британској ваздухопловној бригади. Монтгомерију је речено да што пре са својом 8. армијом освоји луке Сиракузу и Катанију, па да затим крене ка Месини на северу. Да би овај план успео, било је неопходно да неколико мостова падну неоштећени у руке Британаца. Према плану, први мост, Понте Гранде код Сиракузе освојен је у ноћи између 9. и 10. јула, иако са великим губицима. Заузеле су га јединице које су доведене једрилицама. Други мост, Понте Примосоле код Катаније, требало је да освоји 1. ваздушно-десантна бригада у ноћи између 13. и 14. јула. Када су се транспортни авиони, при месечевој светлости, приближили сицилијанској обали, морнарици се учинило да су то немачки бомбардери, те је отворила ватру на сопствене авионе. Неколико запаљених транспортних авиова типа „Дакота“ срушило се у море. Други су тако тешко оштећени, да су морали да се врате у своје базе у северну Африку. Пошто је њихова формација била разбијена, многи од неискусних америчких пилота, нису могли поново да се врате на правилан курс лета. Неки пилоти су дали знак за скакање још док су се авиони налазили над морем. Неки су, у паници, летели тако ниско, да су падобранци при спуштању имали доста прелома ногу. Само неколико „Дакота“ стигло је на циљ.

При свитању, Понте Примосоле освојило је, отприлике, две стотине и педесет људи. Три стотине италијанских заробљеника правили су им друштво. Они нису знали да се те исте ноћи, у истој области, спустио батаљон немачких падобранаца због појачања гарнизона у Катанији. Међутим, неколико часова касније, пошто су „месершмити“ већ отворили на њих ватру, упознаће се са својим немачким колегама, који су извели жестоки противнапад. Британски падобранци су успели да се одрже цео дан. Успели су да уклоне динамит који је постављен за рушење моста, али ипак су увече морали да попусте пред немачком надмоћности. Понте Примосоле је 16. јула, при свитању, неоштећен поново освојен од предњих делова 8. армије, пошто Немци нису могли да поставе нови експлозив. Успело је друкчије него што се очекивало, но циљ је био постигнут.

Десант је успео. Савезници су успоставили мостобран на јужној и југоисточној области Сицилије. Сада је, по плану, 8. армија преко Катаније требало да настави пут ка Месини, док би их Американци бочно штитили. Американцима, који су до 15. јула пребацили на обалу више од 200.000 људи, у почетку је било најлакше. Брзо су освојили западни део острва, а већ 22. јула Палермо.

Фелдмаршал Кеселринг је 12. јула посетио штаб генерала Гуцонија у Ени. Оно шта је тамо чуо и видео давало је мало повода да буде оптимиста. Противнапад дивизије „Херман Геринг“ није успео. Сиракуза и Аугуста су биле заузете. Неколико аеродрома је већ било у рукама Савезника. Кеселринг је схватио да је Сицилија изгубљена и да је још само могло да буде говора успоравању савезничког напредовања, да би се ојачала одбрана Италије. У сваком случају, требало је да се потруди да немачке дивизије имају што мање губитака и да, најзад, могу са свом својом опремом да се евакуишу у Италију. Зато је Месина требало да што дуже остане у њиховим рукама.

Али дошло је до тешкоћа у напредовању 8. армије. Монтгомеријеве јединице су се, већ после освајања Понте Примосоле, заглавиле у равници код Катаније. Монтгоери је морао да јави Александеру да ће фронтални напад у правцу Месине стајати више тешких жртава и да би зато радије ишао около, лево око брда Етне. Александер се сложио. Монтгомеријева тактика је била схватљива. Као што је код Ел Аламејна, тако је и сада уместо фронталног напада, једним заокретом могао да поштеди своје јединице. Ипак се ситуација на Сицилији нешто разликовала. Ако би одустали од првобитног плана, Британци би морали да напусте равни терен и крену преко брдовитог подручја Етне по коме би тенкови могли тешко да се крећу, где морнарица не би могла да пружа помоћ својом артиљеријом и где би непријатељ могао лако да се прикрије. То је значило губљење времена, а Немци су баш то и желели, јер им је било потребно време да припреме јединице за повлачење и евакуацију преко Месинског мореуза.

Деветнаестог јула су се Хитлер и Мусолини срели у северноиталијанском граду Фелтру. Дуче је дошао као просјак и молио је за више оклопних дивизија и 2000 авиона ради одбране Сицилије. Хитлер се раздрао да не може да уради више осим да пошаље на Сицилију 29. оклопно-гренадирску дивизију и 1. ваздупшо-десантну дивизију, и да Италијани, најзад, треба да почну да ратују. Пешадија, а не тенкови, мора да спасе Сицилију!  Дуче се вратио тмуран у Рим, где је 25. јула изгубио власт. Заменио га је маршал Бадољо и затворио га. Одмах после пада Мусолинија, фелдмаршал Кеселринг, врховни командант „Југа“ (истовремено је то била Група армије „Ц“) позвао је команданте немачких дивизија на Сицилији у свој штаб у Фраскатију, да би са њима продискутовао о евакуацији Сицилије. У међувремену су Савезници, по пакленој врућини, крчили себи пут ка Месини; Американци дуж северне обале, Британци по брдовитом неплодном терену Етне. Речна корита су била сува, путеви прашњави, а воде готово нигде није било.

Трећег августа су Италијани већ почели да пребацују своје јединице на копно, независно од Немаца. Помоћу два-три мала пароброда, успели су да у року од шест дана пребаце 7000 људи на дугу обалу Месинског мореуза. Немачка евакуација је отпочела 10. августа. При томе су употребљавали десантна средства пројектована и направљена, у ствари, за инвазију Британије 1940. године. Пребачени су из Француске, што је брже било могуће, и могли су да носе товар од шездесет тона (девет до дванаест камиона), брзином од десет чворова. На обе обале Месинског мореуза Немци су поставили више од 150 топова тешке артиљерије и велики број лакших топова и митраљеза. По мореузу су непрекидно патролирали разарачи и торпедни чамци заједно са чистачима мина. Изгледало је да је ова заштита довољна да би се реализовала евакуација осовинских јединица са Сицилије. Адмирал Канингем је морао да изјави, да сада, када није успело Монтгомеријевим јединицама да брзо освоје Месину, „није постојао никакав ефикасан начин било са мора било из ваздуха, да се спречи немачка и италијанска евакуација Сицилије“. Месински мореуз није шири од четири километра и са једне обале на другу може да се дође за мање од једног часа. Батерије и рефлектори на обе обале онемогућиле су да савезничке поморске снаге уђу у мореуз. Немци су ноћу евакуисали трупе, тако да су били ослобођени озбиљног ометања од савезничких ваздухопловних снага.  И тако се превоз немачких трупа између Сицилије и Калабрије наставио без сметњи. За време евакуације Сицилије, за шест дана и шест ноћи пребачено је више од 39.000 Немаца (од којих 4444 рањеника), 9605 камиона, 47 тенкова, 94 комада тешког оружја, више од 2000 тона муниције и горива и отприлике 15.000 тона намирница. Италијани су успели да пребаце на копно 6200 људи, 227 камиона, 41 тешко оружје и 12 магараца! Било је то, по речима генерала фон Зенгера, „победоносно повлачење“, Денкерк за силе Осовине.

Прве америчке јединице су 17. августа ушле у напуштену и бомбама разорену Месину. Два часа касније стигли су и предњи делови 8. армије. Сицилија је била освојена, али орао је одлетео. Орао, чије канџе ће се још и те како осетити за време операција на италијанском копну.

Осма армија је почела с прелазом на Калабрију 3. септембра. Задатак је био да брзо нападну Немце у нади да ће се немачке јединице повући из Салерна, да би појачале позиције у Калабрији. Као што се и могло очекивати, Монтгомери је хтео да што мање ризикује. Недељу дана после освајања Месине могле су већ да се пребаце јединице у Калабрију. И Ајзенхауер је захтевао да се то што пре учини. Но Монти је прво поставио на стотине топова поред обале. Ови су 3. септембра отворили снажну артиљеријску ватру, која је, вероватно, углавном била непотребна. Готово без икаквог отпора 8. армија је могла да ступи на италијанско тло.

Са више тачки гледишта, десант на Сицилију био је поучан. Искуство стечено при поморском десанту осигураће касније успех при освајању нормандијске обале. Садејство копнених и ваздухопловних снага могло је позитивно да се оцени. Копнена војска не само што је била захвална морнарици за гостопримство на бродовима, већ и за храброст и умешност при одашиљању на обалу десантних чамаца, као и начин на који су ратни бродови после десанта пружили помоћ са одлично усмереном артиљеријском ватром. Ово је зачудило све пешадијске команданте који се никада нису усудили да се надају да крстарице и разарачи могу тако прецизно да гађају циљеве на обали. Ратно ваздухопловство је увидело да је потребно веће садејство са морнарицом и копненом војском. Што се тиче делимично неуспелих ваздушних десанта, Ајзенхауер је морао да призна: „Наши губици били су неопростиво високи, а кривицу би требало да деле копнена војска, ваздухопловство и морнарица, док ја, сам, велики део кривице узимам на себе, јер сам пропустио да се потрудим за боље мере предострожности, како би се неспоразуми спречили“.

Током инвазије Сицилије заробљена је главнина италијанских трупа у борбама вођеним у јулу и августу. Њихови остаци су капитулирали углавном без борбе. Вермахт је имао неколико хиљада погинулих, 5,5 хиљада заробљених и 13,5 хиљада рањених. Савезници су имали 5.530 погинулих, 14.400 рањених и 2.870 несталих.