Криза монархије у Шпанији достигла је врхунац тридесетих година.Избори за парламент одржани 12. априла 1931. године, претворили су се у антимонархистички плебисцит.Већина становништва изјаснила се за републику.Краљ Алфонс III одрекао се престола 14. априла и напустио земљу. 

Али нова влада није решила најболније социјалне и политичке проблеме у земљи, што је изазвало ново незадовољство широких народних маса.То су искористили одређени кругови у врху армије и под вођством Хозеа Санхурхоа покушали 10. августа 1932. године војни пуч.Пуч је после краћег времена угушен, а Санхурхо је осуђен на смртну казну, која је преиначена у тридесетогодишњу робију.Након две године генерал је пуштен из затвора.Републиканско-социјалистичка коалиција изгубила је на изборима новембра 1933. године, препустивши власт Радикалној партији и десним снагама.Они су изнутра почели да подривају републиканске институције и да припремају услове за повратак монархије.Пред налетима националиста, демократске снаге Шпаније ујединиле су се у Народни фронт, предвођен Комунистичком партијом.На изборима одржаним 16. фебруара 1936. године победио је Народни фронт, чији су представници освојили у парламенту 268 од укупно 480 места. 

Чак је у то време британска крстарица “Девоншир” ватром подржавала искрцавање пучиста на острво Менорка, које су држали републиканци. 

Влада Народног фронта поновила је грешке предходне републиканске владе, не предузевши неопходне мере за заштиту демократског поретка.И даље су важне положаје у војсци држали националистички генерали, Франко, Мола, Годела, Кејпо де Лијано, Аранда, Кабањелас и други који су припремали заверу против републике. 

Побуну су започеле јединице стациониране у Шпанском Мароку.Оне су за само два дана потпуно овладале целим протекторатом.Сутрадан им се придружила већина гарнизона у самој Шпанији, тако је од укупно 145 хиљада војника и официра, колико је Република имала, око 100 хиљада било на страни пучиста.Под притиском Комунистичке партије, председник Републике и премијер су поднели оставке. 

У августу 1936. године на страни пучиста у шпанском грађанском рату војнички су интервенисале Италија и Немачка.Мусолини је у Шпанију упутио око 150 000 војника, авијацију, тенкове и артиљерију.Немачка и Италијанска флота ушле су 2. августа у територијалне воде Шпаније и почеле да пребацују на Пиринејско полуострво трупе генерала Франка стациониране у Мароку.У борбама против републиканаца учествовао је немачки “Легион Кондор” са око 250 авиона. 

Само у прве две године рата, Немачка је дала Франку 650 авиона, 200 тенкова и 700 топова и минобацача.Помоћ Италије био је још већи, око 1000 авиона, 950 тенкова, 2000 топова, 7633 камиона, 2 подморнице, 4 разарача, 17000 авио бомби, 241000 пушака ... Сачувани документи показују да је Ватикан давао Франку око 2 милиона ондашњих лира дневно. 

Водећи кругови западних земаља изјавили су се да се неће мешати у шпанске унутрашње послове.У намери да стишају Хитлера и Мусолинија, Енглеска и Француска су де факто признали владу генерала Франка.Почетком 1939. Чембрлен и Далајде су ултимативно тражили од републиканске владе да капитулира.Чак је у то време британска крстарица “Девоншир” ватром подржавала искрцавање пучиста на острво Менорка, које су држали републиканци.Енглеска и Француска влада су 27. фебруара и коначно признали Франков режим.Потом је Француска предала Франку флоту и златне фондове републиканске Шпаније, који су Француској дати на чување.Пучисти су 28. марта 1939. заузели Мадрид.Само три дана касније САД су признале Франкову владу.На тај начин Франков ражим је устоличен уз обимну помоћ западних влада. 

У Шпанском грађанском рату погинуло је милион људи.У Шпанији је заведен режим који ће трајати близу четири деценије.У другом светском рату Шпанија се прогласила неутралном земљом, иако се на страни Вермархта против Црвене армије борила Франкова “Плава дивизија” са око 20 000 људи.