У надчовечанским биткама вођеним у Првом светском рату против Аустро-Угарске, Немачке и Бугарске, Србија је изгубила више од 370 хиљада војника.Њене жртве у земљи су биле још веће и износиле су око 630 хиљада.Практично погинуо је сваки четврти становник Србије.Завршетак рата дочекала је са 114 хиљада војних инвалида и са више од 500 хиљада деце без хранитеља.И територија Црне Горе је поднела у рату велике жртве и материјална разарања. 

Регент Александар Карађорђевић прогласио је 1.12.1918. године уједињење свих југословенских народа у Државу Срба, Хрвата и Словенаца под династијом Карађорђевић. Нова држава је представљала творевину са нерешеним националним и другим важним питањима. Зато је од самог почетка у њој владала неслога на националном плану. Држава СХС је од самог почетка била противник Октобарске револуције, па је постала стециште белогардејске емиграције, која је са своје стране још више подгревала антикомунистичко расположење у владајућим круговима.

Априла 1919. године у Београду је основана Комунистичка партија са Симом Марковићем и Филипом Филиповићем на челу. Тешка економска ситуација је погодовала комунистима који су то користили да би организовали штрајкове и немире. Влада је била приморана да 30. децембра 1920. године донесе “Обзнану”, којом је забрањен рад свих синдикалних и радничких организација које су биле повезане са Комунистичком партијом.

Влада Николе Пашића и Светозара Прибићевића, формирана почетком 1921. године, припремила је заједно са Александром Карађорђевићем устав, који је у скупштини усвојен 28. јуна исте године. Када се краљ Александар враћао из Скупштине на њега је пуцао комуниста Спасоје Стејић (С.Стејић је прво био осуђен на казну смрти, а потом на 20 година робије.Из затвора у С.Митровици је побегао августа 1941. и придружио се партизанима. Погинуо је на Сутјесци 1943. године) , али је краљ остао неповређен.Само 23 дана касније Алија Алијагић је са групом припадника “Црвена правда” убио у Делницама тадашњег министра унутрашњих послова Милорада Драшковића.Атентатор је осуђен и обешен. 

Једно моћно крило у Комунистичкој партији Југославије је сматрало да у земљи постоји револуционарна ситуација, која се применом индивидуалног терора и атентата на водеће политичаре може још више интензивирати и довести до револуције.  Владајући кругови су били принуђени да 21. августа 1921. године донесу “Закон о заштити државе”, којим је забрањен рад Комунистичке партије, а сви мандати њених посланика су поништени. КПЈ је наставила да ради под именом Независна радничка партија, али је и она забрањена у октобру 1924. године. 

Ситуација у држави је била веома нестабилна, па су се владе веома често смењивале.У лето 1928. године посланик владајуће Радикалне странке Пуниша Рачић пуцао је у Народној Скупштини и убио из пиштоља лидере сељачке демократске коалиције Павла Радића и Ђуру Басаричека, а тешко ранио шефа странке Стјепана Радића, Јураја Крњевића и Ивана Пернара.Стјепан Радић је од задобијених рана умро 8. августа исте године. Овај догађај је изазвао огорчење у целој земљи. Искористивши настало стање краљ Александар је 6. јануара 1929. године укинуо Видовдански устав и завео ванредно стање. Распуштена је скупштина, распуштене су све политичке странке, укинута је самоуправа.Образована је нова влада састављена од српских и хрватских привредника. За њеног председника одређен је генерал Петар Живковић. 

У свом манифесту од 6. јанура 1929. године краљ Александар је рекао: "Парламентарни ред и сав наш политички живот добијају све више негативно обележје, од чега народ и држава имају за сада само штете.Све корисне установе у држави, њихов напредак и развитак целокупног нашег државног живота, доведени су тиме у опасност... Парламентаризам, који је као политичко средство по традицијама од мог незаборављеног оца остао и мој идеал, почеле су заслепљене политичке страсти злоупотребљавати у тој мери, да је постао сметња за сваки плодан рад у држави.Жалосни раздори и догађаји у Народној скупштини поколебали су код народа веру у корист те установе.Споразуми, па и најобичнији односи између странака и људи постали су апсолутно немогући.Уместо да парламентаризам развија и јача дух народног и државног јединства, он овакав какав је, почиње да доводи до духовног расула и народног разједињења.Моја је света дужност, да свим средствима чувам државно и народно јединство.И ја сам решен, да ову дужност без колебања испуним до краја. Тражити лека томе у досадашњим парламентарним променама или у новим законодавним изборима, значило би губити драгоцено време у узалудним покушајима, који су нам однели неколико последњих година. Ми морамо тражити нове методе рада и крчити нове путеве."

Веровало се да ће нови Устав донети и неке конкретне промене у земљи.Тако, међутим, није било.Глави носиоци новог режима били су стари партијски људи.Они су можда и желели да раде добро, али су радили рђаво.Као носиоци једног режима који је забранио политичке партије због њихове неспособности да воде и управљају државом, они су и у новом стању мислили партијско-политички и радили и тражили да се ради по партијском кључу.Из тог менталитета и схватања, родила се нова идеја, да се уместо вишепартијског, створи једнопартијски систем, једна партија, у којој би они окупили све оне који су хтели да буду њихове присталице.Из те одлуке, када су придобили краља на своју страну, произашао је Устав који је објављен 3. септембра 1931. године.

Поред Народне скупштине установљен је и Сенат. Пошто је пред јавношћу овај Устав објавио краљ Александар, он је назван "октројисаним Уставом" и остао је на снази све до пропасти Југославије априла 1941. године. Устав од 3. септембра је омогућио стварање једне нове странке, која се назвала "Југословенско-радикално-сељачка демократија". Касније је та странка променила име у "Југословенска национална странка". Касније су се из ове странке издвојиле неке мање групе које су створиле своје странке.

Неуспех 6. јанура, а самим тиме и неуспех краља Александра са његовим експериментом, био је у томе што је дозволио враћање политичких партија. Један од ретких политичара који су подржали Краља у намери да забрани политичке партије био је Димитрије Љотић. При својим сусретима са Краљем, Димитрије Љотић је покушавао да убеди Краља да тражи нове путеве за развијање унутрашњег политичког живота у земљи. Љотић је чак при једном сусрету са Краљем предложио да изради Устав према својим концепцијама о уређењу државе и о политичком животу у њој.Нагласио је да он сматра да партијско-демократски режими "управо једу државу".Краљ је саслушао Љотића и одобрио му да изради пројекат новог Устава. Свој пројекат Љотић је поднео 28. јуна 1931. године: "У њему сам, водећи рачуна о конкретним могућностима, покушао да дам нацрт једне органске уставне и наследне монархије, недемократске и непарламентарне, засноване на активизацији живих народних снага, организованих у економска, сталешка, културна и доброчина друштва, са политичком одговорношћу владе само пред краљем, а приватном и пред краљем и пред сабором са децентрализованом самоуправом.

Краљ Александар очигледно није могао да схвати Љотићеве идеје.У опроштајној аудијенцији, када је Љотић поднео оставку на положај министра правде, краљ му је рекао: "Нисам могао примити оно што сте предложили, чини ми се као у маглу да идем."

У то време комунисти су имали само 3 500 чланова који међу собом нису били јединствени. Вођство КПЈ се углавном налазило ван земље, а многобројне групе у земљи су водиле борбу међу собом. И поред свега руководство Партије је сматрало да сазревају услови за дизање оружаног устанка и збацивање Краља са власти.

У својој спољној политици Краљевина Југославија се пре свега ослањала на своје савезништво са Француском.Такође ту је била и Мала антанта, односно војни савез са Чехословачком и Румунијом.Такође и Балкански савез и Друшво народа.И на крају антикомунизам изражен у отвореној антисовјетској оријентацији. Циљ Мале атанте, која је створена под покровитељством Француске, био је да се заштите постојеће Версајске границе и сузбијање евентуалног покушаја Мађарске да изврши ревизију тог уговора, односно граница.Балкански савез је потписан 9. фебруара 1934. године између Југославије, Грчке, Турске и Румуније.Њиме су се државе потписнице обавезале да ће поштовати и штитити међусобне границе.Уговор је био уперен против Бугарске, односно против њеног евентуалног покушаја да ревидира одредбе Версајског уговора. 

Неповерење између Бугарске и Југославије је било везано за Македонију јер су обе земље сматрале да припада њима.Сем тога у Бугарској се налазило седиште најекстрмијег крила ВМРО које је према Југославији водило непријатељску политику. 

После увођења ванредног стања, сепаратистичке снаге у Хрватској и Македонији још више су активирале своју делатност.Земљу су напустили Анте Павелић, адвокат и посланик Хрватске странке права, адвокат Андрија Артуковић и други хрватски сепаратисти који ће десетак година касније постати поглавници усташке творевине под називом “Независна Држава Хрватска”.Павелић је прво отишао у Аустрију, па у Мађарску, а онда преко Румуније у Софију где се срео са Ванчом Михајловом, шефом ВМРО са којим је сковао план о предузимању терористичких акција и атентата против водећих личности Југославије.Павелић се из Бугарске пребацио у Италију. 

Центар за обуку усташа и припремање терористичких акција налазио се у месту Јанка Пуста у Мађарској. 

Све ове чињенице утицале су да краљ Александар са неповерењем гледа на бугарске намере.Истовремено бугарска влада је одбијала неке ситне територијалне уступке које јоје је нудио краљ Александар.Бугарска је настојала да потпуна ревидира мировни уговор између Краљевине СХС и Бугарске, потписан новембра 1919. године у Неију. 

Београд и Париз су потписали 19. марта 1926. године уговор о пријатељству, који је предвиђао узајамну сарадњу између ове две државе ако то спољни фактори буду захтевали.Луј Барту је настојао да створи план савеза против Немачке у којој је видео велику опасност по безбедност Француске.Барту је најпре убедио Совјетску владу да 18. септембра 1934. године приступи друштву народа, и то као стални члан Савета ове међународне организације.Потом је обишао Варшаву, Праг, Букурешт и Београд покушавајући да новим идејама оснажи француске позиције у Европи.Краљ Александар и Барту су се договорили да југословенски суверен посети Француску у току јесени 1934. године, где би се наставили разгвори о политичким питањима у Европи. 

Четрдесетшестогодишњи Краљ Александар допутовао је бродом 9. октобра 1934. године у Марсељ, где га је дочекао Луј Барту.Када је отворени аутомобил са двојицом државника стигао до великог здања Марсејске берзе, из гомиле грађана истрчао је један човек, пробио се кроз не тако густ кордон полиције, стао на праг возила и испалио рафал у његове путнике.Краљ је одмах убијен, док је Барту рањен у руку.Њему није на време указана медицинска помоћ и убрзо је издахнуо.Пуковник на коњу који је јахао у пратњи аутомобила сабљом је посекао убицу.Бесна маса изгазила је његово тело. 

Убица Георгијев, припадао је македонским екстремистима из ВМРО.Непосредни организатор убиства био је Анте Павелић.Разуме се конци ове завере водили су у Берлин, Рим и Будимпешту.Читаву операцију и план убиства шифровано назван “Тефтонски мач” разрадио је Ханс Шпајдел, помоћник немачког војног аташеа у Паризу.Шпајделу је био циљ да се убије Луј Барту који је сметао немачким интересима.По завршетку рата он ће као представник СР Немачке неколико година командовати снагама Атланског пакта у централној зони Европе, укључујући ту и Француску.Ускоро после овог догађаја Павелић је у одсуству осуђен на смртну казну, а тројица учесника на дугогодишњу робију. 

Краљевoм малолетном сину Петру II је постављено наместништво, које су сачињавали кнез Павле Карађорђевић краљев брат од стрица, др Раденко Станковић сенатор и министар просвете и др Иво Перовић бан Савске бановине. 

Ликвидирањем Бартуа пропао је покушај да се формира Источни Пакт, који би окружио нацистичку Немачку.