Немачка Врховна команда је 36 сати после напада на СССР прешла из Берлина у источну Пруску, у близини Растенбурга, и уселила се у бункере и бараке смештене у столетној шуми које су чувале веома јаке јединице. Овде се налазио и највиши оперативни орган Врховне команде Главни стан, а читаво утврђено насеље сам Фирер је назвао „Вучјом јамом“ („Волф-шанце“). У главном логору сместио се Хитлер са својиим најближим сарадирицима из руководства Трећег Рајха, нацистичке партије и Вермахта. У близини је био изграђен аеродром, а мало даље, такође у шуми - сместили су се штабови Копнених трупа и Луфтвафе. Одавде су Хитлер и његови генерали руководили ратом, уз мање интервале када су Главнии стан и остале команде били пренети у западну Украјину.

Хитлерови генерали
Адолф Хитлер	Херман Геринг	Вилхелм Кајтел	фон Браухич	Франц Халдер
Група армија "Север"
фон Леб	Буш	Кихлер	Хепнер
Група армија "Центар"
фон Бок	Штраус	фон Клуге	Хот	Гудеријан
Група армија "Југ"
фон Рундштат	фон Рајхенау	фон Штилпнагел	фон Шоберт	фон Клајст

Пре немачког напада у Црвеној армији није постојао извршни орган за координацију дејстава војних округа на које је земља била подељена. Тек 23. јуна 1941. успостављен је Главни штаб врховне команде СССР-а. Од штабова војних округа формиране су групе армија (које су Совјети називали „фронтови“) и 30. јуна је успостављена нека врста ратног кабинета, такозвани Државни комитет одбране. Ту је осам чланова Политбироа заузело своја места:

Стаљин (председник), Молотов, Ворошилов, Каганович, Микојан, Берија, Маљенков и Вознесенски. Тако је искључен директни утицај савета народних комесара на вођење рата. Комитет је 10. јула значајним променама изменио начин руковођења, тако да је углавном омогућена боља координација вођења операција.Тимошенко, Буђони и Шапошњиков и начелник Генералштаба Жуков, затим још неколико истакнутих високих војних функционера. С обзиром да је већина чланова Врховног штаба имала друге одговорне дужности, свакодневно руковођење операцијама практично је било у рукама Жукова и Стаљиновог личног саветника маршала Шапошњикова. Стаљин је ту имао особито важну улогу. Од 5. јула се све више понашао као врховни командант. Већ 19. јула је постао народни комесар за одбрану, а 7. августа именован је за врховног команданта. На овом највишем руководећем положају Стаљин се у многим стварима ослањао на Шапошњикова који је годинама био начелник Генералштаба. Временом се Стаљин све ређе опирао саветима својих војних специјалиста. Код највишег партијског руководства у почетку је владало неповерење у верност официрског кора. Уз извесне промене, одржала се институција политичких комесара у војсци која је настала за време револуције, а 16. јула 1941. донета је одлука да војни команданти убудуће деле свој руководећи положај са политичким комесарима. Касније, те исте године, Стаљин је међутим унео нове елементе у подстицању отпора непријатељу. Под притиском пораза и због зверског понашања Немаца у окупираним подручјима све више је истицао совјетски патриотизам из најстаријих времена до овог рата. У говору од 7. новембра узимао је за пример јунаштво чак и личности из најновије прошлости за време царизма. Тиме је покренуо совјетска патриотска осећања јачајући тако дух отпора народа Совјетског Савеза.

СТАВКА - највиши оперативни орган Врховне команде Црвене армије
Ј.В.Стаљин	А.И.Антонов	С.М.Буђони

Н.А.Булгањин	А.М.Василијевски	К.Ј.Ворошилов	Г.К.Жуков
Н.Г.Кузњецов	В.М.Молотов	С.К.Тимошенко	Б.М.Шапошњиков

У циљу ефикаснијег руковођења трупама на фронту 10. јула су основане главне команде за три најважнија стратегијска правца. Северозападним фронтом командовао је маршал Климент Јефремович Ворошилов, Западним - маршал Семјон Константинович Тимошенко и Југозападним - маршал Семјон Михајлович Буђони. Крајем јула за начелника Генералштаба поново је постављен маршал Борис Михајловиич Шапошњиков, а тада још увек генерал Георгиј Константмович Жуков одређен је за команданта Резервног фронта. Нешто пре тога, почетком јула, смењени су с положаја због пропуста и неенергичног командовања Западним фронтом генерали Павлов, Климовски, Григорјев и Клич. Судио им је војни суд, а генерал армије Димитриј Григоријевич Павлов, Херој Совјетсиког Савеза, одлучио је да изврши самоубиство. Он је, иначе, био веома способан војсковођа, а каснија истраживања су показала да лично није сносио кривицу за тешке поразе совјетских трупа у првих десет дана рата и да у насталој ситуацији и није могао да уради много више него што је урадио.

Стаљин је 19. јула заменио Тимошенка на положају народног комесара одбране, а 8. августа постао је врховни командант оружаних снага.


СОВЈЕТСКА ИНДУСТРИЈА СЕ СЕЛИ НА ИСТОК

Како су Немци брзо продирали преко совјетске територије, постизали велике успехе, совјетска врховна команда је ускоро схватила да заустављање нападача не може да се постигне само предузимањем противдејстава на фронту. Претила је опасност да Немци брзо продру у индустријске центре. Тада је Државни комитет одбране донео две мере које су биле од далекосежног утицаја. Као прво је одређена евакуација средстава за производњу из најугроженијих подручја. За такву евакуацију, вероватно, пре рата нису постојали никакви планови. Једна комисија под руководством економског експерта Вознесенског добила је 4. јула 1941. задатак да направи план за померање тежишта Совјетске економије на исток. Овај план требало је да обухвата како евакуацију предузећа у европском делу Совјетског Савеза, тако и проширење постојећих и изградњу нових индустријских центара за производњу у азијском делу СССР-а. Шеснаести август је назначен као дан кад је комисија Вознесенског одобрила план. Средином августа су Немци продрли до најзападнијих индустријских подручја. Дошло је до масовне евакуације, делом организовано, делом импровизовано, под притиском непријатељске војске. Токајев о томе пише: „...Још никад историја није видела тако колосалну евакуацију, такво потпуно нестајање пред надирућим непријатељем. Милиони људи, милиони грла стоке, хиљаде фабрика, десетине хиљада радних тимова колективних газдинстава са својом опремом, средње школе и универзитети и робне куће одједном су нестали у правцу истока...“.

Било је неопходно у кратком року, из подручја у близини фронта, пребацити на исток фабрике из Украјине, Молдавије, Белорусије, Прибалтика и западних области Русије.То је био подухват који је захтевао натчовечанске напоре.Требало је евакуисати такве гиганте као што су украјинске челичане „Запорожстаљ“ и „Дњепроспестаљ“, одређене погоне лењинградског завода „Киров“ итд.Радило се и дању и ноћу, често под непријатељским бомбама, свако предузеће требало је демонтирати, утоварити у железничке вагоне, пребацити на одредиште и што брже пустити у рад.

Монтирање великих погона и фабрика на новом месту завршено би било у току 3-4 недеље.Рецимо највећа фабрика авиона у земљи у Поволжју, дала је првог ловца 14-ог дана по доласку последње композиције са опремом.Фабрика тенкова евакуисана из Украјине на Урал, достигла је ниво 46-ог дана по доласку.Фабричке хале још нису имале кров а машине су већ радиле.

У другој половини 1941. године на исток је било евакуисано 1523 фабрике и завода, од тога је 226 смештено и Поволжју, 667 на Уралу, 224 у западном Сибиру, 78 у источном Сибиру, 308 у Казахстану и средњој Азији.Заједно са њима евакуисано је преко 10 милиона људи (радника, инжењера, техничара...).Само за евакуацију украјинске челичане „Запорожастаљ“ било је потребно 8 хиљада вагона.

Поред индустрије у унутрашњост земље евакуисано је стотине научних института, лабараторија, школа, библиотека, као и уникатних уметничких дела из музеја у Москви, Лењниграду, Кијеву и других градова.

Остале важне личности Совјетског савеза
Кагановић	Јероменко	Коњев	Малиновски	Павлов
Попов	Пуркајев	Рокосовски	Говоров	Ватутин

Другу меру коју је Државни комитет донео кад се показало да немачки продор не може да се на време заустави објавио је Стаљин 3. јула у говору преко радија. Тада је, између осталог, рекао: „Када јединице Црвене армије буду приморане да се повуку, треба одвозити сав покретни железнички састав, не оставити непријатељу ниједну локомотиву, ниједан вагон, не остављати непријатељу ниједан килограм жита, ниједан литар горива. Колхозници морају отерати сву стоку, а жито предати на чување државним органима за превоз у позадину. Сав иметак од вредности, међу којим лаки и племенити метали, жито и гориво, који се не може однети, мора се безусловно уништити. У крајевима које је непријатељ запосео треба формирати партизанске одреде, коњичке и пешадијске, формирати диверзантске групе за борбу против непријатељске војске, за развијање партизанског рата, свуда и свагде, за дизање мостова, путева, за кварење телефонских и телеграфских веза, да пале шуме и складишта. У запоседнутим подручјима треба стварати несносне прилике за непријатеља и за све његове помагаче, прогањати и уништавати их на сваком кораку и осујећивати све њихове мере“.

Ове мере спровођене су са великим пожртвовањем, што је допринело да се умањи темпо немачког напредовања. У Стаљиновом позиву тражило се да се формирају јединице „народних добровољачких одреда“. У Москви, и поготово у Лењинграду, формиране су читаве такве дивизије састављене од добровољаца, већином неувежбаних радника.

ХЛАДНО САВЕЗНИШТВО

„Ако видимо да ће Немци добити рат, треба да помогнемо Совјетима; у супротном случају Немцима. У сваком случају нека се они међусобно добро искољу“. То је рекао нико други до Хари Труман на дан немачког напада на Совјетски Савез. Био је мало чудан овај предлог, дипломатски тешко изводљив, али је карактерисао један менталитет. Обични Американац није осећао много ни за једну од те две стране, ни за совјете, ни за Немце. У Лондону су совјети поздрављени са више ентузијазма као савезници у борби коју је Британија већ пуну годину водила сама. Ипак ни сада Черчил није тајио да је целог живота био антикомуниста. У недељу увече, 22. јуна, изјавио је на радију да не жели повући ниједну реч коју је икад рекао о комунизму. Али је ипак желео да заборави прошлост „са њеним неделима, глупостима и трагедијама. Ако је Совјетски Савез у опасности, онда смо то и ми. Свако ко се бори против нацизма је за Британију савезник“.

Совјетски амбасадор у Лондону, Мајски, није много веровао британском ставу. Питао се да неће, можда, сада Британци уз пригушен смех да гледају како се Совјети спашавају из тешкоћа. Јер су то исто Совјети радили од августа 1939. Бојали су се, не без разлога, да ће Британци сада улагати мање напора у рат.

У лето 1941. многе британске високе војне личности, а и поједине америчке, нису веровале да ће Црвена армија издржати дуже од три месеца против Немачке.

У таквој ситуацији су политичари морали да учине своје. У јулу, септембру и децембру су британски и „неутрални“ амерички представници путовали у Москву да би тамо преговарали о оном што је Совјетском Савезу било најпотребније. Први је био Хари Хопкинс, повереник председника Рузвелта. Хопкине је био на путу за Лондон кад су Немци напали Совјетски Савез па је одлучио да одмах оде Стаљину. Амерички амбасадор је после радног времена замолио свог совјетског колегу за визу коју је Мајски ручно уписао у Хопкинсов пасош. У прави час: јер воз је већ кретао кад је Хопкинсу уручен пасош. Један британски хидроавион пребацио га је из Шкотске до Архангелска. Био је то доста рискантан лет и амерички дипломата је највећи део пута провео у митраљеској кабини, посматрајући немачке ловце како патролирају пред норвешком обалом. После слетања на совјетску територију изнурени гост је следећег имао четворочасовни лет за Москву.Три дана је Хопкинс конферисао са разноразним совјетским руководиоцима, а свако вече око седам и по часова сретао се у Кремљу са Стаљином. Само су ти последњи разговори били важни, јер од других совјетских руководилаца Американац није много сазнао.

Хопкинс је поднео Рузвелту извештај на основу кога је применио Закон о зајму и најму и на Совјетски Савез.То би значило да би Америкаци убудуће и Совјетима "позајмиљивали" ратни материјал.Неколико месеци касније почеле су прве испоруке: до 1. јула 1942. САД су већ биле испоручиле Совјетском Савезу ратни материјал у вредности од милијарду долара.

Совјети су од Британаца тражили да хитно отворе други фронт на Балкану или у Француској.Черчил је, додуше, могао да се оправда са неколико тешких бомбардовања Немачке, али у Москви су самтрали да је то сасвим мали напор.Черчилова изјава да Британци нису у стању да изврше инвазију, наишла је у Кремљу на разочарење и неразумевање.

Стаљин је свом амбасадору у Лондону дао инструкције да још једном захтева отварање другог фронта.Мајски је због тога 4. септембра увече око 10 часова пошао Черчилу који га је дочекао у смокингу.Стаљинова порука је гласила да мора да отвори други фронт у Француској или на холандско-белгијској обали како би се на тај начин немачке трупе одвукле са источног фронта.Атмосфера у преговорима је била доста натегнута.Нестало је добронамерне атмосфере.

У новембру је британски министар спољних послова Идн одлучио да заједно са Мајским отпутује у Москву да би мало побољшао атмосферу. Та замисао је код Стаљина наишла на повољан пријем. Путовање је почело 7. децембра. Требало је да их крстарица „Кент“ пребаци од Скапа Флоуа до Мурманска. На путу за поморску базу Мурманск, дипломати су сазнали за јапански напад на Перл Харбор. За Совјетски Савез то није било безначајно, јер се сад мање него икад могао надати британским војницима и бродовима. С друге стране је Стаљин могао мало да одахне, јер су Совјетске армије не само зауставиле Немце код Москве, него почеле велику зимску противофанзиву која је довела до првог пораза Хитлерове војске у рату.

Ноћни разговори између Идна и Стаљина донели су мало резултата. За извесно време није могло доћи до отварања другог фронта, а још мање је Идн хтео да се веже споразумом који би гарантовао совјетске границе од јуна 1941, јер то би онда било санкционисање промена у пољским границама, стања на Балтику и совјетско-финске границе. Није дакле дошло до британско-совјетског споразума. Британци тих месеци нису успели да придобију Стаљина за своја становишта и аргументе. А Стаљин је имао довољно разлога да буде неповерљив према британским циљевима на дуге стазе, који су одударали од совјетских. Велика Британија и Совјетски Савез били су савезници, али са великим међусобним разликама о политичким проблемима света.Велика ратна коалиција била је само „случајни“ савез великих сила у рату против заједничког непријатеља који ће у току трајања рата само заташкати основне супротности.