Југословенско војно и политичко руководство ушло је у други светски рат а да није реално сагледало какв ће бити рат у којем може да се нађе Југославија.Зато и није могло да одабере ратну доктрину која би одговарала потребама одбране земље.Доминирала су, углавном, стара гледишта из периода првог светског рата на основу којих је српска војска у почетку рата постигла велике победе на Церу и Колубари.Таква схватања су годинама преовладавала у теорији и пракси.Све војне игре и војни задаци решавани су под утицајем таквих схватања.Није се водило рачуна да су се услови ратовања битно изменили, да је оружана моћ знатно ојачала, а брзина напада повећала.Било је изолованих појединаца који су се залагали за савремену концепцију вођења рата, али су таква схватања, ипак, остала усамљена и нису прихваћена.

Усвојена је „Офанзивна доктрина маневра“ која се, углавном, заснивала на искуствима из балканских и првог светског рата.Прихватање таквих „романтичарских“ погледа на рат требало је да припреми оружане снаге за „безусловну офанзиву“, а доминирала је концепција „стратегијског дочека и противофанзиве“ из првог светског рата.

У ратним правилима Југословенске војске говорило се само о фронталном рату као једином облику оружане борбе.Сви други облици супротстављања нису узимани у обзир.Искључива оријентација на фронтални рат са надмоћнијим противником није била разумна када се има у виду крајње неповољан квантитативни и квалитативни однос снага и војнополитички положај Југославије.То се потврдило одмах, још у првим данима рата.Говорило се о четовању у позадини непријатеља, формирана је Четничка (јуришна) команда и шест четничких (јуришних) батаљона, али ни те снаге нису ступиле у акцију, јер су биле захваћене општим расулом војске.

У „Општој ратној служби“ из 1937. године, уопште није реално оцењен нити је дошао до јачег изражаја развој механизованих и оклопних средстава и авијације.Тек у „Упутству за употребу оклопних јединица и одбрану од оклопних кола“ из 1938. године изнета су гледишта о противтенковској борби.Према „Упутству“, одбрана је требала да се заснива на широкој примени природних и вештачких препрека и употреби артиљерије. Али ова гледишта су веома слабо разматрана у војним школама, а још слабије су дошла до изражаја на терену.И даље је Генералштаб спроводио застарелу доктрину пешадије и артиљерије за освајање.Никакви закључци нису изведени ни из слабе ефикасности противтенковских топова 20 - 47 mm, којих је било највише у наоружању, а у Француској су управо ови топови подбацили јер нису могли да пробију оклоп немачких тенкова.

Било је, осим тога, и веома очигледно да прихваћену „доктрину маневра“ не може да изведе војска чије копнене јединице нису могле да пређу дневно ни 20 km, дакле онолико колико су немачке оклопне јединице прелазиле на час.Иако се у војним круговима говорило о потреби формирања оклопних и механизиваних дивизија, Југославија је, због недостатка финансијских средстава, а и других разлога, дочекала рат без иједне веће оклопне јединице, са свега два тенковска батаљона и 110 застарелих тенкова.

Погрешно је био решен и стратегијски распоред снага којим је требао да се заустави напад непријатеља.Иако се знало да Немачка у први стратегијски ешалон обично групише главне снаге и средства, планира и води краткотрајан рат и тражи брза решења у почетку рата, био је предвиђен кордонски распоред снага и одбрана свих граница Југославије трупама разбацаним на око 3000 km дугачком граничном фронту.Ни из рата у Пољској и Француској југословенско војно руководство није умело да извуче закључак о потреби одржавања јединица по дубини.

Ратни план југословенске војске „Р-41“ настао је почетком 1941. када су немачке трупе ушле у Мађарску и Румунију и припремале се за улазак у Бугарску.По том плану је за одбрану југословенских граница било предвиђено 27 дивизија или седам осмина снага.Таквим распоредом снага требало је реализовати основну идеју ратног плана; успоравајућу одбрану на свим фронтовима, осим према Албанији и Задру, и повлачење према југу, преко хиљаду километра, у Грчку, да би се тамо у заједници са Грцима и евентуално са другим савезницима, организовао фронт ради пружања отпора и настављања рата.При томе је занемарена велика покретљивост немачких снага, апсолутна надмоћ у ваздуху и ванредно повољна оперативна основица са које је непријатељ својим дејствима могао брзо спречити повлачење југословенске војске према Грчкој.

За разлику од тадашњих модерних армија, које су имале организоване оружане снаге у три вида, Југословенска војска делила се на Војску и Ратну морнарицу.Војску је чинила пешадија, артиљерија, коњица, инжењерија и ваздухопловство, и друге помоћне јединице.Имали су генералштабну, економску, техничку, санитетску, судску, свештеничку, ветеринарску и музичку струку, и специјалне јединице; граничаре и жандармерију.Тенкови су третирани као борбено средство које помаже нападу пешадије, а ваздухопловство је извиђало, вршило заштиту снага и територије и нападало непријатељске објекте.

Ради лакшег руковођења и командовања у рату, државна територија је подељена на војишну и позадинску територију.То је, свакако, више одговарало ситуацији из првог светског рата, а не условима уочи другог светског рата, када је савремена војна авијација целу државну територију претварала у војишну.Праве позадине заправо и није било.Ратно ваздухопловство делило се на оперативно и армијско.Кад је рат почео у априлу 1941. оно је имало 459 авиона (125 ловаца, 173 бомбардера, 161 извиђача), од чега је само 265 било савремених авиона, распоређених на 23 аеродрома.

Ратна морнарица је имала 32 ратна брода, али већином застарелог типа.На Сави и Дунаву била је речна ратна флота, а поморско ваздухопловство имало је 150 хидроавиона.Поморска обалска команда имала је 14 обалских артиљеријских батерија са 45 топова.

Прелаз Југословенске војске из мирнодопског у ратно стање био је врло сложен и компликован.Било је замишљено да мобилизација траје од три до седам дана.Како је мобилизација била касно обављена, до почетка немачког напада, њу су потпуно извршили само ваздухопловство и неке друге јединице.Било је предвиђено да се мобилише око 1 200 000 војника за оперативну и још 500 000 за резервну војску, као и 900 000 грла стоке.До краја марта је, међутим, мобилисано само 600 000 војника.Тако је немачки напад затекао Југославију тек у почетној фази мобилизације.То је изазвало општу пометњу већ од самог почетка рата.

Још од 1937. године почело је утврђивање југословенске границе.Најпре је почело на италијанском граничном фронту, а затим од 1939. године на граници према Аустрији, Мађарској и Албанији, а тек 1940. године према Бугарској и Румунији и унутрашњости државне територије.Све то, међутим, није дало неке војне резултате, јер су утврђења била слаба и поред великих финансијских издатака.Осим тога, утврђења и посадне јединице били су углавном опремљени застарелим оружјем, а поготово је број противтенковских топова био недовољан. На утврђењима је 1940. године радило преко 40 000 радничких батаљона са 60 000 људи.

Војна индустрија Краљевине Југославије није била довољно развијена, посебно за производњу топова, тенкова и моторних возила.Све је то требало набављати у иностранству, што је избијањем другог светског рата постало немогуће.Војска је била наоружана и домаћим и страним наоружањм, што је стварало велике потешкоће око њиховог набављања, одржавања и оправке.Артиљерија, већином застарелих типова, била је товарена и на сточну запрегу.Постојало је 149 врста оружја са више од 300 врста муниције.Ваздухопловна индустрија била је тек у зачетку али је ипак била у стању да производи и најсавременије авионе.

Материјалне резерве за вођење рата биле су недовољне.Пешадијске муниције било је свега за 75 дана, а артиљеријске за 100 дана.Противавионске батерије имале су муниције за 7 дана борбе, а противтенковске јединице само 200 граната по оруђу.Недостајало је 1400 радио-станица.

Виши старешински кадар, већим делом, није био обучен за вођење рата са таквим противником, а знатан број генерала био је престарео.Према томе, војска Краљевине Југославије није ни у ком погледу била спремна за задатке који су се пред њу поставили у моменту када су 6. априла 1941. године земљу напале Немачка, Италија и Мађарска.