Док је Донски фронт током јануара и фебруара био ангажован у ликвидацији опкољене немачке 6. армије, на разним секторима совјетско-немачког фронта извођен је низ операција које су се уклапале у замисао Ставке да се развије и у пуној мери искористи стратешка иницијатива коју је Црвена армија преотела од непријатеља. Ослобођење окупираних подручја одвијало се кроз серију офанзивних операција које су се сустизале и међусобно подударале. На јужном крилу совјетско-немачког фронта то су биле: Ростовска операција од 1. јануара до 18. фебруара (ослобађање Ростова на Дону); наљчинско-ставропољска операција од 3. јануара до 4. фебруара (ослобађање Ставропоља); ликвидација опкољене немачке групације код Стаљинграда од 10. јануара до 2. фебруара, краснодорско- новоросијска операција која је започела 11. јануара а завршена је тек у мају, када је готово читаво Прикубање било очишћено од Немаца.

У центру то су биле: строгожско-росошанска операција од 13. до 27. јануара (напредовање на запад у рејону притока Дона - Потудањ, Тихаја Сосна и Чорнаја Каљитва); вороњешно-касторњенска операција од 24. јануара до 17. фебруара (ослобађање Вороњешке области); харковска од 2. до 26. фебруара (истеривање непријатеља из Харкова).

На северном крилу то су биле: пробој блокаде Лењинграда од 12. до 30. јануара; ликвидација Демјанског плацдарма Немаца од 15. фебруара до 1. марта.

На вороњешком правцу, о коме ће овде бити речи, ситуација је изгледала овако: трупе Вороњешког фронта (од октобра 1942. године њима је командовао генерал-потпуковник, а затим генерал-пуковник Ф. И. Голиков) и Брјанског фронта (комадант генерал-потпуковник, а затим генерал-пуковник М. А. Рејтер) током лета и јесени 1942. године активно су дејствоале, не дозвољавајући Немцима да са њиховог сектора пребацује своје трупе у рејон Стаљинграда. За то време оне су у више махова прелазиле у нападе, које су вршиле поједине армије или трупне формације. Самостална операција 60. армије генерал-мајора И.Д. Черњаховског ради ослобађања Вороњежа није имала успех. Совјетским снагама је пошло за руком само то да од Немаца очисте омањи рејон у северном делу града.

Исто тако није донела никакав успех, мада је везала непријатељоке снаге, и заједничка операција 38. армије Брјанског и 60. армије Вороњешког фронта, предузета средином јула у истом циљу. Главни разлог тих неуепеха била је недовољна искусност трупа у припремању и извођењу наступања, а такође и потцењивање противникових снага.

Захваљујући офанзивној операцији коју је крајем јула извела 6. армија генерал-мајора Ф. М. Харитонова, совјетским снагама је успело да на десној обали Дона, у рејону Првог Сторожевог, освоје мостобран у ширини од 10 и у дубини од 8 километара, који је за Црвену армију имао изузетно важан значај.

Средином септембра, на иницијативу команданта Вороњешког фронта, Н.Ф. Ватутина, предузета је офанзивна операција ради ослобођења Вороњежа. У њој су учествовале 60. и 40. армија, а такође 38. армија узета од Брјаноког фронта. Опет 60. армија није имала успеха, 40. армија генерал-потпуковника М. М. Попова заузела је предграђе Чижовку и јужни део Вороњежа, док је 38. армија имала незнатан успех. Задатак трупа Вороњешког фронта није извршен због упорног отпора 2. немачке армије, која се ослањала на добро утврђене одбрамбене положаје. Зато је Ставка наредила Вороњешком фронту да обустави офанзивне операције и пређе у одбрану. У октобру је Н.Ф. Ватутин преузео команду над поново формираним Југозападним фронтом.

До краја децембра Вороњешки фронт је усавршавао своју одбрану, која се протезала од железничке пруге Јељец-Касторноје према Вороњежу, и даље левом обалом Дона до Нове Калитве, а на југозападу до Кантемировке (са мостобранима на десној обали Дона код Првог Сторожевог и Шчучја). У саставу Вороњешког фронта тада су се налазиле следеће формације: 38. армија генерал-потпуковника Н. Ј. Чибисова, 60. армија генерал-мајора И.Д. Черњаховоког, 40. армија ганерал-потпуковника К. С. Москаљенка и 18. самостални стрељачки корпус генерал-мајора П. М. Зикова. Њима насупрот налазило се 7 пешадијских дивизија немачке 2. армије под комалдом генерал-пуковника X. Залмута, затим, нешто јужније одбрану је држала 2. мађарска армија генерал-пуковника Г. Јанија, још јужније италијански алпски корпус, и најзад у рејону Росоше налазило се неколико немачких и италијанских дивизија. Иза споја немачке и мађарске армије, команда Вермахта је држала у резерви тенковску бригаду, а у близини Каменке пешадијску дивизију.

У данима успешног развоја на стаљинградском бојишту, Ставка је поново донела одлуку да се пређе у офанзиву на Вороњешком правцу. Команда Вороњешког фронта, појачана генералима Васиљевским и Жуковом, израдила је план острогожско-росошанске операције, која је требала да се изврши нешто јужније од Вороњежа. У том плану било је предвиђено да се главни удар нанесе у најосетљивијем делу фронта, у центар ГА „Б“. Такође је било предвиђено да се форимрају три групације; Северна групација је главнином снага 40. армије требала да удари са мостобрана код Првог Сторожевог и Урива правцем у облику дуге ка Болдирјовки, Красном и Алексејевки, с тим да са западног правца скрене на јужни, споји се код Алексејевке са јужном групацијом Вороњешког фронта и тако заврши опкољавање острогожско-росошанских непријатељских трупа. Са једним делом снага 40. армије, њен командант, К. С. Москаљенко, имао је задатак да пробије непријатељску одбрану, нанесе удар на Острогожск и тамо се споји са десним крилом 18. стрељачког корпуса. Наступање главних снага обезбеђивао је акцијама у правцу Болдирјовке и Репјевке 4. тенковски корпус генерал-мајора А.Г.Кравченка. Јужна групација, 3. тенковока армија генерал-мајора П. С. Рибалка и 7. коњички корпус генерал-мајора С.В. Соколова, добила је задатак да са тенковским јединицама нанесе дубок обухватни удар од Кантемировке у правцу северозапада, а једним делом снага у правцу севера, у сусрет 40. армији. За то време је коњица својим наступањем на Валујке обезбеђивала фронтовоку операцију с југа. Централна групација (18. самостални корпус) требала је да дејствује са мостобрана код Шчучја, наносећи ударе у сусрет трупама северне и јужне групације, са којима је требало да се споји код Острогожска и Карпенкова. У плану је било предвиђено да акције Црвене армије на копну штити из ваздуха 2. ваздухопловна армија генерал-мајора К. Н. Смирнова.

Као што се види, главна улога је поверена „северњацима“ и „јужњацима“, док су снаге у центру биле дужне да вежу непријатеља, привлачећи на себе његове оперативне резерве и омогућујући тако крилним групацијама Вороњешког фронта да заврше опкољавање противника. Наступање главнине снага северне групације са Сторожевског мостобрана започето је 13. јануара, дан пре одређеног рока, јер су успешне акције челних одреда откриле противникова слаба места. После снажне артиљеријске припреме прешле су у офанзиву главне снаге 40. армије. При крају другог дана операције Немци су на сектор совјетске северне групације пребацили нова појачања. Пре тога је њихова одбрана била пробијена 40 километара у ширину и 17 километара у дубину. Совјетска 40. армија је имала задатак не само да заврши пробој одбране по читавој тактичкој дубини, већ и да брзо пресече непријатељу одступницу како би, заједно са трупама совјетске јужне групације, створила планом предвиђени унутрашњи фронт обруча око главнине противникових снага. Међутим, да би се то постигло, требало је убрзати темпо наступања. До 15. јануара пошло им је за руком да изврше први део задатка: бреша је проширена на 100 километара, на десном крилу је достигла дубину од 20, у центру од 35, а на левом крилу од око 16 километара.

Јужна групација је прешла у офанзиву 14. јануара и после 3 сата жестоког окршаја продрла је у дубину противникове одбране свега 1-3 километра. Да би се убрзало стварање бреше, у борбу су убачени 12. и 15. тенковски корпуси. То је помогло да се ситуација нагло преокрене у руску корист. Крајем 14. јануара тенкисти су напредовали 12-23 километра у рејону Жилина уништили штаб 24. немачког тенковоког корпуса. Изјутра 15. јануара развили су напредовање у правцу севера и северозапада. За то време је 7. коњички корпус обезбедио с југа офанзивне акције Црвене армије.

Централна групација је такође прешла у наступање 14. јануара. Уз подршку добро организованог садејства артиљерије и авијације 18. самостални стрељачки корпус сломио је отпор непријатеља и крајем 15. јануара после ноћне борбе на -25 степени целзијусових, извршио свој задатак.

До 16. јануара на оба крила Вороњешког фронта била је савладана непријатељска одбрана. Енергичним акцијама 18. самостални пешадијски корпус напредовао је у дубину недозвољавајући непријатељским снагама да умакну и избегну опкољавање. Код места Иловска и Алексејевке успостављена је ватрена веза између северне и јужне групације Вороњешког фронта. Немцима је остао само узани коридор од 10 km кроз који су покушавали да се извуку из обруча и избегну опкољавање. Међутим, 18. јануара Црвеној армији је пошло за руком да затвори тај пролаз што је довело до опкољавања велике немачке групације. На површини од око 2,5 хиљада квадратних километара било је опкољено око 13 немачких, мађарских и италијанских дивизија. Ударима 18. самосталног корпуса и 12. тенковског корпуса, немачке снаге су преполовљене на два дела. У дотадашњим операцијама јединице Вороњешког фронта су заробиле 52 хиљаде непријатељских војника и официра и заплениле велике количине тенкова, топова и осталог ратног материјала.

Од 19. до 24. јануара прешло се на ликвидацију јединица у самом обручу. И поред упорне одбране немачких јединица, све немачке јединице у обручу су или биле уништене, или приморане да капитулирају.

Биланс острожоско-росошанске операције је следећи; Она је трајала 15 дана и у току те две недеље била је пробијена немачка одбрана на сектору широком 250 километара. Совјетске трупе су напредовале 140 km у дубину и том приликом очистиле од Немаца територију од 22,5 хиљада квадратних километара. Ослобођени су градови и важни железнички чворови Острогожск, Росош, Коротојак, Алексејевска, Валуки ... Потпуно су потучене следеће дивизије које су се бориле на страни Немаца: 2. мађарска армија, италијански алпски корпус, 24. немачки тенковски корпус (комадант генерал Валтер Г. Неринг) и главнина немачког корпуса за специјалне намене. Укупно је било уништено око 15 дивизија које су се бориле на страни Вермахта, док је још 6 дивизија претрпело тежак пораз. Руске трупе су заробиле преко 86 хиљада непријатељских војника и официра, заплењено је много оружја и ратне технике.

Успешно извођење те операције створило је повољне услове за наношење удара у бок и позадину немачке 2. армије, која је држала одбрану нешто северније у рејону Вороњежа. Та се немачка формација нашла у избочини која је дубоко залазио у распоред совјетских трупа. Некада је такав положај у врху Вермахта сматран као повољан, али после успеха Црвене армије, Немци су почели да се прибојавају опкољавања. На том сектору је било 10 немачких и 2 мађарске дивизије, укупно 125 хиљада људи са мноштвом артиљерије и тенкова.


ВОРОЊЕШКА ОПЕРАЦИЈА

После успеха острожоско-росошанске операције, уследила је израда плана за извршење вороњешко-касторњенске офанзиве, и ослобађање Вороњежа. У плану је било предвиђено да се директним ударима са севера и југа у бокове 2. немачке армије опколи и уништи главнина њених снага, ослободи рејон Вороњежа и Касторне и заузму важне железничке пруге Вороњеж-Касторна и Јељец-Касторна.

С југа 40. армија, потпомогнута 4. тенковским корпусом, требала је да наступа у правцу међуречја Потудања, Оскола и Девице; са севера 13. армија Брјанског фронта имала је задатак да своје нападе усмери на међуречје Кшење и Олме. Пошто би се спојиле код Кастроне, обе армије би завршиле опкољавање 2. немачке армије и њену ликвидацију.

38. и 60. армија Вороњешког фронта, које су се налазиле директно наспрам 2. немачке армије, биле су дужне да наношењем удара са истока испресецају опкољену групацију противника на делове. Почетак ове операције био је планиран за 23. јануар.

Вороњешко-Кастрењска операција је почела преласком у напад 40. армије под командом генрала С.К. Москаљенка. Следећег дана је 60. армија генeрала Черњиховског избацила Немце из вороњешких квартова на десној обали Дона и у потпуности ослободила град.

26. јануара у напад су кренуле 38. армија генерала Н.Ј. Чибисова и 13. армија генерала Н.П. Пухова. После одлучних јуриша руске трупе су 28. јануара заузеле град Касторну и пресекле одступницу немачкој групацији која се налазила нешто источније.

Хитлер је био принуђен да из западне Европе повуче своје елитне јединице и да их пребаци на исток како би затворио рупе у одбрани коју је створила Црвена армија. Тако је у рејон Харкова пребачен 2. тенковски СС-корпус који су сачињавале елитне немачке тенковске дивизије „Рајх“, „Адолф Хитлер“ и „Мртвачке главе“. Та чињеница је веома забринула совјтске генерале, па су ови били приморани да убрзају извођење планиране операције како она не би доживела неуспех као раније операције у рејону Вороњежа.

Гонећи и уништавајући остатке непријатељске групације „Зиберт“, совјетске трупе су за 15 дана наступања напредовале под борбом 130 километара. У току те операције била је потпуно потучена главнина 2. немачке армије и III армијског корпуса 2. мађарске армије. Било је заробљено преко 20 хиљада Немаца и Мађара и заплењено преко 100 тенкова, 340 топова, 24 натоварена вагона пуна ратног материјала ... Код Новог Оскола су капитулирале две италијанске дивизије 8. армије, чиме је она потпуно уништена. Пут ка Курску био је отворен. Тај важни чвор пао је у совјетске руке 7. фебруара јер га је бранио само мали немачки гарнизон, на брзину оформљен, јер су немачке јединице на том делу фронта биле у тоталном расулу. Два дана касније совјетска пешадија је ушла у Бјелгород.

Све више и више су немачке вести са ратишта одражавале слику совјетског „парног ваљка“ који је рушио немачке линије. Квантитет и квалтет јединица прешао је на страну Црвене армије.

На ред је дошао Харков ...