На свака три Б-17 у САД би се израђивала по пет четворомотораца Б-24 либератор, иако се Б-24 први пут појавио након избијања другог светског рата, када је Б-17 био већ три године у производњи.У току наредних година Б-24 су заједно са Б-17 били предводници америчког стратешког бомбардовања у Европи, на Блиском истоку и на Тихом океану, где је Б-24 све до доласка Б-29 био бомбардер са најдужим долетом.

Настанак авиона Б-24, могло би се рећи, био је подстакнут авионом Б-17.Године 1938. када су се облаци рата већ надвили над Европом, калифорнијска фабрика авиона "Консолидејтид" у Сан Дијегу добила је понуду од ратног ваздухопловства да размотри могућност за успостављање производње по лиценци Боингових Б-17.Међутим, фабрика је узвратила својим предлогом да за исто време припреми серијску производњу свог сопственог четворомоторног авиона, модернијег од Б-17.Конструкторску екипу предводио је Френк Финк (Franck Finck) и јануара 1939. добили су задатак да за 14 дана направе пројекат и израде макету у природној величини. Конструктори су се без много двоумљења одлучили да користе авионе које је фабрика већ израђивала. Прихватили су тзв. Девисово крило и репне површине новог хидро-авиона-бомбардера 31, спојили их са великим трупом, а у крило су уградили четири мотора серијских хидроавиона ПБY каталина. Труп је био довољно простран да је у њему било двоструко више места за бомбе но код Б-17. Дејвисово крило било је изум ветерана америчке ваздухопловне индустрије Дејвида Дејвиса и удруживало је тада најуспешније профиле са великим распоном и виткошћу крила, чиме је конструктор постигао најповољније услове за што већи долет авиона који би користио овакво крило. Већ код хидроавиона 31 показало се да су претпоставке биле правилне, и такво исто крило се појавило и на либератору. Током читаве производње овог авиона, концепција крила није доживела никакве измене.

Након прегледа макете, у фабрици "Консолидејтид" су кренули у припрему планова за нови бомбардер и на крају су и добили поруџбину за један прототип XБ-24 који је требало да израде до краја године. Фабрички пробни пилот је заиста већ 29. децембра 1939. први полетео прототипом XБ-24, а након два месеца авион је стигао до војних стручњака који су га веома повољно оценили. XБ-24 је био средњокрилац са четири компресорска мотора прат и витни Р-1830-33 и две вертикалне репне површине. Први пут је код тако великог авиона коришћен стајни трап типа трицикл и све до краја производње он се није мењао. У почетку Б-24 је био замишљен као авион са седам чланова посаде, два пилота, навигатор и четири стрелца. Највећа брзина прототипа била је свега 440 km/h, а тражило се 500 km/h, али се сматрало да ће и то моћи да се оствари коришћењем јачих мотора са турбокомпресорима Р-1830-41 у серијским авионима.

 

ПРЕДСЕРИЈСКИ АВИОНИ

"Консолидејтид" је већ априла 1939. добио поруџбину за седам предсеријских авиона YБ-24, али је изграђен свега један, јер су Французи, који су били свесни да им све више прети рат, скоро у исто време наручили 175 нових четворомотораца који су добили ознаку ЛБ-30МФ. Међутим, поруџбину нису потписали све до 4. јуна 1940, када је за њих већ ионако било касно, па су авионе на крају преузели Британци као либераторе I и II.Тако је код америчког авиона добијено више времена за проучавање оних измена које су се показале неопходним приликом испробавања прототипа. Авион је уз то опремљен и јачим моторима и самозаптивајућим резервоарима за гориво, као и оклопним штитницима иза седишта. Тако прерађен авион назван је YБ-24 Б.

Британске поруџбине су све до 1941. у потпуности заузеле производне капацитете фабрике "Консолидејтид", иако их РАФ није користио као бомбардере, већ пре свега као патролне авионе изнад Атлантског океана, наоружане са шест топова калибра 20 mm за нападе на подморнице. Међу тим првим авионима треба споменути и британски либератор прерађен у Черчилов лични авион назван Командо.

Тек маја 1941. је и америчко ваздухопловство почело да добија прве Б-24 који су углавном одговарали британским, с том разликом да су уместо лаких митраљеза понеки имали тешке браунинг митраљезе. Махом су коришћени као транспортни авиони, а један од њих је као фотографски авион послат да извиди стање изнад јапанских атола у Тихом океану како би се нешто више сазнало о јапанским намерама. Његове летове је прекинуо напад на Перл Харбор када је и тај авион уништен на аеродрому Хикам.У данима након напада на Перл Харбор, за америчко армијско ваздухопловство израђено је девет либератора Б-24 Ц са новим куполама са митраљезима на леђима и у репу трупа. Ови авиони још увек нису били права серијска верзија, јер "Консолидејтид" још није био спреман за масовну производњу четворомотомих бомбардера.

 

МАСОВНА ПРОИЗВОДЊА

До краја фебруара 1942. поруџбине за производњу Б-24 нарастале су из дана у дан, да би достигле бројку од 3741 авиона, а било је предвиђено да се изгради и даљих 3200 што је значило да ће бити неопходно спровести специјалне мере за одвијање масовне производње са каквом се у САД још никада нису суочили. До тог тренутка, фабрика је била израдила тек свој 38. либератор Б-24 Д који је био први Б-24 спреман за серијску производњу.

А онда су догађаји почели муњевито да се одвијају.Како фабрика у Сан Дијегу није могла да савлада те огромне поруџбине, основано је удружење пет фабрика и прва међу њима, Форт Ворт у Тексасу, је већ априла 1942. израдила свој први Б-24 Д; ускоро затим то је учинила и Дагласова фабрика у Тулси у Оклахоми, па велико Фордово предузеће у Мичигену, а на крају и Норт Америкенова фабрика у Даласу која је свој први либератор завршила марта 1943. И тако је производња заиста кренула. Само Фордова фабрика је израдила 6792 комплетна Б-24 и 1893 авиона у деловима за друге фабрике, али је управо Форд имао највише проблема са прилагођавањем на масовну производњу авиона, што ни у ком случају није било исто као производња аутомобила. Између осталог, показало се да Фордови радници нису навикли на стандарде радних цртежа ваздухопловне индустрије, тако да је за ту фабрику било потребно израдити посебне комплете тих планова.

На овом месту није ни могуће детаљније говорити о тој производњи, у сваком случају, она се без прекида одвијала све до краја рата августа 1945, када је из монтажне дворане у Сан Дијегу изашао последњи либератор. За три године укупно је израђен невероватан број од 19.256 ових великих четворомотороих авиона.

 

У БОРБИ

Први Б-24 Д су имали мотор Р-1830-43 са 1200 КС и узлетну тежину од 25.400 kg касније повећану на 27.210 kg. Њихова максимална брзина од 487 km/h постизана је на висини од 7620 m, а долет им је износио 4580 km. Могли су да понесу нешто преко пет тона бомби. Верзија Д је касније знатно побољшана и добила је нове моторе и додатне митраљезе испод трупа. Први либератори су укључени у 10. ваздушну армију на Тихом океану, јер су због већег долета били погоднији за то ратиште од летећих тврђава.

Између осталог, њихов задатак је била одбрана за Американце врло важног Панамског канала и острва Кодијак на Аљасци где су Американци, почетком 1942, године стално очекивали јапанску инвазију.

Маја 1942. 23 авиона Б-24 Д послато је са Флориде, источном рутом, ка кинеским аеродромима, одакле је требало да бомбардују Јапан. Међутим, ови авиони су привремено задржани на Блиском истоку и 12. јуна послати су са аеродрома Фаид, у Египту, у бомбардовање Плоештија. То је био први напад америчких тешких бомбардера на Европу у другом светском рату, али се завршио прилично неславно, без великих последица по постројења рафинерије, а четири либератора су морала принудно да се спусте у Турску где су њихове посаде интерниране.

Свој први велики пораз либератори су доживели приликом великог напада на Плоешти 1. августа 1943. када су немачки браниоци од 179 авиона оборили 54, а 98 оштетили, 532 ваздухопловца су погинули или су нестали, а скоро 200 их је рањено.

У Велику Британију су Б-24 прво долазили спорије но Боингове летеће тврђаве, и до октобра 1943. тамо се налазило свега седам пукова Б-24. Међутим, већ током наредних месеци формирано је још десет нових пукова, тако да се почетком 1944. на аеродромима у јужној и источној Енглеској налазило већ преко 1200 Б-24. У Средоземљу је било још 15 пукова и они су с југа извршили неколико веома опасних напада на Немачку. У такве акције треба да се уброје напади на Штајер априла 1944, на Инсбрук 13. јуна 1944, на Беч 26. јуна и 8. јула и на Пардубице 24.августа 1944.

 

ЈАЧЕ НАОРУЖАЊЕ У НОСНОМ ДЕЛУ

У међувремену, производња у пет америчких фабрика одвијала се већ пуном паром и са текуће траке почеле су, уместо ветерана Б-24 Д и Б-24 Е код Форда и Г код Норт Америкена, да стижу нове верзије (претходне верзије су израђене у 3960 примерака).

Ваздухопловци су код првих верзија (Б-24 Д, Е и Г) слично као у случају летеће тврђаве, највише критиковали недовољно наоружање у носу авиона. У оружарници на Хавајима су већ у првој половини 1943. самоиницијативно у носеве приличног броја Б-24 Д уградили резервне репне куполе које су скинули са непоправљиво оштећених авиона. Први фабрички Б-24 са митраљеском куполом у носу био је Б-24 Х који се од 1943. почео појављивати у Великој Британији, а 9. септембра је одлетео на први борбени лет са 392. бомбардерским пуком. Пилоти овог пука су се тако одушевили овом већ доста испробаном верзијом да су касније, када се појавила следећа, Б-24 Ј, ову новију увек замењивали претходном ако су икако могли. Верзија Х је у поређењу са Б-24 Д имала читав низ побољшања, а укупно их је израђено 3100 примерака. Када је производња ове верзије либератора у првим месецима 1944. доживела свој врхунац, само у Фордовој фабрици у Мичигену израђивали су по један Б-24 Х сваких сто минута, дању и ноћу, седам дана недељно.

Нова верзија Б-24 И се појавила ускоро иза Б-24 Х, средином 1943, и од ње се разликовала једино по куполама за митраљезе које су користили у свим Б-24 у многобројним верзијама фабрика Консолидејтид, Емерсон и Мотор Прадактс. Како су скоро све фабрике достигле своју највећу производњу у време одвијања текуће траке са Б-24 Ј, то је била и најбројнија верзија, чак и у односу на прерађене авионе њене стандардне верзије који су дорадивани у бројним аеродромским радионицама. Од средине 1944. либератори су из фабрика излазили без камуфлажне боје, у сребрној боји природног алуминијума. И то је био знак да је рат достигао период када више није било потребно скривање од непријатеља.

 

РАТ ПРОТИВ ЈАПАНА

Укупно је 12 бомбардерских пукова америчког ратног ваздухопловства и 23 групе морнарице и маринаца имало либератора на Пацифику и у југоисточној Азији.

Године 1942. први либератори су се посебно истакли у борбама за острво Јава, а онда су прекомандовани у Индију где су ускоро почели да стижу и први Б-24 Д. На тихоокеанском ратишту највише славе је стекао 28. бомбардерски пук који је својим либераторима већ 18. јула 1943. почео низ жестоких напада на Јапан, дакле читавих годину дана пре Боингове супер тврђаве Б-29.

Либератори 5. ваздушне армије су новембра 1942. из Аустралије почели да крећу у бомбардовање Индонезијских острва и Филипина, а касније и све већег броја јапанских острвских база широм Тихог океана. Уосталом, то су били једини авиони који су имали довољан долет за такве летове.

Либератори су из Индије често долазили до Кине, преко Грбе, и одатле узимали учешће у борбама против Јапанаца у Кини, а од 1944. враћени су у Индију и коришћени су за подршку савезничке офанзиве у Бурми.

Последњи пук који је на Тихом океану добио либераторе био је 494. бомбардерски пук 7. ваздушне армије, познат и под надимком „Келијеве кобре“. На ово ратиште он је стигао тек септембра 1944, а на крају се пребазирао на Окинаву, одакле је обавио приличан број напада на Јапан, Кореју и део кинеске територије коју су окупирали Јапанци.Занимљиво је истаћи да је тактика америчких бомбардерских пукова на тихоокеанском ратишту била сасвим другачија од оне у Европи. Тешки четворомоторци су ретко летели на висини већој од 3000 метара, најчешће на 1000 метара, то јест ван дохвата лаког противавионског оружја и испод ефикасне ватре јапанских противавионских топова калибра 77 mm. Међутим, на тој висини је либератор био прилично лак плен за јапанске ловце који су открили да Б-24 Д има слабо наоружање у носу, па су га чеоно нападали. Често би се догађало да су меци јапанских митраљеза пробили нос и долетели чак до бочних стрелаца у задњем делу трупа, при томе побивши све чланове посаде у предњем делу трупа. Зато су пилоти, пре свега почели да носе на грудима тежак оклоп дебео један центиметар, како би се барем донекле осигурали од таквих чеоних напада.

Ова ситуација се променила тек појавом верзије Б-24 Х и Б-24 Ј, а још већу заштиту су пружали пратећи ловци П-51 и последње верзије П-38. До 1944. Б-24 су обавили око 80 одсто свих акција тешких бомбардера на подручју Тихог океана, а тек од јуна 1944. супертврђаве Б-29 почеле су да их потискују на друго место.

 

РАТИШТЕ ТРАЖИ ИЗМЕНЕ

Либератор је током првих година свог деловања због дефанзиве и малог броја авиона био “девојка за све и свугде”, а нигде није био прави мајстор за дате му задатке. Стање се изменило тек са последњим верзијама из завршних двеју ратних година. Пре тога, Б-24 је морао да прође сличан пут као Боингов Б-17, када су посаде почеле јако да се жале због жестоких губитака које су им наносили немачки ловци, а савезнички пратећи ловци нису имали довољан долет да би могли да их прате изнад Немачке. Консолидејтид је веома брзо морао да оствари “пратећи Б-24” коме је скинута сва опрема за бомбе па и саме бомбе, а тако ослобођена тежина искоришћена је за монтирање додатних митраљеза. Тако је од једног Б-24 Д настао једини прототип XБ-41 коме је уграђена и додатна леђна купола са два митраљеза као и купола у “подбратку” исто са два митраљеза, а и бочне куполе су добиле два уместо један митраљез. За својих 15 митраљеза XБ-41 је носио 12.420 метака. XБ-41 није никада напустио Америку, јер се показало оно исто што су посаде констатовале и у Европи са слично приређеним Б-17 који је назван YБ-40. Све те тешкоће решио је долазак одличног ловца П-51 мастанг који је летео скоро исто толико далеко колико и Б-24. Посаде су током 1944. постајале све гласније у тражењу измена у наоружању, а сами захтеви све разноликији, тако да није било могуће да се све тражене допуне изведу у једној јединој стандардној верзији. Мишљења су се нарочито разилазила око репног митраљеског гнезда. Ствар је решена правом соломонском одлуком, сви либератори су у фабрикама израђивани без репних купола и оне су уграђиване тек у радионицама за довршавање у које су долазили Б-24 Л из фабрике у Сан Дијегу, Б-24 М из Фордове фабрике и Б-24 Н из Норт Америкена. У тим радионицама су онда авионима 8. ваздушне армије уграђиване репне куполе А6Б, за 13. ваздушно армију Белове куполе, а неки Б-24 Д су могли да се опреме и „жаоком“ М-6А. Уз то, уведено је и низ мање видљивих измена у наоружању и опреми.

 

ЛИБЕРАТОР СА ЈЕДНИМ ВЕРТИКАЛНИМ СТАБИЛИЗАТОРОМ

Већ 1942. инжењери Консолидејтида су оценили да ће повећати стабилност правца либератора ако двоструки реп, који су заједљиво звали „амбарска врата“, замене једним репом на трупу. За пробу су искористили серијски Б-24 Д и на њега монтирали реп неуспелог бомбардера даглас Б-23. Та летелица је извршила свој први лет марта 1943. Након тога ова верзија је подвргавана сталним пробама и побољшањима, док јој на крају није уклоњен цео задњи део трупа и пребачен на нови Б-24 Д. Овај нови авион назван је XБ-24 К. Испитивања у фабрици су почела септембра исте године, а крајем године XБ-24 К дат је на оцену војним стручњацима. Војна комисија је била тако одушевљена новим либератором, да је штабу , америчког армијског ваздухопловства предложила да сви будући Б-24 буду прављени са једним вертикалним стабилизатором. Ускоро затим са фабриком се заиста ступило у преговоре за производњу 4500 серијских Б-24 К.

Експерименти са Б-24 са једним стабилизатором, међутим, нису били једини. Радило се и на далекосежнијим изменама. Целокупан носни део је прерађен како би могла да се угради Емерсонова испупчена купола у носни део авиона. У реп су уграђена два митраљеза којима је могло да се управља и нишани и са даљине. Гондоле мотора су продужене и добијен је простор за додатне резервоаре за уље. Како се нови реп, вертикални стабилизатор и кормило, могао монтирати на прикључке двоструког репа, већина тих измена могла је да се проведе на самим аеродромима, и на старијим верзијама Б-24 Х и Б-24 Ј.

Либератор са једним репом означен је као Б-24 Н, а прототип XБ-24 Н за серијску производњу изграђен је код Форда. Први лет XБ-24 Н извршио је новембра 1944, а тестирања овог авиона почела су следећег месеца. Први предсеријски авиони завршени су тек маја и јуна 1945, а завршетак рата са Јапаном довео је до повлачења наруџбине за хиљаде већ уговорених либератора. Рат са Јапаном ставио је Американце пред логистичке проблеме о којима нису ни размишљали пре децембра 1941. Због тога је либератор, са својим пространим трупом и великим долетом, могао да надокнади недостатак великих транспортних авиона.

Када је почетком 1942. један Б-24 принудно слетео у пустињу Аризоне, привремено је на лицу места закрпљен а онда је прелетео за Сан Дијего, где је инжењер Исак Ладон (Isaac Laddon) сам контролисао скидање целокупне војне опреме. Носни део (застакљено кућиште) замењено је једнозглобним профилисаним поклопцем који се отварао са стране и тако у носу стварао прилично места за терет. Изнад простора за бомбе налазила се путничка кабина са усечених седам прозора и са 18 седишта од лаког материјала. Двоја врата промера 1,8 m, квадратног облика, била су усечена на левој страни трупа за укрцавање терета. Тако је настао транспортни либератор Ц-87.

Када је генерал Арнолд, начелник штаба америчког армијског ваздухопловства, прегледао Ц-87 одмах је дао сагласност за серијску производњу овог транспортног авиона, па макар и на рачун веома потребних Б-24. Ц-87 је тако настајао на текућој траци заједно са Б-24. Укупно је произведено 280 Ц-87.

Производња је престала када су се, током наредних година, појавили велики четворомоторни дагласи Ц-54 који су постали стандардни даљински транспортери америчког ваздухопловства. Израђено је још шест авиона верзије Ц-87 А за превоз „веома важних особа“. Ови авиони су имали десет лежаја и нешто другачије прозоре. Један од авиона Ц-87 А био је лични авион председника Рузвелта (Roosevelt) и звао се Погоди камо II, што је означавало да неупућени никада не смеју да сазнају камо путује председник својим авионом.

ПАТРОЛНИ БОМБАРДЕРИ ЗА МОРНАРИЦУ

Британци су већ 1941. утврдили да је либератор, захваљујући своме великом долету, идеални авион за патролирање изнад мора и за лов на подмомице. Американци су до тог истог сазнања дошли читаву годину дана касније, када се немачка подморничка офанзива са свог „класичног“ подручја, западно од Ирске, пребацила у близину америчке обале. Године 1942. изнад Атлантског океана почели су да користе Б-24 Д који су били посебно опремљени за такве задатке, а добили су и нови назив у америчкој морнарици ПБ4 Y-1. У ту сврху израђено је 977 авиона, међу њима и касније верзије либератора а не само верзија Д. Крајем 1942. америчка морнарица је сву одговорност за патролирање над Атлантским океаном препустила либераторима 7. пука на Исланду и 15. пука у француском Мароку, а неколико тих авиона било је и на британским аеродромима и дуж обала јужног Атлантског океана.

Авиони ПБ4 Y-1 почели су да стижу и на Тихи океан, где су више коришћени за фотографско извиђање, а тек касније и као патролни бомбардери. Уз тешке митраљезе носили су до, 5800 килограма бомби, а летели су највећом брзином од 450 km/h.

Док је армијско ваздухопловство своје либераторе са једним репом добило тако касно да више нису могли да делују у ратним операцијама, ситуација у морнарици је била нешто другачија. Већ 1943. полетели су први прототипови патролних бомбардера либератор са високим једноструким стабилизатором и изграђено их је 740 пре него што је производња заустављена. Ови авиони су се прилично разликовали од уобичајених либератора. Труп је у предњем делу био продужен за скоро два метра, поклопци мотора били су другачији, а имали су и две митраљеске куполе на леђима као и капљичастим поклопцем прекривене куполе у боковима задњег дела трупа. Добили су и ново име, прајватер, а званична ознака је гласила ПБ4 Y-2. На ратишту су се појавили тек 1945, а између осталог превозили су и даљинске вођене бомбе СWОД-9 којима су 1945. први пут напали јапанске бродове у луци Баликпапан на острву Борнео.

Док су Американци одмах након завршеног рата све либераторе из бомбардерских пукова послали на огромне стајанке неупотребљивих авиона, одакле су полако одлазили у пећи за топљење метала, прајватер је још током низа година након рата служио у америчкој морнарици, а коришћење пре свега као авион за фотографска извиђања са прилично додатне радарске опреме. У тој улози учествовао је и у хладном рату, а 1950. доспео у новине када су совјетски ловци изнад Балтика оборили један од тих авиона. Учествовао је и у корејским операцијама, а последње прајватере морнарица је користила као мете на којима су испробаване противавионске ракете.

БРИТАНСКИ ЛИБЕРАТОРИ

Већ су поменути почеци либератора у британском ваздухопловству где су првобитно коришћени у Обалној команди и за борбу против немачких подмомица. Изнад Атлантског океана либератор је летео у 12 група Обалне команде, а наступао је и на Тихом океану. Посебно се истакао новозеландски пилот поручник Твиг (Tweeg), који је приликом свог првог лета из Јундума у западној Африци кренуо да тражи подморницу коју је нешто раније нашао један хидроавион каталина. Након вишечасовне потраге, Твиг је нашао подморницу која није била потопљена, већ је остала на површини и авион дочекала таквом жестоком противавионском ватром да је либератор истог часа букнуо у пламену. Твиг је упркос томе наставио да напада и тачно је одбацио све бомбе потопивши подмомицу. А онда је и сам пао у море и свих осам чланова посаде је погинуло. Неколико часова касније, британски хидроавиони су открили либераторов гумени чамац за спасавање и у њему неколико немачких подморничара, који су успели да се спасу. Они су испричали како их је Твиг упорно нападао и посмртно му је додељен Викторијин крст. И у Средоземљу је дејствовало 14 бомбардерских група наоружаних либераторима. Оне су нападале циљеве у северној Африци, на Сицилији, Криту, на Егејским острвима, у Италији и на Балкану. Либератори 148. групе су августа 1944. током неколико ноћи полетали за Варшаву и тамошњим устаницима бацали оружје и муницију. Били су већ навикли на такве задатке, јер су искуство стекли у дотурању помоћи југословенским партизанима или са мале висине бацајући мине у Дунав. Последњи бомбардерски напад британски либератори су обавили у ноћи између 25. и 26.априла 1945, када су из Италије одлетели у напад на Фрајласинг код Салцбурга.