Развој новог дневног ловца великог долета је започет 1938., по приватној иницијативи компаније »Бристол«. Да би се уштедело на времену, искоришћена су крила, задњи део трупа, реп и други делови са неуспелог торпедног бомбарде­ра Бофорт (Bristol Beaufort), који је и сам развијен на бази типа Бленхеим. Уграђени су знатно снажни­ји 14-цилиндрични мотори Бристол Херкулес III са двостепеним турбо-компресорима, а кабина и горњи део трупа су добили повољнији аеродинамички изглед. Након рекордно кратког развоја, први прототип је полетео већ у лето 1939.

Нови авион, који је назван Бофајтер (Beaufighter, сложеница од Beaufort + Fighter; ловац), свакако ни­је могао конкурисати за најлепши авион Другог светског рата. Међутим, само једноставном анализом његовог спољашњег изгледа може се што-шта закључити: труп великог пресека могао је поднети знат­на оштећења у борби и у себи понети велику количи­ну опреме и горива; велика површина крила давала је велику носивост, а велики и снажни мотори обећавали су добре перформансе. Кабина је била у самом предњем делу трупа, што је заједно са кратким но­сним делом давало веома широко видно поље. Иако су спољашње димензије у односу на Бленхеим оста­ле готово исте, маса је готово удвостручена, као резултат жеље конструктора да се конструкција што више ојача, како би нови авион ипак могао бити свестранији, него што су уске спецификације захтевале.

ЛОВЦИ И БОМБАРДЕРИ

Пробни летови су показали да нису потребне веће ин­тервенције, тако даје нови авион већ септембра следеће године почео да стиже у ескадриле РАФ-а, као Бофајтер Мк I. Предвиђено је најснажније ватре­но наоружање до тада виђено на авионима уопште: чак четири топа Хиспано од 20 мм у трупу и шест ла­ких митраљеза Браунинг (Browning) калибра 7,7 мм у крилима (два у левом, а четири у десном крилу).Међутим, није све ишло тако глатко; установљено је да је максимална брзина значајно мања од бр­зине стандардних једномоторних ловаца РАФ-а. Та­ко се одустало од намере, да авион буде дневни ло­вац и предложено је да се прилагоди за улогу ноћног ловца. Стога се почео уграђивати радар АИ Мк IV (Air Interception - пресретање у ваздуху), који је имао две антене у носу авиона. Ови модификовани авио­ни су постали оперативни августа 1940., а прва ваздушна победа је остварена у ноћи између 19. и 20. но­вембра, када је капетан Џон Канингем (John Cunnigham) оборио немачки бомбардер Јункерс Ју-88 изнад Оксфордширеа.

Априла 1940. након немачког напада на острво Крит, Британци су ипак осетили потребу за ловцем ве­ликог радијуса дејства, који би могао оперисати изнад великих водених површина. Додатно повећање иона­ко врло доброг радијуса дејства авиона Бофајтер, постигнуто је уградњом два додатна резервоара за гориво у труп. Поред тога, крилни митраљези су могли бити замењени, у случају потребе, додатним резер­воарима. Нова варијанта авиона је добила ознаку Мк I Ц (префикс Ц, од »Coastal Command« - Обална ко­манда), док су авиони додељени Ловачкој коман­ди добили ознаку Мк I Ф (префикс Ф, од »Fighter Com­mand«). Касније су авиони Мк I Ц модификовани тако, да могу понети и две бомбе од по 113 кг. Овако конципирано топовско и бомбардерско наоружање се показало изузетно ефикасно против противничких бродова, авиона и трупа на земљи.

Осим Средоземља, велики радијус дејства је овај авион чинио веома погодним за патролирање и прат­њу конвоја, који су из САД војном опремом снабдевали В. Британију и СССР, преко Атлантика. Ти су конвоји често били под ударом немачких подмор­ница, далекометних бомбардера и површинских бро­дова.

НОВИ МОТОРИ

Како је постојао страх да ће понестати мотора Хер­кулес, развијена је варијанта Мк II са редним мо­торима Ролс Ројс Мерлин XX, снаге 1280 КС, што је било мање од изворних звездастих мотора Херкулес III, снаге 1425 КС при полетању. Међутим, предност Мерлина је била већа снага на већим виси­нама, као и мањи чеони отпор ваздуха. Тиме су перформансе постале боље, али се појавио проблем стабилности по правцу, што је решено давањем изразитијег В-облика хоризонталним репним површинама. Ово је примењивано и на свим каснијим вари­јантама. Међутим, посаде нису волеле чињеницу, да је овим авионима била потребна дужа полетно -слетна стаза, због мање снаге при полетању. Уз то се касније показало, да је производња мотора Херкулес сасвим довољна, тако да је производња до­стигла свега 448 авиона, у ловачкој варијанти.

ДАЉИ РАЗВОЈ

Снажна конструкција авиона је омогућавала инже­њерима да испитују различите подсистеме, какви су: нови радар који је радио у центиметарском подруч­ју, постављен у посебно обликованом носу; топо­ви од 40 мм и специјалне аеродинамичке кочнице. Само је радар касније ушао у оперативну употребу. Повећање брзине једномоторних ловаца је нагна­ло конструкторе да покушају с уградњом леђне одбрамбене куполе са четири митраљеза, али нова ва­ријанта Мк V није задовољила, јер је отпор ваздуха због тога драстично порастао, тако да је за одбрану из задње полусфере коришћен један митраљез Викерс К од 7,7 мм, испод аеродинамички обликова­ног поклопца од плексигласа на горњаци трупа.

Следећа варијанта Мк VI из 1942. је добила два мотора Херкулес VI или XVI, снаге од по 1650 КС. Како су ови мотори били погоднији за лет на већим ви­синама, ова варијанта је превасходно коришћена у улози ноћног ловца. Као и раније, постојале су две верзије, ноћни ловац Мк Vi Ф и вишенаменски Мк VI Ц. Поједини Мк VI Ф су добили нови радар АИ Мк VIII у истуреном и заобљеном насу, док су Мк VI Ц има­ли могућност ношења осам ракета или једног торпе­да. Авион је могао да носи британски тешки торпедо калибра 457 мм, масе 748 кг, или амерички калибра 572 мм, масе 965 кг. Први успешан напад торпе­дима, се збио 4. априла 1943. када су потопљена два немачка брода за снабдевање у близини Норвешке обале. Међутим, и Мк VI Ф је поред основне улоге коришћен и за нападе на циљеве на земљи, дубоко у противничкој територији, посебно након смањења интензитета немачког ноћног бомбардовања бри­танских градова, средином 1941. На Далеком исто­ку британски, аустралијски и новозеландски Мк VI Ф су у борбама против Јапанаца изборили надимак »Шапутава смрт«, због велике брзине и ватрене моћи ко­јима су могли да обаспу противника у врло кратком времену.

Међутим, ловачке варијанте су се пре свега иска­зале као ноћни ловци. У односу на немачке Бф-110, Бофајтер је био боље прилагођен за ноћни лов: Имао је већи долет и моћније наоружање, док су за тај специфични облик дуела у ваздуху ипак, мање ва­жне, маневарске могућности биле на страни немач­ког авиона. Предност у међусобним сусретима би­ла је на страни британског такмаца, деломично и због тада још примитивних али ефика­сних уређаја за навођење на сигнале немачких радара угра­ђених у ноћне ловце. Ово је на­рочито било корисно, када је у ноћи између 17. и 18. августа 1943. пет Бф-110 уместо на британске бомбардере, налетело на групу Бофајтера: епи­лог су три оборена Бф-110, а два су се нашла у бесомучном бегу према матичној бази у Бел­гији.

КОНАЧНА ВАРИЈАНТА

Како су се претходне варијан­те одлично показале у јуришним акцијама, одлучено је, да се произведе посебна варијанта за напад на бродове, ТФ Мк X (Torpedo Fighter - торпедни ловац). Ови авиони су користили моторе Херкулес XVII, од 1770 КС, са бољим перформансама на малим висинама. Прве сери­је су носиле радар за откривање површинских циљева, типа АСВ, док су касније били уграђивани радари АИ Мк VIII, који су се показали као веома погодни за проналажење бродова. Поред тога, уграђена је побољшана навигацијска опрема, како би што боље били прилагођени за лет над морем. Наоружање им је било као код Мк VI Ц, али су топови носили већу ко­личину муниције (283 метака по топу у реденицима, уместо 60 у добошу), док је уместо ракета било мо­гуће носити две бомбе од 113 кг. Повећање масе је захтевало повећање стабилности по правцу, што је постигнуто продужењем корена вертикалног стаби­лизатора дуж трупа. Борбена искуства су показала да су ракете веома ефикасне против свих врста бродо­ва који нису имали оклопну заштиту, дакле против свих транспортних и ратних бродова закључно са разарачима, што је била велика већина бродова са којима су се сусретали. За веће ратне бродове су коришћена тор­педа. Поред велике ефикасности против бродова, ови авиони су се доказали и против подморница: марта 1945. један пар ТФ Мк X је за 48 сати уништио чак пет немачких подморница. Убрзо је ТФ Мк X постао главна производна варијанта, са укупно 2026 израђених примерака.

  Последњи серијски Бофајтер је био Мк XII. Угра­ђена су ојачана крила, како би могао понети две бомбе од по 454 кг. Уместо бомби, постојала је могућност уградње ракета или додатних резервоа­ра за гориво, за повећање ионако великог долета. Ова крила су у каснијим серијама уграђивана и у ави­оне варијанте ТФ Мк X, што је додатно повећало флек­сибилност овог авиона.

ЗНАЧАЈНО МЕСТО У ИСТОРИЈИ

Поред Велике Британије, Бофајтере су произво­дили и Аустралијанци, а укупна производња је дости­гла 5962 авиона. Производња је престала септембра 1945. а у оперативној употреби се у Великој Брита­нији задржао све до 1960! У другој половини Другог светског рата у улози ноћног ловца, га је почео замењивати савременији Де Хавиланд Москито (De Havilland Mosquito).

Jедина замерка, која се може упутити овом изванредном авиону, јесте веома ограничена могућност лета са једним мотором, што је деломично компензовано коришћењем звездастих мотора са хлађењем ваздухом, иначе знатно отпорнијих на поготке од течно хлађених мотора, где је сла­ба страна сам хладњак.

Иако неуспешан као дневни ловац и први заиста успешан ноћни ловац, своје »место под сунцем« је изборио као далекометни јуришник, нарочито нападима на бродове, по чему је варијанта ТФ Мк X оста­ла непревазиђена током целог Другог светског рата.