Различити модели оружја имали су велики утицај на развој целокупног оружарства; поједини од њих изборили су, чак, статус култа. Наравно, почасно место припада пиштољу Колт М.1911 .45 АЦП, али су и друге конструкције нашле своје место у историји. Код пушака, на примет, иако се у Европи још увек многи "куну" у "маузере" са обртночепним затварачем, у Америци већ шездесет година траје својеврстан култ пушке Гаранд М1, калибра .30-06 Спр.


"КОПЕРНИКАНСКИ ОБРТ"

Прича почиње с краја Првог светског рата, када је, у оседелим главама генерала који су конципирали војну стратегију великих сила, дошло до правог "коперниканског обрта". Интензивне рововске борбе, у којима су дуге репетирке великог домета и снаге метка биле готово неупотребљиве, изискивале су примену оружја сасвим другачијег начина употребе. Плотунска паљба "по команди" била је потпуно депласирана још почетком века, а јуриши са дугим бајонетима на још дужим пушкама постали су потпуни анахронизам. У рову и сусретној борби такве "врљике" само су сметале, а многе војнике стајало је живота то што су били опремљени непрактичним и споропунећим оружјем. Пиштољи и револвери постали су „нужно зло“, а како војни кругови никада нису озбиљно схватали кратка ручна оружја, наметнула се потреба за снажнијим „основним алатом“ сваког војника који учествује у борби. Конструктори модернијих схватања одмах су понудили различите концепције практично новог оружја, којим се значајно увећала ватрена моћ.

Амерички војни врх није придавао већу пажњу аутоматима, сматрајући их пре свега полицијским оружјем, а међу високим официрима развила се својеврсна дебата о "направама" које недостају армији САД. Преузевши изворну француску ратну концепцију о "константном нападу", после 1. светског рата, поједини амерички генерали су, чак, осмислили тактику по којој би сви стрелци у пешадији требало да користе пушкомитраљезе као оружје будућности. У те сврхе је, чак, набављено неколико десетина хиљада оригиналних француских пушкомитраљеза "шоша", можда најлошијег аутоматског оружја икада серијски произвођеног.

Када се, на маневрима, овај потез показао као тежак промашај, почели су експерименти са увођењем тешке аутоматске пушке Бровинг БАР 1918, калибра .30-06 Спр. (интересантно је да је син највећег оружарског генија, Џона Браунинга, у оквиру малог експеримента, пар месеци на Западном фронту носио једну такву пушку, како би се испробала њена вредност у реалним борбеним условма). Експериментима са пешадијским батаљоном који константно напада и отвараа ватру из БАР-а, напредујући ка имагинарном непријатељу, на маневрима је констатовано да ни 20% војника не може да исконтролише и прецизно пласира ватру из тако тешког и нестабилног оружја. Концепција "тешко наоружаног појединца" је одбачена, а основно оружје америчког војника остале су петометне репетирке Спрингфиелд М1903, којих је направљено, и лиферовано војсци, преко 3 милиона.

Наравно, војни врх се није тиме задовољио, па је наставио да тражи право решење. После дугог и безуспешног "лутања" (прве идеје овога типа предложене су још 1916. године), почетком тридесетих коначно су схватили шта им треба и одабрали су концепцију Џона Гаранда - полуаутоматску пушку на принципу позајмице гасова.


ПОЗАЈМИЦА ГАСОВА

Гарандова пушка била је изворно конципирана за метак калибра .276 (7 mm), осмишљен у франкфуртском арсеналу пошто је, још почетком века, широм света схваћено да су јаки меци .303 Бритиш (British), 7,62x54Р, 7,92 mm и .30-06 постали прејаки за потребе модемог ратовања. Међутим, "срећном добитнику" Гаранду "запало" је да преговара са тврдокорним генералом Дагласом Мек Артуром, који није хтео ни да чује за измену службеног калибра, пошто је Армија већ користила митраљезе Бровинг 1917, преправљени пушкомитраљез (од поменуте пушке БАР) и пушке М.1903 у калибру .30-06 Спр, па се као логичан избор наметао исти метак, којег је било пуно у резервама. Ово је причинило Гаранду доста проблема, јер је првобитна пушка у калибру .276 примала десет метака, али, због величине метка .30-06 Спр, магацин би морао да "вири" испод пушке, уколико би задржао исти капацитет. Мек Артур није желео било какву "избочину" изван предвиђене силуете, па је нова пушка у калибру .30-06 опремљена магацином од, неуобичајених, 8 метака.

Само решење овог оружја, иначе прилично је успешно. Засновано је на позајмици гасова преко рупе у цеви, у цилиндар лоциран директно испод предњег нишана. Гасови се, кроз тај пролаз, одводе у потцевни клип, који се протеже готово читавом дужином цеви, па је Гаранд М1, на први поглед, доста подсећао на двоцевку бокерицу. Затварач је преко клипа потискиван снажном опругом, а забрављивао се ротирањем. Цео систем био је робустан, а функционисао је беспрекорно, упркос снажном и дугом метку. Американци су, тако, добили одлично оружје, које је сваком пешадинцу обезбеђивало велику ватрену моћ и субјективно повећање поверења у сопствено наоружање и могућности.

Са друге стране, иако су готово све остале велике силе имале разрађене концепте полуаутоматских пушака, сви су, осим Американаца, у Други светски рат ушли са спорим репетиркама. На пример, Вермахт је (иако су за друга оружја усвајана често и футуристичка решења) имао још веће тврдоглавце у војном врху, за које је бушење цеви, ради ангажовања позајмице гасова, била права јерес, па су са својом, релативно успешном конструкцијом Г43, знатно закаснили у односу на ривале. Додуше, када су САД ушле у рат, само око половине ангажованих војника имало је "гаранде", док су остали морали да се задовољје са М.1903.

После исправке неких ситних проблема, амерички Маринци су прве Гаранде добили у новембру 1940. Већ у првим борбама са Јапанцима, показала се сва вредност нових полуаутомата. Јапански војници тешко су успевали и да ходају кроз шуму носећи дуге пушке Ариаска. О брзини и густини паљбе не треба ни трошити речи. Због тога су Јапанци били приморани да у малим серијама производе практично идентичну копију, доста лошијег квалитета, у калибру 7,7 mm.


ОРЕОЛ РАТНЕ СЛАВЕ

Отварање Западног фронта дефинитивно је донело "гаранду" ореол бриљантне војничке пушке. Концепције употребе мањих јединица у немачкој и америчкој војсци опречно су се разликовале, али су у скоро свим борбама Немци извлачили дебљи крај. Немачка концепција употребе пешадијског одељења и вода, наиме, заснивала се на употреби пушкомитраљеза и митраљеза у одбрани положаја који су заузеле оклопне јединице. Сви војници основних јединица имали су задатак да обезбеде несметано дејство митраљеза, а пушке Г98к служиле су им за личну одбрану. Резултат је била веома жилава немачка одбрана сваке позиције, али и велике жртве. Насупрот томе, амерички официри водили су рачуна о сваком војнику, па се у напад кретало тек после "преоравања" артиљеријом и авијацијом и уз непосредну заштиту тенкова. Када би тако заштићена пешадија дошла до саме непријатељске линије, брзи полуаутомати били су неприкосновени, а немачка митраљеска гнезда су, најчешће, лако неутралисана. Управо из наведеног разлога, Американци нису обраћали већу пажњу развијању пушкомитраљеза, већ су, као "нужно зло", користили лагани и не баш (у те сврхе) успешни - БАР.

Уличне борбе у Француској и Италији прославиле су америчког војника и његово оружје: Гаранд М1, аутомате Томпсон и М3, пиштољ М.1911А1 и мали карабин .30М1. Ипак, војници ангажовани у далекоисточним џунглама тражили су краћу и лаганију варијанту, примеренију тамошњим условима, али је, скраћивањем цеви, добијен бастард који није задовољио.

Пушке Гаранд М1 правили су арсенал у Спрингфилду и "Winchester Repearing Arms". а укупно их је произведено више од 4 милиона, од чега око 3,5 милиона у Спрингфилду.

По завршетку рата, многе земље одушевљено су проучавале и копирале Гарандово решење, у чему је најдаље одмакла Италија.

Понесени добрим решењем и заслуженом ратном славом, Американци су, почетком педесетих, настојали да усаврше ову концепцију за нову службену пушку. Најпре је разматрана могућност да се основном "гаранду" омогући рафална паљба, али је, због снаге метка то одбачено, и усвојен је нови, краћи и слабији, метак 7,62x51, "цивилно" познатији као -308 Винчестер (Winchester). За ову муницију направљена је нова аутоматска пушка М14, чије се решење по много чему ослања на М1. Међутим, околности рата у Вијетнаму потпуно су депласирале дугу, тешку и спору М.14, из које је било готово немогуће пласирати прецизан рафал на иоле озбиљнијој удаљености, па је била инфериома у односу на супамички АК47. Али, то је већ део неке друге приче. Вратимо се причи о Гаранду М1.


ЈЕДИНСТВЕН СИСТЕМ ПУЊЕЊА

На први поглед, пушка визуелно делује допадљиво, складних је линија и силуете налик старим репетиркама. Без компликованих "штрчећих" детаља, пријатна је за манипулисање, али и прилично тешка. Руку на срце: том особином могле су да се "подиче" и конкуренткиње "из генерације", немачка Г43 и руска СВТ - али је Гаранд М1 неупоредиво боље избалансиран и са боље решенм "ситницама" које много значе у директној употреби. СВТ је, на пример, била изузетно осетљива на грубу манипулацију, па се, неретко, догађало да небрижљив војник поломи кундак код рукохвата, док је Г43 била склона застојима, уколико се нередовно и немарно одржава. "Гаранд", у том смислу, представља поуздано оружје, а као додатни квалитет намећу се добро решени нишани и прилично квалитетно окидање. Мада многи код нас и даље преферирају отворене нишане, диоптер се у пракси показао бољим, поготову у војне сврхе.

Штеловање нишана код "гаранда" је поједностављено до крајњих граница - са два точкића - тако да добро обучен стрелац заиста представља опасност по противника на даљинама до 400 метара.

Даље: систем пуњења муницијом представља јединствено решење, које и данас многи сматрају одличним. Гаранд М1 пуни се лименим оквирима ("клипс") капацитета 8 метака, а оквир се аутоматски избацује из магацина после испаљеног последњег метка, па је стрелац одмах спреман да брзо препуни оружје. Постоји, додуше, прича да су јапански војници у пацифичкој џунгли чекали да чују карактеристичан звонки звук одбаченог оквира, па онда излазили из скровишта и нападали Американце, али је то, вероватно, војничка "ловачка прича". Иначе, муниција .30-06 Спр. у 2. светском рату дељена је војницима у паковањима од 192 метка, у 24 оквира. Војници су у ранцима обично носили два таква паковања, уз борбени комплет на опасачу, распоређен у малим "фишеклијама".

Гаранд је успешно учествовао у 2. светском рату и рату у Кореји. Званично је повучен из Армије 1957. године када га је у Вијетнаму заменила пуша М14.