Млади совјетски конструктор Александар Јаковљев је већ десетину година конструисао једино лаке спортске и школске авионе, када је 1938. одлучио да се посвети пројекту свог првог војног авиона АИР-22, двомоторца за извиђање, изузетно чистих облика који је ускоро почео и серијски да се производи. Конструктор је за тај успех 1. маја 1939. награђен Орденом Лењина, са 100.000 рубљи и аутомобилом ЗИС.

Ускоро затим Стаљин је у Кремљ позвао више младих конструктора како би им дао у задатак да израде десет различитих прототипова ловачких авиона, јер је коначно схватио да су дотадашњи ловци Поликарпова И-15 бис, И-153 и И-116 потпуно застарели и да је и његов нови ловац И-180 неуспело остварење.

Међу тим конструкторима налазио се и Јаковљев коме је Стаљин наложио да свој ловац заврши до 1. јануара 1940. Како је до тог датума недостајало још свега неколико месеци - иако је чињеница да се Јаковљев својим пројектом АИР-26 бавио већ прилично времена - млади конструктор је себи дозволио да примети да Американцима за конструисање и израду ловачког авиона треба пуне две године. „Но“, одговорио је Стаљин, „ви и нисте Американац! Покажите нам шта је у стању да уради млади совјетски инжењер.“ Након тог одговора, Јаковљев и његови сарадници дали су све од себе и децембра је Јаковљев поносно јавио да ће И-26, тако се сада звао његов ловац, 1. јануара бити на пробном аеродрому.


ОДЛУКА О СЕРИЈИ

Тринаестог јануара 1940. И-26 је први пут полетео, пре но сви остали нови прототипови, и почела су темељита испробавања. Априла се нажалост догодио удес у коме је смртно настрадао пробни пилот Пјонтовски, али тада је већ летео и други И-26 и ускоро је одлучено, а да нису ни сачекани резултати испитивања, да се крене у серијску производњу. Иста одлука је донесена и за друга два нова ловца – И-301 (каснији ЛаГГ-1) и И-200 (каснији МиГ-1) - међутим, И-26, ускоро назван Јак-1 је највише обећавао.

Јаковљев, који је радо говорио: „Једноставност не значи и заосталост“, те се своје мисли држао и код аеродинамичког обликовања и код решења питања чврстине конструкције, па и код избора материјала и технолошких решења конструкције. За свој Јак-1 користио је материјале којих је совјетска ваздухопловна индустрија имала у изобиљу, челичне бешавне цеви, све врсте дрвета, платно, а алуминиј, којег дуго није било довољно, користио је надасве штедљиво, само код поклопца мотора, на репним површинама, крилцима и закрилцима. Може се рећи да је створио најмањи авион који је одговарао мотору М-105 (касније названом ВК-105 П), совјетској верзији мотора хиспано суиза од 1100 KS, са трокраком елисом и топом у осовини. Труп је био изграђен од челичних цеви, у предњем делу покривен лименим плочама, а позади и платном. Крила су била дрвена.

Поред 20-милиметарског топа, у трупу је имао и два митраљеза ШКАСД калибра 7,62 mm. Прототипови су постизали брзину од око 600 километара на час, а предсеријски и серијски авиони нешто мање. Ипак су се показале неке мање грешке које је требало брзо отклањати – најгоре је било то да се мотор за време полетања изузетно јако тресао. Тако је за борбе било спремно свега око 60 примерака авиона, иако их је већ до краја 1940. било изграђено 64, а до немачког напада на Совјетски Савез још око 400. Због отклањања грешака производња авиона Јак-1 није могла да се до те мере размахне у московској фабрици колико је то тих месеци било потребно, а онда је из угрожене Москве, већ септембра месеца, почела евакуација индустрије даље на исток. Фабрика која је израђивала јакове пресељена је у Новосибирск. Шест недеља након селидбе тамо су већ произведени први Јак-1, а до краја 1941. године већ и читавих 853.

Током читаве 1940, од почетка производње, Јаковљев је са својим конструкторима не само отклањао почетне грешке, већ направио и низ прототипова помоћу којих је требало радикалније решити све мане и тешкоће што су се јављале код Јак-1. Тако су настали И-27 (двоседа верзија Јак-1 за тренажу), И-28 (висински ловац на основи Јак-1) и такозвани „олакшани Јак-1“. Војне потребе су налагале једино развој двоседе верзије, која је као Јак-7В рађена у новој фабрици у Каменск-Уралску и „олакшаног јака“ који је коначно као Јак-1М у производњи сасвим потиснуо почетни Јак-1.

У исто време се показало да без јачег мотора неће бити могуће искористити све предности побољшане конструкције авиона јак, па је почео да се монтира мотор ВК-105 ПФ од 1260 КС. Како су се пилоти жалили да имају слаб преглед из кабине, године 1942. почео је да се производи Јак-1 са сниженим леђима трупа иза кабине. Све укупно током 1943. израђење 8721 авион Јак-1 и 1М, а онда се сасвим прешло на друге верзије.


ВРАЋАЊЕ НА ЈЕДНОСЕД

Ујесен 1941, када су ловачки пукови добили и прве двоседе Јак-7В, осећао се такав недостатак ловачких авиона да су те нове јакове слали у борбе, уместо да их користе за тренажу нових пилота. Из авиона су извадили команде уз седиште инструктора и уместо тога уградили резервоар за гориво како би се повећао долет који је иначе био једна од слабих тачака првих авиона јак. Тако је нужда на ратишту вратила развој двоседног јака назад у једносед. Тако опремљени авиони почели су да стижу и из фабрике као Јак-7А и касније као побољшани Јак-7Б. Код свих авиона Јак-7 конструктори се нису много бавили питањима тежине. У те авионе уграђивано је више опреме и већи резервоари за гориво но код Јак-1 и нарочито код Јак-1М. Упркос повећаној тежини Јак-7 је био довољно покретљив за борбе са немачким ловцима који су, чињеница, били бржи, али уопште узев мање покретљиви но ови совјетски ловци.

Совјетски пилоти су управо због његове покретљивости радо летели на јаку који је 1942. постао главни ловачки авион совјетског ваздухопловства. Све укупно произведено је 6399 ловаца Јак-7 и они су, када се крајем године број ловачких авиона повећао, почели све више да наступају као тешки ловци за нападе на циљеве на земљи, често и са шест ракета смештених испод крила, док се Јак-1М све више потврђивао као лагани ловац за борбу са противничким авионима. Њихов даљи развој је текао у том правцу и Јак-9, који се први пут појавио у борбама изнад Стаљинграда, постао је основни ловачки авион совјетског ваздухопловства и ту је улогу задржао све до краја рата. Из олакшаног ловца Јак-1М настао је познати Јак-3 који је, уз јапански зеро, сматран најлакшим ловачким авионом другог светског рата.


ЈАК-9 ДЕВОЈКА ЗА СВЕ

Јак-9 се производио од 1942. до краја рата и то укупно 16.769 примерака. Настао је и низа верзија које су се разликовале по наоружању, опреми, моторима, аеродинамичким побољшањима, па и по начину конструкције, по употребљеним материјалима - а најзначајније су: Јак-9М имао је два митраљеза 12,7mm УБС, док је стандардна верзија имала само један. Јак-9Д jе пак имао читавих 2200 km долета. Дванаест авиона Јак-9ДД је 1944. долетело из Совјетског Савеза у Бари и одатле прелетело Јадранско море до изнад Југославије где су помагали НОВ. Јак-9Т је уместо топа калибра 20 mm имао 37-милиметарски топ, а Јак-9К топ калибра 45 mm и коришћен је пре свега за нападе на немачке оклопне јединице. На неким од ових авиона испробан је чак и топ калибра 57 mm, али се у пракси није добро показао. У свим овим авионима пилотско седиште је морало због повећања дужине топова да се помери за 40 центиметара уназад. Веома је необичан био Јак-9Б бомбардер са четири бомбе од по 100 килограма у трупу иза пилота. Највише се изменио Јак-9У коме су осетно побољшане аеродинамичке особине, а у касније верзије монтирање мотор ВК-107А. Тај је авион на крају био цео изграђен од метала. Дотле су се авиони Јак-9 од претходних разликовали једино по томе што су имали, уместо дрвених, металне рамењаче крила. Та најновија верзија ловаца јак са највећом брзином од 698 километара на час, појавила се управо на време да учествује у борбама за Берлин. Пилоти су били одушевљени новим авионима, али то се не би могло рећи и за механичаре којима су мотори ВК-107 због сталних кварова проузроковали много посла.


ЧУДЕСНИ ЈАК-3

Јак-3 се од свог претходника Јак-1М разликовао пре свега по томе штоје имао за 2,3 m2 мању површину крила и нека аеродинамичка побољшања. Први Јак-3 су се појави-ли на ратишту маја 1944. и већ приликом првих борби са не-мачким ловцима су се тако 'добро показали да су Немци посебним циркуламим писмом с^ојим пилотима скренули пажњу да избегавају борбе са »новим«јаком без отвора за ваздух испод носа авиона, по чему су се ове летилице споља разликовале од претходних верзија. До 1946. у Совјетском Савезу је изграђено 4848 ловаца Јак-3 у разним верзијама и варијантама, слично као код Јак-9. Јак-3А је имао мотор ВК-107А и постизао је највећу брзину од 720 километара на час али је тих авиона мало изграђено због тешкоћа са мотором. Занимљиве су биле верзије Јак-3У са звездастим мотором АШ-82ФН којаје била у потпуности метална и Јак-3 са мотором ВК-108 од 1800 КС којије био најбржи авион са елисом у Совјетском Савезу и могао је да достигне 745 км на час — но, оба ова авиона постојало су једино као прототипови. Након рата Јак-3Р, коме је у реп уграђен ракетни мотор постизао је брзину од 801 километар на час, али је већ након неколико летова експлодирао у ваздуху, а пилот Растегујев, један од најбољих совјетских пробних пилота, је погинуо. Године 1945. Јаковљев је на основу ловца Јак-3 израдио први совјетски реактивни ловачки авиона Јак-15 и тако су биле у потпуности искоришћене развојне могућности авиона који је, свега шест година раније, тридесет трогодишњи конструктор засновао уз мото: „Једноставност не значи и заосталост!“ Ловци Јак укључени су у југословенско ваздухопловство када су крајем 1944. уз помоћ СССР-а формиране једна јуришна и једна ловачка дивизија која је била наоружана са 116 јакова од којих су највећи број били Јак-1М, а остало Јак-9, Јак-3 и Јак-7У. Непосредно по ослобођењу југословенска ловачка авијација појачана је једним пуком од 40 Јак-3, а 1948. пуком Јак-9П.

Добар број година иза рата те су ловце користила и војна ваздухопловства многих држава, а на страни северних Корејаца борили су се и у корејском рату. Нешто их је коришћено и на Западу. Када се ловачки пук француских пилота Нормандија-Њемен 1945. вратио из Совјетског Савеза, Французи су долетели на 42 ловца Јак-3 на којима су се борили током последње ратне године у оквиру совјетске авијације, а Совјетски Савез их је онда поклонио свом савезнику Француској.