Пиштољ који у данашње време обично називају "Лугер" (Luger), имао је у свом „корену“ пиштољ који је конструисао Хуго Борхардт (Hugo Borchardt) још 1893. године. Џорџ Лугер (George Luger) је касније наставио развој тог пројекта, па је каснија верзија пиштоља по њему добила име.

Први "Лугери" су произведени у калибру 7,65 mm, и били су примљени у Швајцарску армију 1900. године. Затим су и друге државе прихатиле ту прву верзију "Лугера", тако да је она произведена у више од 2 милиона примерака и најмање 35 разних варијанти.

Пиштољ који је носио ознаку „П-08“ био је један од основних варијанти. Та варијанта је прихваћена у Немачкој армији 1908. године, и остала је стандардна за немачке службене пиштоље све до 1938. године, када ју је заменио "Валтер П38". „П-08“ је рађен у калибру 9 mm и 9 mm Парабелум. Иако се верзија 7,65 mm показала као добра, „П-08“ ће вероватно бити заувек упамћен као „стандардна“ варијанта.

ИСТОРИЈАТ

Силе победнице су, после I светског рата, наметнуле Немачкој тешке мировне услове, између осталог потпуно разоружање (изузев малог броја полицијских снага), забрану производње оружја, плаћање огромних репарација итд. Ову судбину није могао да избегне ни симбол немачког оружарског умећа, службени пиштољ „П-08", познатији као „Лугер“ (по констниктору) или "Парабелум“ (по муницији коју је користио). Па ипак није све било тако. Способни Немци су планским инвестирањем постепено преузели контролу над неким производним погонима у Чехословачкој (Брно), Шпанији и Швајцарској, пребацили део опреме и стручњака из Немачке и наставили производњу неких својих оружја, па и пиштоља "П-08". Истовремено, у конструкционим бироима ових дислоцираних погона интензивно се радило на свим могућим новим оружјима, како би производња могла да крене чим се зато створе услови. Очигледно, немачки војни естаблишмент није дочекао Хитлеров долазак на власт сасвим неспреман. Већ 1934. године, практично одмах пошто су нацисти преузели власт, фирма "Маусер“ из Оберндорфа, која се у међувремену фузионисала са ранијим производачем ,,Д.W.М.“, преузела је (истина у почетку дискретно) поновну производњу пиштоља "П-08", првенствено за службене потребе, што је и нормално, имајући у виду да је брзо наоружавање био стратешки циљ III Рајха. Само мали број примерака стизао је и на комерцијално тржиште.

Пиштољи из Оберндорфа су били идентични "старим" пиштољима, укључујући изузетно квалитетан финиш.

Ознака године производње је остала на старом месту, одозго изнад лежишта метка, с тим што су за прве две године "нове" производње коришћена латинична слова "К“ (уместо 1934) и "Г“ (уместо 1935), наравно да се колико-толико прикрије кршење Версајског споразума. Од 1936. године па до краја производње (1942), године производње су утискиване нормално. Оружја намењена службеној употреби, значи највећи део, нису имала утиснут знак фирме, већ само кодирану ознаку, која је за "Маусер“ била латинично "С/42“ (до краја 1939 године) или само "42“ после тога, одозго на колену затварача. Примерци намењени комерцијалној продаји носили су, међутим, комплетан знак фирме на истом месту. Овде ћемо још напоменути да је само у току последње две године производње (1941. и 1942.) дошло до опадања квалитета завршне обраде, а о томе сведочи и замена квалитетних дрвених изрезбарених облога рукохвата једноставнијим пластичним.

ПОЛИЦИЈСКИ ЛУГЕР

Хаотично стање, које је у Немачкој владало до доласка нациста на власт, одразило се и на свакојаком наоружању Полиције и бројних партијских милиција. Тако је чак и једном Химлеру требало више од две године да спроведе комплетну реорганизацију полицијског апарата и гвозденом песницом заведе ред, који је онда пренео на целу државу. Наравно да је то подразумевало и унификацију оружја и опреме. Што се тиче пишлоља, Химлер се определио за "Валтер ПП“, "Валтер ППК" и "П-08", очигледно најбоље што је у том тренутку имао. Полицијски пиштољи "П-08" из Оберндорфа су били класични „кратки" Лугери са кожном футролом. Занимљиво је да је ова полицијска верзија ипак добила један мали додатак, који ранији "П-08" нису имали, а није уграђиван ни на комерцијалним верзијама из текуће производње, осим на изричт захтев. Наиме, радило се о додатној безбедносној полугици изнад окидача (са леве стране), која је блокирала механизам, када се скине плочица облоге у циљу отклањања мањег застоја или слично. Овим се спречавало случајно опаљење, уколико је метак непажњом или због евентуалног квара остао у цеви, што се код Лугера понекад дешавало. Полицијски пиштољи су имали и посебне ознаке на десној страни навлаке затварача и на дну шаржера, карактеристичан Орао раширених крила који је у канџама носио прстен са „свастиком“ (кукасти крст), а поред прстена је било латинично слово „Л“ или „Ц“. Кожне футроле класичног облика често су имале утиснуту ознаку припадности одређеној јединици или служби, као и серијски број самог пиштоља. Сачувани примерци са оригиналном футролом, што се потврђује истоветним бројевима, данас су права посластица за колекционаре. Занимљиво је да су и шаржери били означени бројевима "1", који је био испоручен са пиштољем, или "2“, резервни.

Током Другог светског рата Лугери су били најцењени пиштољи. После II светског рата, Источна Немачка је задржала "Лугере" у службеној употреби, све док цели Источни блок није, као стандардно оружје, усвојио пиштољ "Макаров“. После тога, "Лугери" су дискретно продавани на западном тржишту, где су увек били јако тражени.