Иако је назив „Шрајер-Золотурн" одомаћен у стручној литератури широм света, сматрамо да треба разграничити три модела које овај назив обухвата. Наиме, иако се ради заправо о једном истом оружју, на основу места производње, калибра и неких других детаља издвајају се три модела и неколико верзија. То су „Золотурн" (Solothurn) СЛ-100, „Штајер" (Stevr) мод. 30 и „Штајер" МП 34.Кад год будемо говорили о општем, заједничким карактеристикама, употребљаваћемо назив „Штајер—Золотурн" као заједнички за све варијанте овог оружја.

„Штајер-Золотурн" је типичан представник „моде" у конструкцији аутомата тридесетихтих година и има много заједничких црта са осталим моделима из тог времена, „Шмајсером" МП 28, "Ермом" и ,,Бергманом" МП 35. Има „пушчани" дрвени кундак, неизоставну расхладну кошуљицу око цеви и ради на принципу слободног затварача. Шаржер је такође, по тадашњој моди, смештен са леве стране оружја. Заједничко им је и то што су били намењени комерцијалном тржишту, са акцентом на полицијску употребу. Али и прворазредан квалитет материјала и израде.

И „Штајер-Золотурн" је, попут осталих немачких „полицијских" аутомата из последњег рата, недовољно познат нашој широј јавности, иако је у поређењу са другим моделима из ове категорије био далеко чешћи на нашем тлу, а понегде чак и масовнији од општепознатог и популарног „Шмајсера" МП 40. Но, пођимо редом.


“ЗОЛОТУРН” СЛ-100

Да би, како рекосмо, избегла рестрикције Версајског уговора у развоју и производњи аутоматског оружја, немачка фирма „Рајнметал" (Rheinmetall) из Диселдорфа (DusselIdorf) морала је да пронађе фабрику изван граница Немачке. Избор је пао на швајцарску фирму „Золотурн" из истоименог места. Тако су створени услови за настанак аутомата о коме ћемо овде говорити.Аутомат је конструисао Луис Штанге (Louis Stange), чувени и врло инвентивни немачки конструктор из фирме „Рајнметал". Штангеова област, међутим, нису били аутомати, већ пушкомитрајези. Он је конструисао пушкомитрајез МГ 13, који је од 1932. до 1936. године био службени немачки пушкомитраљез, а круна његове каријере је сјајни МГ 34, који је код нас у току рата добио популарни народни назив „шарац". 

Штанге је аутомат о коме говоримо конструисао у „рејнметалу" почетком 20-тих година, а производња прототипова започета је у фабрици „Золотурн" у Швајцарској. Међутим, швајцарска фирма је убрзо склопила уговор са аустријском фирмом „Штајер-Дајмлер-Пух" (Steyr-Daimler-Puch) па је производња пребачена у ову фабрику. Аутомат је произвођен у „Штајеру" од 1930. до 1940. године. Комерцијалну продају на светском тржишту вршила је удружена фирма под називом „Штајер-Золотурн", са седиштем у Цириху, у Швајцарској. Промењен је и оригинални заштитни знак фирме „Золотурн" - уместо првобитног једног ,,С", сада је знак био ,,SWS". Друго "С" потиче од имена фабрике ,,Steyer", а уметнимо ,,W" од од реци ,,Waffen", што значи „оружје".

Готово сва комерцијална продаја ишла је преко пословног седишта у Цириху. Аутомат је успешно продаван широм света, а највише по Јужној Америци, где су, између осталих, купци били Чиле, Ел Сарвадор, Боливија и Уругвај. Своје главно ватрено крштење аутомат је доживео у рату за Гран Цако (Gran Chaco) почетком 30-тих година. У калибру 7,63 mm Маусер, оружје је у мањим количинама продавано и Кинезима и Јапанцима, где је коришћено у току Другог светског рата. 1930. године аутомат је службено усвојила аустријска полиција у калибру 9 mm Стеyр. Тај модел „Штајер-Золотурна" познат је као „Штајер" мод. 30. Аустријска армија је 1934. службено усвојила један модел „Штајер-Золотурна" у калибру 9 mm Маусер, који је добио ознаку „Штајер" МП 34. Након припајања Аустрије 1938. године, тзв. „Аншлуса", Немци су овај модел службено означавали као МП 34(о), због почетног слова немачког назива за Аустрију - Osterreich. Оба ова модела „Штајера", и „полицијски" и „војни", била су у наоружању разноразних немачких трупа у Другом светском рату. О њима ћемо нешто касније и засебно говорити.

1935. године португалска армија је усвојила „Штајер-Золотурн" у калибру 7.65 mm Пара, назвавши га П.М. „СТЕЈЕР" (STEYER) m/935. .Скраћеница ПМ. потиче од почетних португалских реци „pistola ametralhadora", што значи „аутомат". 1942. године Португалци су наручили другу партију у калибру 9 mm Пара, и то директно од „Штајера". Португалска службена ознака аутомата из те партије била је П.М. „СТЕJЕР" m/42. Био је то последњи модел „Штајер-Золотурна" који је продат на комерцијалном тржишту. Обзиром да је аутомат престао да се производи 1940. године, изгледа да је ова последња партија била састављана од преосталих делова или је пак била последња залиха са фабричког складишта.

Први комерцијални модел, познат као „Золотурн" СЛ-100, одликовао се тиме што није имао уводник за пуњење шаржера на горњој страни утичника, јединствено конструкционо решење по коме се „Штајер-Золотурн" разликује од свих других аутомата. Сви каснији модели имали су такав уводник. Сем тога, овај први модел имао је сигурносни систем као на Шмајсеровим аутоматима, т.ј. ручица затварача би се налегла уназад до краја и углавила у одговарајући изрез. На тај начин, затварач је блокиран само у задњем положају. Каснији модели имали су другачије механизме, који су блокирали затварач и у отвореном и у затвореном положају.

Следећа модификација, која је извршена негде у време склапања првог комерцијалног уговора, састојала се у изградњи већ поменутог уводника за пуњење шаржера. Наиме, утичник, шаржера је био тако констуисан да је са доње стране у њега могао да се углави шаржер, који би се затим пунио одозгоре кроз уводник. Ово решење било је несумњиво врло практично и корисно, али, и врло скупо, јер је цена машинских операција потребних за израду оваковог утичника била изузетно висока. Иначе, читав аутомат је рађен врло квалитетно, глодањем из комада, па се по високом стандарду машинске обраде сматра једни од најквалитетније направљених аутомата уопште.

Сви модели „Штајер-Золотурна" раде на принципу отвореног затварача, а главна опруга је смештена у једну цев у кундаку. Затварач је суженог типа и има засебан део са дрвеном иглом.

Иначе, „Золотурн" СЛ-100 се разликује и по томе што нема дугме које осигурава поклопац сандука затварача. То дугме, које се налази на врху сандука затварача иза нишана, појављује се на свим моделима после 1934. године. Рачуна се да број произведених „Золотурна" СЛ-100 не прелази 10.000 комада.

Једно краће време, на комерцијалном тржишту је нуђена и дугоцевна верзија „Золотурна". Натичница за бајонет је на овој верзији смештена испод расхладне кошуљице цеви, за разлику од осталих модела, на којима се налази са десне стране кошуљице. У свему другом, ова дугоцевна верзија је идентична са стандардом, краткоцевном верзијом.

Исто тако, једно време је на тржишту била понуђена и верзија са троношцем, који се причвршћивао помоћу посебне браве на дну подкундака. Овај троножац није постигао комерцијални успех, тако да је направљен врло мали број ове верзије „Золотурна".


„ШТАЈЕР" МОД. 30

Као што смо већ рекли, аустријска полиција је 1930. године службено усвојила „Штајер-Золотурн" у калибру 9 mm Стеyр, назвавши овај модел „Штајер" мод. 30. Био је то први „Штајер-Золотурн" који је службено усвојила нека земља. Ипак, производња је започета тек крајем 1931. године, а према постојећим подацима трајала је до 1935. Сматра се да комплетан број произведених комада овог модела не прелази 6.000. „Штајер” мод. 30 био је први модел који је рађен у „Штајеровој" фабрици и одликује се неким детаљима од свих других модела и варијанти. Већ на први поглед, у очи пада чудан и карактериситчан облик кундака, који делује као да је „улубљен" са горње стране. Потков кундака нема кућиште за главну опругу, већ један нарецкани држач опруге на свом дну. На тај начин, опруга се лако вади из кундака. Сигурносни механизам на „Штајеру" мод. 30 налази се испред самог браника обарача. То је јединствени механизам, који се налази само на овом моделу, а активира се повлачењем полугице на доле, према бранику обарача.


Као и сви остали модели, и „Штајер" мод. 30 је рађен потпуно машински, па представља оружје врхунског квалитета. Он такође ради на принципу отвореног затварача, који је суженог предњег дела, као и на осталим моделима. Главна опруга смештена је у кундаку, а шаржер се пуни помоћу уводника са горње стране утичника. Као што је већ речено, треба једноставно углавити празан шаржер у одговарајући изрез са доње стране утичника, а одозгоре гурати метке у уводник.

Сви модели „Штајер-Золотурна" имају селектор ватре, однoосно могу гађати и рафално и појединачно, па тако и „Штајер" мод. 30. Селектор се налази са леве стране подкундака, у облику једне полугице која клизи напред, назад по металној шини. Када се полугица повуче уназад, укаже се слово ,,Е" (од немачке реци „Einzelfeuer") и аутомат је подешен за полуаутоматску ватру, а када се гурне напред, укаже се слово ,,Д" (од реци „Dauerfeuer"), и оружје је спремно за рафалну паљбу. Овакав селектор ватре налази се на свим моделима „Штајер-Золотурна".

Дужина „Штајера" мод. 30 износи 1100 mm са бајонетом и 850 mm без њега. Дужина цеви је 200 mm, а тежина празног аутомата 4.935 kg. Просечна брзина испаљених метака износи 500 у минуту, уз брзину зрна при изласку из цеви од 418 метара у секунди. Нишан је подесив, са гајком, предвиђен за раздаљину од 500 метара, са подеоцима на сваких 50 метара. Шаржер, који прима 32 метка, утиче се, као и код свих других модела, са леве стране, нешто укошено према напред.

Након припајања Аустрије Трећем Рајху, Немци су целокупне залихе „Штајера" мод. 30 уврстили у своје наоружање, баш као и „војног" модела МП 34. Извесне потешкоће представљала је Немцима муниција, односно калибар ових аутомата, па су зато, као што ћемо видети, 1939. године одлучили да га произведе у „свом" калибру - 9 mm Пара.


“ШТАЈЕР" МП 34

Овај модел званично је усвојила аустријска армија 1934. године као свој службени аутомат у калибру 9 mm Маусер. У овом калибру рађен је у „Штајеровој" фабрици од 1934. до 1939., када је преиначен на калибар 9 mm Пара за немачке потребе. Ипак, и у новом калибру је рађен још свега годину дана, до 1940. године, када је свака производња овог аутомата у фабрици „Штајер" престала, уступивши место револуционарном ,,Шмајсеру" МП 40.

На примерцима МП 34 произведеним након анексије Аустрије 1938., Немци су утискивали кодну ознаку за оружје произведено у „Штајеровој" фабрици - „660". Ова кодна ознака налази се обично на аутоматима у калибру 9 mm Маусер.

Велики број „Штрајера" МП 34 продаван је и на светском комерцијалном тржишту. Ти примерци се лако идентификују по заштитном знаку „Штајер-Золотона" — ,,SWS", са горње стране сандука затварача, комерцијални примерци су рађени са или без утичнице за бајонет. „Војни" МП 34 нема утичницу за бајонет, али је многи примерци који су продавани комерцијално имају. Верзија у калибру 9 mm Пара, која је рађена од 1939. до 1940. године специјално за немачке потребе, има на себи пријемне ознаке Трећег Рајха и врло често великог нацистичког орла са кукастим крстом са десне стране кундака. Ова верзија има такође заштитни знак „Штајер-Золотурна" на горњој страни сандука затварача. Од стандардног МП 34, аутомат у калибру 9 mm Пара разликује се по мањем утичнику шаржера. Наиме, шаржер за муницију 9 mm Пара мањи је по димензијама од шаржера за 9 mm Маусер одн. 9 mm Стеyр, па је сходно томе мањи и утичник. Иначе, шаржери за 9 mm Пара нису међусобно зменљиви са шаржерима већег типа.

„Штајер" МП 34 9 mm одн. МП 34(о), како су га службено означавали Немци, имао је и јединствени сигурносни механизам, који је блокирао затварач и у отвореном и у затвореном положају. Механизам је клизног типа и у многоме подсећа на подесиви нишан са гајком. Да би се затварач блокирао, треба са два прста стиснути гајку и гурнути је напред. Механизам се налази на врху сандука затварача, одмах идпред задњег нишана.Селектор ватре се и на МП 34 налази са леве стране подкундака, у виду клизне полугице на металној шини. Задњи положај омогућава појединачну, а предњи аутоматску ватру.

Иначе, и МП 34 ради на принципу слободног затварача, као сви модели „Штајер-Золотурна". Дужина аутомата је 808 mm, а дужина цеви 200 mm. Празан аутомат тежак је 4.358 kg, а пун 4.935 kg. Шаржери за оба калибра, и 9 mm Маусер и 9 mm Пара, примају по 32 метка, с тим што је овај други мањи по димензијама. Просечна брзина зрна при изласку из цеви је 430 метра у секунди. МП 34 има такође подесиви задњи нишан са гајком, предвиђен за гађење до 500 метара, са подеоцима на сваких 50 метара.

РАСКЛАПАЊЕ

Следећа процедура расклапања важи за све моделе „Штајер-Золотурна" т.ј. и за „Золотурн" СЛ -100, и за „Штајер" мод. 30 и „Штајер" МП 34.

1. Извадите шаржер и очистите оружје.

2. Притисните дугме које се налази на задњем делу поклопца сандука и поклопац можете подићи, јер је на предњем делу спојен на принципу шарке. (Напомена: на каснијим моделима треба најпре притиснути дугме које се налази на врху сандука, иза задњег нишана. Ово дугме, о коме смо већ говорили, служи као осигурач поклопца сандука.)

3. Повуците лагано ручицу затварача до краја уназад, држећи притом левом руком главни део затварача. Када се предњи, сужени део затварача извуче, можете извадити читав затварач из сандука.

4. Шипку и чеп главне опруге треба окренути за четвртину круга удесно и повући уназад, тако да се лако извуче из затварача. Сада можете повлачењем уназад извући и ручицу затварача. Извуците и део са ударном иглом.

5. Главну опругу треба извући из кућишта у кундаку. То се постиће о-двртањем за пола круга помоћу шрафцигера, тако да ће опруга без
сметњи исклизнули позади из кундака. Даље расклапање није потребно, а процедура склапања врши се обрнутим редоследом.

Иако су релативно чести на колекционарском тржишту, аутомати „Штајер -Золотурн" су врло цењени, пре свега збпг изванредног квалитета материјала и машинске обраде.За време рата ови аутомати су били робусно и поуздано оружје, врло популарно међу војницима.Занимљиво је да је “Штајер-Золотурн” био врло чест на нашем ратишту, а у неким крајевима чак и чешћи од популарног “Шмајсера" МП40.