Читава прича о савременим јуришним пушкама, чији је родоначелник Стг-44, почиње занатно пре настанка овог оружја, и везана је за развој муниције. Још током Првог светског рата, инвентивнији војни кругови дошли су до закључка да је стандардни пешадијски метак немачке војске, 7,9x57, исувише јак за новонастале тактичке захтеве. Насупрот томе, пиштољски метак, искоришћен за развој аутомата, био је исувише "слаб" за развој и експлоатацију новог стандардног пешадијског оружја. Тако се јавила потреба за новим метком, који би чинио "нешто између", односно, слабијим метком са зрном ефикасног дејства до 400 - 500 m, који би омогућио "аутоматизацију" оружја, повећање борбеног комплета и густине ватре. Међутим, конзервативни део војних кругова, на челу са Хитлером, "задојен" превазиђеним идејама из периода пре првог светског рата, никако није желео да се одрекне снажног, моћног метка 7,9x57 (притисак 3038 бара, маса зрна 12,8 g, почетна брзина око 870 m/s, крајњи домет и до 5000 m). Тако је развој нове муниције "спао" на приватне фирме.

Током 1934. године рад на "кратком метку" 7,9x46 започела је "Rhciniseh-Westfalische Spreng-stoff AG" (RWS). Истовремено, директор "Waffen und Munitionhersteller Gustav Gencchow" (GECO). инж. Винтер (Winter), конструисао је успешнији метак 7,75x39,5 М35. Укупна дужина метка, која је у почетној фази износила 55 mm, 1938. је повећана на 58 mm, а 1942. калибар је редукован на 7,62 mm. Без икаквих жеља за инсинуацијама, напомињемо да је каснии совјетски "кратки метак" 7,62x33 mm М.43 (полазница за развој "калашњикова") имао идентичан облик и сличне карактеристике. У сваком случају, око Винтеровог метка М35 развијен је "Vollirner-Maschinen-Karabiner M.35" или "Апарат 35" (старији Фолмеров полуаутоматски карабин 7,9x57 СГ29, прилагођен новом метку и аутоматском режиму ватре). Вермахт је тестирао А35 све до 22. августа 1939. када је закључено да почетак рата не дозвољава даље "губљење времена, енергије и новца".

Пред сам рат, најпрагматичнијом се показала фирма "Polte" из Магдебурга. Она је стандардни пешадијски метак 7,9x57 mm једноставно "скратила" (чаура је најпре скраћена на 35, па на 33 mm), опремила га шиљатим зрном са гвозденим језгром масе 6,95 g, и барутно пуњење редуковала на 1,4 g (од 1943. 2 g); овим је постигнута V0 од 650 до 685 m/s. Иако је Хитлерово мишљење било неприкосновено, немачки војни стручњаци тог времена, и поред Фиреровог отпора, ипак су радили на пројектима за које су били сигурни да имају перспективу. Тако се и "Уред за оружје Вермахта" (WаА) определио управо за "Пелтеово" решење. Да би своју одлуку успео званично да верификује. "Уред" је метак 7,9x33 назвао "пиштољским" ("Pistolenpatrone 43 m.E"). О далекосежности ове одлуке најбоље говори податак да је фебруара 1943. "пиштољски метак 43" усвојен као основица за развој фамозне Стг-44.


ХИТЛЕРУ ИЗА ЛЕЂА

Мимикрија око метка пренела се и на само оружје: развијајући нову пешадијску пушку велике ватрене моћи, стручњаци су је све време називали "аутоматом" или "карабином".Вермахтов "Уред за оружје" је, још 1938. године, поверио фабрици "C.G. Haenel Waffen - und Fahrradfabrik" да или развије нови аутоматски "карабин", или да усаврши "Апарат 35". Како се убрзо одустало од Фолмеровог "Карабина М35", директор фабрике, инж. Пелте, наложио је Хугу Шмајсеру да започне рад на новом оружју, заснованом на Пелтеовом "кратком метку". Уз то, WаА је поставио и услов преласка на производњу "штампањем лимова". За развој ове технологије ангажована је "Buromaschinenfabrik mit Blech-Ehrfa-hrung" фабрике "Merz-Weken" из Франкфурта. Наравно, ова лимарска фирма није билу у стању да испоштује оштре толеранције и стандарде војне индустрије, па су први прототипови захтевали накнадну дораду и ручно падешавање.

Шмајсер је, током развоја новог "машинског карабина 1942 Хенел" - Мкб-42 (Х), искористио идеју о позајмици барутних гасова са уста цеви (Вермахт је у то време још увек био против "бушења" самог канала цеви), "падајућем" блок-затварачу (решење слично Браунинговим идејама), ударачу и ударној игли на телу затварача. Коначно, оружје је дејствовало аутоматском и јединачном ватром, при чему је током рафалне паљбе затварач био у "отвореном" положају (како би се избегло прегревање цеви и самоопаљење муниције).

Помно пратећи рад конкуренције чувена фирму "Carl Walther" из Цела Мелиса решила је да се укључи у трку за добијање милионског посла. Власник фирме, Фриц Валтер, покушао је да "протури" своје старо решење, полуаутоматски карабин А-115, такође заснован на Пелтеовој муницији 7,9x33. Усавршавање оружја под новим називом Мкб-42 (W) поверено је Ериху Валтеру, који је цев "пресвукао" лименом цилиндричном облогом, која је имала двоструку функцију: предњег кундака и гасног цилиндра. Цев је на половини дужине обострано избушена, а иза отвора, око цеви, био је монтиран клизни заптивни прстен. Након опаљења, барутни гасови продирали су кроз отворе, експандирали у комори и потискивали "шајбну" у смеру завршетка цеви. Овде је прстен преносио импулс клипу пласираном у специјалном цилиндру изнад цеви. Клип је био повезан са носачем затварача и услед примљеног импулса, заједно са њим се покретао уназад. Хеликоидне водице "приморавале" су затварач да ротира за 20 степени, и тако омогући излаз брадавица из специјалних лежишта.Карабин је за разлику од Мкб-42(Х) дејствовао са "затвореним" затварачем, а имао је ту предност што је опаљење вршио сепаратни ударац, смештен у рукохвату.


УСПЕШАН БОРБЕНИ ТЕСТ

Немачки "Уред за оружје" је, јула 1942, у Кумерсдорфу тестирао оба решења и, што је изненађујуће - био је задовољан и Хенеловом и Валтеровом конструкцијом. Да би лакше разрешио дилему. Вермахт је коначну одлуку одгодио до добијања резултата трупних испитивања. Према натпоручнику др Кудолфу Форенбахеру, 400 Мкб-42 оба типа, предато је "копненој групи Шерер" која се током совјетске зимске офанзиве 1942-1943. нашла у "котлу" код Холма.
Како је оружје са успехом положило борбени тест, Вермахт се коначно одлучио да уђе у серијску производњу "аутоматског карабина". Међутим, одлучено је да ново оружје представља синтезу најбољих идеја преузетих са Мкб-42(Х) и Мкб-42(W).Са Хенеловог (боље рећи:Шмајсеровог) оружја преузет је сандук од пресованих лимова по "Мерцовој" технологији, усавршени систем позајмице барутних гасова, као и систем брављења (са "падајућим" затварачима) док је од Валтера "позајмљен" само сепаратни ударац, смештен у рукохвату. Како је преовлађивао Хенелов број решења, Валтер се повукао из даље конкуреције.


ДОДАТНО УСАВРШАВАЊЕ

Овим није био завршен развој оружја.Гасни цилиндар, који се пружао дуж целе горње ширане цеви (условљено местом позајмице гасова), скраћен је за 1/3 (значи, WаА је коначно прихватио идеју бушењу водиштата зрна), а са предње стране затворен је завртњем на коме се налазио трн за слагање пушака у купу. Задњи нишан био је класичног типа, са гајком и преклапачом, док је предњи био издигнут на високом постољу. Оружје се пунило одоздо, непрактично дугим (260 mm) оквиром капацитета 30 метака. Шина за монтажу оптичког нишана "Zielfernrohr 41", која се код Мкб-42 налазила на постољу задњег нишана, премештена је на десну страну сандука, непосредно иза отвора за избацивање чаура. Уз минималне модификације, шина је могла да "прими" ИЦ ноћни нишан "1229 Вампир" фирме "Leitz". који је омогућавао дејство на дистанцама до 70 m. "Вампир" је имао масу од 2270 g што не би било тако страшно да уз њега није ишла и батерија, масе 13.600 грама! Коначно, "Уред за оружје" је ово решење официјелно усвојио под ознаком "аутомат 43" (МП43), што је опет представљало својеврсну мимикрију, да би се заварали високи војни кругови, ова ознака је требало да инсинуира како се ради само о усавршеном аутомату МП40.

Војници на фронту прве примерке МП43 и МП43/И (незнатна модификација на устима цеви) почели су да добијају средином 1943. године. О њиховом одушевљењу због повећања ватрене моћи (МП43 имао је каденцу од 500 метака у минути) вероватно ни не треба говорити. Сваки борац носио је по 6 пуних оквира, односно борбени комплет од 180 метака. Ово је значило да је војник морао да "тегли" читавих 10 180 g (МП43 имала је масу од 4600, а пун оквир 930 g). Даље, увођење МП43 значило је и појефтињење производње; за један МП43 било је потребно 10 900 g, а за К.98к - 12 200 g сировог материјала. Једина примедба која је стизала са фронта односила се на дужину и положај оквира, који је отежавао гађање из лежећег става, и чинио војника уочљивом метом.


ЗВАНИЧНО ПРИЗНАЊЕ

На хвалоспеве који су стизали са Источног фронта није могао да се оглуши ни сам Хитлер: септембра 1943. године дозволио је да се са МП43 наоружа и његова телесна стража, а да не би изгубио "главну улогу" у настанку револуционарног оружја, 6. априла 1944. издао је наређење да се оно и официјелно усвоји у наоружање, под називом МП44. Коначно, децембра исте године, "збачене су све маске" и оружје је названо правим именом: "јуришна пушка 44" (Стг-44).Требало би имати у виду да између МП43, МП43/И, МП44 и Стг-44 није било никакве разлике. Овде не рачунамо поједностављења и појефтињења која су диктирала све већа криза војне индустрије: замену пуног, дрвеног, кундаком од грубо профилисане дрвене плоче, увођење пластичних корицу рукохвата и прелазак на површинску заштиту фосфатизацијом.

До данас није откривен тачан број произведених јуришних пушака; кретао се између 425 977 и 552 593. У сваком случају, немачки концепт новог пешадијског оружја у виду "јуришне" аутоматске пушке са слабијом муницијом пресудно ће утицати на будућност пешадијског НВО. Још током самог рата. Руси су са посебним задовољством користили заплењене Стг-44, а од не малог значаја је и то што су Хуга Шмајсера "одвели" у Ижевск и одмах укључили у Техничку комисију Црвене армије. Иако се то нигде не спомиње, сасвим је могуће да је управо он "позајмио" Михаилу Клашњикову тајну "штампања" лимова приликом стварања Ак-47.

Након Стг-44, Немци су развили још неколико прототипова јуришних пушака, од којих је најпознатији "Уређај 06 Х" (Герат 06 Х, који је конструисао Лудвиг Форгмилер). Форгмилер је после рата прешао у Шпанију, где је развијена пушка ЦЕТМЕ - родоначелника Хеклер-Кохове Г-3.


ЗАКРИВЉЕНЕ ЦЕВИ

У развоју ове пушке, било је и апсурдних модификација, као што је Стг-44 са кривом цеви, за гађање иза угла. Наиме, Немци су известан број пушака опремили цевима закривљеним за 30, 45 и 90 степени. Да би овим оружјем могло да се нишани, оно је опремано перископским нишаном, са системом огледала. Међутим, ова екстравагантна решења нису била практична; цев закривљена за 90 степени, могла је да издржи само 300 хитаца ("живот" нормалне цеви износио је 10 000 хитаца). Овде вреди напоменути да је, својевремено, и крагујевачка "Застава" направила аутоматску пушку са кривом цеви, која није имала бољу судбину од немачког узора.

Решењем Савезног секретара за Н.О. од 10. фебруара 1983. (пов. Бр. 163-1/83). "Аутомат 7,9 mm М43, падобрански (немачки)" оглашен је "застарелим и неподобним" за оперативну употребу. Да не буде забуне: Управа пешадије ГШ ЈНА, која се, ко зна због чега, водила као "произвођач" овог оружјa, под "падобранским аутоматом М43" подразумевала је немачки 7,9 mm "Maschinenpistole MP43", алиас јуришну пушку Стг-44. Придев "падобрански" овом трофејном оружју додат је из једноставног разлога, што је оно до тада чинило окосницу наоружања 46. и 63. падобранског батаљона, односно, од 5. фебруара 1953. - 63. падобранске бригаде ЈНА.