Сунчано јутро у великом америчком граду. Млади гангстер италијанског порекла креће у јутарњи обилазак “терена” да би свог “боса” обавестио каква је ситуација у граду и да ли све “заштићене” муштерије плаћају рекет. Али док застаје код уличног продавача цвећа да купи свој уобичајени каранфил, изненада се зауставља велики аутомобил, на чијем се прозору указује злокобна цев аутомата. Продоран рафал, врисак прозора и урлање мотора док лимузина нестаје у непознатом правцу а на асфалту остаје прекинута још једна криминална каријера.

Колико сте пута видели овакву сцену у америчким филмовима? Варијације су бројне, али оно што је скоро свима заједничко је неизбежан реквизит за овакве сцене: аутомат “Томпсон”, ветеран међу оружјем овакве врсте и вероватно једно од најславнијих оружја уопште (што би рекли на 3К: “сувенир XX века”).

Прича о “Томпсону” почиње у суморним рововима првог светског рата, том најтрауматичнијем периоду војне историје. Борбе су вођене за свако парче блата, често на даљини од свега пар метара, при чему се користило све и свашта, од митраљеза и артиљерије до бајонета, наоштрених ашовчића и буздована. За те специфичне услове ратовања створена је сасвим нова врста оружја, тзв. аутомати (аутоматско оружје које испаљује пиштољску муницију). Предњачили су Немци (Шмајсер МП-18), брзо су реаговали и Италијани (ОВП, Берета М.18), док су се сличном идејом озбиљно позабавили и са друге стране океана, у Америци.

Настанак овог аутомата низбежно се везује за пуковника Џона Томпсона (касије генерала), тада вероватно најбољег стручњака за аутоматско оружје војске САД. Њему је било јасно да су за услове рововског рата митраљези сувише тешки и незграпни, а пешадији је требало једно лакше оружје велике ватрене моћи на малим даљинама, другим речима да користи пиштољску уместо пушчане муниције. Он је своју идеју проследио својим познаницима из “Auto Ordnance Corporation”-а (који су снабдевали војску разном техничком робом), а ови се бацили на посао са великим еланом али без много искуства, тако да се први прототип појавио тек 1919, то јест мало прекасно за употребу у рату за који је био намењен.

Ни ту нису престали проблеми, јер је било предвиђено да оружје прима муницију од неке врсте реденика (као код митраљеза), што је само компликовало механизам и доводило до застоја. Реденик је зато избачен и замењен оквиром од 20 метака у прототипу који је назван “Annihilator” (“Уништитељ”), који је имао још и доста дебелу, тешку цев, потребну зато што је оружје имало врло велику брзину паљбе па се много грејало. Али ни ово решење није задовољавало, па је брзина паљбе смањена, а цев олакшана и направљена ребрастом ради бољег хлађења (то је знатно поправило ситуацију али треба напоменути да тај проблем загревања цеви никад није задовљавајуће решен, што је иначе недостатак већине аутомата). Сви ти прототипови имали су заједничку карактеристику да на њима није било никаквих нишана (рачунало се да при тој густини паљбе није ни потребно прецизно нишанити), а оружје није имало кундак већ само два коса рукохвата.

Коначно је 1921. почела серијска производња аутомата. Пошто “Auto Ordnance” није имала своју фабрику оружја, тај део посла преузео је чувени “Колт”, док је оружје добило комерцијалан назив “Thomson M.1921” (отуда често мишљење, чак и међу стручњацима, да је истоимени генерал био конструктор оружја; аутомат је међутим дело тимског рада конструктора предузећа, а тај назив је изабран из два разлога: као захвалност Томпсону за почетну идеју и, много важније, да би се искористило његово име за продају оружја војсци САД; да би посао био што сигурнији, чак је ангажован генерал лично као нека врста супер-трговачког путника и промотера аутомата).

Све то, међутим, није донело резултате: војска и морнарица су априла 1921. тестирале аутомат, дале похвалне оцене и – ништа више. Обе комисије су донеле закључак да оружје има сувише мали ефикасан домет да би могло да буде прихваћено као војно оружје. Ни каснија европска тура генерала Томпсона по Енглеској, Француској, Белгији, Шпанији, Румунији и Чехословачкој није донела већих резултата. Била су тешка поратна времена, војске су свуда живеле “на минималцу” и никоме није било до куповине помало екстравагантног и непровереног типа оружја (поред тога и доста скупог – аутомат “Томпсон” био је израђен на најквалитетнији начин, са пуно машинске обраде и брижљивом дорадом детаља). Једини половичан успех била је продаја лиценце енглеској фирми БСА, која је направила мали број аутомата за тестирање у војсци и ту стала (и британски “стручњаци” нису видели будућност аутомата, а поред тога оружје је изашло на лош глас у Енглеској кад се открило да их користе побуњеници Ирске Републиканске Армије).

Модел из 1921. био је конвенционалније оружје јер су уведени нишани и кундак (који се могао лако скинути), а занимљив новитет била је пуњење муницијом у виду добоша од 50 или 100 метака, који су аутомату давали изузетну ватрену моћ, мада по цену велике укупне тежине (задржан је и оквир од 20 метака). Најбољи купци за то оружје биле су разне полицијске организације из САД, захваљујући којима је избегнут прави фијаско у продаји оружја; нешто оружја је продато и на страни (поменута пошиљка за потребе ИРА коју су у Америци организовали бројни ирски досељеници), па иако су корисници оружја били врло задовољни (“Томпсон” је у Ирској постао легенда иако је у оптицају било свега неколико примерака; герилац ИРА наоружан овим аутоматом после ослобођења је постао део националног фолклора), ипак су резултати били више него скромни.

Следећи корак фирме “Auto Ordnance” био је “Војни модел” из 1923, који је користио појачану муницију .45 Remington Thomson (како би се изашло у сусрет жељама војске за већим дометом), имао упрошћен предњи рукохват (обична дрвена облога правоугаоног облика) и дужу цев са монтажом за бајонет. Оваквих “Томпсона” израђено је мали број комада и они преживели данас су прворазредни колекционарски примерци. Уследио је затим “Аутоматски карабин” из 1927. који је пуцао само појединачном ватром, намењен цивилном тржишту, пошто је у међувремену Влада САД забранила продају аутоматског оружја грађанству. Коначно је 1928. уведен класичан (коначан) модел 28, који је био незнатно побољшани М.1921 (толико незнатно да многи М.28 имају само бројку “8” ударену преко “1” у називу и скоро ништа више), који је користио оквир од 20 или добош од 50 метака (онај од 100 је напуштен), а једина побољшања била су мало нижа каденца паљбе и “Cutts” компензатор на врху цеви који је смањивао отскочни угао при рафалној паљби - конструктори Ричард Катс и Ричард Катс Јуниор (отац и син), официри Маринског корпуса (компензатор се добијао као опциони елемент, уз доплату).

Негде у то време почела је да расте “Томпсонова” популарност: у Америци је уведена Прохибиција (забрана) алкохола и криминал је доспео до неслућеног нивоа, обогативши небројане мафијаше и шверцере, а срозавши јавни морал на најниже гране. Потом је уследила и “Велика економска депресија” у 1928, па су милиони људи остали без посла, често са избором или да се баве нечим незаконитим или да умру од глади. Почело је да се пуца на све стране, а најгласније је пуцао баш “Томпсон”! Његова употреба у гангстерским обрачунима довела га је на насловне странице штампе, а новинари су га чак прекрстили у “Chicago piano” (Чикашки клавир). “Томпсон” је коришћен у “Масакру на дан Светог Валентина”, а имали су га и припадници “Банде снова” коју је предводио Дилинџер. Ипак, треба напоменути да је “Томпсона” у рукама криминалаца био врло мали број, а сензационалистички настројена штампа надувавала је њихову бројност и употребу (тако је познати “Машин-ган” Кели само једном у животу држао “Томпсон” у рукама, и то није био његов, већ је исти само узео да разгледа!). Али ако криминалци нису имали много “Томпсона”, полиција сада јесте: више није било ниједне полицијске агенције у САД које није имала бар неколико тих аутомата (највише модела М.28 и понеки старији М.21). Градске полиције, шерифски уреди, ФБИ, сви су они носили “Томпсоне” и скоро сваки већи обрачун са криминалцима завршавао се рафалном паљбом из тих аутомата (тако су у заседи изрешетани Бони и Клајд, Мама Бејкер и њени синови, док у правој бици приликом разбијања Дилинџерове банде то је оружје праштало са обе стране – мада неупоредиво више на страни полиције).

Иако су “Томпсони” са пуно успеха коришћени од стране маринаца приликом интервениције у Никарагви 1927-33. (која је доста личила на ону потоњу у Вијетнаму), ипак војска и даље није имала слуха за то, сада већ озлоглашено “гангстерско оружје” (Морнарица је купила те аутомате зато што је добила задатак да пресреће и плени бродове који су шверцовали алкохол; пошто су шверцери били наоружани до зуба, често су са њима вођене праве поморске битке, а Морнарица није хтела да буде она слабије наоружана страна. Тако су “Томпсони” посредним путем ипак стигли у рат). Без војних наруџбина, са релативно малом продајом полицији, упркос великој слави “Томпсон” је у ствари једва животарио (до 1939. направљено укупно до 20.000 примерака).

Преокрет је настао са избијањем Другог светског рата. Док су Немци имали бројне моделе аутомата и знатно развили њихову производњу, дотле савезници на том плану скоро да нису имали ништа. Иако је “Томпсон” био доста тежак и скуп, те користио искључиво америчку муницију .45 АЦП за коју Европа није имала слуха, ипак је то био једини аутомат који се могао набавити на тржишту, па су уследиле знатне поруџбине: Француска 6000, Британија прво 450 комада у фебруару 1940, а затим је до краја те године (кад је почело да им гори под ногама) бројка повећана на пуних 107 500! Када је 1941. и америчка војска почела мобилизацију, број наручених аутомата достигао је невероватне размере, далеко надмашивши производне могућности “Auto Ordnance"-а (они су током тридесетих година отворили свој погон за прављење аутомата, али он је био малих капацитета).

Тада се умешала америчка војска и своје наруџбине пренела фирми “Севиџ”, која је по лиценци прво почела са производњом Модела 28. Ускоро ни то решење није помагало, јер је “Томпсон” био сувише луксузно оружје за услове ратне производње, па је под војном контролом извршено упрошћавање конструкције: настао је “Томпсон М.1, „Војни модел”, грубљи и мање елегантан аутомат, али јефтиније, лакше за производњу и чак поузданије оружје. Производио га је искључиво “Севиџ”, а користио је пре свега нов оквир за 30 метака (модел М.1 не може да користи добоше), док се кундак више није могао по потреби скидати.

Ратна употреба само је повећала славу “Томпсона”. Користио се на свим ратиштима и врло брзо прирастао за срце војницима који су га користили. Ипак, његова велика цена и техничка компликованост остале су му мане у очима војних органа, па се брзо кренуло у његову замену: Енглези су већ 1942. увели аутомат “Стен” (израђен потпуно од метала технологијом пресовања лима и тачкастог заваривања), а 1943. су и Американци увели сличан М.3 аутомат. Када су ова два оружја издавана јединицама настао је проблем због лошег пријема у војсци: навикнути на своје “Томи Ган” аутомате (популаран назив за “Томпсон”), нико није хтео да погледа “смрдљиво оружје” (надимак за “Стен”) или “мазалицу за уље” (надимак за М.3). Док енглески војници нису имали избора (са “Стеном” је уведен и нов калибар 9 mm), дотле су америчке јединице које су имале “Томпсоне” практично су игнорисале уредбу по којој се овај проглашава застарелим и повлачи из наоружања, па су се тако они часно борили до краја рата (Морнарица није ни уводила М.3).

Све у свему направљено је око 1.400.000 комада “Томпсона” (од тога само 200.000 од стране “Ауто Орднанце”) када је 1944. његова производња престала. Американци су користили моделе М.28 и М.1, а Енглези само М.28 (рачуна се да је око 100.000 њихових аутомата нестало на дну мора због немачких подморница). После рата су обе земље све своје “Томпсоне” или распродали или поклонили “савезничким” земљама, па се тако њихова употреба чак повећала уместо да се смањи(!). “Томпсони” су учествовали у скоро свим локалним ратовима све до половине седамдесетих година, кад су коначно почели да нестају под притиском савременијих типова оружја (тако се рецимо на снимцима турских падобранаца који су 1974. освојили северни део Кипра види велики број “Томпсона” ).

Своју легенду “Томпсон” је градио и код нас. Тако је 1940. године Краљевина Југославија (слично као Француска и Енглеска) наручила те аутомате јер се ништа друго није могло набавити. Према неким нашим ауторима та оружја су била у калибру 9 mm и Немци су их 1941. све заробили такорећи у нераспакованом стању, па их онда увели у своје наоружање као МП-760(ј). Ова прича баш не држи воду јер не само да нико никад није видео “Томпсон” у калибру 9 mm, већ се данас поуздано зна да су скоро сви аутомати типа М.28 који су бацани падобраном четницима током 1942. у ствари били купљени а неиспоручени “Томпсони”, тј. југословенско власништво. Било како било, овај се аутомат много користио на нашем терену (постоји песмица из Западне Србије која гласи: “Мом Томпсону име му је Брно, многе мајке завио у црно”), и то искључиво модел М.1928, кога су од 1943. Енглези повлачили из свог наоружања и достављале обема странама које су се на овим просторима бориле против Немаца (и између себе). После рата је нова Југославија у различита времена имала различите савезнике, па је тако док је трајало пријатељство са Американцима током педесетих година велики број аутомата модела М.1 уведен је у наоружања ЈНА, која их је користила до краја седамдесетих година и онда послала у складишта, као “ратне резерве”. До рата је онда и дошло, па су деведесетих година “Томпсони” опет “зачинили” један ратни сукоб (вероватно свој последњи), поставши врло популарни пре свега на српској страни. Данас је их у употреби врло мали број, и то највише у рукама интервентних одреда полиције (“Позовите 92”).

Ако постоји неко право “холивудско” оружје, онда је то баш “Томпсон”. Још од тридесетих година “жарио је и палио” на филмском екрану, и тзв. “Црна серија” крими-филмова са Х. Богартом, Е.Г. Робинсоном и Џ. Кегнијем не може се замислити без неке сцене у којој трешти “Томпсон” (и то М.28 са добошем од 50 метака). “Томпсон” је постао практично заштитни знак криминалистичко-акционих филмова, и у тој улози био неприкосновен све до осамдесетих година, кад су га у филмовима са модернијом тематиком потиснуле две нове “звезде” (пушка М-16 и аутомат “Узи”). И данас се много користи у Холивуду, али углавном само ако тема третира доба прохибиције (модел 28) или пак Други светски рат (модел М.1). Код нас се врло мало појављивао у филмовима, вероватно зато што га је у рату највише користила она “неприкладна” страна (изузетак је филм “Последњи подвиг диверзанта Облака” где Павле Вујисић носи сасвим погрешан “Томпсон" М.1); али зато постоји велики број наставно-пропагандних филмова “Застава-филма” намењених популарисању “система ОНО и ДСЗ”, где окупаторске јединице “Плавих” углавном носе “Томпсоне”!

Аутомат “Томпсон” данас углавном припада историји. Изненађујуће је, међутим, да се он и даље производи. Неуништиви “Ауто Орднанце” још постоји и, између осталих артикала, од почетка седамдесетих година опет производи “цивилни Томпсон” (слично оном старом М.1927 и овај пуца само појединачном ватром), који се у Америци може купити као “карабин” (са несразмерно дугом цеви дужине 16 инча), или као “пиштољ” (цев како треба, али без кундака). Фирма се хвали како је спремна да по наруџби опет испоручује војне “Томпсоне”, али тако нешто тешко да ће доживети, с тим да им и даље остаје значајан број љубитеља оружја који је спреман да своје збирке употпуни овим славним лепотаном, наравно ако им то финансије дозволе (1500$).

написао: Ивица Антић