Један од најнеобичнијих феномена у другом светском рату била је чињеница да се успон немачке Луфтвафе настављао упркос изузетном расту ваздушних снага њених противника. А још је необичније било да је Луфтвафе, због застоја у развоју насталом двадесетих и почетком тридесетих година, године 1939. осећала велики недостатак официра, пре свега средњег ранга, па је стога имала и изузетно мали број виших штабних официра дораслих потребама оперативне администрације.

И сам Херман Геринг, иако способан командант ескадриле у првом светском рату, био је постао пре свега политичка фигура, за кога су ваздухопловна стратегија и тактика биле проклетство, нешто сасвим неспојиво са авијацијом. Луфтвафе је ипак постала уништавајуће оружје за многа европска ваздухопловства, а кренула је и у стратешку бомбардерску офанзиву против Британије, задала велике губитке совјетском ратном ваздухопловству, а на крају упорно дању и ноћу бранила небо изнад Немачке, пред ваздушним снагама Британије и САД. Све је то током читавог рата било дело сразмерно малог броја младих професионалних ваздухопловаца. Међу њима најистакнутији био је Адолф Галанд (Galland), који је са 30 година постао најмлађи генерал немачких оружаних снага. Рођен 19. марта 1912. у Вестерхолту у северној Немачкој, Галанд је крајем двадесетих година одлучио да постане пилот, упркос свим ограничењима која су била наметнута авијацији од стране савезничких сила. Школовао се за пилота на једрилицама, и упркос неслагању родитеља, пријавио се за пилота у немачку Луфтханзу која је управо почела да постаје чувена као најспособнија ваздухопловна компанија у Европи. У односу на шест милиона незапослених у Немачкој, конкуренција за овакво запослење била је жестока.

Године 1932. отприлике у време када је нацистичка партија крчила пут ка власти, Галанд је ступио у пилотску школу у Шлиселхајму, а онда је прешао у Варнеминде на курс за пилота хидроавиона. Следеће године Хитлер је постао канцелар Немачке, и формирајући своју управу, изабрао је Хермана Геринга за рајхскомесара (министра) за авијацију. У плановима за стварање новог војног ваздухопловства била је посебно наглашена обука пилота ловаца. Језгро пилота бомбардерских снага било је релативно лако саставити од летачких посада Луфтханзе. Међу младим кандидатима за пилоте ловце био је и Галанд који је тајно послат на обуку у Италију. Но, ускоро се вратио кући разочаран због претеране, а са стручне стране и лоше тренаже у италијанској школи у Гротаљи, и морао је да се задовољи оним што су пружали у то време још доста ретки комерцијални летови тадашње Луфтханзе широм Европе.

Међутим, Галанд је фебруара 1934. опет упућен на војне летове и то у 10. пешадијском пуку у Дрездену, а већ 1. октобра добио је чин потпоручника и послат је као инструктор у прву ловачку школу. Пет месеци касније Немци су и званично признали свету да су оформили Луфтвафе. Галанд, који је већ више пута молио за премештај у неку ловачку јединицу, прекомандован је у 132. ловачки пук „Рихтхофен“, тако да је постао један од првих пилота у новоформираној Другој групи. Ова јединица је имала у свом саставу ловачке двокрилне авионе хајнкел Хе-51 и имала је своју базу на аеродроину Јитеборг-Дам.

БОРБЕ У ШПАНИЈИ

На тим истим Хе-51 Галанд се борио у шпанском грађанском рату, стигавши на полуострво у мају 1937. Имао је 25 година и чин поручника, а у Легији „Кондор“ постао је капетан и на крају командовао је 3. ловачком ескадрилом. У ваздушним борбама Хе-51 се показао потпуно недораслим совјетским ловцима једнокрилцима из републиканских снага, које су често водили одлични совјетски пилоти, па су га почели шире користити за нападе на земаљске циљеве. Пилоти Галандове генерације, међу њима и Вернер Мелдерс (Werner Molders) морали су да створе модерну ловачку тактику, ослобођену утицаја дотадашњих бесмислених вежбања у ваздуху. К.ао резултат петнаестогодишњег прекида у постојању немачких ваздушних снага, нове генерације пилота још увек су подучавали ветерани из првог светског рата који нису могли да прате развој авиона и настанак нових тактика. Галанд је тек након повратка у Немачку, у августу 1938, први пут сео у нови месершмит Бф-109. Одмах је схватио да ће ови авиони захтевати потпуно нову тактику у ваздушним борбама, но ту је тактику остварио и дорадио Мелдерс, а постала је основа не само за ловце Луфтвафе, већ су је преузели и Британци и Американци.

Галанд у Шпанији није успео да забележи неку ваздушну победу у борби, док их је Мелдерс стекао 14. У Берлину се затекао онда када се све више говорило о рату који предстоји и који је био резултат немачког захтева за Судетском облашћу. Галанд је постављен да организује две нове групе за подршку јединицама на земљи наоружане разноврсном колекцијом застарелих двокрилаца. Међутим, ове две на брзину састављене групе нису учествовале у окупирању Чехословачке због рђавих временских услова па и због неких других околности.

Галанд је био све више разочаран све озбиљнијим настојањима да Луфтвафе постане пре свега оружје за подршку борбама на земљи. Ваздушна одбрана Немачке и самосталне ваздушне операције великих формација бомбардера једва да су се и спомињале међу војним теоретичарима који су били заокупљени идејом о планираном „блицкригу“ (муњевитом рату), који подразумева концентрисане нападе снажне оклопне земаљске армије, под заштитом мноштва бомбардера, у то време новоуведених бомбардера за обрушавање и ловаца. Галанд је тако краће време своје каријере провео као пробни пилот у испитивачком центру Рехлин, летећи на првим примерцима авиона за подршку фоке вулф Fw-189 и хеншел Хш-129.

Када је Немачка напала Пољску 1. септембра 1939, Галанд је летео на борбеном двокрилцу хеншел Хш-123, као вођа ескадриле, под командом мајора Вернера Шпилфогла (W. Spielvogl) у 2. групи, 2. пука који је базирао на аеродрому Алт-Розенберг. Он је извршио око 50 задатака током 27 дана пољске кампање и 1. октобра био је унапређен у чин капетана. У исто време био је одликован орденом Гвозденог крста друге класе.

ВАЗДУШНЕ БИТКЕ НА ЗАПАДУ

Почетком 1940. Галанд је након истрајних молби прекомандован у ловачку авијацију, поставши пуковски ађутант у Ловачкој групи ЈГ-27 довољно рано да учествује у великом нападу 10. маја 1940. године. Два дана касније он је постигао своју прву ваздушну победу, када је летећи месершмитом Бф-109 уништио два белгијска харикена западно од Лијежа. Пет дана касније он је оборио један француски потез-631, али је био принуђен да изврши принудно слетање због помањкања горива. Трећег јуна његов број ваздушних победа попео се на 12. Већ се био сусрео и сукобио са харикенима и спитфајерима британског ваздухопловства и увидео да су они итекако достојан противник у ваздушним борбама.

Битка за Британију је започела у јулу 1940. године када се Галанд налазио у 26. ловачком пуку „Шлагетер“, као вођа 3. групе, која је базирала код Кафијера и по његовим речима била тамо „... где је Бог рекао лаку ноћ на заборављеном и старом француском аеродрому“. Осамнаестог јула био је унапређен у мајора, а 1. августа, када је његов укупни број ваздушних победа на западном фронту достигао 17, Кеселринг га је одликовао Витешким крстом.

Као и многи други немачки пилоти ловци из тог времена и Галанд је био разочаран због погрешне употребе изванредног месерсмита Бф-109 званог „емил“. Све чешће је наиме одређиван за непосредну подршку и заштиту бомбардера Луфтвафе - и тако везани за формације бомбардера, пилоти Бф-109 са својим ловцима који су били и те како равни британским нису били у могућности да учествују у борбама са авионима Ловачке команде РАФ-а. Када су их накратко ослободили те обавезе Бф-109 су у самосталним борбеним операцијама уништавали дневно скоро по читаву ловачку групу британских харикена и спитфајера. Одлука да главни циљ немачких бомбардера постану британски градови, дала је Британцима толико потребан предах током којег је Ловачка команда реорганизовала и освежила своје уморне јединице.

Пред крај битке за Британију, Галанд је командовао већ целокупним 26. пуком што је било у складу са новом политиком команде Луфтвафе да посебно успешне младе пилоте одређује за вође. Када је достигао 40 победа одликован је Храстовим лишћем за Витешки крст, други након Мелдерса.

Почетком 1941. Галанд се са својим пуком налазио у Бресту, готово ван домашаја енглеске јужне обале, па је ретко имао прилику да се сукоби са британским ловцима. На дан 21. јуна, међутим, био је опет на подручју Па де Калеа, где је оборио два бленхајма, пре него што су га спитфајери приморали да принудно слети. Упркос томе, истог дана опет је био у акцији против спитфајера, једаног је уништио - његова 70 победа - али је сам оборен и рањен. Достигнућа тога дана донела су му одличје Мачеве за његов Витешки крст. Следећег дана Немци су напали Совјетски Савез.

ПО МЕЛДЕРСОВИМ ТРАГОВИМА

Немачка се тако упустила у подухват, који је био страшна мора за све њене војнике: рат на два фронта.

Остављајући само два ловачка пука на западном фронту, Луфтвафе је бацила готово своје целокупне ловачке снаге на источно ратиште. И Мелдерс је са својим пуком прекомандован на исток, док је Галанд остао у Француској са својим 26. пуком. Ускоро након тога, Мелдерс је био изабран за инспектора ловачке авијације, али је погинуо у ваздухопловном удесу на свом одласку на сахрану Ернста Удета који је извршио самоубиство. Пошто су и Мелдерс и Удет били његови пријатељи, њихова смрт је Галанда јако погодила.Управо у то време Геринг га је наименовао својим наследником на положају генерала свих ловаца и унапредио га у генерал-мајора. Тако је постао најмлађи немачки генерал.

Под руководством шефа генералштаба Луфтвафе (ОКЛ) Ханса Јешонека (Jeschonnek) Галанд је био сада контролор свих ловачких задатака који су се тицали немачког ловачког ваздухопловства на источном фронту, на Балкану, у Средоземљу и на западу. Упркос захтевима насталим због сукцесивних немачких офанзива током 1942. Луфтвафе је ипак задржала иницијативу на свим фронтовима тако што је своје јединице селила са ратишта на ратиште а помагала јој је и убрзана производња авиона. Галанд је, међутим, стално снажно заговарао своје убеђење, да због уласка САД у рат и нарастања британских бомбардерских снага, Луфтвафе премало чини за заштиту саме Немачке која ће неизбежно постати мета савезничких ваздушних снага. Сматрао је да је основна грешка Хитлера и Геринга што су упорно сматрали да Луфтвафе треба пре свега да пружа подршку копненим снагама. Потпуно је занемарена и ноћна одбрана Немачке. Релативно мали број ноћних ловачких пукова био је у узаном појасу распоређен преко читаве Европе, од Финске до Средоземља. Немачке фабрике авиона и градови били су буквално отворени циљеви за савезничке бомбардере.

Галанд је био одликован Бриљантима уз Витешки крст, 28. јануара 1942. када се укупан број његових ваздушних победа попео на бројку 94, и тада је био повучен из операција. Галанд је организовао целокупну заштиту из ваздуха приликом бекства немачких ратних бродова из луке Брест, па преко Ламанша, 12. фебруара 1942. После тога он се потпуно посветио питањима ваздушне одбране Немачке, која је постала још критичнија због немачких неуспеха на источном фронту. Од тада, па до краја рата, Немци су прибегавали импровизацијама. На пример, када су совјетски авиони кренули у напад на немачки железнички саобраћај према источном фронту, Галанд би брзо организовао специјалне возове са радарима, рефлекторима и флаковима који су деловали у тесном садејству са ловцима.

ОДБРАНА НЕМАЧКЕ

Слутње које је Галанд изрекао почеле су да се остварују у недељу 24. јула 1943. када је извршен први из низа пустошећих дневних и ноћних ваздушних напада на Хамбург који су трајали читаву седмицу. Авиони РАФ-а су бацали станиолске траке зване „прозор“ да би створиле конфузију у немачкој радарској мрежи и онемогућили одбрану против бомбардера, док су ноћни ловци били неспособни да дођу у контакт са надолазећим бомбардерским формацијама. Тада је постало очигледно да треба послушати што тражи Галанд и неколико ловачких пукова је враћено у Немачку. Галанд је деловао брзо и ефикасно, што је било и неопходно обзиром на најновији развој у америчкој дневној бомбардерској офанзиви на немачке градове и бомбардери Б-17 летеће тврђаве и Б-24 либератори убрзо су суочени са побољшаном немачком одбраном. Усклађено обавештавање и усмеравање немачких ловаца са мрежом осматрачких станица на земљи и усклађени напади великог броја боље наоружаних ловаца нанели су драматичне губитке америчким бомбардерима, што је кулминирало у погубном нападу на Швајнфурт 14. октобра 1943. Галанд је често летео са аеродрома на аеродром за време ових напада, да би се и сам осведочио како се спроводе његова наређења. Са увођењем одличних америчких ловаца великог долета П-51 мастанга, ратна срећа је опет напустила Немце, а тако је и остало све до краја рата. Мастанзи су надвладали формације месершмита и фоке вулфа и тешки бомбардери, тврђаве и либератори скоро су неометано нападали своје циљеве.

Једног дана, почетком 1944. године, Галанд и пуковник Ханес Траутлофт (инспектор за дневне ловце на истоку), полетели су у два фоке вулфа Fw-190 да би изблиза осмотрили ваздушну борбу близу Магденбурга, између огромне формације бомбардера Б-17 у пратњи ловаца П-51, и око 300 немачких ловаца. И њих двојица су успели да изолују једну летећу тврђаву и да је оборе, а онда су их напали мастанзи. Траутлофтови топови су отказали и оба највиша официра немачких ловаца морала су убрзано да се повуку. Када су се савезници искрцавали у Нормандији, Луфтвафеје била скоро сасвим одсутна. Галанд је због новог схватања приоритета морао све своје ловачке снаге да повуче у такозвани „унутрашњи круг“ Немачке. Пре тога је доживео још једно јако разочарање: изванредни млазни ловац месершмит Ме-262 који је на изричит Хитлеров захтев требало да се користи као ловац-бомбардер, још увек није био у техничком па ни у тактичком смислу довољно дорађен и спреман за употребу, тако да у пресудном тренутку америчких масовних бомбардовања немачких градова није био ни од какве користи.

НАСТУПАЊЕ МЛАЗНИХ ЛОВАЦА

Тек октобра 1944. када су се британске, канадске, америчке и совјетске армије већ јако приближиле немачким границама, Галанд је коначно добио одобрење за формирање нове ловачке јединице која би летела млазним авиониина. Команду је поверио мајору Валтеру Новотнију (Walter Nowotny), познатом пилоту, старом 23 године. Јединица „Новотни“ ускоро је демонстрирала несумњиву супериорност млазних ловаца Ме-262 у односу на неке друге савезничке или немачке ловце. Галанд је потом разрешен положаја ловачког инспектора и на лични Хитлеров захтев формирао је нову јединицу ловаца Me-262, 44. ловачку формацију. Лично је њоме командовао и у њој прикупио најбоље пилоте што их је било могуће наћи. У последњих пет месеци рата, отпор немачких пилота ловаца био је огорчен но потпуно безнадежан. Британски и амерички ловци стално су крстарили по немачком небу и обрушавали се на сваког непријатељског ловца који би угледали и група ЈВ-44 је и сама плаћала свој данак. Многи Галандови пилоти су оборени, а многи једноставно нису више могли да издрже напоре и да се носе са још непознатим авионом и разбијали су се. Тек понекад би се успели пробити кроз савезничке ловце и нанети разарање међу бомбардерима. У последњој недељи рата, преостали Me-262 из ЈВ-44 су остали без горива на аеродрому код Салцбурга који су ускоро заузеле савезничке јединице. Адолф Галанд је свој последњи борбени лет обавио недељу дана раније, када је предводио шесторку млазних Me-262 против формације бомбардера Б-26 мародер изнад Нојбурга. После муњевитог напада на бомбардере, Галанд је био ухваћен у маказе од ловаца из пратње који су оштетили његов авион и присилили га да се принудно спусти на аеродром у Ремсу, који је управо био под нападом америчких П-47 тандерболта. Галанд се спустио брзином од преко 240 км на час и улетео у кратер од експлозије бомбе. Галанд је био само лакше повреден у колено, међутим за њега је рат био завршен.

Заробљен је 14. маја 1945. год. и био је у заробљеништву све до 1947. год. После ослобађања је радио у РАФ-у где је обучавао енглеске пилоте тактици. Од 1948. до 1955. год. радио је заједно са другим ветеранима Луфтвафе као саветник у аргентинском ратном ваздухопловству. У фебруару 1954. год. оженио се Силвиниом фон Донхолф. Потом се вратио у Немачку где је основао авијацијску фирму.

Његова биографија "Од првог до последњег" објављена је 1957. год. Умро је 9. фебруара 1996. године.