Александар Васиљевски је пореклом из свештеничког сталежа. Његов отац Михаил Александрович, изгубио је свог оца у седамнаестој години. Његова мајка, Александрова бака, убрзо се преудала за ситног среског чиновника. Пошто је стекла нову породицу, Александров отац је остао препуштен сам себи. После краћег лутања, враћа се у свој родни крај и постаје црквени регент (хорски диригент) и црквењак. Оженио се Надеждом И. Соколовом. До 1912. године у породици се родило осморо деце. Првенац Александар је умро, Дмитриј је постао лекар, а затим официр Црвене армије, Јекатарина је неколико деценија радила као сеоска учитељица, и изгубила у Великом отаџбинском рату мужа и сина. Александар Васиљевски је био четврто дете, Јевгениј пето, Виктор (штурман у ратном ваздухопловству) шесто, Јелена и Вера су радиле у сеоским школама, а Маргарита је постала лаборант у једном научно-истраживачком институту.

Александар Васиљевски је рођен у селу Нова Гољчиха 30. (17.) септембра 1895. године. Мала очева плата није била довољна да подмири ни оне најнасушније потребе породице са много деце па су сви, без изузетака, радили у повртњаку и на њиви.

У лето 1909. године Александар је окончао школовање у духовном училишту у Кињешми и у јесен исте године ступио је у костромску богословију. Те године породицу Васиљевског је задесила страшна невоља; кућа им је изгорела до темеља, а у њој целокупно покућство.

Вест о избијању првог светског рата затиче га у кући својих родитеља, код којих је проводио летњи распуст. Обузимају га патриотска осећања, па се као добровољац јавља у армију. У мају 1915. године завршава скраћени ратни курс обуке и бива произведен у чин заставника.

У јуну 1915. године добија прекоманду у резервни батаљон, који је био дислоциран у Ростову. Десетак дана касније стигло је наређење да се батаљон пошаље на фронт. До септембра 1915. године налазио се у неколико резервних јединица. Своје ватрено крштење доживљава на Југозападном фронту као припадник 9. армије. У пролеће 1916. године бива постављен за комаданта 1. чете. 1917. године добија чин капетана руске царске армије.

По избијању Октобарске револуције стаје на страну бољшевика и учествује у обуци регрута новостворене Црвене армије. С обзиром да је потицао из свештеничке породице и да је био капетан царистичке армије, у почетку не наилази на срдачан пријем у новој армији. Због тога, на кратко, одлучује да напусти војну службу, па постаје учитељ у основној школи.

Ипак, у априлу 1919. године добија наредбу да се јави у 4. резервни батаљон дислоциран у граду Јефремову. У лето 1919. године дошло је до тежег заоштравања ситуације. Ка Тули су се брзо приближавале јединице под командом белогардијског генерала Дењикина, а када је у октобру заузет Орел, запретио је потпун крах Совјетске републике.

У децембру 1919. године, пошто су одбијене Дењикинове армије, Васиљевски добија премештај из рејона Туле на Западни фронт. Ту се бори против пољских армија којима је командовао генерал Пулседски. Ратне операције на Западном фронту обустављене су између 19. октобра 1920. године споразумом из Риге.

После завршетка грађанског рата налази се у Московском војном округу, у 143. пуку 48. дивизије. У том пуку остаје све до новембра 1928. године када га постављају за комаданта 144. пука у истој дивизији. Тај пук је имао најслабије оцене у дивизији па је команда дивизије имала намеру да постави Васиљевског за комаданта како би се обученост поправила. Васиљевски их није изневерио, па је већ 1930. године 144. пук постигао најбоље оцене у дивизији.

Убрзо после завршетка Генералштабне академије Васиљевског постављају за начелника одељења које је у Генералштабу руководило оперативним обучавањем највишег комадног кадра. На тој функцији остаје све до јуна 1939. године.

После окончања совјетско-финског рата учествује у комисији која је требала да одреди нове границе између Совјетског Савеза и Финске.

У својим мемоарима Александар Васиљевски сведочи о једном занимљивом разговору који је водио са Стаљином у Кремљу приликом једног службеног ручка. Васиљевски пише: „... Једну од здравица Стаљин је подигао у моје здравље, а онда ми је одмах поставио неочекивано питање: зашто после завршене богословије нисам „отишао у попове“? Помало збуњен одговорио сам да то нисмо желели ни ја ни отац, и да ниједан од његова четири сина није постао свештеник. На то је Стаљин смешкајући се у бркове одговорио: Тако, дакле, нисте желели. То ми је јасно. Него, Микојан и ја смо хтели да одемо у попове, али нас због нечега нису примили. Зашто, то нам ни данас није јасно...“

9. новембра 1940. године Васиљевски се налазио у саставу војно-дипломатске делегације која на Хитлеров позив путује у Берлин на преговоре. Делегацију је пратио немачки амбасадор у Москви, гроф фон дер Шуленбург. Изјутра 12. новембра делегација је стигла у Берлин. Васиљевски сведочи да их је на Анхалтској железничкој станици дочекала група немачких државника предвођена фон Рибентропом и фелдмаршалом Кајтелом. После уобичајене церемоније смештени су у дворац Белви.

Васиљевски даље сведочи да је на преговорима Хитлер „покушао да увуче совјетску делегацију у прљаву игру предложивши јој разматрање провокативног плана „поделе света“ између Немачке, Италије, Јапана и СССР-а.“ Увече истог дана био је приређен пријем у згради совјетске амбасаде. Појавили су се рајхсмаршал Геринг, Р. Хес, фон Рибентроп и други функционери. Званице још нису стигле да заузму своја места за столом, кад се разлегло завијање сирена. Због приближавања енглеских авиона, у Берлину је дат сигнал за ваздушну узбуну. Пријем је био прекинут.

Дошло је до другог састанка са Хитлером, али је и он завршен без резултата. Увече 13. новембра и фон Рибентроп је примио Молотова, али ни тада није постигнут никакав договор. Следећег јутра совјетска делегација је напустила Берилн. 18. децембра Хитлер је усвојио план „Барбароса“. Том приликом је одредио 15. мај 1941. године као крајњи рок за завршетак припрема за напад на СССР.


ВЕЛИКИ ОТАЏБИНСКИ РАТ

Током прва два месеца рата Васиљевски се налазио у Генералштабу, а 1. августа 1941. бива постављен на дужност начелника Оперативне управе и заменика начелника Генералштаба.
Када су борбе за Кијев биле на врхунцу, Васиљевски и Шапошњиков су инсистирали код Стаљина да се град напусти а јединице повуку на леву обалу Дњепра. „Довољно је било само споменути императивну неопходност да се Кијев напусти, па да Стаљин побесни и за тренутак изгуби контролу над собом“, писао је Васиљевски у својим мемоарима.

На Стаљинов предлог 28. октобра 1941. године Александар Васиљевски добија чин генерал-потпуковника. Овде је интересантно напоменути да је Стаљин лично одредио Васиљевском време „ноћног“ одмора од 4 до 10 сати. Своју наредбу Стаљин је лично надгледао, а када би се десило да Васиљевски прекрши ову Стаљинову заповест, имао би са врховним комадантом озбиљан и за њега крајње непријатан разговор.

Крајем новембра 1941. године разболео се Б.М. Шапошњиков па је Ставка привремено одредила Васиљевског за начелника Генералштаба. Недуго затим, Шапошњиков се опоравља и враћа на дужност, али 24. априла 1942. године, Ставка је поново била приморана да га ослободи дужности и омогући му одмор и лечење. Васиљевски се у том моменту налазио у команди Северозападног фронта где је примио одлку о постављењу на дужност привременог начелника Генералштаба, а 26. априла је унапређен у чин генерал-пуковника, да би 26. јуна 1942. године и званично постао начелник Генералштаба.

Средином јула 1942. године почела је немачка летња офанзива у правцу Стаљинграда. Као представник Ставке Васиљевски се од 23. јула налазио на сектору Стаљинградског фронта и активно учествовао у одбрани града. Заједно са генералом Жуковом учествује у изради плана за совјетску контраофанзиву код Стаљинграда, шифровано названу план „Уран“. Пред саму контраофанзиву Васиљевски је постављен од стране Ставке за главног кординатора сва три совјетска фронта (Донског, Стаљинградског и Југозападног).

После Стаљинграда, Васиљевски се налази на Вороњешком фронту и учествује у ослобађању Вороњежа, Курска и Харкова у операцијама које је Црвена армија водила у току јануара и фебруара 1943. године. Због својих заслуга, 16. фебруара 1943. године Президијум Врховног совјета СССР-а га је унапредио у чин маршала Совјетског Савеза. То је за Васиљевског била неочекивана одлука јер је у чин генерала армије унапређен само месец дана раније.

У току ослобађања Донбаса, Васиљевски је заборавио да на време пошаље свој извештај Ставки са терена, тако да је од Стаљина добио телеграм следеће садржине:

„Маршалу Васиљевском. Сада је већ 3 сата и 30 минута 17. августа, а Ви још нисте изволели да пошаљете Ставки извештај о операцијама вођеним 16. августа, ни своју оцену ситуације. Ја сам Вам већ одавно ставио у дужност, као опуномоћеном представнику Ставке, да на крају сваког дана операција обавезно пошаљете специјалне извештаје. Ви сте готово сваку пут заборавили на ту своју обавезу и нисте слали извештаје у Ставку.

16. август је први дан важне операције на сектору Југозападног фронта, где се Ви налазите као опуномоћени представник Ставке. И ево, Ви сте опет изволели да заборавите на своју дужност према Ставки и не шаљете извештаје у Ставку.

Последњи пут Вас упозоравам, ако још једном дозволите себи да заборавите на своју обавезу према Ставки, бићете смењени са дужности начелника Генералштаба и опозвани с фронта ...“

С обзиром да је више времена проводио на фронту него у Генералштабу, Васиљевски је фебруара 1945. године затражио од Стаљина да буде ослобођен дужности начелника Генералштаба са чиме се Стаљин сложио. Када је средином фебруара у источној Пруској погинуо комадант Трећег белоруског фронта, Васиљевско је постављен на његово место.

Уследио је напад на Кенигнсбург, немачко утврђење које је бранило преко 130.000 војника, око 4.000 топова и око стотинак тенкова. Немачки генерал Лаш је на располагању имао и 170 авиона. Трупе Трећег белоруског фронта, под командом маршала Васиљевског, су 6. априла после снажне артиљеријске припреме прешле у напад. Изјутра 9. априла уследио је још један јуриш, после чега је Кенингсбург пао. Затим се прешло на ликвидацију преосталих немачких снага у источној Пруској, које су наставиле са отпром и поред позива Васиљевског да се предају. Њихов положај је био безнадежан јер су били у обручу, а најближа немачка линија је била удаљена око 450 km од њих.

По завршетку источнопруске операција, Ставка је опозвала Васиљевског са места комаданта Трећег белоруског фронта и наименовала га за заменика народног комесара одбране. Ставка је пратила дешавања на Далеком истоку и спремала коначан ударац Јапану. 30. јула 1945. године формирана је Главна команда совјетских трупа на Далеком истоку, а за главнокомандујућег је постављен Александар М. Васиљевски. Крајем августа успешно су завршене војне операције на Далеком истоку.

У марту 1946. године поново је постављен за начелника Генералштаба. Од 1949-1953. године обављао је дужност министра војске.

Умро је 5. децембра 1977. године. Урна са прахом маршала Александра Васиљевског сахрањена је на Црвеном тргу у Москви.