Герхард Баркхорн је рођен 20. марта 1919.године у граду Конигсберг у Источној Пруској. Био је свестран, школован и изузетно широко образован. У авијацију се укључио 1937. године, и то као заставник у „Луфтвафе“. Са тренажним летењем је започео у марту 1938. године, пред сам рат, а по завршетку тренинг-обуке из студент-летача је промовисан у поручника и пребачен у традиционални пук ЈГ 2 „Рихтхофен“ (Jagdgeschwader 2 “Richthofen“), и то у његову 3. ескадрилу. Своја прва борбена искуства поручник Баркхорн стиче летећи 1940. године изнад Белгије, Француске и Енглеске и 1.августа прелази у ловачки пук ЈГ 52 у његову 6. ескадрилу, која је базира на фронту према каналу Ламанш. Почетне летачке мисије у новој јединици лети на Ме-109Е за време "Битке за Британију", али у више од 100 мисија из тог периода није потврдио ниједну победу у ваздуху - два пута је обаран у Канал, али је био неповређен и спашен. Ипак је за заслуге на фронту одликован „Гвозденим крстом I реда“ (Das Eisernen Kreuz erster Klasse -EK1). Један од његових најбољих ескадрилских колега је био млади импулсивни Ханс-Јоахим Марсеиле (у току II светског рата се прославио на фронту у Африци), док му је командир ескадриле био нико други него ас Јохан Штајнхоф (Johannes Steinhoff). Тада још нико није могао ни наслутити, да ће Баркхорн постати прави фанатични источни Прус - заклети нациста, али и други пилотски ас у свету по броју победа у ваздуху - потпредседник двочланог ексклузивног „Клуба 300“. По овом неуспешном почетном периоду ратовања је најсличнији Хартману, који је у укупном обарању противничких авиона постигао рекордне 352 победе у ваздуху.

Млади Баркхорн је своју прву дугоочекивану победу забележио тек у 120. борбеној мисији и то 2.јула 1941. године над Источним фронтом као вођа 6. ескадриле ловачког пука ЈГ 52. Већ од те своје прве победе у ваздуху он у окршаје улази сталожено, неспектакуларно и опуштено у односу на друге асове „Луфтвафе“ и релативно лако ниже победе једну за другом, тако да већ 5. јануара 1942. бележи своју 30. победу у ваздуху. Баркхорнове појединачне мисије нису резултовале спектакуларним бројем оборених авиона - његова најбоља соло-мисија је завршила са 4 победе, а његов рекорд у једном дану износи 7 оборених авиона. У мају месецу постиже 7 победа, у јуну 16, а у јулу 31 - у једној јулској борбеној мисији је и рањен (25.јула) док је летео на авиону Бф-109 Ф-4 „Веифи 5“ (Weifi 5 - фабр.број 13388). Примењујући специјалне ловачке, њему својствене маневре у обрушавању, Баркхорн убрзано ниже победе у ваздуху једну за другом, тако да за своју 59. победу 23.августа 1942. године прима „Витешки гвоздени крст“ (Das Ritter-kreuz zum Eisernen Kreuz). Претходно је унапређен у натпоручника и од капетана Штајнхофа примио и преузео команду над 4. ескадрилом 52. ловачког пука (4./ЈГ52).

Након многобројних успеха и победа, своје најбоље мисије је постигао у зиму 1942/43, када постиже и своју 100. победу 5. јануара 1943, а само 10 дана касније и своју 120. победу у ваздуху. Ново одликовање „Витешки гвоздени крст са храстовим лишћем“ (Das Ritterkreuz zum Eisernen Kreuz mit Eichenlaub) добија за својих 105 победа 11. јануара 1943. и 175. је по реду носилац овог одликовања у Трећем Рајху, а 80. носилац у „Луфтвафе“ (тј. 50. носилац од дневних ловаца) са само 23 године живота. Дуго времена у том периоду му је пратилац у пару био Хaинц Евалд (Heinz Ewald) - носилац „Гвозденог крста I реда“ и „Немачког златног крста“. У чину капетана Герхард Баркхорн 1.септембра 1943. постаје командант II групе 52. ловачког пука (II./ЈГ 52) и на тој дужности ће остати до 15. јануара 1945. године. У дејствима и огорченим борбама изнад Крима 5.августа 1943. постиже своју 150. победу, у септембру је потврдио 15 победа, 23 у новембру, а 30.новембра 1943. постиже своју 200. победу поставши пети пилот-ловац у свету са тим бројем победа захваљујући изванредној техници и умећу летења, као и бриљантној тактици и екстра брзим нападима. У јануару 1944. постаје први пилот-ловац у свету са 1000 борбених мисија. На дан 13.фебруара 1944. постаје трећи пилот „Луфтвафе“ са 250 победа и за тај велики број оборених авиона бива одликован високим орденом Трећег Рајха – „Витешким гвозденим крстом са храстовим лишћем и мачевима“ (Das Ritterkreuz zum Eisernen Kreuz mit Eichenlaub und Schwertern). Интересантан је податак, да је и за Баркхорнову главу руска врховна команда била расписала високу новчану награду.

Баркхорн је у чин мајора унапређен 1. маја 1944. и попут многих врхунских немачких асова се специјализовао за окршаје у блиској борби постижући фрапантно успешне поготке са кратких растојања од 40 метара (140 фита) и са максимално разорном моћи својих убојних метака обарао руске ловце. Попут својих колега - пилота „Луфтвафе“ и млади мајор је у духу традиција свој авион декорисао специјалном ознаком - именом своје супруге Kристл, као знаком за распознавање свог Бф-109. Велика већина врхунских ловачких асова „Луфтвафе“ из II светског рата је летела искључиво или претежно на Бф-109.

У једном дану 31. маја 1944. Баркхорн је летео 6 борбених мисија, након којих је био преморен и недовољно сконцентрисан на борбу, тако да га је погодио и на принудно слетање натерао руски авион Аиркобра. У тој мисији је Баркхорн на Бф-109 Г-6 „Schwarz 5“ (сер.број 163195) летео као пратилац Ханс-Улриха Рудела, пилота "Штуке", када је тешко рањен у десну руку и десну ногу, након чега није летео четири месеца, а на фронт је враћен тек крајем октобра месеца. За то време његовог одсуствовања у победама у ваздуху га престиже његов кум Хартман (Баркхорн 1944. постаје Хартману кум на венчању), поставши ас број 1 међу пилотима-ловцима по броју победа у ваздуху. Баркхорн је своју 275. победу постигао 14. новембра, али се никада више није вратио у праву и пуну форму за летење, па је од тог периода до краја рата обаран чак 8 пута принудно слећући, јер није волео искакања падобраном. Своју последњу 301. победу у ваздуху Герхард Баркхорн постиже 5. јануара 1945. године окончавши тиме своју листу победа, те тако, иза Хартмана, постаје други по успешности и броју победа пилот-ловац за сва времена у историји ратовања у ваздуху, оборивши од укупно 301 чак 250 руских авиона. Овако високи успеси и победе у ваздуху врхунских немачких асова су од стране савезника после рата стављани под сумњу и сматрани су делом нацистичке тактике и агресивне пропаганде!

Већ 16. јануара 1945. у чину мајора преузима команду над 6. ловачким пуком за »одбрану Рајха« (Jagdgeschvvader 6 Reichsverteidigung), који је базирао у западнонемачком граду Посен. Овај пук ЈГ-6 је у потпуности био наоружан модерним авионима Фоке Вулф 190, али углавном састављен од неискусних пилота, који су до тада трпели велике губитке од Американаца, изгубивши за кратко време чак и три командира ескадриле. Баркхорн лети на свом новом авиону Fw-190 Д-9, али ипак задржава и упоредо лети и не одвaја се од свог обожаваног авиона Ме-109 Г-6, командујући јединицом ЈГ-6. Треба напоменути да Баркхорн баш и није волео авион Fw-190.

Команду над овом јединицом ЈГ-6 Баркхорн уступа 10. априла 1945. године, тек када бива приморан да оде на лечење у болницу, јер више ни краћи одмори ни опоравци не помажу у отклањању психичких сметњи, исцрпљености и физичких болова као последица рањавања. Након залечења, генерал мајор Адолф Галанд га пребацује у Опитни центар „Луфтвафе“ у елитни експертски ловачки одред ЈВ 44 (Diisenjagdverband 44), наоружан најновијим млазним авионима Ме-262. Иако у елитном ЈВ 44, заједно с осталим великим прекаљеним старим асовима (Liitzovv, Bar, Krupinskv, Hohagen) лети на поменутом револуционарном млажњаку Ме-262, Баркхорн нимало није импресиониран том модерном машином, назива је "чудна птица" (Wundervogel) и на њој не постиже ни једну победу у ваздуху. У последњој од своје две борбене мисије на том "џет-фајтеру" Ме-262 му је 21. априла 1945. године отказао десни мотор, због чега бива приморан да откаже напад на формацију америчких бомбардера и одлучује се на повратак у базу "Рием". Прогоњен од групе ловаца Мустанга - пратилаца бомбардера, Баркхорн је у повратку принуђен да слети с оштећеним авионом и да се сакрије у шуму. Током принудног слетања и напуштања авиона у пределу врата га је повредио поклопац куполе кабине, коју је отворио да би брже искочио након приземљења. Тај несредни догађај је била његова последња 1104. борбена мисија и она га је поновно вратила у болницу, те се на фронт више није враћао до краја рата

Упоредујући све типове авиона на којима је летео - Бф-109, Fw-190 и Ме-262, Баркхорн је недвосмислену предност давао авиону Месершмиту Бф-109: „Пењао се и обртао као сам ђаво. Био је веома лаган, а убојитост му је нарочито порасла након уградње топа МК 151 од 15 mm. Осећао сам да са њим могу да урадим све што пожелим.“ Баркхорн је био веома цењен и поштован међу колегама-пилотима, а ловачки ас „Луфтвафе“ - Јохан Штајнхоф (Johannes Steinhoff) за њега каже: „Герд Баркхорн је мој фаворит за најбољег пилота-ловца у II светском рату. Он је био најбољи или међу најбољима, изузетно поуздан и сигуран. Ни у једну његову пријављену победу није било сумње и свака је била потврђена.“ Герхард Баркхорн је у ЈГ 52 био надређени официр Ерику Хартману и били су у изврсном пријатељском односу, који се наставио и у послератном немачком Луфтвафеу. За Баркхорна је Хартман знао да каже: „Био је такав човек и вођа за којим би свако пошао и у пакао. Сваки пилот-ловац сања о таквом команданту - вођа, пријатељ, друг, отац - најбољи којег сам срео.“

Герхард Баркхорн је један од ретких немачких ваздушних асова Источног фронта који није прошао совјетско заробљеништво, а након предаје Американцима бива брзо и ослобођен у септембру месецу 1945. године. После рата се реактивирао и у САД завршио обуку на млазним авионима, а затим се инкорпорирао у ново немачко ратно ваздухопловство – "Bundesluftwaffe“, где од 1957. до 1962. године командује 31. ловачко-бомбардерским пуком - Jagdbombergeschwader 31 Белке (названим по немачком асу из I светског рата Освалду Белкеу, чији је надимак "отац ваздушног лова", а носилац је највишег пруског одликовања за храброст "PourleMerite").

Након две године 1964. је унапређен у високог штапског пуковника (Oberst Stabsoffizier) у новом Опитном центру Луфтвафе („Lufhvaffen Erprobungskommando“). Чин бригадног генерала добија 1969. године, а четири године касније и чин генерал-мајора, док војничку каријеру завршава као начелник Штаба у 4. тактичкој ваздухопловној флоти (4. Taktischen Luftflotte) у саставу НАТО-снага за средњу Европу, одакле одлази у пензију 1976. године.

Заједно са супругом Кристл Баркхорн гине у аутомобилској несрећи за време олује на ауто-путу код Келна 8. јануара 1983. године, а сахрањен је код места Тегернсее у Западној Немачкој.

Интересантно је, да су сви преживели асови нацистичког „Луфтвафе“ после рата учествовали у изградњи новог немачког ратног ваздухопловства –„Bundesluftwaffe“, и то као наставници летења и на значајним функцијама за развој немачког ваздухопловства. Поражена Немачка је својим прослављеним ваздушним асовима пружила нове шансе да потврде своја пилотска умећа и своја драгоцена знања и искуства пренесу на младе војне немачке пилоте.