Велики допринос победи над Немачком дали су многобројни совјетски обавештајци у Немачкој, Италији, Мађарској, Швајцарској, Јапану и у окупираним земљама Европе.Међу њима посебан значај имају подвизи Николаја Кузњецова, Рихарда Зоргеа, Лава Месевича, Бранка Вукелића и других који су дали своје животе, као и један број преживелих обавештајаца попут Шандора Радоа, Рут Вернерове, Абела ...

Од изузетног значаја уочи избијања рата и у првих четрнаест месеци Хитлеровог напада на СССР био је обавештајни рад „Црвене капеле“, херојске организације групе Немаца која је слала обавештајне податке из Немачке у Совјетски Савез.

Најзначајније личности у „Црвеној капели“ били су Харо Шулце-Бојзен, официр Обавештајног штаба Луфтвафе и Арвид Харнак, саветник у немачком Министарству привреде. Међу најистакнутијим њиховим сарадницима налазили су се Бојзенова супруга Либертас Шулце-Бојзен, Курт Шумахер, Адам Кукхоф, Ерика фон Брандорф, Ода Шотмилер и други.Часопис „Совјетски Савез“, број 3 за 1975. годину овако објашњава сам настанак назива „Црвена капела“: „Међу официрима Абвера било је уобичајено да се радиста-илегалац назива „пијаниста“ или „музикант“.Када би војна обавештајна служба долазила до закључка да неколико таквих радиопријемника припадају истој тајној организацији, таква мрежа је називана „оркестар“ или „капела“. А реч „црвена“ је подвлачила да се ради о политичкој, или прецизније комунистичкој организацији“.

Харо Шулце-Бојзен је рођен 2. септембра 1909. године у Килу, у познатој аристократској породици. Отац му је био блиски рођак адмирала фон Терпица, а мајка му је потицала из познате адвокатске породице. Логично је да је и сам Харо васпитаван у конзервативном монархистичком духу, али он ипак није усвојио политичку оријентацију својих родитеља. Још у младости је раскинуо односе са аристократским круговима и преселио се у пролетерску четврт Берлина. Већ 1932. Шулце-Бојзен постаје уредник часописа „Гегнер“ („Противник“), који је иступао против национал-социјализма. По доласку Хитлера на власт Шулце-Бојзен је због своје делатности био затворен и послат у један концентрациони логор „на преваспитавање“. У логору је запањо своје „васпитаче“ својом истрајношћу и издржљивошћу. Пошто је три пута протеран кроз строј џелата са корбачима, он је, пребацујући „програм“ прошао и четврти, „почасни“ круг. Његов најближи сарадник из листа „Гегнер“ Ерлангер није издржао паклене муке и стропоштао се мртав у дворишту концентрационог логора.

Захваљујући залагању родитеља и њиховим везама у врховима немачке армије, Харо је пуштен из логора маја 1933. године. Одлучио је да се прилагоди постојећој политичкој ситуацији у земљи и да на новојдужности настави своју револуционарну активност. Циљ му је био да се инфилтрира у високе кругове Трећег Рајха, што му је на крају и успело. Он ступа у ратну авијацију, где захваљујући изузетним способностима и сјајним познавањем седам страних језика, добија специјалне и веома поверљиве задатке.

Убрзо се показао као блистав официр, што му отвара пут у највише берлинске кругове, а сем тога је и одличан спортиста. Учествује на такмичењима једриличара и због свог веома привлачног физичког изгледа, елоквенције и шарма постаје мета многобројних удавача из виших кругова немачког друштва. На једном спортском такмичењу упознаје се са Либертас Хас Хес, унуком једног од фаворита цара Виљема II и убрзо постаје њен идол. Либертас је била активан члан национал-социјалистичке партије, писала је песме и колебала се да ли да се посвети филму или новинарству. Али најпре одлучује да се уда за Шулце-Бојзена у кога је безумно заљубљена.

Пут Хароа у највише немачке кругове сада је потпуно трасиран. Либертасина мајка, грофица Тора фон Ојленбург, била је блиска пријатељица Хермана Геринга коме је често свирала на клавиру и са њим проводила дуге часове тервенкама национал-социјалистичке врхушке. Када су 26. јула 1936. године Харо и Либертас склопили брак, рајхмаршал Геринг им је на свадби био стари сват. Прошлост Хароа је бачена у заборав, то је била „грешка маладости“. Геринг позива Шулца на рад у Министарство ваздухопловства, постављајући га на поверљиву дужност у „Институту за истраживања Херман Геринг“, то јест у „Совјетском одељењу“ тог института које се бавило контраобавештајном делатношћу. И Харо са свом својом енергијом овде приступа на нов начин да се бави антинацистичком активношћу.

Други активни учесник „Црвене капеле“ био је доктор филозофије и права Арвид Харнак. Као начелник једног од одељења Министарства привреде Трећег Рајха, Харнак је имао увид у важна, строго поверљива документа и тражио је сваку могућност да их искористи против режима Адолфа Хитлера.

Обе групе, Шулце-Бојзенова и Харнакова, спајају се 1939. године, нешто пре почетка другог светског рата. Ускоро им се придружује и ћелија коју је организовао комуниста и књижевник Адам Кукхоф. Део ватрених прокламација које и позива које је немачком народу упутила група Шилце-Бојзена и Харнака припада Кукхофовом перу.

Ова илегалана група постаје све активнија и снажнија тако да врбује људе у најразличитијим установама Трећег Рајха и Вермахта. Највећу активност све обавештајне групе у Немачкој и уопште у Европи, а посебно „Црвена капела“, развиле су после напада Хитлера на Совјетски Савез.Према писању италијанског листа „Vie nuova – Sete giorni“ већ у тру часа и педесет осам минута, у ноћи 26. јула 1941. године, један нацистички радиста радиостанице у Кенинсбургу ухватио је илегалну поруку и одмах је обавестио своју команду о новој, раније непознатој радиостаници. Команда је одмах о свему обавестила Берлин. Увече истог дана Главна команда Абвера упутила је свим станицама Вермахта за хватање шифрованих емисија следећи телеграм: „Утврдити време емисија ПТХ. Фреквенција ноћних емисија 10.363. Фреквенција дневних емисија – непозната. Степен брзине извршења задатка ИА“. (ИА је значило најбрже могуће).

Експерти-криптографи нису могли да дешифрују ухваћену емисију, коју је забележио радиста у Кенинсбургу. Али су били чврсто убеђени да је радиопорука била намењена Савезницима. По Канарисовом наређењу грозничаво су почеле да раде све радиостанице за прислушкивање и хватање радиоемисија. За две недеље било је откривено 78 тајних радиопријемника. Још 10 је откривено у октобру, а крајем 1942. било их је већ 325. Абверова контраобавештајна служба и тајна полиција могли су да их слушају, али нису имале могућност да дешифрују емитоване телеграме. А предајник ПТХ је наставио да ради. Његове емисије су понекад трајале и по пет часова, а дешавало се и да ћути и по неколико дана. Иако немачка контраобавештајна служба није могла тачно да локализује место где се налази тајна радиостаница, било им је ипак јасно да се „пијанист“ или „пијанисти“ налазе у Берлину ...

Хитлер је дословно побеснео када је од Химлера и Геринга сазнао да испред његовог носа, у главном граду, делује нека илегална група. Наредио је да се хитно „открије и ликвидира“ шпијунска мрежа. Али то није било тако једноставно ...

Отпочео је бесомучан лов на „пијанисту“ у којем су учествовали многобројни агенти и аутомобили специјално опремљени радио-гониометријским апаратима.

Радиопријемник, чија је емисија регистрована 26. јуна, припадао је „Црвеној капели“. „Пијаниста“ је био најближи сарадник Шулце-Бојзена, берлински металостругар Ханс Копи. Више од годину дана трајала је хајка тајних служби Рајха на „пијанисту“ из „Црвене капеле“, даноноћно су вршени покушаји да се дешифрују њихови извештаји. Абвер је наручио од фирме „Love Opta“ џепне радиогониометре, па су се стотине агената опремљених новим апаратима разишли улицама Берлина. Истовремено је контраобавештајна служба придобила познатог математичара Вилхелма Фаука, и овоме је пошло за руком да дешифрује један од ухваћених радиоизвештаја – а у њему су биле три берлинске адресе. Обруч Абвера око чланова „Црвене капеле“ све више се стезао.

Било је то време одбрамбене фазе Стаљинградске битке, време драматичних догађаја на Источном фронту, време када је Паулусова 6. армија свим силама настојала да одсече Москву од животно важних извора горива и других сировина на југу Совјетског Савеза. Извешаји примани од „Црвене капеле“ веома су помогли совјетској Врховној команди да унапред сазна не само разне противничке планове, већ и бројност, наоружање, губитке и локацију немачке војске.

Харо Шулце-Бојзен пао је у руке Гестапоа августа 1942. године. Скоро у исто време са њим је ухапшено још око 120 људи, директно или индиректно повезаних са „Црвеном капелом“. Већ на првом саслушању ухапшених, Абверов контраобавештајац капетан Пипе забележио је у записнику да се ради о организацији „Црвена капела“ и то је прво њено уношење под тим именом. Од Абвера је овај назив преузео Гестапо.

Тридесет и један мушкарац и осамнаест жена, од њих 120, били су погубљени неколико дана пред крај 1942. године. Још седам их је убијено за време саслушања. Остали, премлаћени и обогаљени, послати су у концентрационе логоре и на робију. Све се то радило у строгој тајности како се ни у Немачкој ни у свету не би сазнало да у самој Немачкој постоји тако снажан покрет отпора.

Химлер је покушао да случај Шулце-Бојзена и његове жене Либертас искористи против њиховог старог свата Хермана Геринга, зато се рајхмаршал није усудио да, упркос свом некадашњем пријатељству са грофицом фон Ојленбург, спасе њену ћерку смртне казне.

Хари Шулце-Бојзен обешен је у 12 часова 22. децембра 1942. године у берлинском затвору Плецензеу, а његова супруга Либертас гиљотинирана је неколико часова пре тога.