Још од завршетка другог светског рата, неки западни истраживачи су изразили сумњу у ваљаност укупног броја постигнутих ваздушних победа кодпилота ловаца из састава Луфтвафе. Двојици пилота, Ерику Хартману (Erich Hartmann) и Герхарду Баркхорну (Gerhard Barkhorn) приписивано је по више од 300 ваздушних победа, док је другој тринаесторици приписивано по више од 200 ваздушних победа. Овакви резултати делују сасвим невероватно ако се упоређују са чињеницом да ниједан савезнички пилот није имао збир ваздушних победа који би достигао 100, и да ниједан британски или амерички авијатичар није прекорачио 50 победа. Ипак, већ и сама природа ваздушних борби у које је улазила Луфтвафе и стално инсистирање на борбеним jединицама, њиховим пилотима ловцима дозволили су да сакупе овако висок број победа. Постојали су примери да су и савезнички пилоти постизали високе резултате у кратком борбеном периоду, а онда би погинули или би их повукли у позадину или у јединице где није било толико прилика за борбене активности. Код пилота Луфтвафе скоро да и није било таквих примера.

Разуме се, на обе стране било је случајева да су неосновани извештаји пилота довели до претераних резултата. Ипак, треба да се призна да су Немци број ваздушних победа проверавали барем исто онолико темељно као што се то радило у савезничким ратним ваздухопловствима. Истина је и то да је проверавање докумената за неколицину врхунских пилота потврдило те победе. Далеко најбољи пилот ловац Луфтвафе, био је Ерик Хартман (Hartmann), младић који је тек завршио школу у време минхенске кризе 1938. Рођен је у Вајсаху, у бившој краљевини Виртембергу 19. априла 1922. Био је у ловачкој пилотској школи када су Хитлерове армије умарширале у Совјетски Савез 1941, тако да није ни учествовао у првим ратним данима операције Барбороса, када су многи већ чувени пилоти Луфтвафе сакупљали нечувено много ваздушних победа против група застарелих совјетских ловачких авиона и бомбардера.


ПУК АСОВА

Хартман је тек октобра 1942. стигао на фронт, када је упућен у 9. ескадрилу 52. ловачког пука као подофицир, на јужном крилу источног фронта. Тада је тим пуком командовао Ханес Траутлофт, а добили су нове ловачке авионе типа месершмит Бф-109 Г, „густав“ како су их звали пилоти који су на почетку ратовања летели са Бф-109 Е, тада већ застарелим „емилима“. Како је ЈГ-52 био ловачки пук „асова“ Хартман се нашао окружен бројним пилотима који су постигли велики број ваздушних победа, али није могао ни да замисли какву ће тек славу достићи његова 9. ескадрила. Његов први командант групе био је капетан Хубертус фон Бонин, коме је одликовање Витешког крста било додељено само шест недеља после Хартмановог доласка на источни фронт. Штавише, 9. ескадрила је дала и првог подофицира који је освојио мачеве уз свој Витешки крст - Леополда Стајнбаца (Steinbatza), победника у 99 ваздушних борби, међутим, он је приликом Хартмановог доласка на источни фронт већ био оборен од совјетске противавионске артиљерије код Волчанска. Неискусном Хартману било је потребно извесно време како би стекао рутину у ловачким операцијама. Зима 1942/43 била је период релативног затишја у Украјини, тако да је током стотину извршених борбемх летова за пет месеци успео да обори седам совјетских авиона. Након тога почео је да лети као пратилац командира ескадриле капетана Хермана Графа, када је стекао самопоуздање, које је ускоро донело резултате у ваздушним борбама, премда су се технике ове двојице пилота веома разликовале. Тридесетогодишњи Граф је водио борбу са малих одстојања и увек настојао да из непосредне близине обезбеди погодак и тако је нагомилао велики број ваздушних победа, завршивши тако рат са 212 признатих. Хартман се, међутим исказао као стрелац са већих удаљености, и често је обарао непријатељске авионе са даљине од преко 400 m, и то зачуђујуће кратким рафалима. Његова способност за такозвани „отклоњени рафал“ на тој удаљености мора да је била просто запањујућа и, наравно, чинила га такорећи недоступним у односу на одбрамбену ватру бомбардера које је нападао. У читавој својој летачкој каријери, само је двапут оборен.

Међутим, број Хартманових победа почео је муњевито да расте у време одлучујуће битке код Курска, на централном фронту, која је започела 5. јула 1943. У року од једне недеље дана он је полетео на свој 200. бобени задатак и постигао 34. победу. У наредна два месеца он је извршио још сто борбених задатака, и оборио још 61 совјетски авион, док је на дан 20. августа његов авион био погођен и оштећен па је био принуђен да изврши принудно слетање иза совјетских линија, међутим, успео је да већ након четири часа побегне из заробљеништва. Отприлике у то време он је био унапређен у чин потпоручника.


МАЧЕВИ И БРИЛИЈАНТИ

Хартман је одликован Витешким крстом 1943. када је његов укупан број победа достигао 148 оборених авиона. Тада је 9. ескадрила била свакако најуспешнија јединица Луфтвафе. Међу њима дванаестонцом осморица су већ добили ово одликовање.

Када је Луфтвафе почела да повлачи известан број ловачких јединица ради одбране од све снажнијих напада савезничке авијације на немачке градове почетком 1944. године, ЈГ-52 је ипак остала нетакнута на источном фронту. Хартманов укупан број победа достигао је бројку од 200, 2. марта, што му је донело Храстово лишће уз Витешки крст. У то време он је био вођа пара авиона.

Јули и август 1944. донели су Хартману, сада већ унапређеном у чин поручника, праву бујицу победа. Током четворонедељног периода оборио је 78 совјетских авиона, од тога је оборио осам 23. августа и једанаест следећег дана. Мачеве уз Витешки крст добио је када је постигао број од 239 ваздушних победа, а Брилијанте када је укупан број победа достигао бројку од 301. После постигнуте 250 победе снашла га је слична судбина која је снашла и друге немачке асове који су стекли велику популарост у немачкој јавности. Плашећи се да би њеогова погибија имала негативан утицај на морал немачког народа, Херман Геринг га је повукао са линије фронта. Незадовољан оваквом одлуком Хартман је, користећи свој углед врло брзо издејствовао да поново буде враћен у своју јединицу.

Октобра је постао капетан, а његов пратилац Биркнер постигаоје 96 победа и постао командир 9. ескадриле пре него што је погинуо. Хартманов други пратилац, Евалд, преживео је други светски рат са 84 ваздушне победе. Хартман је потом преузео команду над 4. ескадрилом ЈГ-52 и постао заменик команданта Друге групе. До завршетка рата, он је постигао још 51 нову победу, тако да је његов укупан збир нарастао на 352 ваздушне победе. Од свих ових победа 260 су постигнуте над противничким ловцима, укључујући и седам америчких, које је оборио у завршним данима рата. Његова послед-ња победа била је када је оборио амерички П-51 мастанг, последњег дана рата изнад Брна у Чехословачкој.

Фебруара 1945. постављен је за команданта ЈГ-52 и читава његова јединица у страху да не падне у руке Совјета, прелетела је на подручје које су држали Американци и предала се 90. пешадијској дивизији, али је по споразуму међу савезницима морала да буде изручена оној страни против које се борила. Тако су у совјетско ратно заробљеништво предати сви припадници ЈГ-52. Ерих Хартман је десет наредних година провео у совјетском војном заробљеништву, пре него што је био репатриран у Западну Немачку 1955. године.

По повратку у Немачку постао је официр у Ратном ваздухоплвству Западне Немачке у којем је командовао првом ловачком јединицом наоружаном млазним авионима Локид Ф-104 Старфајтер. У више наврата путовао је у САД где је обучавао америчке пилоте ловце. Пензионисао се 1970. год.

Ерих Хартман је преминуо 20. септембра 1993. год. у 71. години живота. Русија је 1997. год. помиловала Ериха Хартмана уз објашњење да оптужбе против њега нису биле законите.