Винстон Черчил се сећао: „... Када је ушао у конференцијску салу у Јалти, сви су устали као по команди. И, што је необично, из непознатих разлога њихове руке су биле на шавовима панталона.“ Черчил је једном приликом одлучио да не устане. Када је Стаљин ушао, као да га је нека ванземаљска сила подигла са седишта.

За време рата председник Рузвелт је обично срдачно говорио о Стаљину као „добром старом чика Џоу.“ Чак и 1959. године, када је цео свет полако откривао тајну страховладе доброг старог чика Џоа, Черчил је у Доњем Дому поводом осамдесете годишњице Стаљиновог рођења рекао: „Русија је имала огромну срећу што је у годинама великих патњи имала на свом челу генија и бескомпромисног војсковођу Стаљина.“

Јосиф Висарионович (Џунгашвили) Стаљин је рођен 21. децембра (9. децембра по старом календару) 1879. године. То је званичан датум. Међутим, Радзински у својој књизи о Стаљину сведочи да је држао фотокопију крштенице Ј.В. Стаљина издатој у Вазнесенској цркви у месту Гори у којој пише да је рођен 1878. године, 6. децембра, и да је крштен. У истој архиви је пронашао и сведочанство издато по завршетку Богословије. Ту је такође наведено да је „рођен шестог дана месеца децембра 1878“. Претпоставља се да је лажни датум постао званични негде око 1922. године када је Стаљин почео да се пење на партијској лествици.

МАЛИ СОСО

Стаљинов отац Висарион оженио се 1874. године са шеснаестогодишњом Јекатарином и са њом добио Стаљина, односно Соса како му је мајка у младости тепала. Висарион је био црномањаст, средње висине, мршав, намрштен, са брковима и брадом. Стаљин је много личио на њега. Кеке (Јекатаринин надимак) је била згодна, светле пути и пегава. Она је била побожна и писмена, волела је музику.

Као што је већ речено, Стаљин је рођен 6. децембра 1878. године, као треће дете у породици. Две бебе пре њега, Стаљинова браћа, Михаил и Григориј су умрли убрзо после рођења.

Постији сумња да је Висарион прави Стаљинов отац. Он је живео у Тифлису и никада није слао новац породици. Био је пијанац и сав новац је трошио на пиће. Кеке (Стаљинова мајка) је морала да ради да преживи, а касније и да школује сина, зато је ишла и прала по кућама богаташа. Била је врло млада ...

После Стаљинове смрти, када је нестао страх, људи су почели да именују неколко могућих очева. Спомињало се име Пржеваљског, познатог руског истраживача који је баш у то време посећивао Гори. Његово бркато лице објављено у енциклопедијама сумњиво је подсећало на Стаљина. Други је био Јеврејин, трговац. Али најчешће спомињано име је име Јакова Егнаташвилија. Он је био богати вински трговац, један од оних за које је Кеке радила. Чак се тврди да је Јаков финансирао Сосово школовање у богословији. Очигледно, кад год се Бесо (надимак Стаљиновог оца) враћао кући из Тифлиса слушао је ове гласине. Можда је зато обично тукао малог Сосоа. Међутим, то су само нагађања. Бесо је био прави Стаљинов отац. Довољно је само упоредити слике оца и сина, као и њихов карктер па доћи до тог закључка. Још када се узме да је Кеке била непорочна и дубоко религиозна особа, долази се до закључка да другачије није могло да буде.

Године 1888. мајчин сан се остварио. Сосо је уписао семинарију у Гори. Отац је желео да му син буде обућар, као и он, док је мајка сањала да мали Сосо постане свештеник. И мајка је победила.

Сосо је завршио школу 1894. године са најбољим оценама и почео је прву годину Богословског факултета у Тифлису. С обзиром да је Тифлис био стециште руских револуционара, ту се Сосо први пут упознаје са идејама револуције.Од револуционара је добио књигу „Катахизис револуционара“ коју тајно чита у спаваћој соби када се светсла угасе. Стаљин је пришао револуцији у својој петнаестој години.

Убрзо га избацују са Богословије, што Сосоу пружа могућност да се још више посвети револуционарном раду. Последњих дана столећа основана је руска социјал-демократска раднича партија (РСДРП). На злагње Кобе (Стљиново револуционарно име) један одбор је основан у Тифлису.

Први пут је ухапшен 5. априла 1902. и затворен у страшни батумски затвор. Кренуо је у своје прво прогонство, у сибирско село Нижњаја уда у Иркутској губрернији. Ту је први пут добио писмо од „бога“ Лењина. Неколико година касније у Тамерфорсу је први пут срео Лењина.

Коба је живео као револуционар, сиромашно, али је ипак сањао да има праву породицу. Такву породицу је једино могао да заснује са побожном девојком. Слободне „другарице“ које се вечно сељакају по илегалним становима и постељама револуционара, нису биле добре за њега. Она се звала Јекатарина, баш као и његова мајка. Била је сестра револуционара Александра Сванидзеа. Иако јој је брат био револуционар, она је била побожна девојка. Венчали су се у цркви, што је била права брука за револуционара. После неког времена родио им се син Јаков. Али, Јекатарина се разболела и убрзо је умрла. О беби се бринула мајчина сестра. Јаков је живео у теткиној породици све до 1921. Тек тада је Коба, тада Стаљин, позвао сина у Москву.

До 1917. године затваран је и прогањан у Сибир осам пута, а седам пута је бежао. Негде пише да је затваран седам пута, а негде шест. Шта год да је тачно имао је поприличан затворски стаж.

РЕВОЛУЦИЈА

Изненада као и увек у Русији, оно што нико није могао да замисли пре годину дана десило се. Избила је револуција у Петрограду. Цар је абдицирао, а Дума је формирала Привремену владу која је преузела власт. Коба је журио у револуционарну престоницу. За само две недеље боравка у Петровграду Коба се дочепао новина, постао је једано од главних петроградских бољшевика, ушао је у руководство Совјета, у врх власти.

Воз са Лењином и тридесетак руских револуционара прошао је руску границу 3. априла. Композиција се неометано кретала кроз Немачку, која је ратовала са Русијом. Генерал Хофман је касније записао: „досетили смо се да искористимо ове Русе да убрзамо деморализацију руске војске“. А Лудендорф је у својим мемоарима забележио: „Ово путовање је са војничког становишта било сасвим оправдано“.

Маја 1917. Коба је већ био члан четворочланог партијског руководства. Спремали су се за нову револуцију. „Сва власт Совјетима“, „Доле привремена влада“ викали су по улицама.

Село је одбијало да преда жито бољшевицима. „Сиромашни“, најлењији, најозлојађенији сељаци добијају власт. Наоружане групе радника шаљу се из градова у села. Заједно са сеоском „сиротињом“ они конфискују жито кулака. Становници Петрограда и Москве умирали су од глади. Лењин је послао Троцког на фронт, а сада је послао своју другу узданицу Кобу, да набави жито. Коба је постављен на дужност снабдевача на југу Русије. Кренуо је у Царицин како би убрзао испоруке жита у центар. Лењин је послао Кобу са најширим могућим овлашћењима. И Коба је решио проблем на револуционаран начин. Ни један дан није прошао без стрељања у локалној Чеки.

Крајем августа 1918. године Лењин је рањен после једног обраћања радницима. Сишао је низ степенице и кренуо преко дворишта ка аутомобилу који га је чекао. Зачула су се три револверска пуцња. Лењин је пао поред кола погођен са два метка. Млада жена у црној хаљини ухваћена је пар блокова даље од места атентата. То је била Фани Каплан, револуционарка, затварана за време цара због припреме терористичког напада. У свом писменом сведочењу навела је: „Пуцала сам у Лењина јер сматрам да он удаљава идеју социјализма за више деценија...“ Истрага је брзо завршена. Комадант Кремља Малков је 3. септембра извео Капланову у двориште Кремља и убио је метком у потиљак.

Почетком 1920. године бољшевици су победили у грађанском рату. Лењин је одлучио да 150.000 војника под командом двадесетседмогодишњег Тухачевског пошаље на Варшаву. Коба се борио против Пољака на југу. Док је Тухачевски покушавао да заузем Варшаву, Коба је планирао да заузме Лвов и одатле нападне Варшаву и затим као муња пролети кроз Аустрију и улети у Немачку да помогне њихову револуцију. Међутим обе армије, и Тухачевског и Кобина, биће поражене и потиснуте назад у Русију.

Крајем 1922. године Лењиново стање постајало је све теже и теже. Тешко говори и једва се креће. Знало се да је долазак новог газде на помолу. На Лењиново место око су бацили и Троцки и Коба. 13. децембра два напада обарају Лењина у постељу. Лекари захтевају потпун одмор. Стога је Коба донео резолуцију, средином децембра, на пленарном састанку ЦК да је генсек (Коба) лично одговоран за изолацију Лењина. Резолуцијом су забрањени састанци са Лењином. Ни пријатељи ни чланови домаћинства нису смели ништа да говоре Иличу о политичким збивањима, да га не би „узнемирили“. Сам Лењин није био обавештен о овој партијској одлуци. Вођа је нестао, остао је само болесник. Коба је такође нестао, он више није био Лењинова сенка. Јер није било ни вође. Верни Коба је умро. Појави се Јосиф Стаљин. Са одличним успехом је завршио лењинске универзитете.

Када је Камењев обавестио Стаљина да је Троцки добио поруку од Лењина, Стаљин је цинично прокоментарисао: „Друже Камењев, како је старац (Лењин) могао да организује дописивање кад је доктор Ферстер то апсолутно забранио?“ Затим је Стаљин телефонирао Крупској (Лењиновој жени) и издрао се на њу. Лењин је побеснео и написао да прекида све односе са њим. Крупска и Лењин још увек нису разумели шта се десило. Тада су они први пут упознали Стаљина. До тада су познавали само верног Кобу.

ЛЕЊИНОВ ТЕСТАМЕНТ

Крајем децембра Лењин је почео да диктира своје „Писмо Конгресу“, документ који је у историји познат као „Лењинов тестамет“. У том документу за Стаљина је написао: „Стаљин је сувише груб. Ту ману лако можемо толеристати у нашем кругу комуниста, али то постаје неподношљиво на положају генсека. Стога ја предлажем да се пронађе начин да се Стаљин са тог положаја уклони и да се ту постави неко други ...“

У октобру је Лењин напустио борбу и брзо се приближавао смрти. Стаљин, некада бриљантни богослов, смислио је невиђену пропагандну акцију названу: Одлазак Месије. Он је одлучио да народу да новог бога, уместо оног којег су бољшевици одбацили. Још од јесени је планирао „вазнесење“ Лењина. Стално шаље делегације код Лењина у Горке. Почиње ритуални опроштај од Месије: представници радника заклињу се одлазећем богу да ће наставити његов бесмртни рад. Представници херојске Црвене армије су се опраштали. Уписују умирујућег Лењина у почасне Црвеноармејце и поклањају му униформу. Другог новембра полумртви Лењин је морао да прими делегацију радника фабрике Глуково ...

Лењину је остало још неколико месеци живота када је генсек у Политбироу први пут говорио о његовој сахрани. Стаљин се надао да ће се он лично наћи поред постеље умирујућег како би чуо његове последње речи. Али десило се управо оно чега се бојао. Бухарин се нашао поред Лењинове постеље када је овај издисао. Стаљин је преправио историју па је Зиновјев у свом чланку навео: „Илич је умро, сат касније били смо на путу за Горке. Бухарин, Томски, Калињин, Стаљин, Камењев и ја...“ Тако је Стаљин, уз помоћ Зиновјева, преселио Бухарина у Москву.

Стаљин је смислио грандиозан план за сахрану „бога“. Долазак ковчега претворен је у свечану церемонију. Леш је балсамован ујутро 22. јануара. На „захтев“ радника Петровграда, престоница царства Романових је преименована у Лењинград. Пред крај јануара изнд ковчега је подигнут дрвени маузолеј. У међувремену Стаљин је израдио детаљни план новог култа.

Одмах после Лењинове смрти, Стаљин је почео да чисти партију и да поставља своје људе. Прво је искористио Зиновјева и Камењева за напад на Троцког, кога је сменио са места председника Револуционарног војног савета, али га је оставио у Политбироу. Врховнки комадант армије је постао Климент Ворошилов, верни Стаљинов слуга, који је мрзео Троцког. Прави човек да очисти Црвену армију од троцкиста.

На ред су затим дошли Зиновјев и Камењев. Против њих је Стаљин уперио Бухарина, преосталог вођу револуције. Бухарин је у „Правди“ 14. априла 1925. године објавио један чланак у коме је позвао сељаке да се слободно богате. Зиновјев и Камењев су напали Бухарина због његовог „скретања у десно“. Стаљин је то једва дочекао. Одлучио је да „брани“ Бухарина: „Ви хоћете Бухаринову крв. Нећемо вам је дати!“ (аплауз). Бухарин ће се сетити ове „одбране“ када тринаест година касније буде ишао на стрељање.

У међувремену, историја се понавља веома забавно. Немилосрдне репресије које су Зиновјев и Камењев тражили против Троцког, сад је Бухарин тражио против њих. Међутим Стаљин је наставио да глуми миротворца: „Методе ампутације и пуштања крви су заразне. Ако данас одрубимо једног, сутра другог... шта ће остати од наше партије?“ 14. Конгрес је осудио Зиновјева и Камењева. Био је то њихов тотални пораз. Стаљинов систем бирања депутата је одлично функционисао.

На овом конгресу Стаљин се први пут издигао над осталим члановима Политбироа. Његово име се више није појављивало на списку по азбучном реду. Нови чланови Политбироа Ворошилов, Молотов и Калињин били су његове послушне слуге. У то време Молотов је постао Стаљинова верна сенка, баш као што је некад Коба био Лењинова.

Иако раније непомирљиви непријатељи, Зиновјев и Камењев су одлучили да се удруже са Троцким и нападну Стаљина. Троцки је покушао да одржи говор на пленуму ЦК. Прекидали су га псовкама и погрдама. Викали су: „Доле!“, „Напоље!“ Исто тако је прошао и Зиновјев. Стаљин је могао да се поноси. Систем који је створио функционисао је савршено.

Затим је опозиција организовала 7. новембра протесте у Москви и Петрограду. То су биле последње отворене демонстрације пртив Стаљина. Опозиција је потписала своју смртну пресуду. Троцки и Зиновјев су били избачени из партије 14. новембра. Камењев је избачен из ЦК. Те године Стаљин је из партије избацио скоро све следбенике боголењина.

Живи симбол светске револуције Лав Троцки био је прогнан из свог стана. Док је тражио нови смештај био је код свог пријатеља Белобардова, убице Царске породице. Прогон Троцког је извршен на традиционални начин. Троцки се закључао у собу, али су га изнели из стана. Двојица су га носила. „Износе Троцког!“ узалуд је викао његов син и звонио на врата свих станара. Нико у згради није отворио врата. Прошло је време Троцког.

ПОВРАТАК РЕВОЛУЦИЈИ

Декрети о принудној конфискацији жита, као ранијих година, поново су ступили на снагу. Бухарин и његова група су били ужаснути. Стаљин се једноставно вратио на ратни комунизам. У ствари отишао је још даље, почео је да говори о колективизацији села.

Крајем 1929. године, мало пре свог рођендана, Стаљин је објавио чланак под насловом „Године великог заокрета“ у коме је дефинисао предстојећи задатак: уништење кулака. Имућниј сељаци, кулаци, природно то неће хтети. Зато је одлучио да делује револуционарно, да их уништи. Одредио је верног Молотова за шефа комисије која ће ово да обави.

Фебруара су Молотов и његова комисија поделили кулаке у три групе. Прва, контареволуционарни кулаци. Њих послати у логоре или стрељати, а њихове породице депортовати у најудаљеније крајеве. Друга, преостали најбогатији кулаци биће депортовани у најудаљеније и неплодне крајеве. Трећа, они са сиромашним поседима биће депортовани изван колхоза.

Несрећни успешни сељак остављн је у потпуности на немилост ГПУ, партијских власти, а пре свега злонамерне „сеоске сиротиње“. Богати сељаци су добровољно предавали своја имања у колхозе преклињући одговорне другове да их не класификују као кулаке. Али лењи и неспособни сеоски „сиромаси“ су се светили, нови господари су били неумољиви. Свуда по земљи, уз вику и плач жена, несрећнике су товарили у кола, и возили изван села под стражом ГПУ. Људи су се освртали да виде своје празне куће, у којим су вековима живеле њихове породице. Остављали су живот којем се више никада неће вратити.

Комисија је добро обавила посао. Молотов се сећао у својој деведесетој години да је око четири стотине хиљада људи депортовано. Колхоз је настао на крвавој пљачки туђе имовине. Било је и побуна. Позната крвава побуна је избила у Рјзању. Устанак је сурово угушен.

Затим је Стаљин објавио чланак под називом „Вртоглавица од успеха“. Он је у том чланку објавио да су „извесни другови“ постали сувише ревносни. Ти „одређени другови“ су понекад насилно вршили колективизацију. Сви ови „другови“ ће ускоро бити проглашени крипто троцкистима који намерно саботирају колективизацију.

Али и поред тога прогон кулака је настављен све до 1933. године. Џиновски револуционарни експеримент је био успешан. Класа коју је Лењин торлико мрзео, класа имућних руских сељака, више није постојала.

Колективизација и уништење кулака, најбољих пољопривредника, морала је да доведе до нечувене глади. Највећа глад је владала у Украјини, у долини Волге, на Кавказу у у Казахстану. Милиони људи који су умирали од глади покушавали су да побегну у градове. Милиони су умирали од глади али народ је певао похвале колективизацији. Нико не зна колико је људи умрло од глади. Процене се крећу од пет до осам милиона. Упркос глади, извоз жита у западну Европу се настављао. Стаљину је био потребан новац за нове фабрике у изградњи.

Године 1933. Хитлер је дошао на влст у Немачкој.

Свакодневно се одржавају „судски“ процеси под Стаљљиновом диригентском палицом. Многи бивши чланови партије налазе се на оптуженичкој клупи под оптужбом да су по инструкцијама Троцког радили у циљу вршења атентата на вође партије и државе. Набедили су их да су криви за убиство Кирова и да су планирали да убију и самог Стаљина.

Државни тужилац је тражио да ови „бесни пси“ (шеснаест оптужених) буду стрељани. После тога оптужени, све чувени бољшевици, ревносно су признавали своју кривицу и кајали се. Зиновјев: „Мој изопачени бољшевизам постао је антибољшевизам. И кроз троцкизам сам дошао до фашизма. Троцкизам је подврста фашизма.“ Камењев: „Стојим пред пролетерским судом трећи пут. Два пута ми је живот поштеђен, али и великодушност пролетеријата има своје границе.“ Оптужени су једногласно молили да буду стрељани.

Бивше вође су осуђиване на смрт стрељањем. Комадант Стаљинове телесне гарде Паукер волео је да имитира Газдине омиљене сцене – израз Зиновјева на путу за егзекуцију: Зиновјев се беспомоћно хвата за рамена стражара, вуче ноге, жалосно цвили, затим пада на колена и урла „Молим, другови, молим, Бога ради зовите Јосифа Висарионовича“. Стаљин се „необуздано смејао“ овој имитацији. Међутим, и сам Паукер је припадао старој гарди, тако да ће и он завршти као Зиновјев, молиће за милост своје убице.

Јагода је волео да чува историјске сувенире, сакупљао је метке којим су убијени чувени револуционари. Када је Јагода убијен, његов егзекутор Јежов је присвојио историјске метке. Када је касније стрељан Јежов, меци су сачувани у његовој архиви. Меци су били симбол, штафетна палица смрти, коју ревносно преносили један другоме. Док се Газда смејао.

Године 1937. припремајући коначно уништење лењинистичке старе гарде, Стаљин је претворио НКВД у огромну армију организовану у дивизије, која је бројала стотине хиљада радника обезбеђења.

Све време НКВД је неговао мит да Стаљин ништа не зна о терору: многобројни шпијуни који су се увукли у НКВД, скривали су терор од Стаљина. Интелигенција се веома трудила да поверује у овај мит. Поастернек је једном приликом рекао Еренбургу: „Кад би само неко рекао Стаљину о овоме“, а Мејерхолд је често говорио „све ово крију од Стаљина“. Ту су и речи народног комесара Ф.Стебњева: „Изгледа да они намерно уништавају партијске кадрове. Главу дајем да Јосиф Висарионович не зна ништа о томе“.

Дошло је време да тај мит постане стварност. Крајем 1939. године ухапшен је Јежов. Баш као што је некад Јежов оцењивао рад на смрт осуђено Јагоде, тако је сад Лаврентије Берија позван из Грузија да испита Јежова.

Априла 1939. године Јежов је нестао. Почела је рехабилитација људи невино осуђених. Милостиви Газда је ослободио 327.000 људи укључујући и многа војна лица. Када је Константин Рокосовски, будући маршал, изашао из затвора, сви зуби су му били избијени. Конструктори авиона Тупољев и Поликарпов, микробиолог А. Зиблер и други угледни инжењери и научници, такође су ослобођени.

РИБЕНТРОП У КРЕМЉУ

„Доста смо се свађали, зар не?“ Тим речима је Стаљин дочекао Рибентропа у Кремљу. Он и Стаљин су провели три сата цртајући нове границе у Источној Европи. Споразум о ненападању потписао је Молотов. После потписивања споразума, организован је свечани пријем, једна од оних величанствених гозби са раскошним здравицама.

Стаљин је дигао чашу да наздрави Хитлеру, а министар Рајха је наздравио Стаљину. После тога је немачка делегација морала да пије за споразум и за нову етапу у немачко-совјетским односима. Међутим, газда није изгубио смисао за хумор. Предложио је здравицу за Кагановича, који је био присутан, и Рибентроп је наздравио једном Јеврејину. Ипак и Каганович је морао да пије за Хитлерово здравље.

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

Хитлер је напао Пољску, а Енгелска и Француска су објавиле рат Немачкој. Стаљинова тактика се показала исправном. 17. септембра Црвена армија је ушла у Пољску, и тако је Стаљин вратио делове територије Романових изгубљене после Револуције.

Када се Рибентроп, крајем септембра, поново појавио у Москви, Стаљин му је тражио цео Прибалтик. Он је тражио и добио нафтоносна поља око Борислава и Драгобича, која су Немачкој сиромашној нафтом била веома потребна. А за узврат, Стаљни је обећао да ће ту нафту да продаје Немачкој. Хитлер је морао да се задовољи. И поново је организован велики банкет у Кремљу, и поново је министар Рајха морао да отрпи бескрајне здравице „за пријатељство народа и мир у свету“.

Уследио је Зимски рат. На велико Хитлерово олакшање, малена Финска је издржала, а Совјетска војна команда на челу са Воришолвом је показала своју тоталну неспособност. Али упркос херојске одбране, Финска је била приморана да потпише примирје и уступи део своје територије. Стаљин је зато отерао Ворошилова и на његово место поставио Тимошенка.

Затим су на ред дшле Литванија, Летонија и Естонија које су се „на захтев својих народа“ вратиле у Руско царство. У лето 1940. године уследио је ултиматум Румунији да се одрекне Бесарабије, коју је Румуније окупирала 1918. године. На притисак Немачке, Румунија је попустила и уступила део своје територије СССР-у.

Пред рат 1940. године, Стаљин је примио поклон. Берија је успео да организује убиство Троцког. Стаљинов емисар Р. Меркадер, бивши поручник у Шпанској републиканској армији, разбио је Троцком лобању и просуо мозак којим се он тако поносио. Од свих бољшевичких вођа, почев од Лењина, Стаљин је сада био једини преживели.

РАТ ЈЕ ПОЧЕО

22. јуна 1941. године почео је рат на истоку, Немачка је напала СССР. Рат је назван Великим Отаџбинским, Светим ратом против агресора, као када се цар Александар I борио против Наполеона. И 1812 Руси су се повлачили, чак су и Москву предали непријатљу, али су ипк победили. Хришћански поздрав „Браћо и сестре!“ понов је испливао на површину.

Када је изгледало да је пропаст на помолу, Стаљин је одлучио да у помоћ позове Бога. Он је већ чуо да је Антиохијски патријарх молио све хришћане да помогну Русији. Илија, митрополит из Либана, затворио се у подземну ћелију и без хране и сна на коленима молио Богородицу за спас Русије. И имао је чудну визију, коју је описау у писму поглаварима Руске православне цркве. Трећег дана му се јавила Богородица у ватреном стубу и пренела му Божју заповест: „Цркве и манастири морају се поново отворити свуда у земљи. Свештенике морају вратити из затвора. Лењинград се не сме предати, али света икона Казањске Богородице треба да се у литији носи кроз град, затим кроз Москву, где треба да се одржи служба, а после и кроз Стаљинград ...“

По Стаљиновом налогу многи свештеници су враћени из логора. У опкољеном Лењинграду становници су били запањени и охрабрени када су видели чудотворну Казањску Богородицу како се носи улицама у литији. Икону су из Лењинграда однели у Москву, а затим послали у опкољени Стаљинград. Била је изложена у три велика града, која се нису предала непријатељу.

Поново је отворено двадесет хиљада цркава, укључујући Тројицко-Сергејевску и Кијевско-Печерску Лавру. Он и његови генерали су испраћали војску у борбу речима: „Бог је са вама!“ 17. октобра „Правда“ је писала да се шеф бољшевичке партије састао са митрополитом Сергијем, старешином патријаршије, први пут од октобра 1917. године.

19. јула 1941. године пренета му је непријатна вест директно са радио Берлина. Немци су заробили његовог старијег сина Јакова. Јаков је завршио артиљеријску школу само 42 дана пред рат, и није имао времена да се поздрави са оцем. Приликом немачког испитивања Јаков је изјавио: „двадесет другог јуна отац ми је преко телефона рекао: Иди и бори се“.

Немци су се брзо пробија ка Москви. Са првим снегом офанзива је заустављена, а у децембру Руси су кренули у велику контраофанзиву. У лето 1942. уследила је немачка офанзива у правцу Стаљинграда, да би, слично као и код Москве, Руси пред самим градом организовали контранапад и поразили непријатеља. За све време рата Стаљин је тражио од Черчила да отвори други фронт на западу.

У Техерану 1943. године Стаљин је први пут срео Рузвелта. За време техеранског меденог месеца они су измењивали заклетве у вечну љубав. Черчил је поклонио Газди Стаљинградски мач. „Маршал Стаљин“ рекао је Черчил, „може да заузем место поред највећих личности у руској историји и заслужује да га зову Стаљин Велики. Газда је скромно одговорио: „лако је бити херој када имате народ као што је руски“.

1944. године Западни савезници су се искрцали у Нормандији, док су Стаљинове армије прешле совјетску границу и брзо почеле да терају Немце из Пољске, Мађарске, Румуније, Југославије, Чехословачке ... Бугарска и Финска су се повукле из рата.

9. окобра 1944. године Черчил је са Идном поново допутовао у Москву. Тих дана су Чечил и Стаљин правили зоне утицаја у Европи после пропасти Хитлерове Немачке.

Трећем Рајху преостало је само још неколико месеци. Када су се Савезници састали на Јалти, Рузвелт и Черчил су били Стаљинови гости у дворцу Ливадија, омиљеном дому царске породице.

ПОБЕДА

Совјетске армије су се састале са Савезничким на Елби. После рата објављена је бројка да је страдало око 7 милиона људи, да би та бројка после Стаљинове смрти све више расла. 1994. године у Руској академији наука већина присутних експерата се сложила око следећих бројки: армија је изгубила око 8,6 милиона војника, а цивилно становништво је имало 18 милиона погинулих – укупно 26 милиона мртвих.

Наступила је 1950. година. Његов живот се обављао по устаљеној рутини, исти ноћни банкети, некада до зоре.

У октобру 1952. године сазван је Деветнаести партијски конгрес после паузе од тринаест година. Стаљин је говорио тек на крају. Сви су знали да је болестан.

Јосиф Висарионович Стаљин је умро 5. марта 1953. године. Његово тело је положено на одру у Дворани стубова и хиљаде ожалошћених је изашло на улице. Препуни возови су пристизали из свих градова да се опросте од „бога“. Одлучено је да му се тело балсамује и да се постави у маузолеј поред Лењина. Тек после осам година, 31. октобра 1961. године, одлучено је да се Стаљиново тело уклони из маузолеја. Тело је пренето у гроб поред кремаљског зида. У 22,00 стигла је комисија за поновну сахрану. После минута ћутања спустили су га у гроб. Имали су наређење да га покрију са две бетонске плоче, али су га покрили само земљом.

Уследила је престројка и доба Горбачова. Двојица Стаљинових верних сарадника, Молотов и Каганович, дуго су поживели. Молотов је умро 1986. године. Каганович је доживео до деведесетих. Његов рођак је касније говорио: „Умро је јула 1991. године. На Тв су емитовали најновије вести о перестројки, приказали су Горбачова и Јељцина. Девојка је чула како је рекао: То је катастрофа. Када га је погледала седео је испред телевизора мртав.“

После три недеље, августа 1991. године, маса је срушила споменик бога Лењина и разбила прозоре на светој згради ЦК његове партије. СССР највеће царство које је Стаљин саградио, распало се зачуђујућом брзином.