Рођен сам 1911. године у Ваљеву. У ваздухопловство сам ступио 1933. године у Ваздухопловну извиђачку школу, у пилотску школу и ловачку школу, а у међувремену сам био и спортски пилот-једриличар. Једриличарски курс сам завршио у групи наставника Аце Станојевића и то је додатак мојој ваздухопловној каријери. Једриличарство је право летење. Као припадник Ратног ваздухопловства обављао сам све задатке који су од мене захтевани. Летео сам од 1933. па до 1941. године док нисам пао у заробљеништво и одведен у официрски логор у Оснабрику. У логору су се Немци према нама понашали врло коректно поштујући Женевску конвенцију. У заробљеништву сам био од 12. априла 1941. године до марта 1945. године, када је логор ослобођен од стране трупа совјетске Црвене армије под командом маршала Рокосовског. Организовано смо се вратили у земљу и јавили се у Команду Ваздухопловства у Земуну. Распоређивани смо у службу у већ постојеће јединице, тако да сам ја додељен у 112. ловачки пук као заменик команданту капетану Сави Пољанцу. Своју ваздухопловну каријеру сам завршио као пуковник РВ и ПВО у ЈНА.

АМ:Знамо, да се о Априлском рату 1941. године јако много писало и да је он детаљно историјски и документовано обрађен више пута. Главни повод за овај наш разговор је поређење и повлачење паралеле почетка рата 6. априла 1941. и 24. марта 1999. године. Желели бисмо да нам изнесете Ваш доживљај почетка рата 6. априла 1941. године, како сте летели, као и неке Ваше импресије и интересантне догађаје.
Николић: За мене је рат почео много пре, још 7. новембра 1940. године када су Италијани бомбардовали Битољ. То је била провокација да се Југославија увуче у рат. Наша 102. ескадрила је била стационирана на земунском аеродрому, али је 8. новембра одређена да лети за Мостар, како бисмо пружали заштиту приморског појаса, углавном Боке Которске, па дуж обале све до Сплита. То је био наш први ратни задатак. Зашто је баш наша ескадрила била одређена за тај задатак? Вероватно зато, што је велика већина нас пилота била неожењена па није било проблема око одвајања од породица, а били смо заиста и компактна целина. У том нашем одласку за Мостар било је неколико интересантних ситуација и у ваздухопловном смислу и у погледу целе организације нашег прелета с аеродрома “Земун” на аеродром “Мостар” , а њу је преузела Команда Ваздухопловства из већ поменутих разлога. Тога дана је метеоролошка ситуација била веома сложена и Мостар је био покривен ниским облацима. Као и код сваког прелета одређен је алтернативни аеродром - а то је био аеродром “Рајловац” код Сарајева. Целе те јесени 1940. године са београдског и новосадског аеродрома су вршени прелети на друге аеродроме и обављани важни задаци. Летели смо на авионима Месершмит Ме-109 и надали се да ће се време побољшати. Очекивали смо, да ће нас на аеродрому “Мостар” пре слетања дочекати сва обавештења потребна за прелет, па и метеоролошка. Али, због лошег времена нисмо могли слетети на аеродром “Мостар”. Наш командир Милош Жунић је покушавао да с аеродромом успостави радио-везу, док смо кружили над аеродромом очекујући одобрење да се спустимо. Али, с аеродрома се нико није одазивао. Извесно време смо кружили и чекали и били у веома незавидној ситуацији. Командир је наредио да се упутимо ка алтернативном аеродрому “Рајловац”, који је био најближи Мостару. У поретку како смо летели припремали смо се да слетимо и у тренутку завршних припрема за слетање испред себе смо уместо аеродрома угледали водену површину. Били смо запањени. То је за нас био доста тежак и искључив моменат: на матични аеродром “Земун” више нисмо могли да се вратимо, на “Мостар” нисмо успели да слетимо јер нема радиовезе, а алтернативни аеродром “Рајловац” се налазио под водом. Сув је био само један уски травнати појас између хангара и осталог дела писте. Нисмо имали избора и командир је наредио да се спустимо на тај суви део писте или смо могли да заронимо у воду. Са свих 10 наших авиона смо безбедно, без оштећења и без повреда, слетели на уски део писте, јер су сви пилоти били добро утренирани. Осетили смо олакшање. Али, никада нисмо сазнали, како то и зашто да највиша Команда Ваздухопловства направи тако крупна два превида, нити да ли је било случајно или не. Касније смо сазнали, да у Рајловцу нису чак ни знали да су одређени за алтернативни аеродром. Чак се могло догодити да са Рајловца отворе на нас ватру, јер су Италијани дан раније бомбардовали Битољ, па су они мислили даје сад Рајловац на реду. Али, срећом, то се није догодило. Тако смо ми из 102. ескадриле успешно али тешко обавили свој први ратни задатак. Сутрадан смо одлетели за Мостар.

АМ: 6. априла су полетела два пара у извиђање. Са ким сте Ви летели и како је то изведено ? 
Николић: Ујутро у 4 сата и 30 минута 6. априла 1941. године у извиђање је полетела прва пара: командир наше ескадриле, капетан II класе - Милош Жунић и наредник Вукадин Јелић. У 5 сати и 30 минута смо, као друга два пара, полетели: потпоручник Миодраг Бошковић и ја - тада капетан II класе. Патролирали смо у рејону Вршац - Бела Црква према румунској граници, одакле су се очекивали Немци са тенковским јединицама. Само да нагласим, да смо ми - 102. ескадрила претходног дана (5.априла) долетели из Мостара на аеродром “Београд” у Земуну, где је стационирала 51. група 6. ловачког пука која је располагала са три ескадриле, али је само наша ескадрила имала 10 авиона месершмит Ме-109Е, док су друге две ескадриле имале само 6 домаћих ловачких авиона ИК-3 и два већ застарела француска разарача типа потез-63. Тако је организовано да се у патролирање полети у парама. Када смо Бошковић и ја завршили извиђање, након 50 минута смо се вратили на матични аеродром и известили претпостављене да нисмо приметили ништа сумњиво нити неуобичајено. Након слетања доручковали смо на крилу нашег авиона, док је следећа пара одлазила у извиђање. Наш командир се појавио са командног места трчећи према нама и показујући рукама да полетимо. Док смо седали у авион и припремали се за полетање, радиом нам је јавио да су немачки авиони из правца Мађарске код Суботице прелетели нашу границу и да се крећу у правцу југа, ка Београду. Нисмо полетели по одређеном редоследу, већ онако како је ко пре стигао, један за другим. Ми смо кренули у њихово пресретање. Када смо заузели правац западно од Панчева приметили смо толику масу авиона, какву никада до тада нисмо видели, небо се црнело од авиона. Ми смо практично улетели у тај рој авиона и фактички се изгубили.

АМ: Који је то, по Вашој процени, био однос снага наше и непријатељске авијације ?
Николић: Стварни однос снага између непријатељске и наше авијације је био 6:1. Али, ако се рачунају само модерни ловци, који су са једнаким техничко-тактичким особинама могли да се супротставе Немцима, онда је тај однос још неповољнији по нашу ловачку авијацију. Само да напоменем, да смо ми пилоти-ловци били добро обучени за борбу у паровима, али не и за борбе у већим формацијама, што је представљало велики недостатак, јер су Немци били мајстори управо у тактици групне борбе, коју су усавршили и утренирали у окршајима од Пољске до битке за Британију. Немци су напад на Београд извели у првом таласу са 234 бомбардера Ју-87 "Штука" и 160 двомоторних бомбардера различитих типова око 6 часова и 50 минута. Са мањим паузама напад је трајао све до 8 часова. Нас 10 месершмита Ме-109Е је полетело у сусрет тој маси непријатељских авиона и 8 авиона ИК-3. Један наш авион је отказао у прелету, два су била у извиђању, тако да је наша ескадрила полетела са 7 авиона, а ове друге ескадриле са 7 авиона ИК-3, значи укупно 14 авиона. У том налету Немци су летели на авионима месершмит Ме-109Ф, значи доста модернијим од наших авиона. Ми смо без двоумљења улетели у тај рој авиона, уопште не размишљајући који је то неравноправан однос снага. Међутим, наши пилоти су се у моралу и жељи за отпором показали као равноправни противници искуснијем, бројчано надмоћнијем и савременије опремљеном непријатељу, што у ваздушним окршајима има важну, често и пресудну улогу.

АМ: На којим сте све типовима авиона летели у Вашој дугој и богатој летачкој каријери?
Николић: Школовао сам се на француском авиону анрио, затим сам летео на нашем авиону физиру; од борбених авиона то су били: потез-25 и бреге-19 (највише), а од ловачких авиона то су били: авија бХ-33, хокер фјури и месершмит Ме-109Е

АМ: Који је био Ваш омиљени авион? 
Николић: Највише сам волео пољске једрилице цеглинг (zogling), а у свим авионима сам се осећао лепо и сигурно, како то и приличи пилоту. Ипак једрилице су остале моја највећа љубав.

АМ: Господине Николићу, како Ви као пилот видите подударност ситуације 6. априла 1941. године и напад тако бројних немачких снага и агресију 19 земаља НАТО-пакта 24. марта 1999. године на нашу земљу?
Николић: Садашњи наши млади пилоти раде и дејствују управо онако како смо се и ми понели далеке 1941. године. Ти дивни момци су неустрашиво и несебично јурнули у рој, у масу непријатељских далеко модернијих, савременијих и опремљенијих авиона. Може се рећи, да је однос снага и тада и сада био неравноправан и у корист непријатеља, с тим што су авиони које ми сада имамо у нашем РВ модернији и већа су сигурност за пилоте. Кад слушам о подвизима ових младих људи, ја их доживљавам дубоко и као да сам се вратио у младост. Они су прави професионалци и на висини су својих тешких борбених задатака и морају победити. Непријатеља су већ поразили - војнички, морално, професионално, јер они знају да бране свој народ и слободу и част своје отаџбине.

АМ: Када сте нам причали о свом ослобађању из заробљеништва и напуштању Оснабрика рекли сте, да сте били срећни и сигурни што је слобода близу, јер су Вас ослобађали савезници. Да ли Ви као човек и као пилот можете да прихватите чињењицу да нас управо некадашњи савезници сада бомбардују, да уништавају нашу лепу земљу, цивиле, војску, а заједно смо се борили против фашизма и Хитлера?
Николић: Изгледа ми просто невероватно да се тако нешто могло десити, то је ужасна трансформација. Да се некадашњи наши савезници могу понашати тако неразумно, злочиначки и издајнички - мој мозак не може да прихвати. Они су издали, разумете, ми смо им веровали. Али, истовремено сам задивљен нашим РВ и ПВО, јер се боре као да су равноправни са противником и задивљен сам њиховим резултатима које постижу из крајње инфериорног положаја у односу на надмоћнијег непријатеља у сваком смислу. Ту је у питању висок морал наше војске и љубав према домовини. То агресори не разумеју.

АМ: Да ли су и Немци кршили кодекс витешког ратовања у ваздуху, како то сада раде НАТО-пилоти отварајући ватру на пилота који се катапултира?
Николић: Дешавало се кршење кодекса витешког ратовања да противнички пилот буде нападнут, док се налазио у потпуно безизлазном положају висећи на гуртнама падобрана. Управо тако је страдао наш командир Милош Жунић, када га је немачки пилот-ловац покосио након искакања.

АМ: Каква је Ваша порука као искусног пилота младим пилотима нашег РВ и ПВО?
Николић: Ја желим да младим пилотима честитам на јуначкој и витешкој борби и да издрже и наставе како су и почели и тако дају конкретан учинак на дејство непријатеља. Оправдали су морал и величину професије која се зове пилот и у свему су следили пример својих предака. Они попут орлова бране своју отаџбину од најезде непријатеља. Није нимало случајно да су они већином припадници 204. ловачког авијацијског пука, који са поносом наставише традиције нас бранилаца Београда из некадашњег 6. ловачког пука Југословенског Краљевског ратног ваздухопловства и по срчаности и јунаштву заузеше место наших небеских витезова.

Текст објављен 1999. године, у време рата између Војске Југославија (ВСЦГ) и НАТО-пакта.