Лидија је рођена 18. августа 1921. у Москви.Била је позната као веома лепа жена, која је својом појавом, и својим ваздушним победама, помогла совјетском Министарству за пропаганду да што више подигне морал међу совјетским пилотима.

Лидијно "дружење" са авионима почиње у раној младости.У својој четрнестој години почиње да лети у локалном аероклубу, а годину дана касније остварује свој први самостални лет. Убрзо затим Лидија одлази у Ваздухопловну школу "Керешонскаја". После завршене обуке враћа се у аероклуб "Калининскиј" као инструктор летења. Када је рат почео, код Лидије се јавила жеља да се пријави за борбу. Ступила је у "женску" ваздухопловну јединицу коју је оформила Марина Роскова. После завршеног основног тренинга за пилота-ловаца, заједно са осталим девојкама формира 586. (женски) ловачки пук који је био опремљен авионима Јаковљев Јак-1. Септембра 1942. ова јединица је пребачена у рејон Стаљинграда

Дакле, своју службу почиње у “женском” 586. ловачком пуку (586. ИАП), где је, од јануара до августа 1942. углавном летела у мисијама које су имале одбрамбени карактер. У августу је пребачена “мушку” јединицу. Прво је то био 286. ловачки дивизион (286. ИАД), а онда у 437. ловачки пук, који је био наоружан са новим Лавочкинима Ла-5. У овој јединици она је, 13. септембра 1942. остварила своје прве две ваздушне победе. Прво је оборила једну немачку "Штуку", а одмах затим и један Месершмит Бф-109. Затим добија прекоманду у 287. ловачку дивизију, у 9. гардиски ловачки пук.

Крајем јануара 1943. добија прекоманду, са још две жене-пилота, у 296. ловачки пук који је био стациониран на аеродрому Кателниково, у близини Стаљинграда. 17. фебруара 1943. добија одликовање (Red Banner). Два дана касније добија чин потпоручника, а ускоро и чин поручника.

Лидија је рањавана три пута за време рата. Све три ране је зарадила за време пролећа и лета 1943, баш у периоду када је интензитет борби био најјачи. Први пут је рањена 15. марта. Тог дана је оборила један немачки бомбардер Јункерс Ју-88, али су је погодили Месершмити Бф-109 који су били у пратњи бомбардера. Наставила је да лети, па је оборила још један Ју-88!!! Успела је некако да долети до своје базе и да се приземљи. Одлази у болницу, а почетком маја месеца враћа се у своју јединицу.

Када се вратила у јединицу, 296. ловачки пук је променио име у 73. гардиски ловачки пук. 5. маја остварује још једну ваздушну победу, а следећег дана обара још једног Месершмита Бф-109. 16. јула Лидија се налазила у групи совјетских ловаца који су пратили своје бомбардере Ил-2, када су опазли формацију од 30 Ју-87 и 6 Бф-109. У драматичној борби Лидија је оборила по једног немачког Јункерса и Месершмита, али убрзо и сама бива оборена. Успела је некако да слети на немачку територију и да се до своје базе врати пешке. 18. јула гине њена најбоља другарица, Катја Буђанова, што на Лидију оставља тешке психичке последице.

21. јула Лидија се налазила у пратњи свог комадира јединице Ивана Голишева. Пар совјетских ловаца је опазио групу од 7 немачких Месершмита па је убрзо дошло до борбе. Лидија је имала на нишану једаног Месершмита, али бива погођена и принуђена да се приземљи у близини села Новиковка.

1. августа 1943. пратила је групу Штурмовика који су нападали немачке положаје. То је било њено треће полетање тог дана! У сусрет су им долазили немачки Месершмити. Због своје славе међу Немцима, свих 9 немачких авиона се устремило право на Лидијин Јак-1 са бројем 23 на трупу. То је био крај рата за “Белу ружу Стаљинграда”. Њено тело и авион нису пронађени до завршетка рата.

Лидија Литвиак је учествовала у 168 мисија и остварила 12 ваздушних победа. Имала је 21 годину када је погинула. По званичним документима, 13. септембра 1942, Лидија је остварила своје прве две победе, и тиме постала прва жена у другом светском рату која је оборила непријатељски авион.

ПОТРАГА ЗА ЛИДИЈОМ

Средином августа 1943. њена јединица, 73. гардиски ловачки пук ју је предложио за медаљу Хероја Совјетског Савеза, али је предлог одбијен све док се тело не пронађе.

У лето 1946. организована је потрага за њеним авионом у рејону где се претпостављало да јој се авион срушио. Нису је пронашли.

1946-1968. Ина Паспортникова је успоставила контакт са неколико група школске деце која живе у региону Домбас. Те групе су се понудиле да помогну у потрази за необележеним гробовима, остацима авиона, и осталим ратним стварима које би давале некакав траг.

Новине су 1968, поново упутиле захтев да се Лидија Литвиак прогласи Херојем Совјетског Савеза. Поново је предлог одбијен, тело није пронађено.

1971. Ина Паспартникова и лидијина фамилија су заједно са децом пронашли преко 90 авиона, као и многе неидентификоване пилоте.

1979. деца су пронашла место пада авиона, на једној фарми, близу места Дмитриевка. Сазнали су да је пилот прво сахрањен ту, а затим пребачен на друго место јула 1979. године. Извршена је есхумација гроба. Доктор је једино могао да каже да је у питању нижа женска особа, и установио је једну повреду главе.

31. марта 1986. Министарство одбране је потврдило да је тај женски пилот, који се срушио близу Дмитриевке, у ствари Лидија Литвиак.

1988. име Лидије Литвиак је стављенао на почасну спомен плочу. Њени подаци су промењени, из “нестала у акцијуи”, у “погинула у акцији” 1. августа 1943.

5. маја 1990. Председник СССР-а Михаил Горбачов је потписао документ на којем је стајао наслов, Херој Советског Савеза Лидија Литвиак.

СПИСАК ВАЗДУШНИХ ПОБЕДА ЛИДИЈЕ ЛИТВИАК