Милан Недић припада породици из села Орашца из околине Крагујевца у Србији. Сви Недићи из тог краја чине једно братство и сматрају се блиским родом. Они су потомци два позната јунака са Чокешине, браће Дамјана и Глигорија, а воде своје презиме по баби Неди, која је родом из црногорског племена Васојевића.

Отац генерала Недића Ђорђе, рођен је у Орашцу 1833. године. Два пута се женио. Први пут са Николијом са којом је имао једно женско и два мушка детета. После женине смрти, Ђорђе није дуго остао удовац. Он се други пут оженио младом удовицом Пелагијом Ђокић, која му у кућу доведе двоје женске деце; Касију и Персиду. По Пелагији Недићи су по женској линији били у непосредном сродству са Љотићима и Фотићима.

Када је 1878. године, одмах по завршетку Српско-турског рата, отац генерала Недића премештен за среског начелника у Гроцку, а жена му Пелагија за учитељицу, роди му се првенац син из другог брака, Милан. Божја милост није застала на томе, јер у кратким размацима дођоше још три сина: Сергије, Милутин и Божидар. Сергије је умро у најранијем детињству, док сва остла деца стасаше и послужише своме роду како су умели и могли на најбољи начин.


ФАМИЛИЈА НЕДИЋ

Када је други син Ђокин, Милутин, завршио гимназију, родитељи су противу његове воље упутили га у војну академију коју је завршио као први у рангу. Са истим успехом је завршио и више војне школе и ђенералштаб. У армији је достигао највиши чин – армијског ђенерала.

За време Другог светског рата извесно време је провео у заробљеништву. На позив брата Милана вратио се у Београд и помогао Владу Националног спаса колико је највише могао.

После капитулације Немачке, француски комунисти су желели да ухвате Милутина и да га испоруче Титу. Када је сазнао за те намере Милутин је одлучио да изврши самоубиство. Заједно са супругом Јеленом испио је већу количину најжешћег отрова.

Трећи син Ђокин, Божидар, рођен је у Крагујевцу 1885. године. Учествовао је у ратовима 1912-1918. Први пут је рањен под Скадром 1912, а други пут 1915. године код Смедерева.

Божидар је за своје јунаштво код Скадра одликован сребрним медаљоном за храброст. У Српско-бугарском рату одликован је златном медаљом за храброст. У Првом светском рату одликован је Белим орлом са мачевима као командир четврте чете XI пешадијског пука. Поред ових одликовања Божидар је одликован и Орденом Белог орла V степена, Југословенском круном III степена, Орденом Св. Саве II степена. Од страних одликовања има: Легију Части Француске, Биогорског лава о врату, Белгијску круну о врату, Пољски орден Реституције, Руски орден Св. Ђорђа, Чешког лава, Италијанску круну II реда, Марокански орден претседника Јусуфа, Румунски гвоздени крст.

Божидар је у Првом рату изгубио ногу и постао тежак инвалид. Између два светска рата био је претседник Удружења ратних инвалида. Две године за редом био је претседник “Konfederacion internacional ansijen konbatainte imitile de la Gera” у Женеви. И после Другог светског рата остао је њихов почасни претседник. Божидар је од 1920-1938. године написао неколико књига, оптужница противу влада југословенских, за нечовечно поступање са ратним инвалидима. И поред немарности разних влада Божидар је ипак успео да подигне један велики инвалидски дом у Београду, санторијум на Златибору и код Соко Бање, а ортопедски завод у Загребу и Љубљани.

Био је посланик за град Београд на листи Милана Стојадиновића.

У Другом светском рату, Божидар Недић је био мобилисан иако је био тежак инвалид и човек са 14 рана из Првог светског рата. После капитулације Југославије вратио се у Београд. Када је српски народ половином 1941. вапио и тражио излаз, Божидар је са великим бројем угледних личности у Београду, молио свога брата Милана, да узме тешко бреме на своја плећа и да спасава оно што буде могао спасти.

Тито је преко Енглеза тражио Божидареву главу, али је игром срећних околности избегнута његова предаја југословенским комунистима. Иако тежак инвалид, Божидар је после рата, да би преживео, обављао најтеже физичке послове.

Овде би ваљало поменути и Миланову полусестру Касију која је била добровољна болничарка у ослободилачким ратовима. Млада је умрла 1915. године од пегавог тифуса, лечећи болеснике од исте болести у Ваљеву.

МЛАДОСТ МИЛАНА НЕДИЋА

До краја XIX века у Србији живот је био једноставан. За луксуз и раскош није се знало. Морал је био висок а образ се ценио и чувао. У таквом конзервативном и патријархалном друштву прошла је младост Милана Недића.

Миланов отац Ђорђе после удара капље, болово је и највише времена проводио у кревету. И тако је сва родитељска дужност пала на Миланову мајку, која све то преузима како би децу васпитала на прави српски начин и извела на хришћански пут.

Недићи једно време живе у Крагујевцу, а када је Ђорђе пензионисан, цела породица се сели у Београд, како би Милан могао да настави гимназијско школовање. То су били врло мучни дани. Мала очева пензија једва да је успевала да намири школовање три сина. Често није било пара ни за ново одело. Када би Милан потпуно износио одело, предавао би га млађем брату Милутину, а овај опет Божидару. Исхрана је била врло обична и оскудна. Деца су се много радовала Божићу, Ускрсу и Слави јер су знала да ће те дане јести мало свечаније оброке. Зими су се бројале цепанице дрва колико се сме потрошити. Увече би ускакали у ледене кревете, покривали се по глави и загревали се сопственом топлотом. Тако су и други радили. Такав је тада био живот.

Милан је прерано постао озбиљан. Највише га је интересовала историја Срба и српски ратови за ослобођење. Мало је говорио.Често су код њега запажене наборане обрве и намрштено лице. По завршеном 6. разреду гимназије, Милан одлази у Војну академију.

ШКОЛОВАЊЕ НА ВОЈНОЈ АКАДЕМИЈИ

Његова одлука да иде на Војну академију имала је двоструки разлог; да умањи мајчине бриге материјалне природе, и воља да буде краљевски официр, не ради параде него ради потребе Отаџбини и народу.

Његов отац Ђорђе је често говорио како ће Милан бити диван краљев војник. Пелагија би поправљала: „Не војник, но краљев и мајчин официр“.

Милан ступа у 28. класу ниже школе Војне академије у времену владавине последњег краља из куће Обреновића. Војну академију је завршио са одличним успехом као осми у рангу.

Милан је често био одсутан и повучен до претеране скромности. Он је највише волео и уживао да чита књиге а пре свега историјска дела. Он је Наполеона боље познавао од ма ког Француза. Читао је Наполеона безброј пута и дивио му се.

Један једини пут, другови су га натерали да учествује у позоришном комаду „Таковски устанак“. Кад је комад требао поново да се прикаже, Милан је своје учешће одбио речима: „Зар ја, који спремам да скидам турске главе, да играм Турчина. Никад!“

Нажалост, Миланов отац није доживео да види сина у униформи краљевог официра. Умро је неколико месеци пре Милановог унапређења у чин активног потпоручника. Милана је очева смрт страшно погодила.

У Недићу се, у току школовања, јавила жеља да напусти ђенералштабну школу и да се придружи четничкој акцији на српском Југу, али га је у томе спречила мајка која га је молила да прво заврши школу, а онда како хоће.

Милан завршава школовање и бива унапређен у потпоручника па од своје плате одваја и издржава породицу. Завршетак школовања и прва плата није ни мало променила Милана. Он и даље не пије, не пуши, не карта се, не посећује кафане и не прави ноћне седељке. Једночасовне дневне шетње и једном недељно одлазак у позориште, била је сва његова забава.

Прво Миланово службовање по изласку са академије било је у 18. пешадијском пуку у Београду. Тамо је наишао на старијег официра који га је просто тиранисао. Затим добија премештај у телесну гарду краља и то само неколико дана пред 29. мај 1903. године.

Срећом или плански, Недић те ноћи није био на служби. У завери су били многи његови пријатељи међу којима и његови најприснији пријатељ Драгутин Димитријевић – Апис. Претпоставља се да Недић није знао за дан преврата, али се верује да је имао сазнања да је удар у припреман.

После овога Недић завршава ђенералштаб. Мало доцније одлази на пут у Француску ради војно-стручног усавршавања и упознавања француског језика, где остаје годину дана.

По повратку из Француске, Милан се као ђенералштабни капетан оженио ћерком потпуковника Тешића. Тада напушта кућу своје мајке и оснива свој дом.

1912. године Милан Недић се налази у војно-политичкој мисији, у Букову крај Неготина, где су се састале српска и бугарска мисија из чијих је тајних закључака проистекао савез Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке у првом балканском рату. На челу ове српске делегације налазио се војвода Радомир Путник, док је Недић у тој комисији имао чин ђенералштабног мајора. Пре овог састанка краљ Александар је посетио Софију, а у његовој пратњи се налазио Милан Недић.

БАЛКАНСКИ РАТОВИ

Овај рат затекао је Недића на положају помоћника начелника саобраћаја при врховној команди. Објава рата Турској затекла је сва три брата Недића као официре: Милана у чину ђенералштабног потпуковника, Милутина у ђенераћштабнок капетана I класе, а Божидара као резервног пешадијског потпоручника.

Интересантно је споменути један породичан моменат. Мајка Пелагија, благосиљала је своју децу и саветовала да чувају име и образ куће, али сузе није пуштала. Присутна сестра Касија, гуши се у сузама, и пребацује мајци због каменог срца. Мајка одговара ћерки: „Ја не пуштам сузе за живом децом ... Ако им је суђено да изгину за правду и слободу, имат ћу времена и да плачем“. То су мајке оне славне генерације са Куманова, Скадра, Овчег Поља, Тарабоша у Брегалнице.

Најмалађи син Божидар, у тешком окршају на Брдици код Скадра, 27. јануара 1913. године, задобио је тешке ране. Нежно и измучно срце мајке није издржало. Препукло је у праскозорје цветног маја 1913. године у Београду.

После долази и Српско-бугарски рату у коме Милан такође узима учешће.

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ

Овај рат затекао је Милана Недића на положају шефа железничке инспекције у Врховној команди. Имао је тежак задатак, да у 1915. години изради планове за повлачење српске војске на југ. Недић је тада главне снаге Српске војске (1, 2. и 3. армију) упутио преко Црне Горе, а све остало са штабом врховне команде преко Албаније. Када је измучена војска стигла на море, Недић је постављен за комаданта пристаништа Сан-Ђовани де Медуа, где је имао да укрца и пребаци војску на острво Крф. Он је израдио план који је предвићао да се про евакуишу рањени и болесни, а потом остали.

Том приликом наишла је група српских народних посланика на челу са Стојаном Протићем. Протић, напрсит и упоран, није се покоравао војним прописима у реду за укрцавање. Када га је Милан Недић замолио да лађу напусти, Протић је то одбио. Недић је затим Протића на војнички начин уклони са лађе са чиме се сложила и Врховна команда. То му Протић никада није заборавио тако да му је касније стално правио проблеме и чекао прилику да се освети.

Иако је био у одличним односима са регентом Александром, Милан пада у његову немилост када одбија учешће у суђењу свом пријатељу Драгутину Димитријевићу – Апису. Убрзо после тога добија премештај на фронт у Тимочку дивизију.

ПОВРАТАК У ОТАЏБИНУ

Недић се победоносно вратио у Србију са својим Тимочанима као комадант бригаде. Кратко време после олобођења Милан Недић бива постављен за начелника штаба команде VI армије у Загребу. Одмах по пријему нове дужности, Недић је приметио да има доста Хрвата који нису срећни што су се нашли у заједничкој држави са осталим јужнословенским народима.

На демонстрацијама тих дана гомиле су наизменично викале: „Доле опанчарски краљ“, „Доле Срби“, „Доле уљези“, „Србе на врбе“ ... Недић је у својству заступника комаданта армије о свему обавештавао престолонаследника Александра.

Недић се сећао и 30. априла 1920. године када се пријавила једна делегација Загребчана, да их прими највиши вонји старешина. Милан је ову делегацију примио. Њихова претерана сервилност уз ласкање и дубоко клањање није се допала Недићу. После уводних разговора, упита их Недић:
- „Шта желите?“
- „Пренела се у граду вест да је српска војска добила наређење, да за случај да грађанство града Загреба 1. маја прогласи Хрватску републику, запали варош и топовима је сруши до темеља.“
Они су дошли, наставио је један од делегата да „увере војну власт у њихову лојалност према новој држави, а себе нуде као таоце, само да се варош и грађанство поштеде ...“ Недић је био војник и није умео да се увија. Он им је одговорио: „Не примам никакве молбе и жалбе. Ја имам свога министра, своју врховну команду. Ја извршавам само оно што ми они нареде. Вама могу рећи, да ако само осетим такав покрет сутра, камен на камену неће остати. Сада када вас је српска војска ослободила и спасла од обавеза као непријатеља, сада хоћете Хрватску републику, а што др. Трумбић није то рекао на конференцији мира у Версају. Не господо са вама се не преговара. Изволите напустити кабинет.“

Сутрадан 1. маја у Загребу и читавој Хрватској био је потпун ред и мир. О овом догађају Недић је касније причао да је један део Хрвата спремао отцепљење за 1. мај и проглашење независне државе. Планирали су да на јуриш заузму државне установе и ликвидирају српске старешине. Врховна команда у Београду била је о свему обавештена , тако да је ствар откривена и на време спречена.

1927. година затиче Недића на служби на Космету где командује Косовском дивизијом. Милан је имао обичај да често остаје са млађим официрима у официрском дому и прича им интересантне приче из предратних, ратних и послератних дана.

Из Приштине Милан добија прекоманду у Зајечар где командује Тимочком дивизијом. Затим добија прекоманду у Скопље. Тамо га затиче компликована ситуација. Безбедност је из дана у дан постајала све гора. Корупција је цветала, а неправда се осећала на све стране. Биле су присутне и бугарске терористичке банде. То је био период када су честити грађани и добри националисти живели у страху, а нарочито после убијања угледних људи као што су били ђенерал Ковачевић у Штипу, а у Битољу Шпира Хаџи-Поповић и други. Бугарски терор је постао неиздржив.

Доласком Недића за комаданта 3. армије у Скопљу ситуација је кренула на боље. Одмах је реорганизовао службу јавне и граничне безбедности. Убрзо се смањио криминал који су вршиле бугарске терористичке банде. Похватано је доста бугарских агената и шпијуна. Краљ Александар је сачинио план за изградњу школа, болница, путева и остале инфраструктуре у Јужној Србији, што је Недић са мање или више успеха спроводио у дело. У самом Скољу је изграђена најмодернија железничка станица. Недић је цео свој приход од књиге „Српска војска и Солунска офанзива“ уплатио у фонд за изградњу спомен-костурнице изгинулим војницима из ослободилачких ратова.

Затим Милан Недић одлази на нову дужност. Краљ Александар га поставља на положај начелника главног ђенералштаба. Временом је краљ Александар потпуно одбацио немили догађај на Солунском фронту, када је Недића одгурнуо од себе.

Случај је хтео да баш Милан Недић први прими вест о трагичној смрти краља у Марсеју, 9. октобра 1934. године. Недуго затим, Недић напушта место начелника Главног ђенералштаба и постаје Министар војске, морнарице и ваздухопловства.

Међутим, Недић је од почетка био у лошим односима са тадашњим председником владе Драгишом Цветковићем који га је стално притискивао да поднесе оставку. У почетку су Недићеви односи са кнезом Павлом били срдачни, али су се и они касније покварили. Ево како се то збило. Октобра 1940. године Милан Недић се обратио резервистима који су били мобилисани да ће бити пуштени кућама 1. новембра јер процене говоре да у току зиме неће претити никаква опасност по безбедност земље. Случај је хтео да су Италијани баш крајем октобра кренули противу Грка који су се јуначки одупирали. Кнез Павле је имао намеру да једном војничком демонстрацијом олакша положај грчке војске и зато је позвао претседника Владе Драгишу Цветковића и министра војске ђенерала Милана Недића.

Краљ је одмах прешао на ствар. Захтевао је од Милана Недића да хитно мобилише девет дивизија и да их одмах пошаље у Јужну Србију и то шест дивизија у простор Битољ-Охрид-албанска граница, а три дивизије код Струмице према бугарској граници. Трупе су требале тамо остати преко зиме и служити за неки непредвиђен случај. Недић се није слагао са том одлуком јер би појављивање 100 хиљада југословенских војника у италијанској позадини био раван објави рата. Тада је Недић одлучио да изнесе кнезу право стање у војсци. Рекао је да је војска добрим делом бољшевизирана, да је у задње време преко 140 активних официра, углавном Хрвата дезертирало и да су са собом однели поверљива документа. Да не посотоји јединствен дух у војсци. Да би комунисти једва дочекали позивање резервиста преко зиме како би још виш подрили и овако лош морал војске ... После краће препирке са кнезом Павлом одлучио је да оде до министарства и поднесе оставку.

На место ђенерала Недића доведен је ђенерал у пензији Петар Пешић који је војничке редове напустио петнаест година раније и који није био у току са наовим дешавањима, како у војсци тако и у политици.

АПРИЛСКИ РАТ

Од кад је поднео ставку, па све до 30. марта 1941. године Недић проводи време у својој кући, не учествујући нити у политичким, нити у војничким догађајима. Ујутро 27. марта Недић је сазнао за пуч. Три дана после пуча, 30. марта, постављен је за комаданта ГА „Југ“.

Недић је касније причао да је по преузимању дужности затекао код војске хаос и неред. Свуда су се при примећивале саботаже, па чак и отворено издајство. Нарочито су били активни комунисти који су наговарали војнике да баце оружје и оду својим кућама: „Нека официри воде рат“, говорили су на све стране. Јединице које су биле мобилисане имле су у свом саставу преко 70% албанског и муслиманског живља. Ту је било и доста Хрвата са нескривеним симпатијама према усташком режиму.

После краткотрајног рата, срамног пораза и потписивања капитулације, Милан Недић се, по наређењу Врховне команде, преко Сарајева враћа за Београд. Од Врховне команде добио је Недић задатак да изради план техничких услова о капитулацији југословенске војске и да га заједно са Цинцар-Марковићем преда Немцима. Међутим, Цинцар-Марковић није хтео да прими Милана Недића у циљу овог посла.

Од 23. априла 1941. године Милан Недић се налазио у кућном притвору, у свом стану у Београду и није га напуштао све до 29. августа 1941. Једина Миланова веза са спољним светом био је брат Божидар који га је тих дана једини посећивао и куповао му потребне ствари и намирнице.

Једног врелог јунског поподнева ђенерала Недића је снашла велика несрећа. Око 16 часова стигао је луксузни немачки аутомобил пред кућу са два немачка официра. Официри су се хитно попели на четврти спрат и ушли у стан ђенерала Недића. Они су му саопштили да му је син јединац Душко погинуо са женом и дететом на железничкој станици, приликом страховите експлозије у Смедереву. Божидар Недић сведочи да је призор био толико потресан да се један немачки официр окренуо прозору и брисао сузе из очију. Од тада је за Милана живот постао још тежи и суморнији.

УСТАНАК

Мир у земљи је трајао све до 22. јуна 1941, а онда се земља претворила у прави пакао. На четничко-партизанске нападе Немци су одговарали оштрим мерама. За једног убијеног немачког војника стрељано је 100. Срба. Полицијски час померен је на 18 сати, када је сунце лети још увек у пуном сјају.

Пошто нису могли да заведу ред у земљи, Комесарска управа је била принуђена да поднесе оставку. Сазвана је конференција виђенијих грађана на којој је одлучено да се нађе човек који ће успоставити ред у земљи. Једнодушни избор је пао на армијског ђенерала Недића. Док се ово збивало у Београду, ђенерал Недић ништа од свега није знао.

После тога почеле су да долазе разне посете ђенералу Недићу. Тражили су да се стави на чело српске владе. Међутим, Недић је то упорно одбијао. Ситуација у земљи постајала је све тежа и тежа. Изгледало је да ће се остварити песниково пророчанство о угашеном Српству. Србе су убијали Немци, Мађари, Бугари, Албанци, хрватске Усташе, комунисти и последњи олош српског народа. Делегације и делегације долазиле су код ђенерала Недића и молиле га да се прими ове незахвалне дужности. После одласка једне делегације коју је предводио Милан Аћимовић, Божидар Недић је пао на колена пред свог брата и почео да га преклиње да се прими ове обавезе. Милан Недић је услишио братске молбе и примио се задатка.

После рата Божидар Недић је записао у једном тексту: „... ако је неко крив за његову смрт, то сам ја који сам га на коленима молио да се прими (задатка)“.

ВЛАДА НАЦИОНАЛНОГ СПАСА

Недић је саствавио текст својих услова под којима ће се прихватити посла. Услови су послати у Берлин на одобрење. Охоли Рибентроп је саопштио да су услови одбијени. Рибентроп је дао нову стилизацију за споразум. Напоменуо је преко свог претставника да уколико ти услови не буду прихваћени, да ће Србија бити препуштена усташама, Мађарима и Бугарима који су се били понудили да заведу ред.

После овог немачког ултиматума Недић је решио да се ипак не прихвати посла, али су пријатељи наставили да га моле, да му говоре да се он мора жртвовати за спас српског народа.

И тако Недић преузе дужност и на своја плећа стави тешки крст, да би под њим издахнуо у најстрашнијим мукама крајем 1945. године.

Ујутро 29. августа 1941. године Милан Недић је образовао владу под именом „Влада народног спаса“. Чим је Недић формирао кабинет, он је у свом познатом говору објавио рат до истребљења комунистим и свим домаћим злотворима. Комунисти су одмах сковали план како да сруше Недића. Отпочели су паклену пропаганду називајући га „издајником“, „немачким слугом“, „квислингом“ ... Многи грађани су потпали под утицај комунистичке пропаганде. Убрзо после преузимања дужности отпочели су и напади на Недића из иностранства од наше избегличке владе преко емисија из Лондона, Њујорка и Каира. Ове емисије имале су огромну корист за комунисте и све српске непријатеље.

Из НДХ, Босне и других окупираних делова Краљевине Југославије непрестано су пристизале реке избеглица  које су тражиле спас у Србији. Недићева влада је примила и обезбедила смештај и храну за преко 500 хиљада избеглица.

Радом владе Милана Недића прилике у Србији знатно су се побољшале већ половином 1942. године. За ово време Недић је помагао новчано, са храном и другим потребама све Србе и ван Србије, као и национални покрет Драже Михаиловића. Ова помоћ се обављала тајно и са великим ризиком, јер окупатор то не би никада дозволио.

Милану Недићу је замерано са више страна да поред себе има недостојне сараднике и људе ниског морала, какав је био, рецимо, министар Танасије Динић. Сви они који су Недића критиковали нису знали да он није био у могућности да смени једног министра у влади. Ко је могао уклонити Динића кад је њега држала комунистикиња Вера Пешић, која је била љубавница генерала Бадера, и других који су немилосрдно скидали српске главе.

О стању у Србији може se више прочитати у текстовим на сајту: Крвава српска јесен 1941. године и Окупирана Србија.

У самом Београду изведени су огромни радови на канализацији, водоводу, на порушеним стамбеним зградама ... Позоришта и биоскопи су обновљени.

У 1942. години Недић је у Смедеревској Паланци образовао завод за преваспитавање комунистичке омладине. Омладина комунистички васпитана није уништавана и убијана него је упућивана у овај завод и тако избегавала сигурну смрт. Има доста примера где је Недић од Немаца просто отимао омладину коју су они требали стрељати због комунистичке активности. Не може се тврдити да је сва та омладина преваспитана, али је ипак већина те омладине постала добра и национална.

МИЛАН НЕДИЋ И ЈЕВРЕЈИ

У Другом светском рату Немци и Хрвати су и Србе и Јевреје ставили ван закона. И Аћимовићева комесарска управа и Недићева влада под окупацијом одбијале су да учествују у прогону Јевреја, па су чак на директно немачко инсистирање одбацили сваку могућност да донесу антијеврејске законе. "Не само да српска управа у окупираној Србији није хтела да донесе закон против Јевреја, него није учествовала ни у једној мери њиховог истребљења. Све су то радили сами Немци на своју руку и преко својих органа"(Лаза Костић – “Срби и Јевреји” стр.32). Многи су Срби уз огроман лични и породични ризик спасавали угрожене Јевреје, скривали их, хранили и примали као рођаке у своја домаћинства.

Лично је Милан Недић омогућавао да већи број Јевреја избегне у италијанску окупациону зону где антисемитских прогона није било. Тако су се спасили, између осталих, трговац Габај, инжењер Самоило Јаковљевић, Ребека Амодај, др Ана Алаџић, др Марија Ишах, Јаков Алмули, Оскар Давичо итд. Прећутно је генерал Недић дозволио и да се известан број Јевреја прикључи четничком покрету генерала Драже Михаиловића. као на пример адвокат Аврам Меворак, Ото Коморник, инжењер Јосиф Шлезингер, Љиљана Флам, итд. Четнички одреди су свуда спашавали Јевреје где им се пружила прилика, а исто тако и Српска православна црква организовано им издајући лажна документа о пореклу, како би избегли окупаторске рације.

Лично је генерал Милан Недић спасао председника београдске јеврејске општине др Фридриха Попеса и његовог секретара Мориса Абинуна, који је иначе директно сарађивао са комунистима. Недићеви службеници су били покровитељи Злате Кикел, Аврама Баруха, инжењера Станислава Јосифовића, итд. Многи су Јевреји Недићевом заслугом спашени и из бањичког логора. С друге стране, не зна се ни за један случај да четнички одреди Драже Михајловића нису прихватили било ког Јеврејина који би им се обратио. И Михајловићев лични лекар био је Јевреј др Тибор Голдвајн.

НЕДИЋЕВ ПУТ У БЕРЛИН

Крајем 1943. године Недића је позвао Хитлер у Берлин. Одмах су комунисти пронели вест како је Недић отишао код Хитлера на поклоњење а у циљу учвршћивања свог положаја у Србији.

У Берлину, Хитлер је Недића дочекао ултиматумом. Ултиматум је садржао следеће:

1) Велики Немачки Рајх неће више трпети да његове људе из заседе убијају „бандити“ Драже Михаиловића, који у Југославији врше саботажу за туђи рачун а на штету Немачке и српског народа.
2) Ја, у име Немачког Рајха захтевам, да свака даља саботажа и нападање немачких војника од стране националиста престане вашим повратком у Србију. У противном, ја ћу без размишљања дозволити да Србију окупирају усташке, мађарске и бугарске јединице, што су они раније од моје владе тражили ... Ово можете и морате рећи и Михаиловићу, који на Балкану води герилу, а не зна шта хоће!
3) Овај мој захтев не односи се на Тита и рад његовог покрета у Југославији и Србији. Тито је мали Стаљин на Балкану. Он ради што Москва наређује. Срби и Југословени требају са њим да се обрачунају без штете по ратни немачки план на Балкану.
4) Уколико ово дословно не буде извршено, наредиће се потребно, а то ће уједно бити и смртна пресуда српском народу – завршио је Хитлер.

Недић се из Берлина вратио врло забринут. Чим је стигао у Београд одмах је ступио у лични контакт са Дражом Михаиловићем. Упознао је Дражу са Хитлеровим главним захтевима и његовим пакленим планом. Дража се сложио да обустави нападе на Немце, јер је то у том тренутку био народни интерес.

Затим је Недић сазвао шестоденвну конференцију на којој је разматрано стање у Србији и даљи ток рата. На крају конференције Недић је одржао краћи говор: „Немачка је изгубила рат оног дана када су њене побеснеле хорде почеле да убијају невино руско становништво ... Доћи ће западни савезници и са њима наш Краљ када ћу ја ово тешко бреме скинути са уморних леђа ... Вас сигурно чуди што мене и наши савезници са Запада нападају, а и ја њих. Под обрнутим условима ја не бих могао ништа корисно за српски народ учинити ... Немци, Бугари, Мађари и Арнаути, силом или милом напустиће убрзо ову нашу свету земљу ... Могу вам рећи да већ Павелић преко својих хрватских делегата покушава да се вади из блата и крви, ја нисам хтео да их примим нити са њима да разговарам. Мађари се осећају исто, и сад би се радо повукли из Бачке, кад би се могло све заборавити шта су они тамо починили. Бугари су још тврдоглави јер кокетирају преко Димитрова са Москвом. Румунија која у овом рату према нама није имала ни један непријатељски гест, понудила нам је помоћ у разном материјалу. Већ су ми бесплатно послали 15.000 пари ципела, а ускоро ће стићи и унифроме, штофови и друго. Ово све ипак нешто значи ... На крају, ја вам не бих имао шта више рећи сем да вама предам српски аманет са мојим наређењем. Сви сложни, повезани и пожртвовани јуриш на пролетере и ни једног у животу не оставите, јер је то зло семе у земљи ... Да живи наш млади Краљ, да живи српски народ“, завршио је Недић свој говор.

КРАЈ НЕДИЋЕВЕ ВЛАДЕ

У недељу 1. октобра 1944. године, немачки министар Нојбахер, посетио је Милана Недића и обавестио га, да се Немци повлаче из Србије, пошто Совјети снажно продиру кроз Банат и на простору целе источне Србије.

3. октобра у подне, Недић је разрешио владу, а у 3 сата истог дана одржао је седницу и разрешио дужности све оружане формације изузев Добровољаца, који су још раније донели одлуку о повлачењу у Словенију. По окончању седнице, цела влада је отпутовала у Аустрију (Кицбихел, близу Беча) и са својим најближим сарадницима сместио се у хотелу "Пост", у Салцбургу. Кицбихел је било место где су биле смештене све владе чије су земље Немци окупирали.

По доласку америчких трупа многи су похапшени. Међутим, српску владу нико није узнемиравао. Тек после пет месеци Недић је први пут био приведен на саслушање. Речено му је: „Можете ићи кући, али да не напуштате Кицбихел“. Отприлике три месеца касније Недића поново хапсе и затварају у заробљенички логор сталг VII у Мозбургу.

Тек крајем 1945. године Титовој Озни је успело да Недића пронађе. Титова мисија у Mинхену је даноноћно тражила да се Недић преда њима у руке. Американци су покушавали под разним изговорима да то осујете, али на крају пристају под условом да се Недић по окончању саслушања у Београду поново врати у Мозбург. Тито на то пристаје.

На три дана пред одвођење, надлежни у логору су Недићевим пријатељима дали до знања да су вољни да Недић нестане из логора. Спремљене су лажне легитимације. Недић овај план енергично одбија речима: „Ја слободно идем да ми суди српски народ, јер знам да нисам крив“. Никакве молбе и залагања нису помогле. Када је управнику логора саопшена одлука Недићева, он није могао у то да поверује.

И једног јутра, три Титова официра, неопажено, примају Милана Недића и врло љубазно спроводе га до аутомобила и до самог Минхена не везују му руке. Наредне ноћи, преко Клагенфурта пребацују га на територију Југославије.

Недић није изведен пред суд, а савезничкој команди достављен је званични извештај о самоубиству, скакањем кроз прозор. Од 25. децембра до 6. фебруара Недић је свакодневно саслушаван, али његова крвица није могла да се установи. Због тога су га, 6. фебруара 1946. године, у 8 сати и 30 минута, изјутра, органи Озне бацили кроз прозор са трећег спрата, на цемент, у двориште истражног затвора у улици Кнегиње Љубице. У јавност су пустили лажну вест да је Недић, (старац од 69 година), кроз прозоре (са густим гвозденим шипкама и жичаним решеткама), сам искочио, и извршио самоубиство.

Овде се заклопила књига мученичког живота армијског ђенерала Милана Ђ. Недића. Пошто су га убили, комунистичке бандити спалили су тело ђенерала Недића и пепео му просули на све стране.

РЕКЛИ СУ О МИЛАНУ НЕДИЋУ

Ђенерал Милан Недић, то је највећи српски син свих времена. Нико и никад није спасао толико живота колико Недић. То је српско сунце које ће у Српству вечито сијати. Недићева душа је била спаситељска, која је српске сузе сушила и лечила тешке српске ране ... Српска мајка, то је био Милан Недић ... Пред његовим ликом нека се поклони сваки поштени Србин и свака Српкиња. (Чедо Мамула, четник равногорског покрета)

... При свему томе Београд као да је био заштићен (све до америчког бомбардовања, опет на Ускрс, 1944. године) и од глади и од непосредних ратних догађаја ... Што се тиче нашег односа према "квислиншкој" влади Милана Недића за време немачке окупације - и моја ужа и шира родбина, а и ја као најмлађи међу њима, имали смо уздржан, више благонаклон него негативан став. Што је више време пролазило од краја Другог светског рата до данас, све је више у мени растао лик Милана Недића, несумњивог родољуба, православног верника, храброг ратника у Првом светском рату, никаквог германофила, али свакако антикомунисте, човека унапред свесног да је жртвован. Данас се доста добро зна какву је судбину Адолф Хитлер био наменио Србији и Србима у случају да се није нашао један Милан Недић. Мишљења су у Француској и даље подељена о улози француског Недића, маршала Петена, за време рата. Лично знам да ме је "Национална служба за обнову Србије", неполитичка организација која је окупљала младе људе ради физичког рада, основана на иницијативу Милана Недића, спасла, како одласка на принудан рад у Немачку, тако и одласка у "шуму" (четницима или партизанима) ...

Понављам да ме је и данас помало стид да кажем да су ми окупацијске године биле најлепше године у мојој младости. У релативно заштићеном и сигурном Београду, у релативној материјалној сигурности родитеља (за време рата запослила ми се мајка, први пут), проводио сам највећи део времена стравичног светског и грађанског рата, читајући, као безуман, занимљиве књиге, водећи ноћне "слоновске" разговоре са дивним људима, слушајући музику, посећујући редовно недељне православне литургије, једном или два пута несрећно се заљубљујући. Нећете поверовати колико сам сјајних књига прочитао, а неке од њих у себе заувек упио, управо у годинама, од 1941. до 1945. године. Неколико одличних библиотека било ми је надохват руке, а ја сам, као гладна ала, све гутао - читаву руску класичну књижевност, затим српску и, делимично, југословенску; од Француза обожавао сам Игоа, Лотија, Ростана, Мопасана, а из философске литературе Платона и Шопенхауера, затим, нарочито, Ничеа. Стизала је до нашег пријатељског кружока и забрањена совјетска литература: Николај Островски, Иља Еренбург, Михаел Голд, Фјодор Глатков, Борис Пиљњак, наравно и Максим Горки и дивни Леонид Леонов.

За време немачке окупације, осим можда 1941. и 1942. године, мало је било образованих Срба у Београду, бар у околини са којом су општили моји родитељи и родбина, који су били у сумњи какав ће бити исход рата. После пораза Немаца код Стаљинграда, ретко се постављало питање стварног победника рата. Милан Недић и његова влада чинили су све што је било у њиховој моћи да се спречи грађански рат у Србији, мада су потајно подржавали покрет Драже Михајловића, а према комунистима остали до краја непомирљиви, оптужујући их за превремени устанак у земљи и тачно претпостављајући какви су стварни били циљеви Комунистичке партије Југославије. Најжешћи антикомунистички идеолог у политици Димитрије Љотић, а у православној цркви владика Николај Велимировић, упозоравали су без прекида српски народ (још пре Другог светског рата) шта га чека ако се приклони комунистичкој идеологији, наводећи доста истинитих примера из стварног живота у Совјетској Русији. Милан Недић и његов министар просвете Велибор Јонић - чији ми је говор на Коларчевом универзитету, упућен матурантима београдских гимназија 1942. године, остао у добром сећању - такође су покушавали да расхладе многе усијане, младе српске главе, занете, које утопијским, које демагошким, идејама комуниста. Можда је неке користи од таквих упозорења младима било; незадрживо напредовање совјетских трупа, међутим, које су ослобађале Русију и већ стајале пред европским границама, распламсавало је надање младих људи у Србији да ће са ослобођењем Југославије, најзад почети да се остварује сан младих, политизованих људи о "богатству, једнакости и слободи" ... (проф. Владета Јеротић, психијатар и књижевник)

Ако се истини погледа у очи, да није било генерала Милана Недића где би смо ми Срби из Хрватске нашли уточиште и заклон. Стављени ван закона, све би нас поубијали као зечеве (Дејан Медаковић у књизи Ефемерис - хроника једне породице).

ДЕКЛАРАЦИЈА О РЕХАБИЛИТАЦИЈИ ЂЕНЕРАЛА МИЛАНА Ђ. НЕДИЋА

После рата, поднет је предлог Декларације о рехабилитацији ђенерала Милана Ђ. Недића коју су потписали посланици у Скупштини Србије 13. маја 1992. године, др. Војислав Недељковић, Слободан Ракитић, Влатко Вуковић и Милан Миковић:

"Ђенерал Милан Ђ. Недић претседник Владе националног спаса Србије 1941. до 1944. године, заслужан је за спас милион људских живота (углавном Срба).

Ђенерал Милан Ђ. Недић је жртвовао не само себе, свој живот него и своју част за спас Србије.

Ђенерал Милан Ђ. Недић  никада није био, нити може бити издајник народни, каквим га прогласише комунисти.

Ђенерал Милан Ђ. Недић није издао народ, веру, истину или српску традицију, комунисте ионако издати није могао јер је њихов непријатељ одувек био. Као што је Свети Сава од стране Српске православне цркве проглашен духовним оцем свих Срба, тако је ђенерал Милан Ђ. Недић од стране српског народа проглашен "Српском мајком" и "Оцем Отаџбине". Због бесмртног дела које је учинио на очувању Српства, крајње је време да се са његовог имена скине жиг издајника народног, и да буде проглашен за једног од највећох српских синова, јер у величанственој загробној војсци Србије, армијски ђенерал Милану Ђ. Недићу припада једна од челних позиција. Иво Андрић је записао: "Сви ми умиремо само једном, а велики људи два пута. Први пут кад их нестане са земље, а други пут кад пропадне њихова задужбина."

Задужбина ђенерала Милана Ђ. Недића је српски народ."