Александар Иванович Покришкин се родио 6. марта 1913. године у Новониколајевском (Новосибирск) где је завршио седмогодишње школовање после чега се запослио у фабрици као металостругар.

1932. је хтео да постане пилот, али уместо тога постао је ваздухопловни техничар. 1935. га постављају за главног техничара у свом пуку на Кубанском полуострву, где ће касније, за време рата, остварити велики број ваздушних победа.На Кубану се случајно срео са, већ тада, славним совјетским тест пилотом Стјепаном Супруном.Вероватно ће уз његову помоћ Покришкин касније бити примљен на пилотску обуку.

1941. године Покришкинов пук 55. ИАП (55. ловачки пук) се налазио на аеродрому Белси, у војном округу Одеса, близу Румунске границе, и био је опремљен авионима И-16 и И-153.


У ИШЧЕКИВАЊУ РАТА

Током маја 1941. године његов пук је добио прве авионе Миг. Авион који је Саша задужио вероватно је био Миг-1, из прве серије, јер није поседовао радио и имао је доста недостатака, што је захтевало недеље додатног рада на авиону како би се ти недостатци отклонили.

Старији поручник Покришкин се, на почетку рата, налазио на месту заменика комаданта своје ескадриле која се налазила у саставу 55. ловачког пука. Своју прву ваздушну „победу“ Саша је остварио 22. јуна 1941, само неколико сати после немачког напада. У ствари, он је тада оборио пријатељски авион, совјетски лаки бомбардер Су-2. Тај авион је био совјетска војна тајна тако да га Покришкин није одмах препознао. Док је посматрао како авион пада ка земљи, испод крила обореног авиона је угледао црвену звезду, и тек тада је схватио да је направио велику грешку.

Своју прву праву победу остварио је следећег дана када је оборио немачки месершмит Ме-109. Једва је успео да побегне од осталих немачких авиона који су се дали у потеру за њим.

Покришкин је први пут оборен 3. јула, док је летео на авиону Миг-3. Оборила га је немачка ПВО изнад реке Прут, иза непријатељских линија. Успео је некако да спусти оштећен авион и да га сакрије у шуми. Успео је да се врати у свој пук после четири дана хода. За то време његов га је пук већ избрисао са бројног стања сматрајући да је погинуо у борби.

Када је његов пук премештен на аеродром Котовек, топови од 12,7 mm су скинути са мигова и пребачени на авионе Јак-7. Уместо њих монтиране су две бомбе од по 100 kg. Касније су бомбе замењене ракетама.
Неколико дана касније, док се налазио у пратњи бомбардера Су-2, његов Миг је погођен са земље, тако да је био приморан да се врати на аеродром Катовек. Крајем лета 1941. Покришкин је неколико пута летео на јуришном бомбардеру Ил-2, али не и у борби. Неки од његових другова су пребачени да лете на том авиону, али не и он. Саша је једном приликом записао: „Велико је задовољство летети на авиону Миг. Он потпуно одговара мом темпераменту.“ Једном је пронашао мало прасе близу свог авиона, везао му је ноге, и ставио га поред седишта. Успешно је извршио извиђачку мисију заједно са прасетом у кабини.

5. октобра 1941. његов Миг је погођен од стране немачког месершмита, тако да је био приморан да слети близу места Орахово, право међу руске трупе које су биле у хаотичном повлачењу. Повредио је око. И поред тога Саша је хтео да покуша да поправи авион. Комадант пука, у који се Покришкин спустио, наредио је да се Саша одмах пребаци у болницу, а да тек по изласку из болнице покуша са поправком оштећеног авиона. После два дана Покришкин је ипак био приморан да запали авион јер су се Немци сувише брзо приближавали. Пет дана касније вратио се у свој пук. Наредна два дана није ишао на задатке јер се налазио у болничком шатору на опоравку.

По изласку из болнице добија наређење да оде у Зерноград и да тренира младе пилоте све док се потпуно не опорави. Зерноград је напустио око 17. новембра, заједно са пилотима које је тренирао. Добили су премештај на аеродром Семикаракоровск, у близини Зернограда. Током тог периода Саша је углавном летео на авиону Миг-3.

Током зиме његов пук је добио 10 авиона И-16 који су углавном коришћени зa тренинг. Понекад би намонтирали ракете на ове авионе и користили их за нападе на земљи. Постоји један сумњив извештај о најефектнијем ракетном нападу у целом рату. У окршају са 12 авиона Macchis (нема података да ли су у питању били авиони Мц-200 или Мц-202, пише само Macchis) један И-16 је оборио пет ових авиона са шест ракета Рс-82.

Крајем децембра Покришкин је добио одликовање (Order of Lenin) за скор од 10 оборених непријатељских авиона, и за учествовање у преко 200 борбених мисија. Једном приликом Саша је изјавио: „Ко није ратовао 1941-1942. године, тај не зна како рат изгледа“.

Наставио је са летењем све до фебруара 1942. Понекад би летео и на авиону И-16. У фебруару је његова јединица добила још један авион Миг-3. Тај авион је углавном био коришћен за извиђачке летове, а био је офарбан у „зимске боје“.

Производња нових Мигова-3 је прекинута тако да је пук имао проблем са заменом оштећених или уништених авиона. У једном тренутку у пуку је било по два пилота на један авион Миг. Покришкин је свој авион делио са својим колегом, пилотoм Данијелом Никитином. Током марта 1942. Никитин гине у једној акцији, тако да Саша преузима авион само за себе, али у исто време лети и на другим авионима.

Његов пук 55. ИАП је 7. марта 1942. променио име у 16. ГИАП (16. гардиски ловачки пук)

Почетком априла 1942. добија премештај у Новочеркаск како би се упознао са немачким месершмитом Ме-109Е. Ту је створен специјални пук наоружан немачким Ме-109. Током пролећа 1942. Покришкин је летео на Ме-109 који им је испоручио усташки пилот који је дезертирао и пребегао на совјетску страну. Када је једном летећи у месершмиту налетео на совјетски бомбардер СБ, пилот бомбардера није видео црвене звезде на крилима месершмита, тако да је отворио ватру на Сашу.

У другој половини маја 1942. Покришкин се вратио у свој 16. гардијски ловачки пук. Одмах је задужио авион Јак-1.Покришкин није волео ове авионе иако су они били бољи од мигова. Разлог за његову антипатију према овом авиону вероватно лежи у чињеници да Покришкин није воле Јаковљева (главног конструктора авиона Јак) који је имао обичај да се „увлачи“ политичарима у Москви.

И поред своје мржње, Покришкин је имао доста успеха на овом авиону. Он то никада није говорио, али када се погледају извештаји из борби, то је више него јасно. У то време Покришкин је оборио свој први месершми Ме-109Ф. То је био први пут да су Немци употребили ову верзију месершмита на јужном делу ратишта, до тада су углавном коришћени авиони Ме-109Е.

У јулу 1942. Покришкин је заједно са још једним пилотом слетео са У-2 на већ напуштени аеродром у Севастропољу како би пронашао два зевноса која су изгубила контакт са својим пуком. На аеродрому је остао један Миг-3 који је Покришкин успео да оспособи и да са њим одлети натраг у базу.

У време када су се савезници већ искрцали на обалу Алжира у Африци, пијани Покришкин је учествовао у једној тучи са, такође, пијаним капетаном. Из туче је изашао као победник, али је за казну избачен из Комунистичке партије на два месеца јер је његов љубоморни комадант преувеличао све, и умало га није послао на војни суд. Међутим, у пук је дошао комадант дивизије и рашчистио је неспоразум. Понудио је Покришкину да пређе у други пук, који је био опремљен авионима Ла-5, и да постане комадант тог пука. Али, Покришкин је одбио ову понуду и остао је са својим друговима.

Покришкин није био само вешт пилот, већ и добар официр са јаком вољом.Међутим, имао је такође и велику ману, био је увек расположен за свађу, што га је доводило у многе конфликтне ситуацје.

Крајем августа 1942. његов пук је добио наредбу за премештај у околину града Бакуа како би се извршила дообука пилота и неке промене на авионима.


П-39

У Баку је Покришкин задужио авион П-39 Аиркобра. Ти авиони су стигли из Техерана преко Кавказа. Саша је веома волео ове авионе, посебно због њихвог снажног наоружања. На Покришкиново инсистирање, авиомеханичари су повезали обараче митраљеза и обараче топова како би пуцали у исто време.

У априлу 1943. 16. гардиски ловачки пук је заједно са 9. гардиским ловачким пуком поново послат назад на фронт. Из Бакуа су премештени у Красандор, на полуострву Кубан. Борбе над Кубаном су биле почетак његове будуће славе. Током априла те године, капетан Покришкин је успео да обори четири авиона Бф-109.

24. маја 1943. капетан Покришкин је проглашен за Хероја Совјетског Савеза (Hero of the Soviet). У тренутку када је примио одликовање, Саша је већ учествовао у 354 борбене мисије и остварио 13 самосталних ваздушних победа, плус још 6 победа заједно са другим пилотима.

31. јуна из дивизије је стигло наређене да се његов пук премести у Донбас. За три месеца колико је провео на Кубану, Покришкин је остварио много победа и постао узор многих младих совјетских пилота. Био је такође и добар инструктор, 30 пилота који су учили од њега постали су Хероји Совјетског Савеза, а тројица су то признање добила два пута.

24. августа 1943. мајор Покришкин је поново награђен, добио је другу „Златну звезду“ и постао је 10 совјетски војник коме је пошло за руком да добије два пута ово признање. Број личних победа у вазуху му се попео на 30 оборених непријатељских авиона, уз учествовање у 455 борбених мисија.

7. новембра 1943. на позив маршала А. Новикова одлази у Москву. Добија предлог да постане комадант пилотске школе и унапређење у чин генерала. Покришкин одбија овај предлог уз образложење да је на фронту много кориснији.
Крајем године постаје комадант 16. ГИАП са чином потпуковника.


СУСРЕТ СА ЈАКОВЉЕВОМ И ЛАВОЧКИНОМ

У то време први пут среће инжењера Јаковљева и лети на авиону Јак-3. Јаковљев је желео да велики ас и славни пилот тестира његов авион јер би то била добра реклама за њега. Покришкин је тестирао Јак-3, и по завршеном лету је изнео само неке ситне, неважне примедбе. Жалио се на инструмент таблу, седиште и наоружањe. Јаковљев га је замолио да тестира и Јак-9Т, али је он то одбио. Овакво понашање Покришкина је веома разочарало Јаковљева што ће касније довести до велике нетрпељивости између њих двојице.

Исто вече инжењер Лавочкин је покуцао на Покришкинова врата и позвао га да следећег дана лети на прототипу Ла-7. Лавочкин и Јаковљев су били дугогодишњи ривали што је довело до обостраног презирања. Њих двојица су били врло различити. Лавочкин није био друштвена особа, радио је једноставно а говорио кратко. Његове руке су увек биле умазане јер је заједно са својим радницима радио у фабрици. Јаковљев је био шармантна особа што је вешто користио у политичким круговима у Москви.

Покришкин је изразио велико одушевљење авионом Ла-7. Наоружање, седиште и инструмент табла су били веома слични као и код Јак-3, али је он после лета рекао како нема притужби на Ла-7. Међутим, Ла-7 још увек није био готов, тако да је Покришкин задужио Ла-5 (вероватно Ла-5ФН) док Ла-7 не буде спреман за борбу.

Неколико дана касније десила се једна несрећа која га је спречила да буде први пилот који ће тестирати Ла-7 у борби. Наиме, када је хтео да слети на аеродром поред фабрике са једрилицом У-2, дошло је до удеса и једрилица се срушила. Покришкин је преживео, али је Ла-7 који је њему био намењен дат другом пилоту.

Током маја 1944. Покришкин је враћен на фронт и промовисан за комаданта 9. гардиске ловачке дивизије (9. ГИАД). То је значило да је већину времена проводио на земљи, са радиом у рукама, командујући дивизијом. Тек понекад би се винуо у небо да би обавио понеки борбени задатак.

Током лета, совјетска војска је успела да, мање или више, поврати све своје изгубљене територије, тако да је један Покришкинов пук за своју базу добио аеродром на Пољској територији, близу Вистуле. У то време Покришкин је већ имао 55 ваздушних победа, тако да је 19. августа по трећи пут добио одликовање Хероја Совјетског Савеза.

Током септембра 1944. ишао је на пут за Москву, где је коначно добио авион Ла-7 са којим се вратио на фронт, у Мокрицов у Пољској. Током јанура 1945. године десио се један занимљив случај, када је један немачки авион Fw-190D-9 грешком слетео на совјетски аеродром. Совјети су га одмах заробили, а Покришкин је добио прилику да га тестира у лету.

Покришкин је завршио рат у чину пуковника, одликован је три пута за Хероја Совјетског Савеза. Његов конанчни број победа је износио 59 потврђених. Сматра се да је Покришкин највероватније остварио преко 80 победа, али су Совјетски прописи били веома ригорозни, тако да му је признат много мањи број.


ПОСЛЕ РАТА

После рата Поктишкин је остао у војној авијацији као вођа инжењера који су радили на развоју послератних совјетских млазних авиона. Био је међу првима који је летео на авиону Миг-9.

Његове послератне активности биле су ограничене политичким дешавањима. Због свог лошег односа са Јаковљевом, Покришкин није био баш омиљена личност у Москви. Такође се поново вратио пићу што је додатно отежавало његову каријеру.

- 1948. уписује војну академију „Фрунзе“, после неколико година одлагања
- 1953. добија чин генерал-мајора
- 1957. постаје главни инспектор ловачке авијације
- 1968-1971. обавља дужност комаданта Совјетске ПВО
- 1972. постаје ваздухопловни маршал
- 1972-1981. обавља дужност Председника Централног Комитета ДОССАФ (удружење добровољаца за подршку Ков-у, Авијацији и Морнарици)
- 1979-1984. се налази на месту почасног члана Председништва Врховног Совјета СССР-а.

Написао је неколико књига:

- „Wings of Fighters“
- „Your Honorary Duties“
- „Sky of War“
- „To Discover Yourself in Battle“


Александар Иванович Покришкин је умро 13. новембра 1985. године. Сахрањен је у Москви.

УСПОМЕНЕ НА САШУ

- у приватном музеју у Француској налази се Сашин П-39 (негде пише да је то копија !!)
- у музеју у Бугарској се налази Јак-3 који је био поклон Саши од становника Новосибирска (Покришкин никада није обавио ни један лет на овом авиону)
- Музеј „Великог Отаџбинског Рата“ у Кишињеву чува Миг-17 на којем је Покришкин лето после рата
- у Новосибирску се налази Миг-3 који представља копију једног од Покришкинових авиона
- у Новосибирску једна улица носи његово име, као и један парк у коме се налази Покришкинова бронзана биста.