Токио се 20. маја 1941. ујутро купао у сунцу. Амбасадор Трећег рајха у Јапану, генерал Еуген От, ушао је у радни кабинет и сео за писаћи сто. Преко пута, заваљен у кожну фотељу, чекао га је мршав човек, оштрих црта лица и продорног погледа. Био је то саветник за штампу немачке амбасаде др Рихард Зорге.Генерал От је ускоро саопштио свом сараднику да је из генералштаба Вермахта сазнао да ће за месец дана на совјетској граници бити концентрисано 170 - 190 дивизија. За напад је одређен 20. јуни, а главни правац удара је совјетска престоница - Москва. Зорге се само смешкао и, одобравајући, климао главом, уз опаску да је најзад дошло време да се Немачка обрачуна с „проклетим бољшевицима”.Саговорник га је обавестио да треба размотрити како Јапанце увући у рат и наравно, приволети их да буду на страни Немаца. Такође је Јапанце требало уверити да Пакт о ненападању, потписан са Русима у априлу, не треба узимати озбиљно. После сат времена др Зорге је напустио кабинет са планом шта даље треба радити.

Генерал От је мирно прионуо на остале послове, несвестан да је направио велику грешку. Чим је саопштио тајну информацију пријатељу и сараднику, саопштио ју је и пуковнику Црвене армије, једном од највећих обавештајаца 20. века, др Рихарду Зоргеу.

Исте вечери, једна мала јахта је пловила токијским заливом. Путници на њој су се пријатно забављали, а домаћин им је био др Рихард Зорге.
Док је на палуби забава ишла својим током, у једној кабини испод ње, онижи здепасти човек плаве косе лупкао је по тастеру шаљући преко минијатурне радио-станице шифрован телеграм: „Немци концентришу 170-190 дивизија на граници Совјетског Савеза. Напад ће почети 20. јуна. Главни правац напада ће бити Москва. Настоје да Јапанце приволе да такође ступе у рат против Совјетског Савеза”. Овај телеграм је упућен станици у Владивостоку, која је имала задатак да га проследи у Москву.

Када је завршио посао, плавокоси човек је сакрио радио-станицу испод пода и прикључио се забави. Многи су после тога причали са њим, власником угледне фирме „Клаузен и компанија”, Максом Клаузеном.Када су се Клаузен и др Зорге срели, насмешили су се један другом и климнули главом. Др Зорге је после тога био још расположенији, а како и не би. Знао је да ће се за само неколико сати извештај о немачкој намери да нападне Совјетски Савез наћи у генералштабу Црвене армије.
- Када кренемо у напад, свету има да застане дах! - говорио је узбуђено Хитлер док је припремао напад на Совјетски Савез. Наредио је да све што је у вези са операцијом "Барбароса" мора да се уради у највећој тајности.
Ипак, план је откривен, и то захваљујући Рихарду Зоргеу, који је из далеког Јапана обавестио Москву о нацистичким намерама. Ко је био човек који је успевао да дође и до највећих тајни немачке армије и њених савезника?

Адолф Зорге је био петролејски стручњак и крајем XIX века радио је у Бакуу, на крајњем југу Русије. Пре него што је дошао да ради у ту велику земљу, једно време је био секретар и пријатељ Карла Маркса. Ускоро се оженио Рускињом и 4. октобра 1895. добио сина, којем је дао име Рихард.

Када је почео Први светски рат, млади Рихард је обукао униформу Кајзерове армије. После пораза Немачке, пошто је наступио мир, Рихард се вратио на студије. Али, није то више био онај младић од пре рата, младић којег су из света књига одвукли у свет смрти. Крвава бојишта и погибије другова потпуно су га изменили. Чим је 1919. основана Комунистичка партија Немачке, Зорге постаје један од њених првих чланова. Био је веома активан револуционар, али није запоставио студије. Две године после рата постао је доктор правних наука.

Коминтерни су постали потребни млади и интелигентни људи са знањем страних језика. Немачка комунистичка партија га шаље у Москву, где се задржао три године. У скандинавске земље је отишао 1927, где се представљао, а и био је то, као дописник неких немачких листова. Уједно је обављао задатак које му је поставила Трећа интернационала. Само годину дана касније био је у Лондону, где је као представник Организационог бироа Коминтерне проучавао проблеме јединствених синдиката. Истовремено је радио на ојачавању Комунистичке партије Енглеске.Обављајући обавештајни и партијски рад истовремено, интелигентни Зорге је схватио да се те две делатности не смеју мешати. Када је своје идеје саопштио претпостављенима, одмах је добио налог да се врати у Москву.После разговора са руководиоцима Коминтерне, Зорге је престао да се бави партијским радом и постао је агент Обавештајне управе генералштаба Црвене армије. Све се то дешавало у време када је кинеска револуција доживела пораз и када су јапански апетити за овом земљом порасли, посебно за њеном северном провинцијом Манџуријом. Совјетски обавештајци су протерани из Кине и Обавештајна управа Црвене армије је остала без икаквих информација са тог простора, а то их је забрињавало, јер је продор Јапанаца угрожавао источне границе њихове земље.

Рихард Зорге је добио задатак да оформи нову мрежу обавештајаца из Кине и у томе је успео. Ниједан од 16 чланова мреже није био Рус или компромитован као комуниста. Неколико година је генералштаб Црвене армије добијао драгоцене податке о Кини, а сви су пристизали из Шангаја. Како је све функционисало како треба, Зорге је 1932. године добио наређење да се поново нађе у Москви. 

Док је трајала Зоргеова мисија у Кини, у Немачкој је дошао Хитлер на власт и СССР је брзо схватио да се над њим надвила велика опасност - истовремени напад на његове источне и западне границе. У таквим условима, Зорге је добио задатак да оде у Јапан и тамо створи потпуно нову обавештајну мрежу, која ће моћи у сваком тренутку да информише главешине Црвене армије о евентуалним покретима и намерама Јапанаца.Рихард Зорге је прихватио тај задатак, али је поставио и три услова. Најпре, да ниједан члан његове мреже, па ни он сам, не сме одржавати никакву везу са члановима Комунистичке партије Јапана. Тражио је да му доделе два помоћника: једног Европљанина, који не сме бити ни Рус ни Немац, док би други требало да буде Јапанац. Трећи услов је био да се веза са совјетском амбасадом може одржавати само у изузетним приликама. Мрежа је морала да има сталну курирску службу, као и радио-везу са центром.

Сви услови су прихваћени. Чим је то учињено, Зорге је у мају 1932. отпутовао у Берлин, са намером да се учлани у Националсоцијалистичку партију. Нацисти су били у пуној експанзији и примали су нове чланове без посебних провера. Нису то ни могли, јер су им у то време приступали огорчени људи, којих је било на стотине хиљада.Захваљујући интелигенцији, али и некомпромитованим старим везама, ускоро је постао члан редакција „Франкфуртер цајтунга” и „Технише Рундшау”. Успео је да постане њихов дописник из Земље излазећег сунца. Прихватио је и понуду холандског листа „Амстердам ханделсблат” да и њих извештава о догађајима у Јапану. Под тим условима и са препорукама није му било тешко да добије визу. На јапанско тло је ступио 6. септембра 1933. Искрцао се у луци Јокохама, одакле се одмах упутио у Токио. Ту је, у отменом кварту, нашао луксузан стан, а онда се пријавио немачкој амбасади и учланио у Немачки клуб. Јавио се и на адресу „Бернхарда”, коју је добио у Москви. И тако је један од највећих шпијуна 20. века, а можда и у историји, кренуо ка врхунцу обавештајне каријере.

Један од услова које је поставио Зорге било је веома тешко испунити: кога наћи за његовог помоћника? Решење је морало да се нађе, и нађено је у југословенском студенту Бранку Вукелићу, који је припадао марксистима, а у Паризу је боравио од 1926. године.

Једног дана 1932. упознао га је неки његов друг са Олгом, која му је одмах наложила да прекине свако дружење са дотадашњим пријатељима. Провера погодности Бранка Вукелића за задатак у Јапану је дуго трајала. После Олге, тај задатак је обављало још неколико чланова Коминтерне. На крају, Бранко Вукелић је добио наређење да се као новинар упути у јапанску престоницу.Вукелић је морао наћи редакцију чији ће дописник бити из Токија. Тада се сетио отаџбине и контактирао редакцију „Политике”. Понудио је да, уз минималне услове, шаље извештаје из Јапана. Београдски лист је прихватио његове услове, али му је требало још неко покриће. Решење је нашао у крајње лево оријентисаном часопису „Ви”, чији је постао дописник - фоторепортер.Ускоро је Бранко Вукелић, заједно са женом и четворогодишњим сином, кренуо бродом преко Сингапура у Јапан. Као и Зорге, и он се искрцао у Јокохами, али седам месеци раније, 11. фебруара 1933. Зорге је за то време био заузет у Немачкој стицањем позиција. И Вукелић је закупио вилу у отменом кварту. Тајна служба „Бернхард” му је наложила да успостави што боље контакте у новинарским круговима.
„Привредна експанзија Јапана у Манџурији” био је први текст објављен у „Политици” из пера Бранка Вукелића, и то 22. августа 1933. Од тада, па све до почетка рата, „Политика” ће неколико пута месечно доносити чланке свог дописника из Јапана. Сарадња са часописом „Ви” из Париза је много краће трајала, зато што је Зорге сматрао да совјетски обавештајац не би требало да сарађује са часописом који је крајње лево оријентисан.

За Бранка Вукелића се зна да је рођен 1904. године у српској официрској породици. После завршетка Првог светског рата, његов отац је добио прекоманду у Загреб, где је Бранко завршио гимназију и уписао се на факултет. Ту је и постао активан члан марксистичке групе и због тога је ухапшен. Када је пуштен из притвора, решио је да напусти земљу и обрео се у Паризу, где је и врбован од Коминтерне.Мијаги Јотоку, млад и талентован сликар, живео је и радио у Лос Анђелесу све до почетка 1933. године, када је овај млади комуниста почео да се удаљава од пријатеља. У септембру те године потпуно је нестао из уметничког живота Лос Анђелеса.
И са њим се догађало исто што и са Бранком Вукелићем. Јотоку се вратио у Јапан и, по инструкцијама јавио се на оглас у листу „Ђапан адвертајзер”. У огласу се тражио специјалиста за јапанско писмо, а требало је и да се јави утврђеном лозинком на одређену адресу. Човек којем је био потребан стручњак за јапанско писмо био је Бранко Вукелић.

Зорге се одмах по доласку у Јапан повезао са Вукелићем и ускоро су се спријатељили, одржавајући сталне контакте. Ником није било ни на крај памети да посумња у дружење двојице новинара, једног из Југославије и другог из Немачке.
Било је то пред крај новембра 1933., када је на отварању изложбе Вукелић упознао Зоргеа и младог јапанског сликара који је обећавао - Мијаги Јотокуа. И други помоћник, Јапанац, био је ту. Када је ускоро монтирана минијатурна радио-станица и успостављена веза са Владивостоком, сви су услови били испуњени и могло се почети са радом пуним темпом. 

Готово када и Зорге, у Јапан је стигао потпуковник Вермахта Еуген От, сарадник немачке војне службе још из Првог светског рата. Отов задатак био је потпуно супротан од Зоргеовог, али су се та два човека сасвим случајно спријатељила и везала судбине.От није био нимало наиван обавештајац. Брзо се спријатељио с јапанским милитаристима, с којима је ишао на ручкове, вечере, па и пијанке. Ускоро се упознао и са славним шефом јапанске “континенталне службе” Долхаром. Долхаро је заволео потпуковника и дозволио му да га прати на многим путовањима.
Међутим, још више се спријатељио са Ошимом Хирошијем, пуковником јапанске обавештајне службе.

Јануара 1935. у Берлин је стигао опширан извештај специјалног војног аташеа за Јапан, потпуковника Ота. Берлин је био задовољан сазнањима, јер је сарадња с Јапаном била извесна на свим пољима.Ускоро је у немачку престоницу стигао и От, а те године Немачка и Јапан разменили су војне аташее. Сада пуковник, Еуген От је отишао у Токио, а Хироши Ошима је стигао у Берлин.Сарадња између Јапана и Немачке и даље се развијала па је у новембру потписан “Антикоминтернски пакт”.У знак признања за унапређивање односа двеју земаља От и Ошима добијају чинове генерала. Две године касније следило је даље унапређивање односа. Војни аташеи двеју земаља преузели су улоге амбасадора.То је све више почело да брине СССР. Једина нада био је Рихард Зорге.

А Зоргеова група имала је задатке за сваког појединца. Он сам је морао да продре у немачку амбасаду и јапанске више кругове Министарства иностраних послова, Бранко Вукелић је узео на себе новинарске кругове и амбасаде западних земаља, док је Мијаги Јотоку требало да продре у више кругове јапанског друштва.Рихард Зорге је на једном пријему упознао тада војног аташеа и потпуковника Еугена Ота. Родило се пријатељство, а сам Зорге је допринео успону Ота, дајући му неке податке о Јапану. То је још више учврстило њихово пријатељство и Зоргеу олакшало посао.
Вукелић је такође био успешан. Информације од колега новинара, као и од пријатеља у Француској амбасади, биле су врло корисне. Вукелић је у стану имао малу фотографску лабораторију, где је израђивао фотографије за “Политику” и “Ви”, али је ту копирао и микрофилмове које су слали у Москву.

Једино Мијаги Јотоку није могао да испуни задатак. Он јесте организовао мрежу од десетак јапанских комуниста, помоћу којих је долазио до ваљаних података, али је било јасно да неће моћи да продре у врхове јапанског високог друштва. За ту улогу требало је да пронађе замену и Зорге се тада сетио свог пријатеља Хосумиа Озакија поузданог сарадника из Шангаја. Убрзо је сазнао да се налази у Токију и да је новинар у листу “Сахи Шимбун”. Ускоро су се и састали. Хосуми је био некомпромитовани комуниста, те је прихватио задатак да продре у највише токијске кругове.
У лето 1935. Зорге је требало да отпутује у Берлин како би обновио уговор са “Франкфуртер Цајтунгом”. Зорге је, чим је стигао у Њујорк, преко утврђене везе променио име и презиме, као и пасош. Постао је аустријски држављанин који је преко Француске, Чехословачке и Пољске стигао у Русију.Стигао је тачно на одржавање VII конгреса Коминтерне. Но, то није био циљ његовог боравка у Москви. Желео је да утаначи даље задатке своје мреже, а они су свели на три ствари.
1. политика Јапана према СССР-у ( да ли Јапан има намеру да нападне Совјетски Савез)
2. јапанско-немачки односи
3. јапанско-амерички односи

Зорге је изразио бојазан због чињенице да је “бернхард” познавао све чланове његове групе и затражио је новог радиотелеграфисту. Добио је одобрење за такав потез, а он је уследио врло брзо, још на истом конгресу Коминтерне. Ту је срео старог пријатеља и поузданог сарадника у Шангају - Макса Клаузена. Он је и у Кини био његов радиотелеграфиста и одмах је прихватио Зоргеову понуду. Мало касније у Токију је регистрована фирма: “Макс Клаузен, гаража и радионица за оправку моторних возила”. У једном собичку те радионице нашла се минијатурна радио-станица.После разговора с Клаузеном Зорге се нашао у Берлину, где је обновио уговор с “Франфуктер Цајтунгом”. Одмах се вратио у Токио, где су га раширених руку дочекали сви Немци, а посебно Еуген От којем су недостајале Зоргеове информације. Тако се догодило да је, непосредно после конгреса Коминтерне, присуствовао стварању међународне организације чији је циљ био борба против Коминтерне.

Осим што је склопио “пријатељство” с пуковником Отом, Зоргеу је успело да се спријатељи и с осталим члановима Немачке амбасаде, па чак и са шефом Гестапоа Јозефом Мајсингером.Када је 1939. за амбасадора постављен генерал От, Зорге ће само неколико недеља касније бити унапређен у саветника за штампу.Од тог тренутка два „пријатеља” сваки су дан доручковали заједно, претресајући ситуацију и прегледајући сву пошту из Берлина.Пришавши проблематици Јапана на веома студиозан начин, научивши и јапански језик, Зорге је био генералу Оту сарадник и саветник каквог је само пожелети могао.

Посебно близак Вукелићу је био шеф француске агенције “Авас” Робер Гијен. Био је добар пријатељ и с дописником “Ројтера” Џемсом Коком и “Њујорк Херлад Трибјуна” Џозефом Њуменом. Преко Гијена је Вукелић успео да стекне многа познанства у Француској амбасади, па чак и са самим амбасадором. Захваљујући тим познанствима, Вукелић је 1939. постао дописник агенције “Авас”.

Озаки Хосуми је деловао тако што је писао чланке и књиге о Кини и проблемима Далеког Истока, што није прошло незапажено. Добио је признања за свој рад и постао члан научног друштва “Шива” на чијем је челу био принц Коноје, једна од најзначајнијих политичких личности тадашњег Јапана. Уз то је успео да се спријатељи и са Казами Окиром, начелником кинеског одсека тог друштва.Када је принц Коноје преузео по позиву дужност председника владе, он је за секретара поставио Окиру, а на његово место Озакија. Касније 1938. године, Озаки је постао саветник јапанске владе.
Нова функција омогућавала је Озакију да без много труда дође до најповерљивијих докумената. Тако је успевао да сазна све намере и даље планове највиших јапанских кругова.Влада принца Конојеа оборена је у јануару 1939. године, али је Озаки постављен за саветника Управе јужноманџуријске железнице. (Управа је заправо била централни обавештајни биро). Озаки је тако постао јапански обавештајни официр. 

Зоргеова мрежа била је изврсно организована и због тога је он, са пуно одговорности и самоуверења, послао Москви следећи извештај:„У једно сам потпуно сигуран, а то је да ћу унапред дознати за све припреме, распоред и час евентуалног напада на СССР.”

У лето 1939. на совјетско-манџуријској граници крвави су инциденти постајали све учесталији, тако да су помало личили на локални рат. Обе стране су у борбе убацивале чак и тенкове и авијацију. То је био више него добар разлог да Генералштаб Црвене армије буде добрано забринут. Никако нису могли да сазнају које су намере Јапана.
И тада је у Номонхан, град по којем су инциденти добили име, стигао, као гост јапанске армије, дописник “Аваса” Бранко Вукелић. “Неутралног” новинара примили су представници Квантуншке армије веома љубазно и омогућили му потпуно неометан рад.Вукелић је обилазио бојишта, посматрао и много разговарао, скупљајући драгоцене податке.
За то време Зорге у Токију прима извештаје Вукелића, Озакија, Мијагија и упоређује обавештења добијена од свог пријатеља генерала Еугена Ота и његових најближих сарадника. Када је све то анализирао, у Москву је, преко Владивостока, послао поруку:„Микадова влада не одобрава размах Номонханских инцидената. Жели што пре да их прекрати. Квантуншкој армији биће наређено да прекине ватру и да се повуче”.Извештај као извештај, али је овај имао непроцењиву важност за Совјетски Савез.

У уторак, 22. јуна 1941. године Хитлерове хорде прешле су у напад на Совјетски Савез. Ко зна колико је стотина совјетских авиона уништено на аеродромима, а да точкове нису ни одвојили од земље. Ништа мање није био застрашујући напад немачких оклопних јединица.
Да ли је то било изненађење: Није, јер је Рихард Зорге месец дана раније јавио тачан датум напада који је, касније, померен за два дана из (техничких разлога са 20. на 22 јуни), али то у овом случају није било превише значајно.
Немци су продирали у Совјетски Савез, а украјински и белоруски градови падали су један за другим. Москву је сада интересовало какве су намере Јапана и били су умирени информацијом коју су добили од Зоргеа 2. јула.
„Јапанци ће се придржавати уговора о неутралности. Спремају се за продор ка југу, на француску Индокину.”
Само месец дана касније стигла је нова Зоргеова информација:
„Мобилисано је милион људи, али је већина послата у Кину, на југ. Квантуншка армија је добила минимална појачања.”
Генерал штаб Црвене армије је могао да одахне и посвети се немачком фронту. Ускоро је стигла још једна умирујућа информација:„ Јапанска влада одобрила је план који су израдиле јапанска морнарица и армија за продор на југоисток. Снаге ће бити спремне у року од три недеље. Јапанци одбијају немачки притисак да покрену Квантуншку армију ка северу.Сада је било јасно да опасност од јапанског напада не постоји. Источна армија је могла ослободити своје снаге и ускоро су возови са сибирским јединицама кренули ка Москви. Управо ће те јединице у одлучујућем тренутку ући у битку и допринети првом немачком поразу.

Како је Зоргеова мрежа пала, не зна се тачно. О томе постоји неколико верзија. Чињеница је да је октобра 1941. године јапанска контраобавештајна служба прво разбила штаб, а затим и целу Зоргеову мрежу. У руке јапанске полиције пало је 35 чланова мреже.Према једној верзији, Зоргеову мрежу је провалио совјетски НКВД. У првом тренутку се чини нелогичним, али да се наслутити зашто би то било учињено. Мрежа је испунила задатак, а проваљујући саветника Немачке амбасаде као совјетског шпијуна баца се камен смутње у немачко-јапанске односе. Такође, предајући Хосумија Озакија јапанској полицији, Руси су дали на знање Јапану да знају све његове добро чуване тајне. Ипак, ова верзија има и слабу страну. Чини се да би бекство Зоргеа, Вукелића, Озакија и Мијагија у Совјетски Савез нанело више штете јапанско-немачким односима, него њихова предаја јапанској полицији.
По другој верзији, јапанска контраобавештајна служба пратила је Мијагија и њега првог ухапсила. Преко Мијагија ушла је у траг и осталим члановима шпијунске мреже.
По једној верзији Зорге је ухваћен због цедуљице коју је добио у бару “Фуђи” од конобара. На њој је писало:
„На вас мотри полиција. Јапанско ваздухопловство с носача авиона напашће америчку базу Перл Харбур 16. новембра у 4 часа по подне.

Зорге је прочитао ову поруку и враћајући се кући исцепкао цедуљицу и бацио кроз прозор аутомобила. Сутрадан га је пробудио пуковник Озака. Кућа у којој је становао била је опкољена, а њему је одузет дипломатски имунитет. Пуковник му је показао комадиће цедуљице коју је претходне вечери исцепкао. Били су слепљени.Која је од ових верзија тачна, не зна се, али је чињеница да су се сви припадници Зоргеове мреже нашли у затвору.

У Немачкој амбасади завладало је запрепашћење. Нико није могао да верује да је њихов пријатељ и саветник, осведочени нацист, шпијун Совјетског Савеза. Но, ускоро су се уверили да је то тачно, јер су докази које је поседовала јапанска полиција били непобитни.После тога сви су у Амбасади почели да “перу руке” и умањују Зоргеову улогу саветника, али то није помогло ником, а посебно не амбасадору Оту и пуковнику Гестапоа Мајснигеру. Ускоро је из Берлина стигло наређење: „ Амбасадор От сместа да преда дужност др Хајнриху Штрамеру”.Еуген От због рата није могао да се врати у Немачку, па је све до 1945. године остао у Кини као члан немачке војне мисије.Пуковник Мајсингер је прошао горе. Подморницом је пребачен у Немачку, где је по казни добио да буде командатн концентрационог логора у Пољској. Обешен је 1945. године као ратни злочинац.

Сви чланови мреже подвргнути су тешким мукама и већина њих, међу њима и сам Зорге, признала је своје деловање. Бранко Вукелић и неколико Јапанаца нису изустили ни једну једину реч.Септембра 1943. године Окружни суд у Токију осудио је Рихарда Зоргеа и Хосумија Озакија на смрт вешањем. Казна је извршена 7. новембра 1944. године. Пре самог извршења казне Зорге је изјавио да нема последњу жељу, а одбио је и да му доведу свештеника.
Бранко Вукелић је у страшним мукама умро 13. јануара 1945. године, док је Мијаги без суђења убијен 2. августа 1945.Од руководилаца мреже у животу је остао једино Макс Клаузен, који је осуђен на доживотну робију. Није био дуго у затвору, ослободили су га Американци 9. октобра 1945. После тога живео је у Токију с женом која је такође припадала Зоргеовој мрежи и која је била осуђена на три године робије. Почетком 1946. губи му се сваки траг.